TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
BILO
JE I LAŽNIH DOMAĆINA Januarska je noć 1943.
godine. Novu godinu dočekujemo pred bunkerima neprijateljskog uporišta Teslić,
a slavimo je u oslobođenom gradu. Bataljon
je dobio zadatak da krene ka selu Komušini, jedva desetak
kilometara južno do Teslića. Čelo
kolone ulazi u za sada nama nepoznato selo. Bliži
se ponoć. Selo spava. Umorni smo i prozebli. Skoro se
jedva mičemo. Selo Komušina još je daleko. To ocenjujemo i po karti. A sneg i
noć nam otežavaju kretanje i orijentaciju. Moramo potražiti vodiča.
Iznenadila nas je i činjenica da nas niko nije dočekao na ulazu u selo, jer po
dosadašnjem iskustvu, pogotovu noću, zaustavili bi nas četnici, ustaše ili
bilo kakva milicija i pitala: "Ko ide?" Nekada bismo se i pogađali ko
je ko, a po pravilu, s one strane ispalio bi se i po koji metak ili rafal i sve
bi bežalo. Mi bismo oprezno
produžili prema mestu zadatka. Interesantno, toga ovde nije bilo. Iz
1. čete, koja je išla na čelu kolone, zajedno sa štabom bataljona, upućena
je jedna patrola u obližnju kuću da potraži vodiča. I dok je patrola kucala
na vrata, sa suprotne strane škripala su druga vrata, kroz koja je neko bežao
u pomrčinu. Borci, koji su stajali u koloni, povikali su: "Stoj!".
Uhvatili su jednog golišavog čoveka, koji je molio, kukao i objašnjavao. —
Pa nemojte me, molim vas, ja sam domaćin... eto, trgao sam se iz sna, pa ne
znam ni ko ste, ni šta ste. Bojimo se da nije kakav neprijatelj, đavo mu dušu
izvadio ... —
Ne boj se, druže — reče Milan (Bosnić), komandant bataljona. — Što si se
toliko uplašio? Ta vidiš da smo partizani! Ko bi drugi noću ovuda prolazio. Golišavi domaćin tresao se, verovatno
manje od zime a više od straha, zamuckivao i vrteo se tu pred
nama. Izgledalo je
da vreba priliku za bežanje. Pitamo ga da li je daleko Komušlna. — Daleko, daleko bogami — odgovara domaćin. — To vam je pasje mesto, pa nije baš uperno da u nj zalazite noćaske. Ima njia pljeva i mrav. Mi malo razmislimo i odluka brzo pade: — Isturite patrolu — reče komandant komandirima, koji su izašli na čelo kolone. — Neka se vojska odmara. Narediću kada će otpočeti pokret! Sa domaćinom
ulazimo u kuću, koja je velika. Ulazimo u sobu. Od prevelike topline para izlazi
kroz vrata kao iz kakvog kotla. Zagušljivo je, ali toplo, i ozebao čovek se
odmah prijatao oseća. Na čitavoj jednoj strani dugačke sobetine, kao sardine
naslagani članovi porodice. Ima
ih oko dvadesetak. Sve to leži na podu bez ikakve prostirke, izuzev nekih
starih i olinjalih vunenih biljaca. Zapažamo da su prve tri-četiri "toge" prazne. Pitamo domaćina
da li je ko ležao tamo. — Pa, ovaj ... pomozi mi kazati, ja i baba. — Dobro, ti i baba — kaže Milan — to je vas dvoje. Ali tamo ima više praznih mesta. — Pa šta da vam kažem, uplašila se čeljad i razbežala se. —
Ma slušaj ti, druže, nemoj da vrdaš. Daj mi tvoju pušku i ovih četnika koji
su pobegli, jer pravo da ti kažem, nemam vremena da se tu mnogo s tobom
nadmudrujem — reče Milan povišenim tonom. —
O bože pomozi, kakva puška, kakvi bakrači. Došlo je vreme da se jadnom isanu
ništa ne veruje, pa eto ti. Bog je moj, sa mnom, odakle mi puška — ponavljao
je goluždravi čovek. I dok se komandant i domaćin prepiru, kuriri donesoše tri puške s tavana, a iz "loga" povadiše nekoliko pari vojničkih cipela, uniformi i druge opreme. Kad baba to vide, priđe k nama i skrsti ruke: — E nedelje mi svete, greota je griješiti dušu. Mora se reći pravo, jer je to i bogu drago. Niti je on domaćin, niti su moja čeljad utekla. Eto vam ga, bog vam, duša vam, pa radite i od mene i od njega šta vam zakon veli... — Hvala ti domaćice. Tako i treba. Samo, to si mogla reći odmah, da ne gubimo vreme... Idi ti spavaj a mi ćemo se raskusurati sa ovim — odgovori joj Milan. Četnik razrogačio oči, češka se po bujno izrasloj bradi za koju je maločas rekao da su mu ustaše ubile brata pa je zato pustio toliku da mu izraste. To je, inače, bio suviše otrcan trik, kome se niko nije ni smejao. Kurir Bauk,[1] krupan i koštunjav skojevac, svezao je četniku ruke parčetom žice i dao mu stolicu da sedne. Posedali smo i
mi. Kuriri su legli. Milan,
Kočo[2]
i ja razgovarali smo naizmenično sa četnikom o svemu. Bio je ćutljiv i vrlo
škrt u odgovorima na postavljena pitanja. A ko bi znao da li se radilo o
njegovoj čvrstini ili nepoznavanju stvari. Najverovatnije da je ovo drugo. Umor nas je sve više savladavao. Za sat — dva trebalo je da svane i da
krenemo. Ne mislimo da spavamo, tek toliko da se malo odmorimo, pregledamo kartu
i, zora je tu. Četnika smo pustili da sedi vezanih ruku i da razmišlja. I mi
smo se ućutali, i svako od nas ko zna o čemu je razmišljao. Jednog momenta osetio sam strašnu hladnoću. Trgao sam se iz sna. Prozor pored mene bio je širom otvoren. Već je svitalo. Petlovi su pevali bez prestanka. Pogledah desno od mene da vidim četnika. Kad imam šta i videti. Stolica pomaknuta, prazna. U sobi sve spava
čvrstim snom. Pogledah kroz prozor. Dole u snegu trag. Dođoh k sebi i bi mi sve jasno. Jer, pošto sam dobro
ozebao, značilo je da je četnik davno otvorio prozor i pobegao. Probudio sam drugove. Bilo je već vreme za pokret. I
oni su se iznenadili. Bili smo veoma neoprezni, pa je razumljivo zašto je četnik
uspeo da pobegne. A da je
bio još i kakav zlikovac, mogao nas je pobiti! U selu kod banje Vrućice, u blizini Teslića, pred kraj januara, posle uspešne
borbe sa Nemcima, naš bataljon se odmarao. Pored jednog malog kućerka,
naslonjen na ogradu stajao je nepoznat čovek, posmatrajući nas vrlo upadno.
Prišao sam mu, pružio mu ruku i grohotom se nasmejao. — Ti li si onaj domaćin s dugom bradom, što mu ono ustaše
ubiše brata, sveca li ti tvoga!? —
Ja lično, duše mi, druže komesaru — odgovori naš begunac, stežući mi
ruku kao kakvom starom i dobrom poznaniku. Dugo smo o svemu razgovarali. — Nego, znate šta bih ja vama na kraju rekao — ozbiljno me upozori moj "stari" poznanik. — Mnogo ste, brate, slobodni! Nemate straha ni od čega. Nije to uvijek dobro. Čuvajte se! Šteta da takvi mladići stradaju. Evo, recimo, ono kad vi mene uhvatiste i svezaste, ja sam mislio sve je gotovo. A vi udariste u politiku: pa druže ovo, pa druže ono, pa tvoje mjesto nije u četnicima, pa ti si siroma čovek, malu djecu imaš itd. A ja, bogami, dobih snagu, usiguri se. Kad vi, zaspaste odjednom kao janjci, ja sam vas gledo i nešto se mislio: Bože moj, da vam je neko drugi umjesto mene što bi vas vašim bombama sve potamanio. Tada sam se odmah odvezao i, onako go kroz prozor, pa kući. Zbog toga, velim, drugovi moji, čuvajte se! Dok privučem malo drva i sameljem nešto žita ovoj djeci, odo i ja u odred. 'Oću, djece mi moje. Pa ko i ne bi kada ste vi takvi — reče na kraju lažni domaćin. Ljubiša ĆURGUS
|