| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
POJAVA
ČETNIKA U POŽEŠKOM SREZU Represalije
okupatora posle učestalih partizanskih akcije imale su odraza i na kolebljive
elemente iz bivših političkih partija i imućnije ljude. Uplašeni
represalijama Nemaca i oštrinom narodnooslobodilačke borbe, ovi elementi počinju
sa pričon kako još nije vreme za borbu, da su Nemci jaki i da treba pričekati
pogodniji momenat. Širi se i legenda o četnicima iz balkanskog i prvog
svetskog rata, upravo vezana za priču da joi nije vreme za borbu. Prve
četničke grupe javljaju se prvih dana jula, mada bez ikakvih akcija: krstare
po selima, razgovaraju s ljudima, nastoji da saznaju šta to komunisti
nameravaju. Simpatizeri četnika već su insistirali kod nekih naših drugova da
se održi zbor u Tometinom Polju gde bi govorili i komunisti. Na jednom sastanki
grupe komunista u kući Ljube Mićića, kome je prisustvovao Veselin Masleša,
diskutovalo se pored ostalog i o četničkom pozivu pa je odlučeno da se ode na
ovaj zbor, ali sa izvesnom opreznošću. Zbor
u Tometinom Polju bio je veoma posećen. Na njemu su naši drugovi govorili o
potrebi priprema za oružani ustanak ali ne i konkretnije o ustanku jer nam još
nije bio poznat proglas CK o dizanju ustanka. Kod osnovne škole stajala je
grupa četničkih oficira sa Dražom Mihailovićem koji su takođe došli u selo
radi održavanja sastanka. Pred završetak zbora naišla je nova grupa četničkih
oficira i seljaci su se počeli razilaziti. I pojedinačnih razgovora sa
prisutnima na zboru naši drugovi s saznali da je pre nekoliko dana u Tometino
Polje naišla grupa Nemaca jačine jednog voda i ustavila se na reci Kamenici, n
čijoj su suprotnoj strani bili četnici. Nisu pucali jedni na druge iako su se
dobro videli preko reke. Prvom
polovinom avgusta došao je u kuću Radivoja Pavićevića (selo Godovik) Miloš
Glišić, kapetan bivše jugoslovensk vojske iz Požege, i tražio sastanak sa
Ljubom Mićićem. Pošto nije našao Ljubu, Pavićević je o dolasku Glišića
obavestio druge komuniste. Odlučeno je da sa Glišićem razgovara Novaik Živković,
i to je bio naš prvi kontakt sa četnicima. (Sve dotle niti smo sreli niti čuli
za ma kakve akcije četnika protiv okupatora, mada su oni naše akcije često
pripisivali sebi). U ovim razgovorima Glišić je izložio sledeće: —
smatra da je s nama mogućna saradnja, ali da on za tu saradnju nema ovlašćenja; —
organizacija Jugoslavije na staroj osnovi je nemogućna; to je objašnjavao držanjem
pojedinih jugoslovenskih nacionalnosti posle okupacije, naročito Hrvata i
muslimana; —
treba praviti mobilne spiskove a svaka opština treba da ima jednog oficira kao
komandanta; taj oficir mora biti najstariji po rangu, bez obzira na političku
pripadnost; —
celu ovu stvar treba smatrati kao pomoć jugoslovenskim saveznicima, a za borbu
čekati pogodan momenat (»sada nije vreme jer su Nemci još jaki«). U
isto vreme je kroz Godovik i Rečice prošao poznati ljotićevac Milojko Durić
iz sela Vranja (podoficir, koji je kasnije unapređen u čin potporučnika);
svratio je u kuću svojih rođaka Nikitovića u Rečicama i to istovremeno sa
jednom našom patrolom u kojoj su bili Milivoje Nikitović i Slavko Međedović.
Između partizanske patrole i ljotićevca Milojka Đurića nastala je prepirka
jer je on otvoreno potcenjivao partizane kao »mladu i nezrelu decu koja ne
znaju da ratuju«. Nosio je pun kofer propagandnog materijala, vadio iz tašne
letke Draže Mihailovića i hvalisavo pričao kako ide od njega. I on tvrdi da
za borbu još nije vreme i da »treba čekati povoljniji trenutak«. Po
selima požeškog sreza postepeno se pojačava aktivnost četnika i to izraziti
je u severnom nego u južnom (donjem) delu. Oko četnika se okupljaju
predsednici opština, kmetovi, bivši politikanti, jerezovci i izvesni ljudi
koji su se afirmisali kao pripadnici Demokratske i Zemljoradničke stranke. Naročitu
ulogu su imali oficiri i podoficiri koji su izbegli zarobljeništvo krijući se
kod kuća. Neki od njih su odlazili na Ravnu goru i primali direktive ...
Imenuju se četovođe po selima, prave spiskovi vojnih obveznika kojima se
izdaju objave i upozoravaju da su dali zakletvu kralju i otadžbini da »odlazak
u partizane znači izdaju ove zakletve«. To je uticalo na dobar broj seljaka. Krajem
avgusta i početkom septembra, naočigled Nemaca, četnici u Požegi uvode u
svoje spiskove, pored trgovaca i činovnika, i policajce i žandarme. Sela kao
Visibaba, Milićevo Selo i druga, gde smo imali jak uticaj, počinju da se dele
(uglavnom prema socijalnom sastavu i političkom ubeđenju) na »naše« i »vaše«.
Sličnih razilaženja ima i u ostalim selima oko Požege. Čak se i porodice
razilaze: jedan brat ide u partizane, drugi u četnike; otac ide u četnike,
sinovi u partizane i sl. Kada
sam se 19. septembra vraćao sa jednim vodom Požeške čete iz Ovčar-Banje,
gde smo sa Dragačevcima razoružali žandarmerijsku stanicu i dva dana držali
zasedu prema Čačku i Požegi čekajući Nemce, u Lučanima sam video četnike,
i to prvi put. Naš vodnik Novak Živković je naredio predostrožnost prilikom
silaženja u varošicu. Tu nas je čekalo 15 četnika - sa šubarama i kićankama,
obraslih u brade, sa redenicima, bombama na opasačima i puškama na gotovs. Išli
su prema nama. Puške (i jedan zarđali puškomitraljez) su im okićeni cvećem,
kao da se baš sad vraćaju iz teškog boja pa su im devojke iz zahvalnosti oružje
okitile. Naš vodnik im je izložio da smo bili na akciji u Ovčaru. Bili su
neodređeni, kao i uvek i nisu reagovali. Usput smo komentarisali o njima.
Njihova očigledna inertnost prema akcijama dovodila nas je postepeno do zaključka
s kim ćemo uskoro imati posla. Dok mi rušimo mostove, tunele i pruge, razoružavamo
žandarmerijske stanice, držimo zasede iz kojih napadamo Nemce, dotle se oni
slobodno kreću u našoj pozadini, pijanče i pričaju o nekoj borbi kojoj i
sami ne vide početak, a sve naše akcije pripisuju sebi da bi se predstavili
kao borci protiv okupatora. U
Gorobilje smo stigli 20. septembra. Tu je trebalo da dođemo u sastav čete. Idući
prema Gorobiljskoj školi, čuli smo puškar an je iz pravca gde se nalazila naša
četa. Tog dana je oko 250 Nemaca krenulo od Požege prema Gavrilovića mostu.
Najpre su pošli u pravcu Godovika, a zatim skrenuli levo i došli do
Gorobiljske škole. Delovi naše čete, sa komandirom i komesarom, primetivši
jakog neprijatelja, postepeno su se povlačili ne prihvatajući borbu. Hitno je
obaveštena Ariljska partizanska četa da pođe u susret Nemcima, a u okolnim
selima (Rečicama, Godoviku i Svračkovu) pozivani su ljudi da se pridruže četi
za napad na Nemce. Ariljska četa je brzinom napada iznenadila Nemce, ali su se
oni brzo sredili i borba je otpočela. Ariljci su imali 2 poginula, od kojih je
jedan komandir čete Vujović. Međutim,
sa prikupljenim narodom pomenutih sela, glavnina Požeške čete napada Nemce u
bok od Godovika i Rečica. Ovaj organizovan i silovit napad izaziva kod njih
veliku zabunu i komešanje. Petar Leković iz Rečica prišao je sa svojom
grupom blizu nemačkog komandnog mesta, ali ga je primetio nemački oficir i
nanišanio u njega. Primetivši to, Petar je iz karabina pogodio bombu koja je
Nemcu visila o pojasu. Od njene eksplozije Nemac je poginuo. Naime, Nemci su
mobilisali seljake za nošenje municije i kada se Petar Leković privlačio,
jedan od tih seljaka mu je pokazivao rukom u nemačkog komandanta koji ga je gađao
te se ovaj zahvaljujući tome i zaklonio. Posle pogibije komandanta, kod Nemaca
je nastala panika te se počeše neorganizovano povlačiti preko reke i kroz
kukuruze. U Požegu su, preplašeni a mnogi i ranjeni, stizali razbijeni po
grupicama vičući: »Evo partizana!« Jače nemačko odeljenje pošlo je
kamionima iz Požege u pomoć ovim u Gor obilju. Napred je bio motociklista. Naši
su ih sačekali kod mosta (na reci Detinji prema Arilju), ubili motociklistu i
ubacili bombe u prvi kamion pun Nemaca. I ovi su se Nemci panično vratili u Požegu.
|