TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Preko Lima tek što smo se nadvirili nad Srbiju, udarili smo na tvrdo. Švaba ima kao mrava svuda, pa i na drveću. Okršaj s njima tih dana na Mojkovcu neću nikada zaboraviti. Do nogu ih je potukao naš bataljon. Mislio sam da su nam vrata potpuno otvorena na putu prema istoku. Da, tako sam mislio, jer sam to priželjkivao. Tako su mislili i mnogi borci. Na licu im se to moglo čitati. Vedri, raspoloženi, odvažni i orni za akciju. A kada se vidi ili oseti takvo raspoloženje kod boraca, onda se veruje da im Švabe ne mogu predstavljati nikakvu prepreku u nastupanju.

Međutim, rekoše nam da ovo što se tu oko nas dešava nije tako jednostavna stvar. Miriše to na ofanzivu neprijateljsku. Jer, iz dana u dan grmi i prašti na sve strane. I tako mal'po mal' i dođe do prave gužve. Potukosmo se još nekoliko puta i to pošteno. Kada videsmo kod ubijenih Švaba crnogorska imena na dokumentima, onda shvatismo da su se dobro pripremili.

Dani su prolazili a mi nikako da se odvojimo od neprijatelja. Počeše nas upućivati čas tamo čas ovamo, ali, za nesreću, uvek smo udarali na tvrdo. Razbijali smo ih. Bežali su, ali ne daleko. Sredili se i opet krenuli za nama. To nas je zamaralo i do te mere iscrplo da smo već posle 10—15 dana izmenili izgled i raspoloženje.

Nesanica i glad velika su nesreća i za običnog čoveka a kamoli za vojnika u ratu. A one su nas, onako udružene, dugo progonile. Kako sam se sam sa sobom borio da shvatim potrebu da se jede konjsko meso! Zar i to da doživimo mi proleteri? Koliko će to dugo trajati?

Na platou Lučkih Koliba sedeo sam naslonjen leđima na stablo ogromne jele. U rukama sam držao komad opaljenog konjskog buta. Gladan sam i premoren do te mere da nisam bio u stanju da d[1]ovršim žvakanje prvog zalogaja konjetine. Žvakao sam i razmišljao o situaciji u koju smo zapali. A onda, sasvim slučajno, kroz misli mi se počeše ređati slike iz nedavne prošlosti: nije bilo tako davno kada sam primio desetinu u 3. četi, u selu Ramićima kod Ključa. Jovo Vukša, moj komandir, uvek je govorio da borcima treba stvoriti uslove za dobru ishranu, pa se ne treba plašiti za juriše. Iz Ramića smo, u brigadnoj koloni, krenuli preko Grmeča na marš-rutu dugu nekoliko dana hoda. Ali, kada nam je rečeno da odmora nema, jer Bihać napadamo sutradan uveče, bili smo zaprepašćeni. "Zar se i to može!?" pitali su se borci sumnjajući u tako nešto. Ali, svesni toga šta za NOP znači slobodan Bihać, sa pesmom smo krenuli za Sanicu pa Benakovac, Jasenicu, Hrgar, Račić i na Plješevicu stigli tačno na vreme kada je trebalo krenuti u napad.

Kroz misli mi prolaze slike tih mesta, naroda koji nas je masovno dočekivao i ispraćao sa pečenjem, pitama, hlebom i rakijom. Spavanja nije bilo, a odmori su kratko trajali, pa ipak, išlo se tako brzo i sigurno da se to lako ne zaboravlja! I kada smo kao pobednici napustili slobodan Bihać i Cazin, i u jednom "cugu" krenuli iz Cazina za Bosanski Petrovac, i tada nas je pesma nosila, umor je neopaženo savlađivan.

I tako, ne znam zašto, misli su mi same išle na prebiranje prošlosti koja je teška i surova, a opet mila i draga, jer nije bilo situacije iz koje nismo izašli jaki i vedri. Pa, mislio sam, i ubuduće to možemo očekivati. Kočo84 i Ljubiša[2] su nam baš danas govorili o našoj budućoj ofanzivi kroz istočnu Bosnu. Kažu, da na to treba misliti i već sada se pripremati, jer da je ovo prolazno. Sve se više i sam u to uveravam. Mučim se zalogajem konjetine i duboko razmišljam.

Kao iz sna trgao sam se na zvuk poznatog glasa. Okrenuo sam se i spazio Jovu Puzića, zamenika komandanta našeg bataljona, kako mi se iza leđa primiče.

— Kakvo meso, pobogu brate?! — upita me Jovo kroz poluosmeh, i zastade malo, zagledavši se u komadinu koju sam držao u rukama.

— Konjsko! Konjsko, druže Jovo, i to od tvog Žujana. I da znaš da nije loše, samo kad bi bilo bar malo soli.

Žujan, prvi konj koji je na Lučkim Kolibama na Zelengori ubijen za ishranu našeg 4. bataljona, bio je upravo jahaći konj druga Jove. Kada je stiglo naređenje da se teško naoružanje pokopa a konji zakolju za ishranu, Jovo je ponudio Žujana za prvi ručak. Boškina Atlagić, popeo se na panj i iz neposredne blizine opalio mu metak u glavu. Umorna životinja svalila se na zemlju, a da ni repom nije maknula. Za tili čas, na ledini, pored panja, tamo gde je malo pre dremao osedlani Žujan ostala je samo glava sa utrobom i kožom. Jovo je žalio Žujana, ali je istovremeno i bio zadovoljan što je bar na neki način mogao pomoći borcima u ovako teškoj situaciji. Zbog toga nas je on i obilazio, interesujući se da li smo zadovoljni konjskim mesom, koje prvi put u životu jedemo.

Posle odmora, kada je pao mrak, nezadrživo smo krenuli u proboj pretposlednjeg obruča neprijatelja na Sutjesci.

[1] Nikola Jončić Kočo politkomesar 4. bataljona.

[2] Ljubiša Ćurgus, zamenik politkomesara 4. bataljona.