TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


SA VODOM BOGDANA LATINOVIĆA U ZASEDI

Posle duže borbe sa četnicima na teritoriji Teslića, 3 četa 3. bataljona smestila se 28. januara 1943. godine u selu Rankovići. Borci su se odmarali, čistili oružje i davali obezbeđenje. Spremali smo se da ovu zimsku noć provedemo u miru i odmoru. Kuvari su podelili večeru i veći deo boraca je legao da spava.

Negde oko 20 časova dolazi kurir iz komande čete sa naređenjem da se komandir Bogdan Latinović i ja, kao delegat voda, javimo u komandu čete. Bilo nam je jasno, dok nas traže u komandu čete da odmora i spavanja neće biti. Neki od boraca već su se počeli obuvati, a drugi dobacuju:

— Gde li ćemo sada? Na koju li kotu i selo po ovoj mećavi? Javljamo se komandiru čete Iliji Raduloviću, sa kojim je i komesar Božo Jeličić. Komandir nam je ponudio da sednemo. Na našim odelima se zadržao sneg koji smo počeli da otresamo da bismo mogli sesti. Ilija nam kroz blag osmeh na licu dobaci:

— Ne kvasite mi patos u sobi, gde ću da se odmaram. Po ovom zaključih da nećemo daleko, jer komanda čete ili ostaje ovde, ili računa na brz povratak u ovu kuću. Pošto smo seli, komandir nam saopšti da prema dobijenim podacima jedna kolona Nemaca jačine čete treba sutra rano da krene iz Teslića prema nama. Posle ove informacije nam reče da naš vod ima zadatak da ih sačeka u zasedi i spreči njihovo dalje napredovanje, pokazujući na karti položaje kod sela Žarkovine, gde ih treba sačekati. Vod nam ojačava sa jednim odeljenjem teških mitraljeza, čiji je komandir Dane Manojlović. Pored ovoga; upoznao nas je i sa svim drugim pojedinostima u vezi sa izvršenjem zadatka. Na kraju nas Ilija upozori na ozbiljnost zadatka i na poverenje koje je dato vodu, ističući da to poverenje moramo opravdati kao i uvek do sada. Zaželeo nam je mnogo uspeha, napominjući da će, ako ustreba, i ostali deo čete stići za nama.

Izašli smo napolje, a sneg i dalje pada. Rekoh komandiru voda Bogdanu da će sutra biti vruće, našta mi on odgovara:

— Ne brini, šinjel mi je nešto slab, a za cipele evo prilike da ih zamenim. Po dolasku u vod našli smo sve borce spremne kao da su već dobili zadatak za pokret. Komandir voda Bogdan Latinović odmah pozva desetare i daje im zadatak: pokret sutra u 4 časa; komandir odeljenja Đokina Babić da obezbedi vodiča; konkretne zadatke dobićete kasnije. Istovremeno, Bogdan i ja iskoristili smo priliku kada je vod već bio na okupu, da vod upoznamo sa važnošću dobijenog zadatka. Na licima boraca osećala se uzbuđenost. Borci odlaze na odmor. Nema sna na očima, svi razmišljamo kako će izgledati ovaj naš sukob sa Nemcima i da li ćemo opravdati dato poverenje.

Vreme odmora je brzo prošlo. Dežurni budi borce, brzo se spremamo, izlazimo na zborno mesto, čekamo mitraljesko odeljenje, desetari i komandir voda vrše poslednje pripreme za marš, napolju hladno, a sneg i dalje pada. Dolazi mitraljesko odeljenje i ulazi u sastav voda, do daljnjeg. Tu je i komandir čete Ilija, kontroliše da li su sve pripreme na vreme izvršene, a stari bolničar Jeličić nešto gunđa; njega najviše muče nosila: ko će da ih nosi po ovoj zimi!

Lavež pasa otkriva naš pokret, što nas goni da se što pre udaljimo iz sela. Bura sa snegom otežava naš pokret, na to smo i računali, pa smo pošli nešto ranije. Već jedan sat maršujemo. Niko ne traži odmor. Svaki od boraca zaneo se u svoje misli i vreme brzo prolazi. Zaobilazimo sela da bi tajnost pokreta bila veća, ali nam to put do mesta čini dužim. Zalazimo u šumu, gde je nešto toplije. Komandir voda daje kratak zastanak da bi prokontrolisao da li je sve na svom mestu. Najteže je drugovima koji puše, jer se cigarete ne smeju paliti, a san i umor čine svoje. Prema našem proračunu, mi smo blizu mesta gde cesta pravi veću okuku i pruža mogućnost za postavljanje zasede.

Već je zora, svanjiva, zima se zavlači do kostiju. Vodič nam pokazuje gde je cesta, sneg je sve pokrio pa se ne primećuje, a jedino karta nam služi za orijentaciju. Kada smo utvrdili mesto gde treba da postavimo zasedu, komandir voda poziva desetare i komandira odeljenja teških mitraljeza, upoznaje ih sa zadatkom, rasporedom i njihovom zonom dejstva. Mitraljesko odeljenje na levom krilu voda, s obzirom da je cesta na krivini pravila veći luk, i mogućnost mitraljeske vatre po dubini neprijateljske kolone dolaze do punog izražaja. Komandir mitraljeskog odeljenja Manojlović Daniša traži 3 — 4 borca za obezbeđenje sa desnog boka, što je i dobio. Sa leve strane ceste nalazi se prva desetina, na čelu sa Lukom Ostojićem, a do nje druga i treća u produženju iznad same ceste. Borcima je strogo naređeno da se vatra ne sme otvarati sve dok se ne čuje eksplozija bombe na levom krilu. Ovaj zadatak uzeo je na sebe sam komandir voda Bogdan Latinović.

Zaseda je bila postavljena tako blizu ceste da je najudaljeniji bio nišandžija teškog mitraljeza — samo oko 100 — 150 metara. Ovako postavljanje zasede omogućavala nam je i konfiguracija zemljišta. Vod se samo rasporedio i borci su uzeli zaklone. O kopanju rovova nije moglo biti ni reči, zato smo koristili deblja stabla u šumi i bliže ceste. Već je počela da nas obuzima nervoza što se neprijatelj ne pojavljuje. Magla se sve više spuštala, a sneg padao bez prestanka.

Najzad izviđači sa desnog krila javljaju da cestom nailazi neprijateljska kolona. Zabrinuti smo da li će puškomitraljezi da nam dejstvuju, jer je veoma hladno. Puškomitraljesci čine sve što je u njihovoj moći. Kolona Nemaca se sve više približava, a s njom i naše uzbuđenje raste, srce u grudima sve jače kuca, borci se pogledima sporazumevaju. Ja sam se nalazio na sredinu voda, između druge i treće desetine. Kolona Nemaca cestom ispod mene već prolazi, vidljivost sve manja — tek ako je 20 — 25 metara. Na čelu kolone vidimo oficira, stavio ruke u džepove, pored njega vučjak, a dalje iza njega vojnik prebacio mitraljez preko grudi, kao da će na paradu. On i ne zna da su mu već i minuti izbrojani.

Nestrpljenje kod boraca dostiže vrhunac, očekuje se eksplozija bombe, ali nje još nema. Pitamo se šta to Bogdan još čeka, jer kolona već prolazi ispod nas. Baš u tom trenutku odjeknu eksplozija bombe, otvori se uraganska vatra po neprijateljskoj koloni, kao da je jedan čovek povukao za obarače. Takvu ujednačenu vatru, od ovako male jedinice, nisam doživeo za sve vreme borbe.

Neprijatelj je iznenađen, vatra je sve jača, eksplozija ručnih bombi sve češća. Na levom krilu čuje se uzvik. "Ura"!, Bogdan juriša sa prvom desetinom, prihvata ga ceo vod. Puškomitraljezac Rakocija trči i gađa u pokretu, a s njim je i drugarica Anđa Jokića; uzimaju dva nemačka "šarca" i nastavljaju vatru po razbežanoj neprijateljskoj koloni. Nemci beže, njihova vatra ne dolazi do izražaja. Naš teški mitraljez na desnom krilu ne prekida dejstvo. Pitam Rakociju otkud da dejstvuju tri puškomitraljeza na levom krilu, a on mi reče: jedan je oteo Bogdan, drugi Đuka, a treći je strojnica koju je zaplenio jedan od boraca, pa svim ovim oružjima dejstvuju istovremeno.

Zahvaljujući slaboj vidljivosti i pošumljenosti terena, neprijatelj je izbegao još veće žrtve i počeo da se organizovano povlači, tukući naš položaj minobacačkom vatrom. Gonjenje neprijatelja se nastavlja, teško je zadržati borce da idu organizovano, svaki od njih hoće da je prvi. Silazimo na cestu, tu su mrtvi nemački vojnici, konji i oprema razbacani po snegu.

Treća desetina prema ranijem zadatku treba da pokupi oružje i drugu opremu, dok prva i druga nastavljaju gonjenje neprijatelja pod zaštitom teškog mitraljeza. Primećujem da nema našeg starog bolničara Jeličića, pitam šta je s njim. Jedan od boraca mi reče da je on ranjen od minobacačke granate i na putu je ka selu Rankovići.

Borba je skoro prestala, samo se čuju pojedinačni pucnji poneka topovska granata eksplodira daleko od nas — to Nemci tuku od Teslića.

Komandir čete naredio je da se naš vod povuče i da ide selo na odmor, a da će se drugi pobrinuti za ratni plen. Radosti kod boraca nema kraja. Imaju čemu i da se raduju. Zaseda je uspela. Nemci su skupo platili svoj jutarnji zimski izlet prema našoj slobodnoj teritoriji. Prostor kraj prtine koju smo napravili do s. Žarkovine bio je pokriven njihovim leševima. Jutros su platili bar za jedan deo zlodela koje su počinili na tlu Jugoslavije. Tu su i prvi "šarci" koje je naš vod zaplenio od Nemaca. Već smo ih isprobali u toku borbe i čini nam se da bolje biju u našim nego u nemačkim rukama.

Bilans ove akcije i uspeh koji smo postigli je sledeći: 25 mrtvih neprijateljskih vojnika i oko 30 ranjenih; zaplenjeno: 4 "šarca", 10 pušaka, 1 strojnica i ostala ratna sprema. Naši gubici — samo jedan lakše ranjen.

Skupili smo vod i krenuli na zasluženi odmor. U koloni žagor, priče, put smo prošli mnogo brže nego pri dolasku. U selu su nas dočekali sa velikim zadovoljstvom. Tu su drugovi iz 1. i 2. čete našeg bataljona koji nam čestitaju na uspehu. Kuvar Sekula deli pasulj sa slaninom. Stari bolničar Jeličić dolazi među nas sa zavijenom glavom i s nama deli radost, skoro da je na ranu i zaboravio, a borci ga zadirkuju da li mu trebaju nosila.

Legli smo da se odmaramo; prepričavaju se doživljaji. Od boraca je bio najviše na udaru šale Rade Radak. On je, prebrojavajući mrtve neprijateljske vojnike, naišao na jednog Nemca koji se pritajio kao da je mrtav. Radak ga je okrenuo na leđa da bi mu uzeo oružje i ostalu ratnu opremu. Nemac je skočio i digao ruke uvis. To je bio jedini zarobljeni Nemac, koga smo predali u komandu čete.

Ova akcija ostala mi je u sećanju kao najdraža i najuspelija u toku NOB, i to ne samo meni nego i svima onima koji su u njoj učestvovali.

Milan MRĐA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument