TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

KAO RANJENIK OD RUDINA DO MILJEVINE Tu, jugozapadno od Šćepan-Polja, gde Tara i Piva rađaju Drinu, tamo gore za oko desetak kilometara pruža se polje Rudinsko. Na njemu, sa jedva oko 60 kuća, smestilo se selo Rudine. Ovde u Rudinama bili su za vreme bitke na Sutjesci teški ranjenici NOV-a. Pod pritiskom neprijateljskih snaga ranjenici su napustili Rudine i krenuli dalje. Bio je 6. jun 1943. godine. Dan je vedar i sunčan. Čuje se buka aviomotora. Odjekuju detonacije mina, granate i dugi rafali mitraljeza. Pokret. Idu ranjenici, bolesni. Idu i oni nepokretni. Gamižu polako, kao mravi. Oko 10 časova nekoliko manjih kolona ranjenika odmiče polako preko Rudinskog polja, ne obraćaju pažnju na avione koji ih nadleću, bombarduju i mitraljiraju. Rana me peče. Mokar sam od znoja. Koračam, nesigurno se oslanjajući na noge. Kameniti i neravan put usporava mi kretanje. Drugovi me stižu i prolaze. Dokle će ovako ? ... Glava mi je puna čudnih misli. Pred očima mi se ocrtavaju borbe na Bihaću, Tesliću, Jajcu, Jablanici i Ifsaru, Bandieri, Pliješu, Popovom Dolu ... Nešto me u grudima guši. Osećam kao da nemam snage i daha. Borci nas mimoilaze. Ranjenici sede, idu, ili očekuju naređenje za pokret. Teško im je. Koliko dugo će ovo trajati. U toku noći spustili smo se u kanjon Pive, i sve do zore na jednom mestu očekujemo naređenje za dalji pokret. Jutro 7. juna je sveže. Gusta magla nas je opasala sa svih strana. Još malo i već smo na obali Pive. Prelazimo je preko mosta. Ispred nas litice kao da su se spojile sa nebom. Oko deset časova Pivu je obasjalo sunce. Odmah su došli avioni. Bombardovali su i mitraljirali. Ceo kanjon Pive bio je u dimu eksplozija. Mnogo je ranjenika izginulo prelazeći Pivu. Sa tugom i bolom preživeli ranjenici polako odmiču od obale. Već smo kilometar dva od mosta. Penjemo se uz neopisivu strminu Vučeva. Idemo stopu po stopu. Desna strana Pive puna je ranjenika i boraca. Vidimo ih kako se krivudavom stazom približavaju reci, a neprijatelj nesmanjenom žestinom bombarduje most. U sumrak se sve smirilo. Celu noć smo se peli. Pred zoru smo bili na Vučevu. Podeljeni po grupama, smestili smo se u gustu šumu i odmarali. Svuda unaokolo naše jedinice vode ogorčenu borbu s neprijateljem. Avioni nas neprekidno nadleću. Artiljerijska i mitraljeska vatra nije nam dala mira. Bilo je sasvim jasno da se nalazimo u opasnosti. Po obostranoj vatri koja je dopirala do nas lako smo zaključili da se neprijatelj primiče sve bliže. Za trenutak je nastalo komešanje i uznemirenost. Nije dugo potrajalo i među nama su bili drugovi iz rukovodstva Centralne bolnice. Upoznali su nas sa situacijom na bojištu i hrabrili nas. Ipak, noć je promakla bez većih promena. Ovde smo sačekali naredni dan. Počela je da pada kiša. Bili smo mokri do kože. Put nas je vodio ka Suhoj gori. Idemo u korak sa borcima 7. divizije. Borci su nosili iznemogle ranjenike. Nosili ih i vukli. Pa i lakši ranjenici nose i vuku svoje teže ranjene drugove. Prolazimo, pored puta leševi umrlih i poginulih drugova. Prolazimo i pogledom im odajemo poštu. Ostavljamo ih, nemamo vremena, a ni snage da ih sahranimo. Situacija je sve teža. Zurimo. Punom snagom grabimo napred da bismo što pre umakli neprijateljskoj vatri usmerenoj na kolonu. Kasno u, noći zaustavili smo se u gustoj šumi. U jednoj dubokoj uvali založili smo vatru, sušili odela i pekli meso koje smo preko dana sekli sa ubijenih konja. 9. jun. Preko Dragaš-sedla približavamo se Sutjesci. Išli smo kako je ko mogao. Opasnost nije prolazila i situacija je bila sve ozbiljnija. Nemci su nas i dalje pratili mitraljeskom vatrom. U predvečerje smo bili na Sutjesci. Duboka je preko pojasa. Držimo se za ruke u dugoj koloni i prelazimo. Naša grupa je prešla čitava, ali se od drugih grupa kidaju lanci. Na obali pravi krkljanac. Borci, ranjenici, konji, sve zgusnuto zajedno u neredu. Oružje bačeno, leševi pored puta, a ranjenici bolno dozivaju i traže pomoć. Ovde, na levoj obali Sutjeske, ostali smo tri, četiri sata. Možda i više. Uznemirenost nas nije napustila. Svuda unaokolo neprijatelj šara nebo raznobojnim raketama. Vidimo, Nemci su sasvim blizu. Tu, gore, poseli dominantne visove i čekaju dan. Najednom, dole, jedna grupa ranjenika zapomaže. Neko od drugova viknu: "Nemci!". Najpre se čuše kratki rafali automata, a ranjenici se dadoše u bekstvo. U bekstvu se nađoh sa jednom grupom drugova. Ni jednog od njih ne poznajem. Ima nas iz raznih jedinica. Komandu nad grupom preuzeo je Damnjan, borac iz 7. divizije. Zadatak mu je da nas vodi put naših jedinica. Ceo dan smo lutali po neprohodnom terenu. Tlo je bilo pokriveno raznim rastinjem. Ruke su nam bile krvave provlačeći se kroz bodljikavo sitnogorje. Najednom, našli smo se u potoku. Sasvim nam je bilo jasno da smo izgubili put i orijentaciju. U potoku smo proveli noć. Ujutro smo krenuli dalje, prema severozapadu. Išli smo tamo gde se čula borba. Oko deset časova "nabasali" smo na put naših jedinica. Ne gubeći vreme, uputili smo se ugaženom stazom prema brdu Siljevac i dalje. U grupi nas je bilo desetak. Kasno u noć stigli smo u rejon Mokri Do. Tu smo sačekali dan i krenuli dalje prema r. Bistrici. Pored puta ranjenici i po koji borac kraj nosila. Ima ih deset, trideset, ko bi znao koliko. Oko podne saznao sam gde mi se nalazi brigada, čemu sam se silno obradovao. Sedoh da se odmorim. Okrenuh se, a mojih drugova Damnjana, Tadića, Mirkovića i ostalih nije više bilo pored mene. Pridružih se prisutnim drugovima i produžih dalje. Cestu Kalinovik — Foča prešli smo oko pola noći. Celu noć bili smo na nogama. Pred zoru smo se zaustavili u jednoj gustoj šumi i sačekali dan. Narednog dana, tu gore na putu između s. Jabuke i Bukovice, ušao sam u kolonu moje 3. krajiške brigade i produžio s njom. U hodu se pozdravih sa drugovima. Susret je srdačan, a zatim je nastalo prepričavanje o minulim događajima. I ponovo se čula pesma "Oj Katice preko Kamenice". Dušan DUKIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument