| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
AKCIJE ČETE Dolaskom u selo Drvčane četa je preživljavala
izvesnu krizu. Postojala je opasnost da se izoluje od naroda jer još nije počela
izvoditi nikakve akcije. Dvojica su samovoljno napustila četu. Sem obuke na oružju
i slušanja radio-vesti, ništa se više nije radilo. Zbog takvog stanja u četi
usledila je kritika OK i štaba odreda koja je podstakla komandu čete da ubrzo
razradi plan akcija u skladu sa direktivama štaba odreda. Prva
akcija čete bila je rušenje tunela i pruge u Rasno na relaciji Užice - Požega.
Razoružana je žandarmerijska posada koja je obezbeđivala tunel, a zbog
nedovoljnog iskustva u miniranju, tunel i pruga su samo delimično oštećeni.
Nemci s sutradan oštro intervenisali; došli su kod tunela i počeli pretres
okolnih kuća (na levoj i desnoj obali Đetinje). Miloš Milađenović, član KP
iz ćelije sela Rupeljevo, nalazio se u svojoj vodenici. Primetivši Nemce, pokušao
je da pobegne kroz prozor ali je vodenica bila opkoljena i on je naleteo na
zasedu, pri čemu je i ubijen. Odlaskom Nemaca Miloševa porodica je izvršila
sve pripreme za sahranu alt je pogrebnu povorku stigla nemačka patrola i mrtvog
komunistu otela iz kovčega. Zatim ga je prenela u selo Visibabu, na putu Užice
- Požega, i pred zgradom opštine obesila mrtvo telo da bi zastrašila stanovništvo.
Nisu ga skinuli sa vešala dva dana. Tada su ranili i Mošu Mićića koji je
podlegao ranama. Posle
ove akcije čete, do kraja avgusta, popaljene su sve opštinske arhive izuzev Požege
i Bakionice. Pored paljenja arhiva, četa je ponovo rušila prugu u Rasnoj i 28.
iavgusta izvršil veću diverziju na železničkom mostu u Ovčar-Banji koji je
čuvalo jače žandarmerijsko odeljenje. Prema planu komande čete most je
trebalo potpuno srušiti avionskim bombama ali je otpor žandarma bio veći no
što se očekivalo. Mineri nisu uspeli da dobro povežu sve avionske bombe;
eksplodirale su samo dve, most i pruga su toliko oštećeni da saobraćaj nije
mogao da funkcioniše nekoliko sati. U ovoj akciji teže je ranjen Bogomir
Karaklajić, ekonom čete koga je jedna desetina čete dopratila Gorobilje.
Ranjen je i jedan žandarm. Glavnina čete je otišla severni deo sreza, odakle
se posle nekoliko dana vratila u Godevik. Ova akcija je unela paniku među žandarme
i železničk osoblje. 30.
avgusta, po naređenju štaba Užičkog odreda, Požeška četa je posela položaj
na levoj, a Dragačevska na desnoj obali Moravice kod Viroštaka. Zadatak četa
je bio da Nemcima spreče prolaz prema Arilju i Ivanjici i omoguće Ariljskoj i
Moravičke četi da izvrše postavljene zadatke u rudniku Lisi i Ivanjici.. Na
položaju kod Viroštaka ostali smo tri dana kada se Dragačevska četa povukla
i otišla na druge zadatke, računajući da Nemci neće ni doći. Padom mraka je
trebalo da se povuče i naša četa ali je predveče naišla kolona od 5 do 6
kamiona Nemaca i žandarma, u sledećem poretku: napred je bio nemački motocikl
s prikolicom, zatim mala putnička kola, pa kamion sa žandarmima, a za njima
kamioni s Nemcima. Činjenica da smo se n istom položaju (12 kilometara od Požege)
zadržali tri dana, a da Nemci nisu o tome bili obavešteni, govori da naši
ljudi mrze okupatora. Kolona
kamiona se kretala komotno, ne očekujući nikakvo iznenađenje. Naša zaseda je
bila na kosi koja je dominirala putem. Kad je kolona neprijatelja ušla u
zasedu, otvorena je uraganska vatra puškomitraljeza i bombi na kamione, iz
kojih Nemci poiskakaše, zauzeše zaklone i brzo se središe za borbu. Odnos
snaga bio je 1:10 u korist neprijatelja. Četa je brzom paljbom nanela Nemcima
gubitke od 17 mrtvih vojnika, zbog čega su oni okrenuli vozila i noću se
vratili u Požegu sa prigušenim farovima. Usput su zapalili jednu štalu i sa
sobom poveli seljaka koga su kod štale našli. Istovremeno je i Požeška četa
napustila položaj. U akciji su se istakli Milenko Nikitović i Pane Srdanović. Sve
ove akcije Požeške partizanske čete naišle su na oduševljenje i podršku
naroda ovoga kraja. Preovladavalo je ubeđenje da su partizani ozbiljna snaga
koja pruža garanciju da će se borbom doći do slobode. Ljudi su sve više osećali
da treba da pomognu tu borbu. Počeli su se javljati novi borci: Pored toga, po
selima su se stvarale oružane grupe od simpatizera NOP-a koje su bile spremne
da pođu u određenu akciju sa četom, pa su i samostalno izvršavale mnoge
zadatke. Izrazit primer toga je grupa u rejonu Bakionica, Prijanovići, Gugalj
koja je izvodila akcije po inicijativi partijske ćelije u bakioničkoj opštini.
O spremnosti ljudi da učestvuju u narodnooslobodilačkoj borbi najbolje govori
činjenica da se posle našeg napada na Nemce kod Viroštaka, iste noći
dobrovoljno javilo preko 700 ljudi s puškama, spremnih da Nemcima spreče
ponovni dolazak u selo. Sutradan
su Nemci došli kod Viroštaka sa dva tenka i 8-10 kamiona s namerom da vrše
represalije nad stanovništvom ali, čim su obavešteni o spremnosti stanovništva
da s partizanima brani selo, vratili su se u Požegu. Sa okupljenim naoružanim
seljacima održan je miting na kome je govorio politički komesar Užičkog
odreda Kušić i član štaba odreda Ljuba Mićić. Miting je pokazao da
partizanski pokret prerasta u svenarodni ustanak koji okupator ne može nikakvim
represalijama uništiti. Koliki je bio uticaj Partije i koliko je partizanski
pokret uhvatio duboke korene kod narodnih masa potvrđuje i izveštaj komandira
žandarmerijske stanice u Požegi sreskom načelniku i komandantu žandarmerije
banske uprave Pov. br. 25 od 28. 8. 1941.[1] »Mi smo izolovami od naroda, seoske uprave i učitelji stoje u vezi sa bandama, a sveštenici su nam na ruci«. Žandarmi su demoralisani. Njihove starešine se žale u izveštajima na slabu disciplinu, a dolazi i do otkazivanja poslušnosti kada je u pitanju borba protiv partizana, i to ne zato što su žandarmi rodoljubi već iz straha od masovnosti NOP-a (što će se i potvrditi u kasnijim događajima).
|