TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Na prostoru Ključ — Sanica držao je naš bataljon "Zdravko Čelar" položaje, dok se na Kamenici iznad Drvara, 22. avgusta 1942. održavalo veliko slavlje posvećeno formiranju 3. krajiške brigade. Bilo nam je žao što smo mimoiđeni i ovom prilikom.

Iz 5. krajiškog odreda neke jedinice ušle su u sastav 1. krajiške brigade. Naš bataljon je dobar broj boraca dao za njenu popunu. Sada se od snaga 5. krajiškog odreda formira 3. krajiška, a na nas kao da se zaboravilo.

Zbog vojno-političke situacije, na području Ključ — Sanica, naš bataljon je izašao iz sastava 5. i pripao 6. krajiškom odredu. Imali smo zadatak da branimo slobodnu teritoriju i štitimo omladinske radne brigade koje su sabirale ljetinu u Saničkoj dolini. Skoro svakodnevno odbijali smo napade ustaša sa pravca Vrhpolja, ali i pored toga naše misli su stalno bile usmerene na novu brigadu. Ona nam je bila cilj, jer, smatrali smo, imamo isto toliko pravo i zasluga da uđemo u njen sastav koliko i bataljoni koji je sačinjavaju.

Negde polovinom septembra 1942. godine stupili smo u kontakt sa jedinicama 3. krajiške brigade, a pred kraj ovog meseca sadejstvovali smo im u borbi protiv neprijatelja koji je od Banjaluke prodirao prema slobodnoj teritoriji Sanice i Ključa.

Brigada je do tada imala samo dva bataljona i mi smo smatrali logičnim da bi naš bataljon trebalo da popuni tu prazninu, kad je već tu. Naše raspoloženje se podudaralo sa željama štaba brigade i 22. oktobra ono se i ostvarilo. Toga dana i naš bataljon ušao je u sastav 3. krajiške, kao njen 3. bataljon, čime je brigada postala snažnija i borbeno sposobnija.

Naš bataljon su sačinjavale tri čete: 1. — Vođenička, 2. — Krnjeuška i 3. — Bravska četa, koje su do tada imale godinu dana ratnog iskustva, dobro popunjene i naoružane, sa visokim moralom i disciplinom. Njihov borbeni put u najgrubljim crtama, bio je:

U Vođeničku četu su ušle partizanske grupe sela Vođenice, Suvaje, Skakavca i Brestovca. Na dan ustanka, 27. jula 1941. godine, ona je raspolagala sa tek oko 10 pušaka (karabina i lovačkih) i time započela prve akcije diverzije.

31. jula 1941. jedna grupa boraca, među kojima Đuro Kerkez, Stevo Banović, Ilija Stupar Dotlić i drugi, izvršili su napad na ustaški kamion u s. Vođenici pod Obljajom, kojim su ustaše prevozile taoce iz Krnjeuše za Bosanski Petrovac. Tom prilikom spaseni su Đuran Dragić, Sreto Zorić, Jovo Karanović, Mile Vučković, Đuro Bubalo i Drago Knežević, dok su Dane i Mile Kolundžija i Đoko Polovina poginuli. Ubijen je 1 ustaša, a zaplenjena oficirska uniforma i 1 vojnodržavni pištolj.

Sutradan, 1. avgusta grupa boraca napala je putnički automobil koji je prevozio ranjenog ustašu iz Krnjeuše za Bos. Petrovac. Šofer, je pobegao, a u kolima je ostao samo ranjeni ustaša.

Na putu Bosanski Petrovac - Krnjeuša, u s. Vođenica iz zasede je sačekan kamion sa domobranima koji su išli iz Bosanskog Petrovca za Krenjeušu. Domobrani su pobegli za Krnjeušu, a kamion je zaplenjen i u njemu sanduk puščane municije, koja je tada predstavljala dragocenost veću od kamiona.

U prvim danima ustanka odred je imao osnovni zadatak da ruši komunikacije i kida telefonske veze na liniji Bosanski Petrovac — Bos. Krupa, Bos. Petrovac — Vrtoče — Bihać i da ne dozvoli neprijatelju zalazak u sela, odvođenje i ubijanje ljudi, paljenje imovine i sl., što je bila česta pojava. Noću, 4. i 5. avgusta Vođenčani u zajednici sa ostalim odredima koji su dejstvovali oko Bos. Petrovca, vršili su napade na Rašinovac i Bos. Petrovac, a već 9. avgusta zajedno sa Krnjeuškim i Vrtočkim odredima napadaju Krnjeušu. U ovom napadu, prvi put u Bosanskoj krajini, upotrebljena je i artiljerija (poljska haubica 105 mm), koju su prethodnih dana zaplenili Vrtočani. Nišandžija na haubici bili su borci iz Vođenice, Vaso Medić i Luka Stupar. Treća granata je pala usred sela, što je unelo veliku zabunu i strah u redove neprijatelja i bilo presudno u slamanju njegovog otpora.

Suprotstavljajući se jakim neprijateljskim snagama koje se tokom 14. i 15. avgusta probijaju iz Bihaća za Petrovac. Vođenička četa nanosi protivniku ozbiljne gubitke. U toj borbi gine desetar Jević (Mile) Lazo, dok je borac Jeličić (Mile) Rade bio ranjen.

Tih dana odred je preformiran u Vođeničku četu. Prvi komandir čete bio je Božo Dukić.[1]

Ustanak se razgarao, a četa narastala i sve čvršće se povezivala sa susednim četama. Zbog toga, ona već koncem avgusta 1941. godine upućuje jedan vod sa 2 puškomitraljeza u Podgrmeč, na položaje prema Bos. Krupi. Krajem septembra 1941. godine četa se s jednim vodom od 20 boraca naoružana pored ostalog i sa 2 puškomitraljeza postavila u zasedu na cesti Bos. Petrovac — Krnjeuša u s. Vođenici, pod Obljajem, (kod kuće Rade i Vasilije Kerkeza), u koju su upala 2 kamiona sa ustašama i domobranima. Na prvi kamion otvorena je vatra, a borac Tešić Nikola ubacio je bombu u njega. Skoro svi neprijateljski vojnici u kamionu izginuli su ili teže ranjeni. Međutim, šofer kamiona nije bio pogođen, pa je kamion umakao za Krnjeušu. Drugi kamion se zaustavio, jer je šofer bio smrtno pogođen. Ustaše i domobrani iskočili su i prihvatili borbu, a istovremeno stigla im je i pomoć iz Krnjeuše. Neprijatelj je pred samu noć bio razbijen i tom prilikom imao više od 20 mrtvih i ranjenih. Kamion je spaljen. Zaplenjeno je 20 karabina, 1 puškomitraljez "brno" i jedno bure benzina od 200 litara. U toku borbe naročito su se istakli Nikola Tešić, puškomitraljezac Jovo Popadić i Marko Jelčić, (koji je poginuo u kamionu prilikom otimanja puškomitraljeza od ustaše).

Porodica Kerkeza, pred čijom je kućom postavljena zaseda, iako su svesni da će im posle borbe kuće biti spaljene, govorila nam je:

— Znamo mi, djeco, da će sve ovo đavo odnijeti. Ali, udrite vi dušmana, a ko ostane živ neka pravi kuće.

Tokom jeseni Vođeničani izvode napad na Ripač, Veliki Radić, logor na Brovsku i sl., da bi se u novembru prebacili prema Bosanskom Novom. Dotadašnji komandir čete Božo Dukić nije hteo da ide sa četom, pa je smenjen. Četa je dobila novo vojno-političko rukovodstvo. Za komandira je postavljen Zdravko Čelar,[2] student ekonomije, za zamenika Jokić Marko,[3] radnik, za političkog komesara Jovo Medić, radnik, i za zamenika politkomesara Đuro Pećanac Đurekan,[4] radnik. To su bili izvanredno hrabri borci. U narodu i među borcima, još u prvim danima ustanka, stekli su veliko poverenje.

Drugom polovinom decembra 1941. godine Vođenička četa se vratila od Bos. Novog na položaje prema Bos. Petrovcu. Početkom februara 1942. godine u s. Vođenici, kod kuća Radakovića, četa je položila zakletvu. Ovoj svečanosti prisustvovao je i Slavko Rodić kao i sav narod iz s. Vodenice, Brestovca, Suvaje i Skakavca. Ubrzo posle toga, dotadašnji komandir čete Zdravko Čelar otišao je na dužnost komandanta 1. krajiškog proleterskog bataljona, a za komandira čete postavljen je Marko Jokić. Za proleterski bataljon iz čete je odobreno 16 boraca naoružanih puškama, pištoljima i jednim puškomitraljezom, jer su služili za primer svojom borbenošću, drugarstvom i ostalim vrlinama.

Na položajima kod Petrovca Vođenička četa je ostala sve do konca marta 1942. godine. U tom vremenu vodila je težu borbu na Paunovcu kod Ključa, gde su ranjena 3 borca, dok joj se 20. marta predalo 50 domobrana sa 2 oficira, koji su se izvukli iz Bos. Petrovca. Krajem marta 1942. godine četa je sa delom snaga 5. krajiškog odreda krenula na Manjaču, radi čišćenja terena od četnika. Ona je tada brojala oko 120 boraca, naoružanih sa stotinjak pušaka i nekoliko puškomitraljeza. Akcijom je rukovodio Vojo Todorović Španac, a borbe i pokreti su se izvodili danonoćno, na relacijama: Medna, Pecka, Baraći, Gerzovo, Jasenovi Potoci, Vrbljani i Sitnici. U tim akcijama iz čete su poginuli Galonja (Sime) Luka, Jeličić (Vuje) Đuro i Medić (Mile) Luka.

Početkom maja 1942. godine, kada su delovi italijanske divizije "Sasari" otpočeli pokret iz Ključa prema Bos. Petrovcu, četa se nalazila oko Mrkonjić-Grada. Od štaba odreda dobila je naređenje da se hitno prebaci u rejon s. Bravska, sa zadatkom da u sadejstvu sa Bravskom četom zaruši cestu koja vodi od Ključa prema Bos. Petrovcu i da spreči neprijatelja da neometano vrši pokret.

Od 4 — 11 maja 1942. godine vođena je teška borba na Bravsku, u kojoj je neprijatelj pretrpeo velike gubitke, a Vođenička četa izgubila je zamenika političkog komesara Đuru Pećanca, dok je teže ranjen borac Milan Jovanić. I u borbi sa Italijanima, četnicima i ustašama (koji su 25. maja napuštali Petrovac), četa je izgubila dva najbolja puškomitraljesca, Dušana Dumića i Petra Trkulju.

Po oslobođenju Petrovca, Vođenička četa je ostala na njegovom terenu, da bi se početkom jula prebacila na teren Ključa i Mrkonjić-Grada, gde je ostala sve do ulaska u 3. brigadu. U tom razdoblju ona vodi teške borbe za Ključ, Sanicu, Vrhpolje i druga uporišta, gde iz njenog stroja ginu: Nikola Vojinović, desetar, Nikica Radaković, komandir voda i David Vojinović, borac.

Ova četa je nastala u julskom ustanku 1941. godine od boraca Krnjeuše i okolnih sela: Risavca, Selišta, Lastava i Vranovine. Oni su usmerili svoje prve akcije na ustaška uporišta u Krnjeuši. Okupljeni na zajedničkom zadatku u prvoj akciji, oni su se svrstali u jednu jedinicu, u četu, koja je popularno nazvana Krnjeuškom, (a u prvim ustaničkim danima tretirana kao odred). Krnjeuša je držana u blokadi desetak dana, a onda u zajednici sa susednim četama napadnuta.[5] Otpor je slomljen za dvadesetak minuta, uništena je satnija domobrana, oko 100 ustaša, na čelu sa logornikom Dudekom, a u ruke ustanika pao je dragocen plen.

Četa se potom organizaciono sredila, organizovala vojni logor i započela vojnički život u uslovima surovog rata. U toku ovih prvih borbi posebno su se istakli borci: Simo Krčmar[6], Kojica Atlagić, Jović Mandić, Raško Stupar[7] i drugi. Simo je ubio dvojicu ustaša a dvojicu ranio, zaplenio 2 puške sa 200 metaka i sa svojom desetinom zarobio vod domobrana. Kojica Atlagić je u ustanku podelio borcima nekoliko sakrivenih pušaka.

Tokom avgusta 1941. godine četa je vodila uspešne borbe na Risovoj gredi, Ripču i Radiću, u kojima je došla do oružja i municije, tako da je već početkom septembra brojala preko 100 dobro naoružanih boraca. Tokom jeseni četa vodi borbe na Vranjskoj, Lipiku i Krupskoj Suvaji, na Međeđaku kod Bihaća, kod Otoke i Rakana kod Bos. Novog, koje su značajne ne toliko po postignutim rezultatima iako su oni bili veliki, koliko po tome što su se njeni borci kalili i četa izrastala u jedinicu sposobnu i za najteže napore. Ti uspesi su skupo plaćani, jer su poginuli: Slavko Rodić, Branko Polovina, Marko Karanović, Mile Krčmar, Milutin Knežević, Nikola Stupar, Petar Dukić, Luka Dragić, Marko, Božo i Dmitar Jević, Miloš Manojlović, Nikola Šijan i Mića Škorić, a ranjeni Kojica Novaković, Stevo Đekić, Ljubiša Ćurgus, Kojica Atlagić, Nikola Obradović i Jović Mandić. U svakoj od akcija koje je četa izvela u toku 1941. godine pao je neko od njenih boraca, ali je ona išla dalje.

Na zahtev drugova sa Banije, dobro naoružan kombinovani vod Krnjeuške i Vrtočke čete, od 22 borca, prešao je preko reke Une na Baniju, gde se zadržao 8 dana. Zajedno sa banijskim partizanskim jedinicama, 26. decembra u 12 časova izvršen je napad na ustaško uporište Gvozdensko. I ja sam bio u ovom vodu. Držanje naših boraca bilo je izvanredno. Usred dana, za svega jedan čas, naš vod je ušao u naselje, iako su ustaše davale jak otpor. Ceo dan i noć trajala je borba za likvidaciju ustaša, pružali su žilav otpor sve dok ih nismo prisilili na predaju. Zima je bila toliko oštra da su nam se odela smrzavala na položaju. Svojom izdržljivošću u ovim teškim uslovima naročito su se isticali: Pane Atlagić, braća Vukše, Bogdan Ostojić, Mile Ličina, Nikola Vranješ i mnogi drugi. Od plena u ovoj borbi predali smo oko 30 zaplenjenih pušaka banijskim jedinicama.

Nekoliko veoma značajnih akcija četa je izvela zajedno sa Novskom četom u januaru i februaru 1942. godine na području Bos. Novog, Agića i Otoke, rušeći prugu. U akciji izvedenoj 20. januara 1942. godine kod Blatne, dve kompozicije, od kojih jedna sa oklopnim vozom, izbačene su iz koloseka. Uništena je lokomotiva i nekoliko oklopnih vagona sa teškim naoružanjem. Ubijeno je 7, a teško ranjeno 13 ustaša, među kojima komandant osiguranja pukovnik Metzger, major Veber, major Biščević i poručnik Stivišević. Mi nismo imali žrtava. Tih dana razbijena je i jedna domobranska satnija u blizini Otoke. Ubijeno je 11 domobrana, a zaplenjeno 11 pušaka sa oko 700 metaka.

Početkom januara u sastav 1. krajiškog proleterskog bataljona četa je odabrala i poslala grupu boraca i komunista: Božu Obradovića, zatim Božu Stupara, Đorđa Novakovića i Ljubišu Dragića (koji su u maju 1942. godine poginuli na Motajici).

Jedna od najtežih akcija koju je od svog formiranja do tada izvela Krnjeuška četa, svakako je napad na ustaško uporište u Agićima, koji je izveden 29. januara 1942. godine, koja je vrlo karakteristična po načinu izvođenja. Akcija je izvedena na insistiranje nekog političkog radnika sa tog terena. On je, naime, tvrdio da su ustaše spremne za predaju, ali da im je kao izgovor potrebno pripucati i pozvati ih na predaju. Na osnovu toga, 3. vod na čelu sa Radivojem Rodićem[8] i Vojom Todorovićem, zamenikom komandanta 1. krajiškog odreda, krenuo je u akciju i do 6 časova ujutro, po dubokom snegu i mrazu od preko -25°, neopaženo se privukao pred školu u Agićima u kojoj su se nalazile ustaše. Drug koji nam je rekao da će se ustaše na naš poziv predati (a s nama, ne znam iz kojih razloga, nije krenuo u akciju) doprineo je tome.

Umesto da ih iznenada napadnemo, mi smo pripucali i doviknuli: "Predajte se, nećemo vam ništa". Umesto znaka predaje, sa prozora škole odjeknuli su ubitačni plotuni po nama. Videći da smo prevareni, prešli smo u napad. Samo par koraka od prozora pao je desetar Bogdan Ostojić, pošto je kroz njega ubacio bombu. Odmah zatim, nakon nekoliko minuta, poginuo je i desetar Jovo Bates Joco. Na snegu je ležao, okrenut prema nama, Vojo Todorović Španac i vikao:

Oklevali smo, a on se ljutio, dok su ustaše sve žešće tukle. Ukopali smo se u duboki sneg očekujući da nam naša i Novska četa priteknu u pomoć. Ubrzo su i ove čete prešle u napad na spoljna utvrđenja, ali zbog jakog otpora i gubitaka morale su odustati.

Tako je naš vod ostao sam u sred ovog mesta. Pokušaj Save Batinice, našeg komesara čete, i Simuke Ćalonje, puškomitraljesca, koji su se pojavili na našem levom boku da nam pomognu, ostao je uzaludan, jer zaleđeni mitraljez nije mogao dejstvovati.

Ova borba trajala je punih 6 časova, u snegu, po mrazu na kome su se trepavice ledile. Ustaška satnija, videći da smo ostali sami, prešla je u opkoljavanje i sa svih strana stezala obruč. Poginuli su Drago Manojlović i Branko Kovačević, dva veoma hrabra omladinca. Nešto kasnije pao je i Mile Ličina. Dugo se mučio i prevrtao po snegu, a mi mu nismo mogli pomoći.

Videći da smo u bezizlaznoj situaciji, Radivoj Rodić je zapevao "Mitrovčanku". Svi smo ga pratili. Juriše ustaša smo još uvek uspešno odbijali. One smelije, obarali simo na sneg, a ostale su se vraćale u zaklone. Trivuna Jokića smo oko 10 sati poslali da uspostavi vezu sa četom, ali je i on poginuo. Oko 12 časova poslednje metke smo promrzlim rukama nagurali i pošli u proboj, kuda ko može!

Radivoj je pao smrtno ranjen na domaku potoka Japra. Teško ranjen Gojko Novaković ubio je najbližeg ustašu, ali je zatim pao u njihove ruke i on je u mukama izdahnuo. Dušan Kačar je teško ranjen, ali je uspeo da se izvuče. Voja Todorović pregazio je reku Japru i uspeo da izbegne smrt. Na sličan način izvuklo se nas nekolicina.

Naređenje da se četa vrati u sastav 5. krajiškog odreda primili smo na položajima: Rakani — Čađavica — Novska planina, početkom aprila 1942. godine. Po povratku u 5. krajiški odred, u prvoj od akcija čete, teško je ranjen, po drugi put, Kojica Novaković.[9] U borbama sa Talijanima, kod Kolunića, četa je pod komandom Sime Krčmara postigla značajne uspehe. U njima su se istakli mnogi drugovi, a Simo posebno. Po oslobođenju Bos. Petrovca maja 1942. godine četa je otišla na području Ribnika, Medne, Pecke, Sitnice i zajedno sa snagama 1. krajiške brigade učestvovala u oslobođenju Ključa.

Zaštita omladinskih radnih brigada na području Ključa i Sanice duboko je urezana u naša sećanja. Te akcije su nam ostale u najlepšim uspomenama. Raspoloženje i polet omladine i naroda snažno su dejstvovali na psihu i moral boraca, a kako je to bilo neka pokaže ovaj primer.

Bio je avgust 1942. godine i mi na položaju iznad Vrhpolja. Na platou ispred ustaških bunkera zarudila pšenica čekala je žetvu. Naša omladina je bila rešena da je požanje iako su ustaški mitraljezi pretili. Oni su to želeli i zbog parole "Ni zrno žita neprijatelju", i iz prkosa. Od nas su tražili da ih zaštitimo u radu. Naravno, nismo imali kud, već se prihvatili zaštite.

Kada je pala noć i sve se utišalo, privukli smo se bunkerima i polegali između njih i njiva sa pšenicom. Ustaše su dremale dok su snopovi zrele pšenice, kao po beskrajnoj traci, odlazili prema vršalicama. U svanuće, pred ustaškim bunkerima metež i svađa. Krenuli su u otmicu. Artiljerija ih je podržavala, a naša četa je odstupala. Posle 2 kilometra zaustavili smo se i prešli na juriš. Pepa Kačar, Jovo Mandić, Milenko i Mirko Stupar, Joja Radišić, Marko i Gojko Vučković, Mićo Novaković, Nikica Novaković Crni, Kokot Mile, Boško Atlagić, Mićo Brkljač i drugi nadmetali su se u jurišima. Nekoliko ustaša je ubijeno, a više ranjeno. Otjerali smo ih u Vrhpolje, a sutradan devojke su nam pesme pevale.

U tom jurišu smrtno je ranjen omiljeni komandir čete Simo Krčmar, koji je nakon sat vremena izdahnuo na rukama svojih boraca. U tim borbama poginuo je i borac Vlado Novaković, a teže ranjen Kojo Knežević.

Nastala je na sličan način kao i ostale dve čete našeg bataljona. Na poziv na ustanak 27. jula 1941. godine u zaseocima Jasenovac, Bunari i Podsrnetici okupile su se grupe ljudi koji su imali sakriveno oružje, a već iste večeri na nekoliko mesta porušili cestu i telefonske stubove preko Bravska. Narednog dana, 28. jula 1941. godine, u zaseoku Klenovac kod žandarmerijske kasarne ustaše su streljale oko 60 ljudi, seljaka i železničara koje su prethodnog dana pohapsili. Posle ovog zločina, naoružane grupe iz svih okolnih zaseoka su se objedinile.

30. jula Bravskari su sačekali u zasedu kod Uzelca, (zaselak Jasenovac) ustaško-domobransku kolonu jačine oko 200 vojnika, sa dva topa "pito". Nemajući iskustva, vatra je otvorena sa velike udaljenosti, od koje je neprijatelj pobegao. Tako je započelo. Ustanici su doživeli prvo vatreno krštenje. Raspoloženje za borbu intenzivno je raslo. Samo dan kasnije, 1. avgusta 1941. godine, dve satnije domobrana i ustaša iz Ključa marševale su za Bos. Petrovac i ustanici su napali, a 7. avgusta jedna desetina Bravskara učestvuje u napadu na neprijateljsku kolonu kamiona u Zdenom dolu. Između 12. i 15. avgusta grupa od 27 naoružanih boraca Bravskara, sa jednim puškomitraljezom, prešla je Grmeč i u Jelašinovcima stupila u vezu sa Petrom Škondrićem, komandantom Jelašinovačkog partizanskog odreda. Domaćin Nikola Srdić je ljubio naš puškomitraljez, govoreći da tako nešto prvi put vidi.

Naveče 18. avgusta napadnuta je straža kod železničkog mosta na reci Dabar. Most je porušen, a posada razbijena. Združeni odred pod komandom Petra Škodrića i našeg komandira Gliše Race položio je 24. avgusta partizansku zakletvu u Podgrmeču, na poljani zvanoj "Sepin redak". Odmah nakon toga izvršen je napad na železničku stanicu Gornja Sanica, a potom i ž. stanicu Rijeka, gde su posade potučene, a pruga onesposobljena. Naveče 26. avgusta sa četom Milana Zorića je i naš odred prešao Grmeč, te 27. avgusta na Bravsku od Janjila, (oko 17. časova) sačekao 6 neprijateljskih kamiona. Uništena je cela kolona, zaplenjeno oružje i materijal, a kamioni spaljeni. Tu je poginuo i Miloš Kuruc iz Bravskog odreda i jedan drug iz Zorićeve čete.

Ceo avgust i septembar 1941. godine karakteristični su intenzivnim napadima i raznovrsnim akcijama koje su Bravskari izvodili na širem području Bravska i Podgrmeča. Napadane su kolone, železnička pruga, železničke stanice i ustaško-domobranski logori. Neprijatelj je pretrpeo osetne gubitke, a u njegove redove unošen je strah i nesigurnost, dok je odred Bravskara iz dana u dan sve više učvršćivao i širio svoje redove. Tako je 6. oktobra na 98. kilometru iznad stanice Bunara, na mestu zvanom Veliki prosek, sačekan voz sa ustašama. Voz je izbačen iz šina, lokomotiva spaljena, sve ustaše poubijane a oružje zaplenjeno. Narod Bravska, zajedno sa svojim borcima, slavio je pobedu.

Sredinom novembra 1941. godine Bravska četa je brojala preko 100 dobro naoružanih i već oprobanih boraca. Tih dana je reorganizovana. Za komandira čete izabran je Gliša Raca, za komesara Dušan Ceka, za zamenika komandlra Dušan Ožegović, za zamenika komesara Janko Radulović. Od tada su njena dejstva bila organizovanija, a njeni udari silniji. Ona je tako 19. novembra organizovala zasedu na pruzi između železničke stanice Grmeč i Lanište, srušila voz, ubila 16 domobrana i zaplenila 16 karabina. Među domobranskim vojnicima poginuli su omladinci Marko Danić i Milanko Miljuš, koji su sa familijom bili proterani u Prijedor i toga dana krenuli da prebegnu na našu stranu. U ovoj borbi je poginuo i Stevo Lazić, istaknuti borac čete.

Da bi se oslobodili stalnih pritisaka Bravske čete, ustaše su preduzele napad na njen logor na Bravsku. Ali o njihovim namerama četa je bila obaveštena na vreme. Kad su 6. januara 1942. godine krenule iz Sanice i okolnih mesta sa više pravaca, četa je već bila na povoljnim položajima. I umesto da nas iznenadi neprijatelj je doživeo iznenađenje — bio razbijen i potučen. Iz čete je poginuo Đurađ Ožegović, a lakše ranjen Vojo Kovačević. Neprijateljski gubici su bili znatno veći.

Sličnu sudbinu doživeli su i Italijani 28. februara 1942 godine kod sela Majkića, nedaleko od Ključa. Kao i obično, i toga dana oni su sa mazgama i zapregama krenuli u seču drva. Bilo ih je preko 100, sa oko 30 mazgi. Išli su sigurno i kao poručeni ušli u zasedu. Odložili su oružja i otpočeli sa sečom drva. Grupa oficira i podoficira okupila se oko vatre Komandir Bravske čete Gliša Raca na nišanu puškomitraljezc držao je grupu starešina kod vatre, a svaki borac najbližeg Talijana ispred sebe. Mitraljeski rafal bio je znak za početak napada. Borba je bila kratka. Talijani nisu ni mogli pružiti otpor, jer im je oružje bilo odloženo. Samo par mitraljeskih rafala ispaljeno je u našem pravcu. Od jednog je poginuo Luka Ožegović, najhrabriji borac i komandir voda, koji je 6 Italijana ubio, 2 zarobio, da bi potom smrtno pogođen pao među njih.

Zbog velikog snega, i oni Talijani što su pokušali da pobegnu prema Ključu, nisu daleko stigli. Devet zarobljenih je vraćeno u Ključ. Zaplenjeno je 57 pušaka, 4 puškomitraljeza, nekoliko pištolja "bereta", kao i sva municija koju su imali.

Posle ove veoma uspešne borbe u četi je formiran još jedan vod, te je četa sad imala 4 voda, svaki sa preko 30 boraca.

U martu, aprilu i. maju 1942. godine, u zajednici sa jedinicama 1. i 5. krajiškog odreda, četa je napala neprijateljska uporišta u selima Hosiće, Castoviće, Vojiće, Velagiće i druga. Tokom 4. i 5. maja četa je vodila uspešne borbe sa Italijanima, koji su iz Ključa krenuli prema Bos. Petrovcu preko Bravska. O nailasku Talijana bile su obaveštene sve jedinice našeg bataljona, kao i susedne jedinice. Borba je bila teška, gubici na strani neprijatelja veliki.

Talijani su 6. maja iz Petrovca došli sa kamionima i bornim kolima da bi pokupili mrtve. Sutradan je došlo opet do teškog okršaja sa njima. Kako je vodovod u Bravsku bio onesposobljen, Talijani koji su logorovali na Bravsku bili su prinuđeni da buradima dovlače vodu sa bunara iz zaseoka Klenovac. Uz jako obezbeđenje oni su 7. maja oko 10 sati pošli po vodu. Sa dva voda četa im je u toku noći 9/10. maja postavila zasedu u Klenovcu, dok je sa dva druga obezbedila pravac od Ključa. Talijani su kao i prethodnog dana krenuli po vodu. Bilo ih je oko 120. Kad su ušli u zasedu i čelo kolone stiglo do bunara, puškomitraljesci su otvorili vatru duž čitave kolone i zauzeli je bombama. Zbunjeni i nemoćni Talijani su bežali i naletali jedni na druge. Bio je stravičan prizor. Vrlo mali broj, možda svega 10, uspeo je da se povuče prema logoru. Jedna grupa sa 2 oficira potrčala je prema pruzi da bi tamo pronašla zaklon. Dočekali su ih Dorđe Babić, Nikola Mandić i drugi, a Nikola Mandić je skočio među njih i oteo im puškomitraljez. Cela grupa, zajedno sa oficirom, bila je zarobljena. Nikola je poginuo pa nam je to umanjilo radost. Bio je uzoran borac u svemu. Cela oprema i naoružanje koje su imali bila je zaplenjena, između ostalog i 20 mazgi.

Negde 9. ili 10. maja stiglo je naređenje da četa krene u Podgrmeč i kod Jelašinovačke škole bude 12. maja u 12 časova, odakle će krenuti u napad na Prijedor. Ona je sa oko 100 odabranih boraca i 6 puškomitraljeza krenula na taj zadatak. Ostatak od oko 60 boraca, ostao je na dotadašnjim položajima, sa zadatkom da u vreme našeg napada na Prijedor vrši demonstrativni napad na Sanicu.

Stotinu kilometara od Bravska do Prijedora četa je prepešačila za dva dana. Komandant operativnog štaba za Bosansku krajinu Kosta Nađ, prilikom saopštavanja zadataka upozorio je prisutne starešine da u napadu na Prijedor učestvuje jedna Grmečka četa, obučena u talijansku uniformu i naoružana talijanskim oružjem, te da se na nju obrati pažnja da ne bi došlo do zabune. Četa je dobila zadatak da se čamcima prebaci preko reke Sane i organizuje zaštita napada na Prijedor od pravca Čarakova, Ljubije i Sanskog Mosta. Nijedan od boraca nije znao plivati, što je značilo da povlačenja preko Sane nema.

Dolazak prvi put sa Grmeča u Prijedorsku ravnicu značio je doživljaj koji će se dugo pamtiti. Zbog toga, a i da bi se Grmečlije dostojno reprezentovali u ovako značajnoj borbi, četa je pokazala izvanrednu hrabrost i umešnost. Sve pokušaje nekoliko stotina ustaša da prodru u Prijedor, ona je odbila. Za izvanredno držanje i hrabrost boraca, Kosta Nađ joj je čestitao na uspehu.

I kasnije sve do ulaska u sastav 3. krajiške brigade njena aktivnost nije se smanjivala. Učestvovala je u napadu na Sanski Most, u oslobođenju Sanice, Ključa, Krasulja i okolnih sela sve do Vrhpolja. Nekoliko puta na Krasuljama i Ranićima sama se sukobljavala sa jakim ustaško-domobranskim snagama, i iz tih sukoba izlazila kao pobednik. U napadu na Vrhpolje poginuo je njen prvi politički komesar Dušan Čeka i borac Dmitar Zrilić, a u napadu na Sanicu poginuo je omladinac Vlado Latinović. Čekina smrt se teško odrazila na četu, zbog zasluge u odgoju njenih boraca. U borbama oko Ključa i Sanice poginuli su Pero Mandić i Vid Jeličić, dva odvažna borca. U avgustu 1942. godine četu je napustio i otišao na novu dužnost njen dotadanji komandir Gliša Raca.

Sa četama ovakve prošlosti i jednogodišnjim ratnim iskustvom, naš 3. bataljon ušao je u sastav brigade. Posle kadrovskih promena do kojih je došlo nakon formiranja 4. bataljona, sastav štaba 3. bataljona i komandi četa bio je ovakav: Milan Bosnić komandant, Savo Trikić politički komesar, Nikola Vračar zamenik komandanta i Martin Bagi zamenik politkomesara;

komandir 1. čete Marko Jokić, politički komesar Milanko Pećanac, zamenik komandira Stevan Banović i zamenik politkomesara Branko Kecman; komandir 2. čete Milan Kerkez Ujko, politički komesar Pepa Kačar, zamenik komandira Nikola Stupar i zamenik politkomesara Mića Jević; komandir 3. čete Dušan Ožegović, politički komesar Božo Jeličić, zamenik komandira Ilija Radulović, zamenik politkomesara Lazo Latinović.

I tek što smo ušli u sastav brigade krenuli smo u napad na Bihać, gde je trebalo opravdati ukazano poverenje.

[1] Kasnije je bio smenjen, a aprila 1943. godine dezertirao i prešao na stranu četnika.

[2] Narodni heroj. Poginuo 1942. godine kao komandant 1. krajiškog proleterskog bataljona.

[3] Narodni heroj. Poginuo 1944. godine za vreme desanta na Drvar. Bio na dužnosti zam. komandanta bataljona u 3. krajiškoj brigadi.

[4] Narodni heroj. Poginuo 1942. godine na istoj dužnosti.

[5] U napadu su učestvovali: Krnjeušani, Vođenčani, Vrtočani i Petrovčani.

[6] Poginuo septembra 1942. god. kod Vrhpolja kao komandir čete.

[7] Izgubio život maja 1943. u Koritima.

[8] Prvi politički komesar Krnjeuške čete; član Sreskog komiteta KPJ za Bos. Petrovac. Radio je na terenu i tih dana došao u četu radi upoznavanja sa prilikama u njoj i organizovanja intenzivnijeg političkog rada.

[9] Poginuo u IV neprijateljskoj ofanzivi kao borac 1. krajiške brigade u centralnoj Bosni.