USTANAK NARODA JUGOSLAVIJE 1941.
PODRINJSKI PARTIZANSKI ODRED
PERIOD DO PRVE NEPRIJATELJSKE OFANZIVE

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


ZAJEDNIČKA AKCIJA PARTIZANA I ČETNIKA I OPREDELJIVANJE NOVIH BORACA

Cerski i jadarski četnici, posle zauzimanja Loznice i propalog napada na Bogatić, rešili su da napadnu Banju Koviljaču. U Koviljači su tada bile 9. i 12. četa 3. bataljona nemačkog 738. pešadijskog puka — oko 300 vojnika. Mitraljeska gnezda bila su raspoređena po svim visinama. Većina banjskih zgrada, iz kojih se moglo dobro braniti, pretvorena je u utvrđenja.

Četnici su počeli da napadaju Banju Koviljaču 1. septembra u 6 časova. U borbu su uveli više od 500 četnika sa 3 teška mitraljeza, 4 puškomitraljeza, dosta pušaka i municije. Bilo ih je i bez oružja. Uspeli su da se približe Nemcima i zauzmu neke položaje. Mnogi četnici bili su pijani. Nemci su ih stalno tukli mitraljezima i bacačima, tako da su se ovi morali povući na polazne položaje, pretrpevši velike gubitke. Na tim položajima ostali su do uveče. Onda su pokušali da se po mraku i kiši privuku nemačkim položajima. Posle jednog sata borbe Nemci su ih ponovo naterali na povlačenje.

Tokom 2. septembra nisu napadali ni Nemci ni četnici. Vladalo je zatišje. Očekivali su pojačanje i jedni i drugi. Nemcima je iz Bosne, preko Zvornika, krenula u pomoć jedna jedinica od oko 300 ustaša. Nju je na putu dočekala Rađevska četa Valjevskog partizanskog odreda i vratila u Bosnu. Ali ustaše su produžile bosanskom stranom niz Drinu i kod Kozluka su noću između 2. i 3. septembra dereglijom prešle Drinu. Tu ih je dočekala jedna četnička četa, ali su je ustaše razbile. Tako su Nemci u Banji Koviljači dobili pojačanje od oko 300 ustaša. Istoga dana i cerski četnici Račića tražili su pomoć od  Podrinjskog NOPO. Poslata je četa Lale Stankovića.

Pred zoru 3. septembra četnici preduzimaju snažan napad. Jurišem prodiru, potiskuju Nemce u varošicu i dolaze do parka, gde mnogi ginu, pokušavajući da prođu kroz živu ogradu kroz koju su Nemci sproveli električnu struju. Odbranu Nemaca pomagala je i artiljerija iz Kozluka, a i avijacija. Napad je, bez uspeha, trajao do zore. Četnici su se povukli uz velike gubitke.

I sledeće večeri ponavlja se napad na Nemce u Banji Koviljači. U ovom napadu učestvuju i jedna četa Podrinjskog partizanskog odreda. Akcija se uspešno razvija ali, zbog velikih gubitaka, četnike je uhvatio strah od Nemaca i odstupaju na ila. Nemci tada opkoljavaju partizansku četu koja jedva :ia se izvuče. Tako napad ni ovoga puta nije uspeo.

Cerski četnici traže još pomoć od Podrinjskog NOPO. Štab odreda određuje tada udarnu četu Mike Mitrovića. Bila je to najbolja četa našeg partizanskog odreda. Četu su brzo kamionima prebacili u Tršić, a odatle je 5. septembra izišla na položaj. Četnički komandant Račić zahtevao je da četa odmah krene u napad na Nemce. Mika se usprotivio i tražio da se prvo ispitaju položaji i vidi gde su Nemci. Patrola, koja je posle toga pošla u izviđanje, vratila se sa tačnim podacima gde se nalaze  Nemci i gde su im utvrđenja. Uveče su krenuli zajedno u napad. Mika je mitraljeskom vatrom iz pozadine privukao pažnju Nemaca na sebe, tako da ovi nisu ni primetili da im se naši borci privlače. Napad je trajao sve do tri sata ujutro, kada su Nemci kamionima pobegli iz Banje Koviljače preko Zvornika u Bosnu. Tako je oslobođena i Banja Koviljača. U njoj je uhvaćen poznati petokolonaš Žika Dimitrijević Kupus, poslanik na listi Milana Stojadinovica za srez jadarski. Pred rat je bio odlikovan visokim nemačkim odlikovanjem. Vojni sud Podrinjskog NOPO osudio ga je odmah na smrt.

Zauzimanjem Loznice i Banje Koviljače oslobođen je ceo Jadar. Stvoreni su povoljni uslovi za širi uticaj NOP na ovo područje. Učešće dveju četa Podrinjskog NOPO u oslobađanju Banje Koviljače imalo je snažan uticaj na mase, što se kasnije odrazilo na opredeljivanje naroda za partizane. O našim borcima pričalo se s ponosom kako su to dobri drugovi, kako je divan odnos između njih, da ne piju, ni od koga ništa ne uzimaju, kako je to nova vojska, drukčija od četnika itd.

Po oslobođenju Loznice u nju su se vratili članovi Partije i njeni simpatizeri, da bi nastavili partijsko-politički rad. U Loznici su tada došli Vujo Matić, Danilo Bakić, Dragoljub Popović i drugi.

Štab Podrinjskog NOPO izdao je jednom broju aktivista punomoćje da mogu agitovati za NOP i upisivati nove borce u njega. Evo jednog takvog punomoćja koje je sačuvano:

 

Štab

Narodnooslobodilačkog Podrinjskog

partizanskog odreda

 

Punomoćje

Ovim se opunomoćava drug DRAGOLJUB POPOVIĆ iz Loznice da može u Podrinju organizovati i vršiti upis u Narodnooslobodilački podrinjski odred.

.Mole se drugovi četnici i partizani, kao i vlasti da drugu ne čine smetnje u radu i da mu se nađu pri ruci.

Smrt fašizmu! — Sloboda narodu!

21. septembra 1941. god.                           Za šefa štaba

Šarac

17 Zavod za radnički pokret Srbije — O, 11. Ne može se utvrdit. čijt je pseudonim Šarac.

Ova punomoćja služila su našim aktivistima kod četničkih komandi kao legitimacija da rade za Podrinjski NOPO. I pored postignute saglasnosti s četnicima da se u Loznici formira i partizanska komanda mesta i da može slobodno vršiti upis u partizane, četnici se toga nisu držali. Ukoliko je uticaj NOPO bivao veći, utoliko su četnici sve manje poštovali svoja obećanja.

Na konferencijama po selima i partizani i četnici agitovali su za upis u svoje redove, ali tako da se ljudi slobodno opredeljuju. U Lešnici su četnički kapetan Kovačević i mobilni oficir četnika Milan Isaković vršili pritisak na ljude da se upisuju u četnike. Članovi KP su tada protestovali i tražili da se narod slobodno izjasni — ko hoće u partizane, a ko u četnike. Potom je obavljeno glasanje i ustanovljeno da se od 228 prisutnih 192 izjasnilo za partizane, a 36 za četnike. Među pristalicama partizana nastalo je tada oduševljenje. Da bi obeležio ovu pobedu Sava Josipović, član KPJ, izneo je crvenu zastavu koju je čuvao još od 1920. godine. Posle ovog uspeha odmah je formirana partizanska četa od 152 borca. Četa je na žalost imala svega 3 puške. U Loznici je 9. septembra formirana partizanska četa sa 120 boraca. U više sela jadarskog sreza formirane su partizanske čete od 40 do 200 boraca.

Prilikom razoružavanja žandarmerijskih stanica uništavani su i spiskovi opštinskih odbora koji su mogli da posluže okupatoru kako za odvođenje ljudi u zarobljeništvo, tako i da sazna brojno stanje zaprežnih vozila, površine obradivog zemljišta i katastarske prihode. Raspuštani su i dosadašnji odbornici, a postavljani naši ljudi koji će vršiti funkciju nove vlasti. U početku, dok odred nije bio veliki, a slobodna teritorija mala, ni funkcije narodnih odbora nisu bile velike, jer se odred snabdevao hranom tamo gde je bio.

Prvi narodnooslobodilački odbori stvarana su uporedo sa oslobođenjem mesta. Njih su tada u većini stvorili naoružani borci. Čim bi se oslobodilo jedno mesto, u njemu bi odmah bio održan zbor, objašnjavao bi se značaj NOB, a zatim se birao, bolje rečeno, naimenovao, novi NOO, uz saglasnost prisutnog naroda. U odbore su svuda birani pošteni seljaci, predstavnici građanskih partija koje su pristupile NOB, komunisti i skojevci i odbornici starog odbora koji su se pošteno držali i u selu uživali ugled.

Rasplamsavanje ustanka, dolaženje u odred novih hiljada üicrsca i stvaranje velike slobodne teritorije, postavili su pred narodne odbore veoma krupne i složene zadatke, naročito u pogledu organizacije pozadine odreda koja treba da pomaže ustanike, da ih snabdeva ne samo hranom već i odelom, obućom pa i naoružanjem i da vodi borbu protiv petokolonaša i špijuna.

Štab odreda je postigao sa četnicima saglasnost da se formiraju zajednički NOO. Okružni komitet je odredio Milana Đakovića, komandanta jednog našeg bataljona, inače istaknutu političku ličnost u Mačvi, potpredsednika stranke Dragoljuba Jovanovića. Četnici su odredili, kao svog čoveka, popa Danila Dukića koji se, inače, iskreno odnosio prema narodnooslobodilačkom pokretu. Njih dvojica, uz pomoć političkih i vojnih rukovodilaca našeg odreda, formirali su do kraja septembra NOO gotovo u svim selima. Dok su njih dvojica uvek bili saglasni da se u NOO izaberu ljudi koji su se u staroj Jugoslaviji isticali svojim opozicionim stavom, četnička komanda je nastojala da u odborima zadrži što više predratnih odbornika i to onih koji su pre rata vodili glavnu reč u mestu, pravdajući to time da oni imaju iskustva, pa će novi odbori bolje raditi. Moralo se negde ići i na kompromis s četnicima (u Mačvanskom Prnjavoru, na primer, u formirani NOO ušlo je devet ljudi, šestorica su bili pristalice partizana, a trojica zagrižene pristalice četnika koje su u odbore ugurali četnički štabovi). Do oštrijih sukoba sa četničkim odbornicima nije došlo, ali nije bilo ni jedinstvenog odbora. Odbornici su radili svaki za svoje jedinice. U Velikoj Lešnici četnici su tražili da odbornici polože zakletvu kralju, što su odbornici partizani odbili. Tada je nađen kompromis — odbor se, pred popom, zakleo narodu.

Najviše NOO formirano je u Mačvi. U Pocerini ih je bilo svega šest i ovde su četnici samo formalno priznavali zajedničku vlast. To su bili u stvari naši odbori, na njih je partizanski odred imao veliki uticaj. U njima su bili najbolji ljudi iz sela, bilo je članova Partije i SKOJ-a. Izvršavali su sve zadatke koje bi im odred postavio. Gde nismo stigli da formiramo NOO. četnici ih nisu ni stvarali, već su imenovah svoje komandante mesta koji su se brinuli da izvršavaju četnička naređenja.

Iako je u Jadru naš uticaj bio prilično jak, a u nekim selima mnogo jači od četničkog, ipak je bio mali broj narodnooslobodilačkih odbora. Sem pomenute Lešnice, Novog Sela Loznice i još dva-tri sela (gde su bili neki zajednički odbor, sa starim odbornicima koji nisu dirani), na ovom terenu nije bilo NOO.

Rad narodnooslobodilačkih odbora nije dugo trajao. Većina ih nije radila ni mesec dana.

Na svojim sednicama NOO su rešavali veoma važna pitanja, kao: snabdevanje odreda hranom i municijom, otvaranje raznih radionica za potrebe vojske i drugo. Oni su u mnogin selima formirali pozadinske partizanske čete, mesne narodne straže, brinuli su se o njihovom naoružanju i održavanju reda. Iz redova ovih četa popunjavane su operativne jedinice odreda. Prema podacima tada je bilo oko 5.000 ljudi upisanih u pozadinske partizanske čete. U odredu je tada bilo nešto više od 1.000 aktivnih boraca.

Narodni odbori su svakodnevno snabdevali borce hranom. Snabdevanje je u početku bilo dobrovoljno, a kasnije je razrezivana količina hrane koju je trebalo da daju pojedini seljaci (bogati). Tu su meru siromašni i srednji seljaci primali vrlo dobro pa su i oni dobrovoljno davali sve što se tražilo. Pored ishrane boraca, NOO brinuli su se za ishranu izbeglica iz Bosne, Hrvatske i Srema, kao i seoske sirotinje. Pomagali su partijsko-političkim radnicima da se organizuju žene i omladina i da se ove organizacije međusobno povezu. Uz pomoć odreda NOO su formirali ženske radionice za šivenje rublja za borce, za pravljenje obuće i odela. U nekim selima organizovane su radionice za pravljenje bombi i opravku oružja. U tim radionicama radilo se takoreći i dan i noć. Devojke su donosile svoje šivaće mašine, pa se obično u školi smeštala radionica. Radionice su bile i živi prosvetno-vaspitni centri. U njima je čitan propagandni materijal, saopštavane su novosti s fronta, pevale se partizanske pesme ...

Radi narodne bezbednosti, čuvanja lične i narodne imovine i izvršavanja odluka NOO i partizanskog odreda, formirana je početkom septembra prva komanda mesta u Bogatiću. Njoj su bile podređene sve seoske partizanske čete. Komanda mesta je prikupljala podatke potrebne našoj obaveštajnoj službi. Ovi m podaci prikupljeni preko pozadinskih četa. Ona je izdavala r.aređenja za privođenje sumnjivih lica, obaveštavala odred o događajima u pozadini i izvršavala vojne zadatke koje joj je zadavao odred.

Za vreme naše blokade Šapca i pripremanja prve neprijateljsku ofanzive, Okružni komitet i štab odreda, sprovodeći naređenje Vrhovnog štaba da pšenica ne padne u ruke okupatora, organizovali su izvlačenje pšenice i drugih namirnica porebnih za vojsku. Kolone seljačkih kola natovarenih pšenicom, pod rukovodstvom ljudi iz NOO i komande mesta, kretale su se prema Peckoj i Krupnju. Izvlačili su se samo viškovi pšenice da ih neprijatelj ne bi odneo. Srednji i siromašni seljaci, kod kojih se mislilo da nemaju viškova, sami su tovarili svoju pšenicu kola i vukli u sela Rađevine i Azbukovice, gde je bio određen smeštaj. Izvučeno je tada iz Mačve, Pocerine i Jadra 50 vagona raznih žitarica, 100 metara pasulja, nekoliko hiljada kilograma masti i slanine, kao i drugih prehrambenih artikala. Koliko je ova akcija bila patriotska i kakvo je bilo raspoloženje seljaka vidi se iz izjave druga Tita, date uredniku Radio-Beograda povodom proslave 7. jula 1953. godine:

 

Za vrijeme dok smo još bili u Krupnju, kada je pripremana prva ofanziva, došli su iz Mačve neki drugovi rukovodioci, koji su vodili borbe oko Šapca, i kazali da je i pšenica i sve drugo dobro rodilo i da će sve to dohvatiti okupatori. Mi smo tada riješili i dali naređenje da se pokupe sva kola i da se sve što se može pokosi i požnje, pa da se sve žito nosi gore prema brdima, prema Peckoj i Užicu. Da ste vidjeli samo kako su seljaci tada ne samo žito već i stoku dovlačili. To naše naređenje bilo je tako bukvalno sprovođeno da sam se j,a prosto iznenadio kakav je to narod, kakav je to seljak. Vidjele su se čitave kolone, kola za kolima koja voze žito.18

18 »Borba« od 7. jula 1953. godine.


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument