USTANAK NARODA JUGOSLAVIJE 1941.
PODRINJSKI PARTIZANSKI ODRED
PERIOD DO PRVE NEPRIJATELJSKE OFANZIVE

NAPAD NA ŠABAC Dok je Podrinjski partizanski odred sa cerskim i jadarskim četnicima oslobodio Banju Koviljaču, Valjevski partizanski odred i odred Vlade Zečevića i Ratka Martinovića oslobodili su Krupanj i Stolice. Čitavo Podrinje, sem Šapca i M. Mitrovice, bilo je slobodno. Oko ova dva mesta sve se više stezao obruč partizanskih snaga. U Šapcu je partijska organizacija bila veoma aktivna. Napravila je plan kako da pomogne odredu u oslobađanju Šapca. I naši ljudi i okupator očekivali su napad partizana na Šabac. Nemci su zato naredili da se poseče kukuruz i šuma u krugu od tri kilometra oko Šapca. Na ulice su izvukli mitraljeze i topove. Tada je Ilija Popović Spirinovac, ban bivše Drinske banovine, podneo ostavku na svoj položaj, a predsednik šabačke opštine Čeda Gajić takođe. Za vreme blokade Šapca jedinice koje su držale položaj nizvodno od Drenovca na desnoj obali Save, prema Šapcu, obustavile su saobraćaj rekom. Jednoga dana naišla su od Srem. Mitrovice tri broda. Borci našeg odreda otvorili su puščanu i mitraljesku vatru na njih i prisilili ih da priđu desnoj obali. Među njima je bio i brod »Slovenija«, na kome je bilo oko 100 putnika koji su pošli u Beograd, kao i 70 metara brašna. Putnici su saslušani i zatim pušteni. Komandant broda, mašinovođa koji je bio belogardejac i jedan Nemac kod koga je nađena knjiga »Majn Kamf«, poslati su u štab odreda. Na brodu je nađeno 142.000 dinara čime je isplaćena posada broda koja se žalila da već treći mesec ne prima platu i izjavila da je taj novac u stvari za to i namenjen. Sa broda su izvučene sve namirnice. Veći deo je podeljen izbeglicama u Drenovcu i Tabanoviću. Posle dan-dva Nemci su »štukama« bombardovali te brodove. Okružni komitet i štab odreda bili su mišljenja da treba napasti Šabac. To se vidi iz odgovora Pokrajinskog komiteta OK gde se kaže: »Ako naše oružane snage nisu još dovoljno jake za napad na Šabac, onda ga nemojte izvoditi, pogotovo sad kada je neprijatelj u pripravnosti«.19 19Zbornik I/l, str. 65. Kada je uspostavljena veza sa Posavskim i Valjevskim NOPO i dobijena saglasnost Glavnog štaba NOPO za napad na Šabac, počelo je savetovanje i razrada plana napada. Cerski i jadarski četnici pristali su da učestvuju u napadu, pa je zato 19. septembra u Štitaru održano savetovanje između štaba Podrinjskog partizanskog odreda i četničkog Cerskog odreda. Na sastanku je određen zajednički operativni štab na čelu sa komandantom Cerskog odreda kapetanom Račićem. Početak napada određen je za 21. septembar u 23 časa. Pored Podrinjskog partizanskog odreda i četničkog Cerskog odreda, u napadu su učestvovale dve čete Valjevskog partizanskog odreda, jedna četa odreda Vlade Zečevića i Ratka Martinovića i četnička četa Budimira Ilića Cerskog. Ukupno je bilo oko 2 000 ustaničkih snaga. Za vreme blokade Šapca seljaci su pronašli jedan top 105 milimetara bez nišanskih sprava i dali ga partizanima. Tako je sada bilo dva topa: jedan četnički i jedan partizanski. Bilo je dogovoreno da se iz četničkog topa u 23 časa da znak za početak napada. Partizanski top koji je imao samo tri granate trebalo je da tuče savski most i da spreči Nemcima dolazak pojačanja iz Klenka na levoj obali Save. Znaci raspoznavanja bili su: »Ubi — vola«. Iste večeri, pre početka napada, jedna grupa četnika upala je u Šabac i pobila neke ljude, ali su i sami tom prilikom likvidirani u Šapcu. Kako se kasnije doznalo, oni su tada dali okupatoru znake raspoznavanja za napad. Tako su Nemci, i inače oprezni, bili opomenuti da će biti napadnuti. Posle ugovorenog topovskog pucnja krenulo se sa svih strana u napad. Noć, nepooznat teren i brisan prostor otežavali su nastupanje. Kretalo se sporo. Nemci su nas zasipali mitraljeskom i minobacačkom vatrom, a iz Klenka nas je tukao jedan top. Pred zoru potisli  smo Nemce u grad, a neke naše manje jedinice prodrle su u Šabac. Četnici nisu hteli dalje. Četa Budimira Cerskog napustila je položaj i vratila se u selo Tabanović, gde je širila paniku vičući: »Braćo izgibosmo svi«, iako u četi niko nije bio ni ranjen. Bližila se zora. Dalje nismo mogli nastupati, a nije se ni moglo ostati. Nemci su stalno bacali rakete i osvetljavali nas. Videli su nas na brisanom prostoru i prikovali nas mitraljeskom vatrom za zemlju. Jedan vod boraca prodro je u grad i nije mogao da se povuče. Borci su se sklonili u jednu kuću i tu ostali 22. septembra. Kad smo se povukli na polazne položaje, već je počelo da sviće. U toku 22. septembra izvršena su mala pregrupisavanja naših snaga i pripreman je nov napad za veče. Odlučeno je da četnička četa Budimira Cerskog, koja je brojala 150 četnika, i partizanska četa Žike Tadića sa 50 boraca, pređu noću između 22. i 23. septembra u Klenak i tamo likvidiraju Nemce koji su nas tukli artiljerijom i mitraljezima postavljenim na crkvi. Četnici su u toku dana došli u selo Drenovac na Savi, odakle je trebalo da se uveče prebace u Srem. Tu su se izopijali i prepucavali preko Save. Time su Nemcima i ustašama skrenuli pažnju na sebe. Stigla je bila i partizanska četa. Čekalo se veče za prelazak. Obezbeđeni su bili i čamci, međutim, četnici nisu hteli da idu u Klenak i vratili su se natrag. Partizanska četa se ukrcala u čamce i krenula na drugu obalu, ali je dočekana jakim reflektorskim svetlom i obasuta mitraljeskom vatrom. Pošto nije mogla da se iskrca na levu, četa se vratila na desnu obalu. Tako su četnici svojim postupkom umesto nama, pružili pomoć Nemcima. Uveče 22. septembra, u određeno vreme počeo je nov napad na Šabac. Nastupalo se istim pravcem. Udarna četa Mike Mitrovića imala je najteži zadatak. Ona je trebalo da pređe rečicu Kamičak i likvidira nemačko uporište u mlinu »Union«. Ali na mlin su Nemci postavili reflektore i mitraljeze i tukli nas otuda. Četa se ipak probijala napred. Prešla je Kamičak i došla pod sam mlin, ali su je tamo Nemci primetili, zahvaljujući uličnim svetiljkama. Naši borci su tada razbili sijalice dejstvom iz pušaka, usled čega je došlo do komešanja među Nemcima koji su se povukli zapalivši mlin. Tada je nemačka artiljerija iz Klenka, po ugovorenom znaku, otpočela da gađa mlin. Četa je polako nastupala kroz dvorište zaklanjajući se iz kuća. Na njenoj levoj strani trebalo je da budu četnici. Međutim, kuriri koji su pošli da uhvate vezu s njima vratili su se sa izveštajem da četnika nema na položaju. Nisu tamo ni dolazili. Kako se kasnije saznalo, četnici su se vratili odmah u seoske kuće i kolibe i nastavili da jedu i piju. Već je tri i po sati po ponoći. Uskoro će i svanuti. Stiže naređenje da se povlačimo. Odlazimo na polazne položaje. Svi smo nezadovoljni Po drugi put napadamo i — ništa. Ne znamo koliki su gubi: ali cenimo da nisu veliki. Veoma smo ljuti na četnike. Tuki bismo se s njima ali ćutimo. Ne verujemo više da ćemo usper u napadu i mislimo da pod ovakvim okolnostima ne treba s pokušavati. Odmaramo se 23. septembra na položaju i izviđamo Nemce. Ne primećujemo ništa novo. Izgleda da i oni miruju. Uveče stiže naređenje za ponovni napad. Ne znamo što napadamo. Četnici su se već povukli. Naš napad je zato samo demonstrativan i odmah posle ponoći povlačimo se na polazne položaje. Odmaramo se. Straže su na svom mestu. Nemcima je 24. septembra stiglo preko Klenka prvo pojačanje u Šabac. Stizale su tenkovske jedinice, motorizovana artiljerija i pešadija. To su bili prvi delovi zloglasne prve »kaznene ekspedicije«. Već u 15 časova počeli su u Šapcu da hapse sve muškarce od 16 do 60 godina. Uhapšeno je tada 4 410 ljudi, posle čega su ih Nemci trčećim korakom gonili preko mosta na Savi u Jarak. Bilo je u koloni bolesnih koji nisu mogli da izdrže marš. Pomagali su im drugi. Kada bi padali od umora, Nemci bi ih ubijali. Put je bio dug — 22 kilometra. Većina se teško kretala. Kolona je trebalo da prođe kroz selo Hrtkovce. Tu je bio većinom nemački živalj. Oni su ovde bili domoroci. Pre rata su stalno dolazili u Šabac na pijacu i poznavali su mnoge Šapčane u koloni. Kad je kolona prolazila kroz selo izlazili su da je vide. Kad bi neko zatražio vode nisu mu davali, još su ih pljuvali, psovali im srpsku majku i pretili: »Sada ćete nam platiti za sve. Došlo je naše vreme.« Kolona je kretala dalje, ali je ljudi u njoj bilo sve manje. Mnogi su posustajali. Kad neko padne, Nemac ga sustigne, ubija i prevrće u kanal. Od Šapca do Jarka ubijeno je tako oko 30 ljudi. Najzad je kolona stigla u Jarak na jednu poljanu — seosku utrinu. Na njoj nije bilo ničeg sem nekoliko visokih direka na kojima su Nemci napravili svoje osmatračnice. Na vrhu istih stajao je Nemac sa šarcem«. Jarak je srpsko selo. Ne mnogo veliko ali kompaktno. Seljaci su bili obavešteni da će kolona doći. Neko iz kolone je poneo ćebe, neko hrane, ko je šta stigao, a neko nije poneo ništa jer je uhvaćen na ulici. Sreća je što već sedam dana nije padala kiša. Nemci ne daju hranu. Jarčani su im isprva donosili ~.alo, krišom, a kasnije punim kolima. Posle 7 dana ljudi su vraćeni u Šabac, većina puštena kućama, a manji broj zadržan u novoformiranom šabačkom logoru. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument