ZAJEDNIČKA
AKCIJA PARTIZANA I ČETNIKA I OPREDELJIVANJE NOVIH BORACA
Cerski
i jadarski četnici, posle zauzimanja Loznice i propalog napada na Bogatić, rešili
su da napadnu Banju Koviljaču. U Koviljači su tada bile 9. i 12. četa 3.
bataljona nemačkog 738. pešadijskog puka — oko 300 vojnika. Mitraljeska
gnezda bila su raspoređena po svim visinama. Većina banjskih zgrada, iz kojih
se moglo dobro braniti, pretvorena je u utvrđenja.
Četnici
su počeli da napadaju Banju Koviljaču 1. septembra u 6 časova. U borbu su
uveli više od 500 četnika sa 3 teška mitraljeza, 4 puškomitraljeza, dosta pušaka
i municije. Bilo ih je i bez oružja. Uspeli su da se približe Nemcima i zauzmu
neke položaje. Mnogi četnici bili su pijani. Nemci su ih stalno tukli
mitraljezima i bacačima, tako da su se ovi morali povući na polazne položaje,
pretrpevši velike gubitke. Na tim položajima ostali su do uveče. Onda su pokušali
da se po mraku i kiši privuku nemačkim položajima. Posle jednog sata borbe
Nemci su ih ponovo naterali na povlačenje.
Tokom
2. septembra nisu napadali ni Nemci ni četnici. Vladalo je zatišje. Očekivali
su pojačanje i jedni i drugi. Nemcima je iz Bosne, preko Zvornika, krenula u
pomoć jedna jedinica od oko 300 ustaša. Nju je na putu dočekala Rađevska četa
Valjevskog partizanskog odreda i vratila u Bosnu. Ali ustaše su produžile
bosanskom stranom niz Drinu i kod Kozluka su noću između 2. i 3. septembra
dereglijom prešle Drinu. Tu ih je dočekala jedna četnička četa, ali
su je ustaše razbile. Tako su Nemci u Banji Koviljači dobili pojačanje od oko
300 ustaša. Istoga dana i cerski četnici Račića tražili su pomoć od
Podrinjskog NOPO. Poslata je četa Lale
Stankovića.
Pred
zoru 3. septembra četnici preduzimaju snažan napad.
Jurišem
prodiru, potiskuju Nemce u varošicu i dolaze do parka, gde mnogi ginu, pokušavajući da prođu kroz živu ogradu
kroz koju
su Nemci sproveli električnu struju. Odbranu Nemaca pomagala je i artiljerija
iz Kozluka, a i avijacija. Napad je, bez uspeha, trajao do zore. Četnici su se
povukli uz velike gubitke.
I
sledeće večeri ponavlja se napad na Nemce u Banji Koviljači. U ovom napadu učestvuju
i jedna četa Podrinjskog partizanskog odreda. Akcija se uspešno razvija ali,
zbog velikih gubitaka, četnike je uhvatio strah od Nemaca i odstupaju na ila.
Nemci tada opkoljavaju partizansku četu koja jedva :ia se izvuče. Tako napad
ni ovoga puta nije uspeo.
Cerski
četnici traže još pomoć od Podrinjskog NOPO. Štab odreda određuje tada
udarnu četu Mike
Mitrovića. Bila je to najbolja četa našeg partizanskog odreda. Četu su brzo
kamionima prebacili u Tršić, a odatle je 5. septembra izišla na položaj. Četnički
komandant Račić zahtevao je da četa odmah krene u napad na Nemce. Mika
se usprotivio i tražio da se prvo ispitaju položaji i vidi gde su Nemci.
Patrola, koja je posle toga pošla u izviđanje, vratila se sa tačnim podacima
gde se nalaze
Nemci i gde
su im utvrđenja. Uveče su krenuli zajedno u napad. Mika
je
mitraljeskom vatrom iz pozadine privukao pažnju Nemaca na sebe, tako da ovi
nisu ni primetili da im se naši borci privlače. Napad je trajao sve do tri
sata ujutro, kada su Nemci kamionima pobegli iz Banje Koviljače preko Zvornika
u Bosnu. Tako je oslobođena i Banja Koviljača. U njoj je uhvaćen poznati
petokolonaš Žika Dimitrijević Kupus, poslanik na listi Milana Stojadinovica
za srez jadarski. Pred rat je bio odlikovan visokim nemačkim odlikovanjem.
Vojni sud Podrinjskog NOPO osudio ga je odmah na smrt.
Zauzimanjem
Loznice i Banje Koviljače oslobođen je ceo Jadar. Stvoreni su povoljni uslovi
za širi uticaj NOP
na ovo područje. Učešće dveju četa Podrinjskog NOPO u oslobađanju Banje
Koviljače imalo je snažan uticaj na mase, što se kasnije odrazilo na
opredeljivanje naroda za partizane. O našim borcima pričalo se s ponosom kako
su to dobri drugovi, kako je divan odnos između njih, da ne piju, ni od koga ništa
ne uzimaju, kako je to nova vojska, drukčija od četnika itd.
Po
oslobođenju Loznice u nju su se vratili članovi Partije i njeni simpatizeri,
da bi nastavili partijsko-politički rad. U Loznici su tada došli Vujo Matić,
Danilo Bakić, Dragoljub Popović i drugi.
Štab
Podrinjskog NOPO izdao je jednom broju aktivista punomoćje da mogu agitovati za
NOP i upisivati nove borce u njega. Evo jednog takvog punomoćja
koje je sačuvano:
Štab
Narodnooslobodilačkog Podrinjskog
partizanskog odreda
Punomoćje
Ovim se opunomoćava drug DRAGOLJUB
POPOVIĆ iz Loznice da može u Podrinju organizovati i vršiti upis u
Narodnooslobodilački podrinjski odred.
.Mole se drugovi četnici i partizani,
kao i vlasti da drugu ne čine smetnje u radu i da mu se nađu pri ruci.
Smrt fašizmu! — Sloboda narodu!
21. septembra 1941. god. Za šefa štaba
Šarac
17
Zavod
za radnički pokret Srbije — O, 11. Ne može se utvrdit. čijt je pseudonim Šarac.
Ova
punomoćja služila su našim aktivistima kod četničkih komandi kao
legitimacija da rade za Podrinjski NOPO. I pored postignute saglasnosti s četnicima
da se u Loznici formira i partizanska komanda mesta i da može slobodno vršiti
upis u partizane, četnici se toga nisu držali. Ukoliko je uticaj NOPO bivao veći,
utoliko su četnici sve manje poštovali svoja obećanja.
Na
konferencijama po selima i partizani i četnici agitovali su za upis u svoje
redove, ali tako da se ljudi slobodno opredeljuju. U Lešnici su četnički
kapetan Kovačević i mobilni oficir četnika Milan
Isaković vršili pritisak na ljude da se upisuju u četnike. Članovi KP su
tada protestovali i tražili da se narod slobodno izjasni — ko hoće u
partizane, a ko u četnike. Potom je obavljeno glasanje i ustanovljeno da se od
228 prisutnih 192 izjasnilo za partizane, a 36 za četnike. Među pristalicama
partizana nastalo je tada oduševljenje. Da bi obeležio ovu pobedu Sava
Josipović, član KPJ, izneo je crvenu zastavu koju je čuvao još od 1920.
godine. Posle ovog uspeha odmah je formirana partizanska četa od 152 borca. Četa
je na žalost imala svega 3 puške. U Loznici je 9. septembra formirana
partizanska četa sa 120 boraca. U više sela jadarskog sreza formirane su
partizanske čete od 40 do 200 boraca.
Prilikom
razoružavanja žandarmerijskih stanica uništavani su i spiskovi opštinskih
odbora koji su mogli da posluže okupatoru kako za odvođenje ljudi u zarobljeništvo,
tako i da sazna brojno stanje zaprežnih vozila, površine obradivog zemljišta
i katastarske prihode. Raspuštani su i dosadašnji odbornici, a postavljani naši
ljudi koji će vršiti funkciju nove vlasti. U početku, dok odred nije bio veliki, a slobodna
teritorija mala, ni funkcije narodnih odbora nisu bile velike, jer se odred
snabdevao hranom tamo gde je bio.
Prvi
narodnooslobodilački odbori stvarana su uporedo sa oslobođenjem mesta. Njih su
tada u većini stvorili naoružani borci. Čim bi se oslobodilo jedno mesto, u
njemu bi odmah bio održan zbor, objašnjavao bi se značaj NOB, a zatim se birao, bolje rečeno, naimenovao, novi NOO,
uz saglasnost prisutnog naroda. U odbore su svuda birani pošteni seljaci,
predstavnici građanskih partija koje su pristupile NOB, komunisti i skojevci i odbornici starog odbora koji su
se pošteno držali i u selu uživali ugled.
Rasplamsavanje
ustanka, dolaženje u odred novih hiljada üicrsca
i stvaranje velike slobodne teritorije, postavili su pred narodne odbore veoma
krupne i složene zadatke, naročito u pogledu organizacije pozadine odreda koja
treba da pomaže ustanike, da ih snabdeva ne samo hranom već i odelom, obućom
pa i naoružanjem i da vodi borbu protiv petokolonaša i špijuna.
Štab
odreda je postigao sa četnicima saglasnost da se formiraju zajednički NOO.
Okružni komitet je odredio Milana Đakovića, komandanta jednog našeg
bataljona, inače istaknutu političku ličnost u Mačvi, potpredsednika stranke
Dragoljuba Jovanovića. Četnici su odredili, kao svog čoveka, popa Danila Dukića
koji se, inače, iskreno odnosio prema narodnooslobodilačkom pokretu. Njih
dvojica, uz pomoć političkih i vojnih rukovodilaca našeg odreda, formirali su
do kraja septembra NOO gotovo u svim selima. Dok su njih dvojica uvek bili
saglasni da se u NOO izaberu ljudi koji su se u staroj Jugoslaviji isticali
svojim opozicionim stavom, četnička komanda je nastojala da u odborima zadrži
što više predratnih odbornika i to onih koji su pre
rata vodili glavnu reč u mestu, pravdajući to time da oni imaju iskustva, pa
će novi odbori bolje raditi. Moralo se negde ići i na kompromis s četnicima
(u Mačvanskom Prnjavoru, na primer,
u formirani NOO ušlo je devet ljudi, šestorica su bili pristalice partizana, a
trojica zagrižene pristalice četnika koje su u odbore ugurali četnički štabovi).
Do oštrijih sukoba sa četničkim odbornicima nije došlo, ali nije bilo ni
jedinstvenog odbora. Odbornici su radili svaki za svoje jedinice. U Velikoj Lešnici
četnici su tražili da odbornici polože zakletvu kralju, što su odbornici
partizani odbili. Tada je nađen kompromis — odbor se, pred popom, zakleo
narodu.
Najviše
NOO formirano je u Mačvi. U Pocerini ih je bilo svega šest i ovde su četnici
samo formalno priznavali zajedničku vlast. To su bili u stvari naši odbori, na
njih je partizanski odred imao veliki uticaj. U njima su bili najbolji ljudi iz
sela, bilo je članova Partije i SKOJ-a. Izvršavali su sve zadatke koje bi im
odred postavio. Gde nismo stigli da formiramo NOO. četnici ih nisu ni stvarali,
već su imenovah svoje komandante mesta koji su se brinuli da izvršavaju četnička
naređenja.
Iako
je u Jadru naš uticaj bio prilično jak, a u nekim selima mnogo jači od četničkog,
ipak je bio mali broj narodnooslobodilačkih odbora. Sem
pomenute Lešnice, Novog Sela Loznice i još dva-tri sela (gde su bili neki
zajednički odbor, sa starim odbornicima koji nisu dirani), na ovom terenu nije
bilo NOO.
Rad
narodnooslobodilačkih odbora nije dugo trajao. Većina ih nije radila ni mesec
dana.
Na
svojim sednicama NOO su rešavali veoma važna pitanja, kao: snabdevanje odreda
hranom i municijom, otvaranje raznih radionica za potrebe vojske i drugo. Oni su
u mnogin selima formirali pozadinske partizanske čete, mesne narodne straže,
brinuli su se o njihovom naoružanju i održavanju reda. Iz redova ovih četa
popunjavane su operativne jedinice odreda. Prema podacima tada je bilo oko 5.000
ljudi upisanih u pozadinske partizanske čete. U odredu je tada bilo nešto više
od 1.000 aktivnih boraca.
Narodni
odbori su svakodnevno snabdevali borce hranom. Snabdevanje je u početku bilo
dobrovoljno, a kasnije je razrezivana količina hrane koju je trebalo da daju
pojedini seljaci (bogati). Tu su meru siromašni i srednji seljaci primali vrlo
dobro pa su i oni dobrovoljno davali sve što se tražilo. Pored ishrane boraca,
NOO brinuli su se za ishranu izbeglica iz Bosne, Hrvatske i Srema, kao i seoske
sirotinje. Pomagali su partijsko-političkim radnicima da se organizuju žene i
omladina i da se ove organizacije međusobno povezu. Uz pomoć odreda NOO su
formirali ženske radionice za šivenje rublja za borce, za pravljenje obuće i
odela. U nekim selima organizovane su radionice za pravljenje bombi i opravku
oružja. U tim radionicama radilo se takoreći i dan i noć. Devojke su donosile
svoje šivaće mašine, pa se obično u školi smeštala radionica. Radionice su
bile i živi prosvetno-vaspitni centri. U njima je čitan propagandni materijal,
saopštavane su novosti s fronta, pevale se partizanske pesme ...
Radi
narodne bezbednosti, čuvanja lične i narodne imovine i izvršavanja odluka NOO
i partizanskog odreda, formirana je početkom septembra prva komanda mesta u
Bogatiću. Njoj su bile podređene sve seoske partizanske čete. Komanda mesta
je prikupljala podatke potrebne našoj obaveštajnoj službi. Ovi m podaci
prikupljeni preko pozadinskih četa. Ona je izdavala r.aređenja za privođenje
sumnjivih lica, obaveštavala odred o događajima u pozadini i izvršavala vojne
zadatke koje joj je zadavao odred.
Za
vreme naše blokade Šapca i pripremanja prve neprijateljsku ofanzive, Okružni
komitet i štab odreda, sprovodeći naređenje Vrhovnog štaba da pšenica ne
padne u ruke okupatora, organizovali su izvlačenje pšenice i drugih namirnica
porebnih za vojsku. Kolone seljačkih kola natovarenih pšenicom, pod
rukovodstvom ljudi iz NOO i komande mesta, kretale su se prema Peckoj i
Krupnju. Izvlačili su se samo viškovi pšenice
da ih neprijatelj ne bi odneo. Srednji i siromašni seljaci, kod
kojih se mislilo da nemaju viškova, sami su tovarili svoju pšenicu kola
i vukli u sela Rađevine i Azbukovice, gde je bio određen smeštaj. Izvučeno
je tada iz Mačve, Pocerine i Jadra 50 vagona raznih žitarica, 100 metara
pasulja, nekoliko hiljada kilograma masti i slanine, kao i drugih
prehrambenih artikala. Koliko je ova akcija bila patriotska i kakvo je bilo
raspoloženje seljaka vidi se iz izjave druga Tita, date uredniku Radio-Beograda
povodom proslave 7. jula 1953. godine:
Za vrijeme dok smo još bili u Krupnju, kada je pripremana
prva ofanziva, došli su iz Mačve neki drugovi rukovodioci, koji su vodili
borbe oko Šapca, i kazali da je i pšenica i sve drugo dobro rodilo i da će
sve to dohvatiti okupatori. Mi smo tada riješili i dali naređenje da se pokupe
sva kola i da se sve što se može pokosi i požnje, pa da se sve žito nosi
gore prema brdima, prema Peckoj i Užicu. Da ste vidjeli samo kako su seljaci
tada ne samo žito već i stoku dovlačili. To naše naređenje bilo je tako
bukvalno sprovođeno da sam se j,a prosto iznenadio kakav je to narod, kakav je
to seljak. Vidjele su se čitave kolone, kola za kolima koja voze žito.18
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |