| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
BORBA ZA POŽEGU I
kod nas je vladalo pripravno stanje, ali i radost zbog postignutog uspeha. Ojačali
smo brojno. Borba kod Gorobilja imala je ogromnog odjeka u narodu, pa je
neposredno posle nje partizanima pristupilo 1200 novih boraca s oružjem. Bilo
je porodica iz kojih su svi muškarci sposobni da nose pušku pošli u borbu:
Ljuba Mićić sa dva sina, Petar Leković sa tri, Milutinović sa tri, Dragi
Terzić sa tri, Svetozar Ostojić sa tri i mnogi drugi iz Gorobilja, Godovika,
Svračkova, Rupeljeva, Roga, Rečica, Visibabe, Rasne, Zdravčića, Prijanovića,
Guglja, Bakionice itd. U Prijanovićima, Guglju i Bakionici, koji se nalaze u
zahvatu puta Požega - Čačak, počela je mobilizacija još u toku borbe u
Gorobilju. Ljudi su se s puškama javljali komunistima i čekali naređenja za
dalji rad. Grupa iz Prijanovića i Bakionice brojala je oko 35 ljudi, na čelu
sa Lazom Obrenovićem (seljakom iz Bakionice, inače rezervnim podoficirom) i
Milivojem Radovanovićem Farbinom. Uspeh
partizana u Gorobilju iskoristili su i četnici. Oni su noću 19/20. septembra
naredili da zvone zvona u Kalenićima i Gornjem Dobrinju, budili ljude i vikali:
»Ustajte! Idemo na Požegu! Nemci se povlače!«. Na brzu ruku sakupljeni iz
ovih sela krenuli su prema Požegi i stigli do Glumača, četničkog zbornog
mesta gde se prikupilo oko 250 ljudi, većinom bez oružja. Organizatori ove
mobilizacije bili su: kapetani Glišić i Ignjatović, pop Jovičić, Veselin
Demirović (predsednik opštine u Ježevici, poznati jerezovac i bivši
kraljevski senator), i narednik Srdanović. Sutradan, 22. septembra, idući
prema Požegi, seljaci su bili ubeđeni da idu u borbu protiv Nemaca a u pomoć
partizanima. (Seljaci su već čuli za partizane i njihove akcije, a 28. avgusta
su ih i videli na masovnom mitingu u Gornjoj Dobrinji.) Međi tim, na prilazu Požegi,
sa Lisišta, ugledali su Nemce pred kasarnom. Nastalo je komešanje, ali su se
četnički organizatori mobilizacije brzo snašli. Jedna kolona je, preko Lisišta,
pošla na železničku stanicu, a druga pravo u Požegu, gde je preima ranijem
dogovoru između četnika i Nemaca izvršena primopredaja stražarskih mesta oko
kasarne, pošte i drugih mesta. U grupi koja je direktno ušla u Požegu bilo je
oko 80 oficira, podoficira i žandarma. Kada su ovi ljudi stigli pred zgradu opštine,
sačekali su ih predstavnik sreskog načelstva, žandarmerije, predsednik opštine,
gradski policajci i nekoliko četničkih pristalica. Iako su Nemci bili još tu,
četnici su se, grleći, predstavljali narodu kao oslobodioci. Seljacima je bilo
jasno da su prevareni, te je počelo naglo osipanje mobilisane mase; prvo su se
iz Požege izgubili oni što su došli bez oružja. Oni su, preko sela i
izbegavajući drum, odlazili tamo odakle su i došli. Seljacima je bila jasna
saradnja Nemaca i četnika, ma koliko četničl oficiri to kamuflirali. Dok
su se četnici spremali u Glumaču da uđu u Požegu, o banderi je visio Boža
Stanić. U isto vreme se kapetan Mile Glišić slobodno kretao ispred nemačke
komande u uniformi jugoslovenskog oficira. Naišavši na Zdravka Korača,
seljaka
iz Rasne, upitao ga je koliko tamo ima komunista i šta
nameravaju. Ovaj mu je odgovorio da ih ima »ko na gori lista«. Glišić je
hitno uputio pismo štabu Užičkog odreda zahtevajući da partizani za 24 časa
obustave napade na Nemce i omoguće im slobodan prolaz prema Kratovskoj Steni,
Jelendolu i dalje Ovčarsko-kablarskom klisurom. Sutradan,
23. septembra, rano ujutro, tek što se počela dizati magla, poslednje nemačko
odeljenje napustilo je Požegu a za njim je, s jednim nemačkim oficirom,
verovatno komandirom zaštitnog odeljenja, išao Miloš Glišić prateći Nemce
sve do rampe (udaljene 500 metara od Požege). Kada su naše snage sa terena
Bakionice i Požege napale Nemce, Glišić se odvojio i polako kanalom pored
pruge vratio u Požegu. Kod Marjanovića rampe (blizu stanice) naišao je na
grupu četnika kraj mitraljeza kojoj je naredio da, ako se Nemci vrate, ne
pucaju, ako naiđu komunisti - da otvore vatru. To je još više demoralisalo
mobilisane. Mnogi su lomili puške, bacali ih u potok odlazili svojim kućama. U severnom delu sreza, gde su četnici uglavnom i
mobilisali seljake, nastalo je veliko nepoverenje prema oficirima i njihovim četnicima.
Karakterističan je primer sela Glumača gde su članovi Zemljoradničke stranke
imali jak uticaj i davali podršku četničkom pokretu. A sada su, razočarani
četničkom izdajom, lomili i bacali puške. Nemcima
nije bilo lako da prođu do Čačka. Naši su prvo napadali oko pruge kod Jovićevića
vodenice i Jeminske Stene. U Guglju (6 km od Požege) grupa od 15 drugova, sa
starim čika Vlaisavom Nikolićem i njegovim sinovima, napala je Nemce sa Stjenčice
(severno od komunikacije Požega - Čačak). Od Dljina (južno od komunikacije)
pa sve do Ovčara napadali su borci Dragačevskog bataljona. Nemci nisu mogli da
prođu bez podrške svoje avijacije. Ova je tukla sve visove levo i desno od
druma štiteći spori hod nemačke motorizovane kolone koja je u toku dana
prevalila samo 35 km. Ovaj napad je Nemce stajao velikih žrtava. 22.
oktobra, više Jelendola na Zelenoj Steni, sakupljali su se četnici pod
komandom četovođe Raca Maslaća i mirno gledali kako se Nemci povlače. Tada
je do četnika došla jedna partizanska grupa u kojoj je bio i Milojko Maslać
(Racov brat po ocu) i predložila im da krenu do Ovčar-Banje da bi pomogli
Dragačevcima. Četovođa Maslać je to kategorički odbio, rekavši: »Svak
neka ide svojim putem! Mi i vi nemamo ničeg zajedničkog«. U žučnoj svađi
između braće Maslać umalo nije došlo do krvi. Ovo im je bio poslednji
razgovor koji nije vođen preko nišana. Partizanska grupa iz Jelendola rastala
se od četnika i došla na Jeminsku Stenu, gde se priključila garnizonoj
partizanskoj četi koja je obezbeđivala benzin i instalacije zatečene prilikom
oslobođenja Požege. Pošto
je otpratio Nemce kapetan Glišić je otišao u komandu mesta gde je nastavio
konsultovanja s akterima četničkog pokreta iz Požege. Njihov dogovor s
Nemcima ogorčio je većinu građana. Brzo su se raspadale mobilisane grupe
ljudi iz severnog dela sreza kad su videle da naše snage stežu obruč oko Požege.
U redovima četnika nastaje demoralizacija; oni se oslanjaju na žandarmeriju
koja se kompletna iz službe
Nemaca stavila pod komandu četnika.
|