| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
SA 3.
ČETOM KOLUBARSKOG PO Stanovnici sela Ražana (kod Kosjerića) — seća se
Bogomior Marković Mića — živeli su istim životom kao i svi ostali u
okupiranoj Jugoslaviji, obuzeti nemilim događajem na Bukovima (gde su Nemci,
28. jula, streljali 82 čoveka iz okoline Ražane) i u strahu da i oni ne dožive
istu sudbinu. Jednog avgustovskog dana pred veče u Ražanu je došla
gupa od šest partizana iz 3. kolubarske čete koju je predvodio Bora Lisančić
Lija. Oni su iste večeri napali žandarmerijsku stanicu u Ražani, zaplenili
oružje i zapalili arhivu stanice, a dobrim
delom i opštinskog odbora. Do borbe nije ni došlo jer su žandarmi, čim su
saznali za dolazak partizana, napustili stanicu. Taj poduhvat me je ohrabrio pa sam odmah sišao s brda
(zaseok Markovići, sela Mrčići) da se upoznam s partizanima. Pod utiskom
pokolja na Bukovima, a gledajući ove beskompromisne borce, u meni se
rasplamsala želja da stupim u partizanske redove. Odmah sam se partizanima
stavio na raspolaganje da im pomognem pri evakuisanju zaplenjenog oružja i
municiju do Bačevaca. Oružje je na svojim volujskim kolima prebacio Voja Krstić.
Pošto je zadatak izvršen, grupa partizana je ostala da prenoći u Ražani. I
ja sam tada postao partizan. Dok sam te noći bio na straži, naišla je grupa
četnika i opkolila stanicu. Posle kraćeg objašnjavanja četnici su otišli u
pravcu Kosjerića, ne opalivši ni metka. To sam protumačio da postoji neki
sporazum četnika i partizana o nenapadanju. Iste noći partizanima su se priključili: Radosav i
Zdravko Erčević, Miladin Blagojević, Nedeljko Milosavljević i moj stariji
sin Vukadin. Sledećeg popodneva krenuli smo prema Bačevcima u sastav 3.
kolubarske čete kojoj smo i pripadali. Tu smo primili oružje i ostali dva
dana. Trećeg dana dobili smo zadatak da krenemo u pomoć jednoj partizanskoj četi
koja je vodila borbu s Nemcima na kosi Bela stena. U borbu nas je poveo Bora
Lisančić Lija za koga sam saznao da je komandir 3. kolubarske čete. Prihvatili smo borbu na Beloj steni koja je trajala čitavu
noć. Poginuo je naš puškomitraljezac Mića. Pod našim pritiskom Nemci su se
povlačili prema Valjevu, a mi smo zauzeli položaj kod Dudića kuća u selu
Klincima. Dok smo se ukopavali za borbu, naišla je grupa četnika i počela da
se ukopava iza nas »da bismo zajednički nastavili borbu«. Naše četno
rukovodstvo nije se složilo s takvim borbenim poretkom pa su četnici morali da
zauzmu položaj u našoj borbenoj liniji. Na tom položaju smo ostali tri dana,
sprečavajući prolaz Nemcima za Mionicu. Po izvršenju ovog zadatka vratili smo
se u Bačevce gde se nalazio i štab Kolubarskog odreda čiji je komandant bio
Žikica Jovanović Španac.1 1 »Kolubarski
odred« je u stvari bio jedan od bataljona Valjevskog partizanskog odreda, ali
je zbog samostalnosti u dejstvu kod naroda poznat kao odred. (Prim,
red.) Pod pritiskom jakih nemačkih snaga koje su iz Valjeva
krenule prema Užicu, naša četa se morala povlačiti iz Bačevaca u pravcu Užica.
Povukli smo se preko Seče Reke i Jelove Gore i došli u Stapare, gde nam je za
konačište bila određena zgrada osnovne škole. Iako smo se nalazili u vrlo teškoj
situaciji (bez dovoljno hrane, odeće i obuće), među drugovima je vladala
izvanredna disciplina. Oličenje hrabrosti i discipline bili su nam komandir
Lija i komesar čete Andrija Savčić. Nemci su nam presekli put u jednom useku između Stapara i
Kaluđerskih Bara. Četa koja je tada brojala oko 50 boraca bila je prikrivena s
jedne i druge strane puta dok je neprijatelj prolazio tenkovima, bornim kolima i
artiljerijom. Kada je njegova kolona prošla kroz usek, ponovo smo se spoijili i nastavili put prema Kaluđerskim Barama. Tu smo dobili
zadatak da napadnemo električnu centralu »Perućac« gde su se bili utvrdili
četnici, naoružani modernim nemačkim oružjem. Napad smo izvršili u
zajednici sa dvema račanskim partizanskim četama. Mogli smo da pohvatamo sve
četnike u kafani pri kockanju i pijanci da jedan borac nije pre vremena bacio ručnu bombu na čiju su eksploziju četnici
otvorili vatru uspeli da se povuku u utvrđenu zgradu. Pokušavali smo da je
zapalimo, ali nam to nije pošlo za rukom, jer je zgrada bila od kamena, a vrata
i prozori zabarikadirani. U napadu na električnu centralu ranjen je komandir jedne
Račanske čete Tucović koji se, iako ranjen, ipak dovukao u već osvojenu
zgradu centrale. Iz utvrđene zgrade četnici su nas zasipali strahovitom vatrom
automatskog oružja. Jedan deo naše i obe račanske čete povukli su se, sa
komandirom Lijom, u pravcu Bajine Bašte. Mi koji smo ostali u osvojenoj
centrali našli smo se sada opkoljeni od četnika sa ranjenim komandirom
Tucovićem, koga smo po cenu života hteli da izvučemo da ne bi pao u ruke četnicima.
Ostalo nam je još jedino da isključimo svetlo i da se preko krova jednog dućana,
koristeći slabu vidljivost, dočepamo puta i umaknemo prema Bajinoj Bašti. U
borbi smo zarobili tri četnika, a od naših poginuo je puškomitraljezac koji
je štitio naše povlačenje. Ranjenog komandira Tucovića smestili smo u jednu kuću, i
dok smo obezbeđivali njegov smeštaj, naišla je naša trojka koju je komandir
Lija uputio u potragu za nama. Sa Lijom i ostalim drugovima sastali smo se u Rači
kod Bajine Bašte. Sve odelo i obuća koje nam je komesar Savčić bio kupio u
Sečoj Reci bili su već dotrajali. Ali i pored svih teškoća, zime i gladi,
disciplina u četi je bila na zavidnoj visini. Na putu od Kostojevića, preko Varde, za Mravinjce, najviše
teškoća zadavala nam je nestašica hrane. Sve što smo imali za jelo bila je
jedna poveća proja koju je nosio komesar Savčić, od nje odvajao parče po parče
i davao najmalaksalijim. Trebalo je izdržati ovaj naporan marš na decembarskoj
studeni. Iz Mravinjca sam, kao stariji čovek, a po dozvoli komesara Savčića,
došao kući sa zadatkom da pređem u ilegalnost.
|