| Sadržaj zbornika sećanja | Sadržaj članka o Kosjeriću | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
ČETNICI NAS PREDADOŠE NEMCIMA 29. oktobra 1941. noću — priča Milivoje Mitrović —
četnici Draže Mihailovića izvršili su mučki napad na štab 1. crnogorske
(Kosjerićke) partizanske čete i tom prilikom su zarobili komandira čete
Jordana Đukanovića, Jelenu Lelu Subić i još mnoge druge komuniste čete. Među
zarobljenima bio sam i ja. Našli smo se u četničkom zatvoru, a pošto je
zatvor u Kosjeriću bio tesan, četnici su odvojili grupu od 150 drugova i
drugarica i poterali ih na Ravnu goru. Usput su počeli da ih likvidiraju. Prvo
su iz kolone izdvojili Jordana Đukanovića, Jelenu Lelu Subić, Milevu Kosovac,
Prvoslava Gmizovića i još nekolicinu i počeli ih mučiti. Kad su izmučeni
partizani stigli do mesta Okolište, četnici su skrenuli s puta u šumu i
poklali ih. Ženama su prosecali grudi i kroz te prosekline uvlačili mrtve
ruke. Bio sam u grupi od 250 drugova i drugarica. Dok smo bili u
Kosjeriću četnici su nas tukli i mučili ne dajući nam ni hranu. Odeću i obuću,
ako je samo bila za njih, skidali su sa nas govoreći da će nas »posle saslušanja
pustiti kućama«. Međutim, batinali su nas svaki dan prvo četnički oficiri i
podoficiri, a za njima i svi ostali četnici. Jednostavno upadnu u prostoriju
gde smo smešteni i tuku, ne birajući gde će kog udariti. 15. novembra 1941. četnici su nas u zoru izveli iz
zatvora i postrojili pred zatvorom zavirujući svakom u oči. Prosto su se
igrali s nama. A onda su počeli da odvajaju pojedince. Ne sećam se koliko su
izdvojili kad im stiže vest da partizani napadaju na Crnokosu. Hteli su da nas
što pre evakuišu za Ravna goru gde je i bila glavna četnička
klanica ljudi. Sve trčećim korakom išli smo prema selu Sevrljuge, a četnici
su nas sa naperenim puškama muvali u slabine da bismo se što pre udaljili od Kosjerića. Nismo ličili na ljude već na
buljuk ovaca koje nakupci gone na klanicu. One koje su uspeli da odvoje u
Kosjeriću nisu ni gonili sa ostalim već su ih u selu Divčevići sve poklali. Četnicima je jedini cilj bio da nas ne odrobe partizani.
Bosi i goli ličili smo na roblje iz davnih vremena kada je za robovlasnike
ljudski život vredeo manje od života vola ili konja. Svako ko bi zaostao,
iznemogao od ranjavih nogu ili gladi, bio je na licu mesta zaklan. Upirali smo
zadnju snagu da nas ne bi zadesila sudbina onih koje je četnička kama lišila
života. Tako smo proređeni stigli na Ravnu goru. Tu su nas postrojili u dve
vrste pa su i vojnici tzv. kraljeve garde počeli s nas skidati bolje komade
odela, a hvatala se i hladna novembarska noć. Iznemogli ljudi su padali u
nesvest te nas četnici odvedoše u jednu štalu da noćimo. Polovina ljudi je
ostala na podu štale, a druga se popela na tavan. O spavanju nije moglo biti ni
govora. Sutradan, 16. novembra, poterali su nas i doveli pred kuću u kojoj je
stanovao Draža Mihailović koji se na naš dolazak pojavio i odmah počeo da
govori kako smo mi zavedeni, da će nam srpski sud suditi, da će nam on
oprostiti grešku i da ćemo »kroz neki dan ići kućama«. Tek što je Draža
završio svoju priču, izdvojili su iz stroja tri druga i bez presude ubili na
licu mesta. Odmah smo se uverili u to koliko vredi obećanje »vrhovnog
komandanta«. Zatim su nas poterali prema selu Planinici gde je bila prva grupa
zarobljenih partizana doterana iz Kosjerića. Kada smo bili na domaku Planinice
stigao nas je jedan major na konju i u najvećem galopu odjurio prema Mionici.
Četnici rekoše da je to major Mišić. Ljudi, ponavljam, nisu mogli da idu jer su većinom bili
bosi, a put kamenit i hladan. Četnici su svakog koji nije mogao da ide
izdvajali iz naše kolone i toga više nikad nismo videli. Tako smo se do
Planinice još više proredili. Kada smo stigli u to selo našli smo pred jednom
većom zgradom postrojene drugove iz prve grupe. Njihov paćenički izraz lica
najbolje je govorio kakve su sve muke pretrpeli. Pomešali su nas s njima i
zajedno smo krenuli iz Planinice, ali nam hleba nisu dali iako su obećali.
Naprotiv, terali su nas da idemo još brže. Noć nas je zatekla kod jedne škole
između Planinice i Mionice.
Tu su nas ustavili i sve strpali u dve učionice.
Snaga je bila na izmaku od umora, pa smo popadali po patosu ne osećajući da li
je ko kome stavio noge na glavu ili prignječio ruku. Zaspali smo mrtvačkim
snom. Oko ponoći je počela da nas budi učiteljica te škole. Pošto je znala
da više dana nismo ništa jeli, skuvala je krompira pa, iskoristivši odsutnost
četnika (koji su bili sigurni da ne možemo bežati), davala je svakom ko bi se
probudio po jedan. Četnici su to ipak saznali te su je obasuli psovkama,
nazivali je komunistom i pretili joj streljanjem. Nikada više nismo videli učiteljicu
jer su nas u zoru poterali u Mionicu govoreći da ćemo tamo dobiti hranu i da
će nam tu sud suditi. »Ko ne bude kriv, već oko 12 časova ići će kući«
— počeše uveliko da pričaju naši sprovodnici. Stigli smo i u Mionicu. I tu su nas smestili u školu i
naredili da se odmorimo jer ćemo »duže ostati«. Ali posle sat-dva upadoše
četnici uz povike: »Pokret!« Kada smo izašli u dvorište videsmo prosute
kazane sa hranom, a nas gladne poteraše kroz sneg i kišu. U Mionici smo dobili
odmorne sprovodnike koji nisu ni mislili na naš umor. Skrenusmo prema Svetlaku
udaljujući se od Valjeva. Mislili smo da nas vode u Beograd. Usput je narod
hteo da nam da nešto hrane ali su četnici to sprečavali. »Vode ih Nemcima,
sudbino teška« — čusmo kako narod kuka za nama. U sumrak 17. novembra
stigli smo do Markove Crkve. Pojavio se jedan uglađen četnik, po čemu smo
zaključili da je neki »vojvoda«. Poče da nam pridikuje: »Braćo, kažu da
vas vodimo da predamo nemačkim vlastima. Lažu vas, braćo! Mi ćemo vas
predati srpskim a ne nemačkim vlastima. Vi ćete za koji dan svi svojim kućama«
— do viknu četnički govornik, uzjaha konja i naredi pokret. (Kasnije sam
saznao da je to bio Jovo Kolubarac zv. Škava, major Draže Mihailovića.) Na oko dva kilometra od Markove Crkve nalazi se most preko
Kolubare. Kada smo došli do njega ugledali smo šest četnika, a na drugom
kraju mosta stajalo je šest Nemaca. Čim smo prešli na drugu stranu ušli smo
u špalir Nemaca. Tu su nas zaustavili. Nemci su odmah potražili među nama
tumača. Javio se Bora. Preko njega su preneli naređenje da će ubiti svakog ko
pokuša da beži, a zatim su saopštili da će doći kamioni da nas »voze dalje«.
Kad su kamioni došli, Nemci i četnici su naredili da se penjemo. Svakog ko
nije mogao da potrči kundačili su i ritali nogama. U kamionima, pokrivenim
ceradama, bila su i po četiri Nemca i četnika. Doterali su nas u Valjevo i oko 10 časova uveče uveli u
Tadića mlin. Tu je jedan čovek u nemačkoj uniformi naredio da predamo sve što
imamo u džepovima. Svaki od nas je nastojao da sakrije novac i druge stvari za
koje je smatrao da će mu biti neophodne. Ja sam samo sakrio novac u porub
unutrašnjeg džepa. Kako koga pretresu, Nemci prosto ubace u drugo odeljenje
mlina koje je bilo veće, ali ipak malo za nas 365 zatvorenika. Ležali smo
gotovo jedan preko drugoga. Svaki je tražio da legne uza zid da bi na sebe
trpeo manje tereta jer, ako bi se zatekao na sredini prostorije, na leđa bi mu
legla još 2 do 3 druga (9 drugarica koje su dovedene s nama odmah su nekud
odveli i mi ih više nikad nismo videli). Noću su u: našu prostoriju upadali
ljotićevci, budili jednog po jednog i tukli, naročito one koji su imali nešto
od odela, jer su hteli da ga prisvoje. Pojedince su ostavljali samo u košuljama
i gaćama. Pa ipak nismo klonuli duhom, već smo cepali svoje odelo da ga
zlotvori ne bi koristili. Hranu nam nisu davali od Kosjerića, pa su mnogi umirali
od gladi. Dok smo još imali snage skupljali smo koščice suvih šljiva
i zrnevlje pasulja koji je tu kraj mlina nekad isto variran. Oko 20. novembra
pitali su nas hoćemo li da radimo — za parče hleba. Glad je učinila
svoje — prihvatili smo ponudu. Sutradan smo dobili po pola hleba i to za ceo
dan. I tako-tri dana. A tada su nas poterali u Iverak da kopamo kanale za
aerodrom. U odlasku i povratku Nemci i ljotićevci su nas terali da trčimo,
a pošto to nismo mogli gladni i bosi, tukli su nas dugačkim motkama i
kundacima. Rečeno nam je da se, dok kopamo, ni jedan ne sme uspraviti. Čim bi
se neko uspravio, dotrčao je Nemac s motkom i počeo da bije, a za njim i
ostali. i su tada tukli. Svakog dana nas je bilo sve manje i nikad :-,smo dobili
objašnjenje gde su oni što nisu došli na posao. Govorili su nam — »otišli
su na saslušanje«. A mi ih više nikad nismo videli. Došao je i na mene red — saslušanje. Čekajući 25.
novembra »suđenje«, nas desetak smo koristili svaki trenutak da se
dogovorimo o držanju na »sudu«. »Ne znamo ništa o partizanima, a kod njih
smo otišli jer su nas uzeli s njiva. Ni sada nam nije jasno ko su partizani«
— bio je dogovoren odgovor za sve. Tada su u našu prostoriju upali Nemci,
poterali nas preko ulice i uveli u jedno odeljenje gde su takođe bili Nemci.
Bilo ih je šest, od čega četiri sa močugama u rukama. Kada sam ušao
unutra videh jednog druga gde leži na podu a njih četiri ga tuku. Mene je
jedan Nemac dohvatio za kosu i okrenuo licem u zid, a drugi je odmah naredio da
ne mrdam. U jednom trenutku me povukoše do sredine i počeše tući. Nemci su
postavljali pitanja: ko mi je bio komandir, ko komesar, gde mi je puška,
za koga sam glasao pre
rata,
gde sam zarobljen itd. Na svaki moj odgovor pljuštale su batine od glave do
pete. Odgovarao sam da ne znam ništa o partizanima, da nisam imao pušku, da
sam glasao za JRZ i da nisam zarobljavan. Kada sam video da mogu izdržati
batine, još više sam se uverio da ne treba priznati ništa. Posle saslušanja
i batinanja odvukli su me u drugu kancelariju gde sam našao Milana Nikolića,
dečaka od 15 godina, koji je već na prve batine priznao da je bio seiz kod
komandira, pa ga Nemci nisu dalje ni saslušavali. Živeo je u neizvesnosti šta
će s njim dalje biti. Odavde su me odvukli u Tadića mlin i zatvorili u
magacin gde sam iznuren kao i ostali legao na beton. Neki od drugova su tu i
umrli od dobijenih batina. Posle 7 dana (ne sećam se datuma) izveli su nas u dvorište
mlina gde nam se jedan Nemac obratio na srpskom: »Koga prozovem da ide na tavan
magacina; ostali da ostanu u dvorištu«. Među prozvanima bio sam i ja. Tako se
na tavanu našlo oko 60 bivših partizana. Odmah sam primetio da su tu uglavnom
oni koji nisu priznali da su partizani. Većina je stenjala od bolova, a u toku
noći jedan drug je na tavanu i umro od batina. Oni što u dvorištu nisu
prozvani, odvedeni su (a sutradan streljani na Krušiku - među njima i mali Milan Nikolić). Desetak dana posle prozivke izveli su nas iz
magacina i poveli kroz Valjevo. Uveli su nas u jedno dvorište gde nam je saopšteno
da nas je »nemački preki sud oslobodio smrti« i da nas »predaje srpskim
vlastima«. Nemci su otišli, a ljotićevci su nas, 3. decembra, odveli u »srpski
zatvor«, gde nas je četiri do pet drugova bilo gotovo bez odela, a morali smo
ležati na betonu bez ikakvog prostirača. Vaši su nas jele, a »srpske vlasti«
nisu davale ni hleba. Počelo je novo saslušavanje sa batinama. Posle 15 dana
mrcvarenja mene i još nekoliko drugova su pustili kući jer — »opština je
dala garanciju« za nas. Tako je od 365, koliko nas je bilo kad su nas četnici
predali Nemcima, ostalo živih samo 18; ostali su streljani ili pomrli od gladi
i batina. Kada sam došao kući, 20. decembra, odmah su me dočekali četnici i
oterali u Užice kao taoca gde sam svaki novi dan očekivao sa strepnjom jer sam
određen za streljanje »samo ako u selu pogine neki Nemac«. Nikada nisam mogao
da odgovorim ;na pitanje: kakva je bila razlika između Nemaca i četnika? ...
|