Jovan Stamatovic: POZEGA U 1941.

Čim su izišli iz zatvora, Glišić, Marjanović i Srdanovič s otišli u gornja sela požeškog sreza. Miljko Marjanović je u Ravnom Gaju počeo da okuplja ljude i organizuje četnike. Glišić je otišao u Gornju Goru gde su četnici već uveliko vršijali, pa su čak cepali i plakate na kojima je bila odštampana naredba komandanta Užičkog odreda o mobilizaciji. (Kada je kapetan Ignjatović, u pratnji svoja tri pratioca, pročitao naredbu, spopao ga je bes. Počeo je cepati plakatu uzvikujući: »Ovde mi vladamo! Nema niko sa strane da se meša«.) Kada su se seljaci koji su se razbežali iz Požege našli u svojim selima, pričali s da četnički oficiri šuruju s Nemcima. Seljaci se nisu više odazivali na pozive četnika niti su im pružali ma kakvu podršku. Raslo je raspoloženje za partizane. U takvoj situaciji četnici počinju primenjivati teror. Još 22. septembra su u Dragačevu uhvatili i ubili Voju Pajića, istaknutog člana Komunističke partije, jednog od rukovodilaca Čačanskog partizanskog odreda. Okomili su se na one što su obelodanjivali njihove zločine i izdaju. Takav je slučaj bio sa mobilisanima koji su, videvši kapetana Glišića da prati Nemce iz Požege, lomili i bacali puši govoreći: »Hajdemo, ljudi, kući, prevareni smo«. Njih su četnici nešto kasnije zatvarali i batinali, zbog čega nisu mog izvršiti ponovnu mobilizaciju za napad na Požegu. Tad su počeli da primenjuju i najbrutalnije mere. U Ježe vici su iskopa veliku raku i, preteći streljanjem, primoravali ljude da se odazivaju na pozive za mobilizaciju.

Ponovni napad na Požegu četnici su počeli pripremati čim su je izgubili. Nju su četnici smatrali svojim poklonom od okupatora. Ona je za njih imala strategijski i politički značaj s obzirom da smo mi držali Čačak, Užice i Arilje. Zauzimanjem Požege, oni bi se infiltrirali u našu pozadinu i ometali mobilizaciju i snabdevanje snaga na frontu. Time bi ugrozili teritoriju i samo užičkog okruga već i čitave zapadne Srbije. Četnici su zaista imali razloga da napadaju Požegu ali su se prevarili u računici. Oni su se oslanjali na iste one snage na koje se oslanjao i bivši jugoslovenski režim: žanđarme, policajce, oficire, predsednike opština i politikante svih boja. Jedinstvo ovih je potencirano čisto klasnim interesima. Zato su i sklopili savez sa okupatorom maskirajući ga parolom kako mi gušimo privatnu svojinu, da smo agenti Moskve, da vršimo teror nad narodom; sečemo uši, noseve, vadimo oči i sl. Na sve načine su vrbovali ljude koji su stupili u partizanske jedinice, upućivali majke i očeve da zovu svoje sinove da napuste partizane i vrate se kućama. Čak su i provokatore upućivali u naše redove. Tako je jedan provokator rekao komesaru čete Aćimu Ivanoviću da mu nije mesto u partizanima, već treba da se povuče »u miran život«. Mene je takođe jedan od takvih ubeđivao da je dosta što sam ja pošao u neizvesnost i da bi trebalo da pustim brata da se vrati kući.

Mada bez većeg efekta, ta su vrbovanja ipak uticala na neke. Pojedinci su otišli kućama, a neki i direktno u četnike. (Petronije Aćimović, nastavnik i pripadnik Zemljoradničke stranke, bio je predložen za člana narodnooslobodilačkog odbora u Požegi i umesto da dođe na sednicu odbora pobegao je u Roge. Tamo je sakupio grupu ljudi i doveo ih kao četnike u Požegu. Andrija Trifunović, podoficir, pobegao je iz Požege na motociklu koji smo zaplenili od Nemaca kod Gorobilja, kada su išli u pomoć onima što su se tukli u Gorobilju. Zatim su Miladin Meandžić, seljak iz Rasne, kasnije jedan od najvećih četničkih zlikovaca u ovom kraju, pa neki Sarvan iz Roga i još nekolicina sličnih, takođe podlegli četničkim pretnjama i savetima.) Požegu su počeli da napuštaju razni špekulanti, trgovci, zanatlije, službenici bivših nadleštava, žandarmi - jednom reči, zelenaška čaršija - i odlaze kod četnika da bi ih ojačali za napad na Požegu. Četnici su se počeli grupisati na raznim mestima oko Požege: u Glumaču, pod komandom Glišića i Ignjatovića, Ravnom Gaju, pod komandom Miljka Marjanovića i Miloša Markovića; Zdravčićima pod komandom Steve Stevanovića rezervnog oficira; u Gorobilju, pod komandom Radojka Durića podoficira. Svi su oni uglavnom istim metodama vršili mobilizaciju za napad na Požegu. Slali su patrole po selima i dovodili ljude u logore gde se kuvala rakija. Pijana rulja se tako spremala za napad na Požegu. U Gorobilju je četnički logor bio kod opštinske zgrade. Patrole su dogonile ljude iz susednih sela i zaselaka. Rale Vasiljević iz naše čete, pošao je kući da obiđe svoje i, ne znajući šta se u selu događa, naišao je na četnike koji su ga vezali i priveli u logor gde su ga tukli, psovali i maltretirali. Tog dana je u Gorobilju održan zbor na kome je, prinuđen od četnika, govorio Slavko Joksimović, pukovnik u penziji, inače politički opredeljen kao zemljoradnik. Govorio j« tiho, odmereno i pomirljivo: »Sva oružja treba okrenuti protii okupatora, ali kada za to dođe momenat«. Znači, i po njegovon mišljenju treba čekati. Ipak se nije priključio četnicima; za či tavo vreme rata držao se pasivno.

4. oktobra se u 10 sati zaustavio pred našom stražom u Lisištu jedan bivši pitomac Vojne akademije koji je dolazio i: Glumača. U ruci je imao beli barjačić. Tražio je da ide u ko mandu mesta i preda pismo od Glišića i Ignjatovića, kojim si ovi zahtevali da se naše jedinice povuku iz kasarne i smesti na drugo mesto kako bi oni tu smestili svoje jedinice, kao i da im se isprazni zgrada opštine za njihovu komandu i to »do 6 časova«. Komandant mesta je preko telefona pozvao štab odreda u Užicu i upoznao sa četničkim zahtevom. Nešto kasnije je komesar odreda Kušić javio preko telefona da na uslove četnika ne pristanemo, ali im treba dozvoliti da uđu u Požegu u koloni sa zastavom, da se smeste u zgradu gimnazije i da mogu imati svoju komandu mesta. Istovremeno nas je obavestio da će hitne uputiti jednu užičku četu sa komandirom Sekulićem - za svaki slučaj. Odgovor štaba Užičkog odreda dostavljen je četničkin komandantima u Glumač. Posle kratkog vremena vratio se isti bivši akademac sa zahtevom da Ljubo Mićić i Milivoje Radovanović dođu u Glumač na pregovore.

Iz Užica su se drugovi stalno interesovali o razvoju situa cije. Sugerirali su da ničim ne izazivamo sukob, da budemo ela stični i da se treba odazvati pozivu na pregovore. S obzirom da su četnici već likvidirali nekoliko naših ljudi, njihov poziv na pregovore smo tumačili kao podmukli plan da obezglave rukovodeći kadar u Požegi. Drugovi su odlučili da ne idu. Poručili su četnicima da oni mogu doći u Požegu - u koloni i sa za stavom.

Nije prošao ni jedan sat od odlaska četničkog motocikliste, a stigla je Užička partizanska četa sa komandirom Sekulićen (inače bivšim jugoslovenskim oficirom koji je još nosio tu uniformu, samo bez epoleta). Vedar, okretan i pun samopouzdanja, ušao je u komandu mesta, rukovao se sa drugovima koji su ga odmah upoznali sa situacijom, a zatim je pregledao kartu Požege i okoline i video raspored naših snaga iza Požege »da bi razmestio svoju četu«. Delove čete je postavio prema Užicu i kasarni, a nešto je zadržao u rezervi. Počeli su da stižu izveštaj naših predstraža da nailaze četnici i to: od Lisišta, Perišića brda i Gorobilja, u streljačkom stroju a sa Ravnog Gaja, preko Grota - na Goloušu i Tešovića brdo prema Jeminskoj Steni u koloni Druga četnička kolona se uputila preko Marjanovića kroz Bakionicu prema Požegi.

Četnici se nisu žurili. Većina je bila bez oružja. Na 500 metara ispred našeg streljačkog stroja među njima je nastala pometnja. Njihov streljački stroj je zastao. Oni s oružjem, (nosioci napada na partizane) povukli su se iza streljačkog stroja i komandovali:

Kada su prišli našim položajima upozorili smo ih da stanu i svrstaju se u marševsku kolonu - inače ćemo otvoriti vatru. Oni s oružjem su vršili pritisak na nenaoružanu masu. Naši još nisu imali naređenje da pucaju. Četnici su odgovarali da se neće tući i bratsku krv prolivati. Međutim, kako bi prišli kojoj našoj grupi razoružali bi je i dali oružje svojim ljudima. Partizani se nisu odmah snašli. Tako su četnici razoružali i zarobili preko 80 drugova samo zahvaljujući tome što su se naši strogo držali naređenja da bez komande ne otvaraju vatru.

Komanda mesta i Sreski komitet u Požegi, s obzirom na već otvoreno neprijateljsko ponašanje četnika, odlučili su tada da se otvori vatra ali preko glava četnika, kao opomena i da bi se ovi zaustavili. U Požegi je vladala napetost. Niko nije očekivao da će doći do sukoba ili - ne bar tako brzo. Mislili smo da će kod četničkih starešina preovladati razum. Četnici su prosto insistirali na žrtvama koje smo im naneli kako bi u svojoj zločinačkoj propagandi imali »argumente« i opravdali svoje mračne namere. Strah je pritisnuo ne samo naše simpatizere već i neopredeljene građane koji su nam govorili: »Zar ćete stvarno prolivati bratsku krv«?

Ulagali smo sve napore da ne dođe do bratoubilačke borbe. Međutim, pošto smo zapali u situaciju - ili se boriti ili će nas sve razoružati, u sumrak smo otvorili vatru. U redovima četnika nastala je panika, a padom noći i pravo rasulo. Svi oni što su bili bez oružja (a dosta njih i sa oružjem kao, na primer, grupa od Zdravčića, pod komandom rezervnog potpukovnika Stevanovića), razbežali su se. U grupi što je došla od Gorobilja i kojom je komandovao Radojko Durić, seljaci su se razbežali već posle prvog plotuna, a isto je uradila i grupa od Bakionice. Pripucavali su samo žandarmi, oficiri i podoficiri, okoreli zlikovci, razbojnici i siledžije. Da se ne bi zaoštravali odnosi, pred zoru je stiglo naređenje da se povučemo.

Napustili smo Požegu i krenuli za Užice kompozicijom koju je formirao železničar Janković. U Rasnoj smo se sudarili sa kompozicijom kojom su dolazile dve naše čete iz Užica. Izašli smo iz voza i krenuli maršem. Kod zadruge u Visibabi našli smo Sretena Žujovića Crnog koji je prethodne večeri pošao u Požegu, pa je, kad je čuo puškaranje pričekao da se raščisti situacija. Podneli smo mu izveštaj, a kada je svanulo, dve pristigle čete i naši delovi krenuli su preko Visibabe ka Požegi Obradovali smo se ponovnom ulasku u Požegu. Rasporedili smo se u strelce pored Skrapeža i čekali naređenje za juriš. Žujović je s jednim drugom otišao u Požegu na razgovore s četnicima.

Čim smo se povukli iz Požege četnici su počeli orgijati pijani slaviti »pobedu«. Zarobljene partizane odveli su u Glumač gde su od zgrada škole i opštine napravili zatvor. Tu su ih batinali a posle dva dana pustili kućama. Krstu Pajića Singera sekretara Sreskog komiteta, Borivoja Mićića, borca Požeške čete i Bebu Cvetić iz Beograda sproveli su na Ravnu goru. Prilikon saslušavanja najsuroviji su bili prema onima koji su imali još nekog u partizanima, kao i prema partizanima - bivšim podoficirima. (Milenka Nikitovića, bivšeg podnarednika, prosto si premlatili nazivajući ga izdajnikom, a prilikom puštanja na slobodu nudili su mu čin i platu da ostane kod četnika.)

Kada se Žujović vratio iz Požege naredio je da se povučemo na kose iznad Rasne, Visibabe i Zdravčića. Bili smo ogorčeni što nismo napali Požegu, uvereni da bismo za vrlo kratko vreme najurili četnike. Posle pregovora između četničke komande iz Požege i štaba Užičkog partizanskog odreda konačne je potpisan sporazum koji je (prema naredbi štaba Užičkog PO br. 7 od 24. oktobra 1941) sadržavao uglavnom ove odredbe:

— prvo, neometan prolaz kroz Požegu, sa overenim ispravama koje je izdala bilo koja strana, i sa pečatom; pri tom se misli na pešački, kolski, automobilski i železnički prolaz;

— drugo, kod naoružanih pojedinaca mora biti u ispra vama naznačeno da su naoružani, a naoružano odeljenje ili veće formacije mogu se kretati samo po odobrenju komandant« odreda;

— treće, sloboda rada u požeškom srezu za partizanske četničke organizacije s tim da komanda mesta u Požegi stavi na raspolaganje potrebne prostorije;

— četvrto, slobodna propaganda obeju strana u duhu borbe protiv neprijatelja i njihovih slugu; zborovi se moraju prethodno prijaviti; obe strane mogu nastupati slobodno, a i govorima se ne smeju vređati ideali ni jedne strane;

— peto, slobodan prolaz transporta i materijala s tim da se prevoz naoružanja ima posebno prijaviti;

— šesto, slučajeve lišavanja slobode pripadnika druge organizacije rešava mešovita komisija sastavljena od predstavnika obe strane;

— sedmo, ne dozvoljava se prolaz nikakvim divljim grupama i u tom cilju predviđa se saradnja;

— osmo, oružane snage ni jedne strane ne srne ju prelaziti postojeću političku granicu srezova bez prethodnog pristanka druge strane.

Četnici su izigravali sporazum, a naročito treću i šestu tačku; nisu dozvoljavali rad naših organizacija, niti je pak došlo do zajedničke komisije kada su lišavani slobode naši ljudi. Zatvori su bili puni naših simpatizera i članova porodica onih što su se povukli sa četom u Užice. Četnička komanda se izgovarala da ona za to ne zna i da to pojedinci rade na svoju ruku.

U međuvremenu se intenzivno radilo na mobilizaciji zajedničkih snaga za borbu protiv okupatora. Zbog toga i nije došlo do našeg napada na Požegu 4. i 5. oktobra. Drug Tito je sa Sretenom Žujovićem i Mitrom Bakićem otišao na Ravnu goru u selo Brajiće, na razgovore sa Dražom Mihailovićem. Obe strane su iznele svoje poglede; odlučeno je da se sporazum potpiše 26. oktobra u Užicu, gde je trebalo da dođe Draža, ali do toga nije došlo.

Kada su se drug Tito i ostali delegati Vrhovnog štaba vraćali Sa Ravne gore imali su objavu izdatu od Dražinog štaba da im se od četničkih straža ne čine smetnje na putu. Pri izlasku iz Požege, pred mostom, zaustavio ih je četnički podoficir i naredio da se vrate u kasarnu. Drug Tito i ostali članovi, prinuđeni da se vrate, poveli su sobom i tog podoficira. U kasarni niko od oficira nije znao ili nije hteo da im da odgovor zašto su zaustavljeni i vraćeni. Na uporno insistiranje naših delegata došao je kapetan Glišić i saopštio da je to greška.^[1]

U duhu ovih pregovora i ranijeg sporazuma, četnički oficir Ignjatović je izdao letak u kome upozorava da će najstrože kazniti sve one koji raspiruju bratoubilačku borbu. I pored tog upozorenja četnici su pljačkali radnje i kuće naših simpatizera. (4. i 5. oktobra opljačkana je trgovinska radnja Milana Petronijevića; četnici su poneli čitave trube tekstila svojim kućama. Kada su naši intervenisali, oni su bacili puške i pobegli s plenom.) Pljačkali su vozove koji su išli iz Užica za Čačak i obratno, otimali oružje, žito, i sve što je trebalo vojsci na frontu i pozadini.

Čim su četnici upali u Požegu počeli su sa hapšenjem i premlaćivanjem naših simpatizera. Javno su na pijaci tukli Mikotu Timotijevića Štuku, pa se nekoliko četnika takmičilo ko će ga bolje udariti. Prilikom priprema četnika za napad na Užice, nastalo je masovno hapšenje i teror u Požegi. Zatvor je bio u krugu kasarne gde je jedna betonirana hala bila prepuna ljudi i žena zajedno. Nisu se ustezali da zatvaraju žene u sedmiom i osmom mesecu trudnoće, kao što je bio slučaj sa Persidom Radovanović. U ovom zatvoru bilo je preko 50 naših simpatizer i članova KP koji su prilikom povlačenja u Užice ostali u Požegi. Zatvori su bili u svim opštinama pa i mnogim selima - u Bakionici preko 20 simpatizera, u Jeminskoj Steni 30 - itd. Slično je bilo u Glumaču, Jelendolu, Gorobilju, Zdravčićimj Visibabi, Rogama i drugim.

U selima severnog dela sreza zatvarani su i oni koji s nisu hteli odazvati na mobilizaciju, sumnjajući u poštenje če1 nika posle njihovog prvog ulaska u Požegu. I pored ovakvo terora bilo je sela u srezu požeškom gde četnici nisu smeli r priviriti. Tako je jedna grupa četnika upala u selo Godovik počela da pljačka voćnjake i pčele. Meštani su se organizovali i pripucali, a četnici se razbežali kud koji. U Rečicama i Svračkovom seljaci dugo nisu dozvolili pristup četnicima. (Napad naših jedinica na Požegu 3. novembra pojačala je grupa od 4 seljaka iz Godovika i Rečica; po izvršenom zadatku većina se vratila kući. Među organizatorima ove grupe bio je i Vlada Radovanović.)

Usled otpora naroda četnici su počeli sa ubistvima. Polovinom oktobra skinuli su u Jelendolu s voza dva druga i odveli u pravcu Tabanovića. U isto vreme ubili su u Gorobilju Radojka Žunića, studenta prava, inače poznatog aktivistu partizanskog pokreta. Tih dana je u Požegu došla grupa četnika pod komandom Bože Javorca i sobom dovela našeg simpatizera iz Brezove Vučića Stambolića. Njega su na svirep način ubili nasred ulice u Požegi. 27. oktobra su na požeškoj stanici skinuli s voza komandanta Prvog šumadijskog odreda Milana Blagojevića koji nije dozvolio da ga razoružaju i odveli ga u komandu pod izgovorom da ga traži kapetan Ignjatović. Kad su ga uveli u komandu, neko ga je s leđa mučki udario u glavu. Onesvešćeno su ga razoružali, a zatim odveli u zatvor gde su ga mučili. Ubi su ga 28. oktobra u selu Glumaču tupim predmetom u potoku kraj groblja. Telo su mu plitko zakopali tako da je 1942. godim kada se sneg počeo topiti, a voda nositi zemlju, leš pronađe gotovo na površini, pa je naređenjem opštinskih vlasti ponovo zakopan.

Napad na Užice obrazložio je kapetan Ignjatović sledećim što smo na kape i zastavu, umesto kokarde, stavili crvene petokrake zvezde; što u govorima ne pominjemo kralja i otadžbini što »pod vidom borbe protiv okupatora hoćemo da sprovedem svoja komunistička načela«. Uprkos teroru u prisilnoj mobilizaciji, četnici za napad na Užice nisu mogli da okupe više od 667 ljudi iz sreza požeškog i to jedan deo bez oružja.

Četnička zapovest za napad pisana je samo za komandni kadar; mobilisanim ljudima su govorili da idu na Višegrad u borbu protiv Italijana i da moraju svratiti u Užice da bi se tamo naoružali.

Četnički prodor u Užice nije uspeo. Posle poraza na Trešnjici, 2. novembra, kod njih je nastupilo rasulo; oficiri i žandarmi su s pištoljima zadržavali mobilisane da ne beže. Tek u toku noći prikupili su rasturene snage i počeli posedati položaje za odbranu Požege. Naročito su se bojali artiljerije (koju mi nismo imali, a oni su bili ubeđeni da njome raspolažemo).

Napadu naših snaga na Požegu, 3. novembra, četnici pružaju jak otpor sa položaja od Glumača i na gvozdenom mostu na Skrapežu. Upotrebili smo protivavionski mitraljez (15 mm) tukući jedno njihovo mitraljesko gnezdo. Posle 5-6 hitaca počeli su bežati u paničnom strahu vičući da imamo topove.

Pri povlačenju iz Požege četnici su izdali naredbu^[2] da se svi »koji mogu pušku nositi moraju povući s njima, jer partizani kolju ljude, seku uši i noseve«. U naredbi se preti onima koji se ne budu povukli da će se vrlo loše provesti kada se oni (četnici) vrate. Sobom su poveli i nekoliko naših simpatizera (Miodraga Markovića, skojevca, ubili su 4. novembra u Loretu, a ostale su vodili do Brajića odakle su neke predali Nemcima).

3. novembra uveče došli su u Požegu izaslanici Draže Mihailovića iz Užica - major Ostojić i kapetan Mitić - da traže primirje (koje je te večeri objavljeno i trajalo samo do ponoći). Pokazali su pismo druga Tita i tražili da im se omogući prebacivanje kolima do njihovih jedinica negde oko Dobrinja. Radivoje Jovanović Bradonja me je zadužio da to svršim. Našao sam Ljubovija Kovačevića iz požeške organizacije SKOJ-a koji je vozio ova dva oficira ali se više nikad nije vratio (prema izjavama nekih očevidaca, oficiri su ga pištoljem prinudili da ih vozi na Ravnu goru, tamo su ga razoružali i predali Nemcima u Čačku; sproveden je na Banjicu, zatim u Mauthauzen, odakle se nije vratio).

^[1] Na suđenju Draži Mihailoviću Glišić je izjavio za ovaj događaj da su neke četničke grupe na svoju ruku minirale most radi likvidacije Tita i ostalih i da ih je on (Glišić) siprečio u tome.

^[2] Naredba se čuva u Muzeju narodne revolucije u T. Užicu.