TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

KONAK SA ŠVABOM Posle borbi za Ilaču u Sremu, 2. bataljon je zanoeio u ovom selu, gde je trebalo odmoriti da bi smo ujutru produžili pokret. Rasporedili smo se po kućama. Bio sam komandir 2. čete i s mojim komesarom Manišom Rodić i kurirom Bogdanom Bjelić smestio sam se u jednu kuću. Umorni posle višednevnih borbi, željno smo očekivali da se što pre odmorimo. Naša domaćica, starija žena, bila je sama u kući i izgledala je uplašena. Posle večere i kraćeg razgovora sa domaćicom, rešio sam da legnem. Maniša je otišao u četu da proveri kako su se vojnici smestili i da li je obezbeđenje pravilno postavljeno. Nismo mogli ni misliti da na konaku, u istoj sobi, imamo nepredvidenog gosta — nemačkog vojnika. Moje i Bjelićevo oružje nalazilo se na stolu, koji je bio u sredini sobe. Maniša je svoje poneo sa sobom. U sobi su bila dva kreveta, smeštena u dve suprotne strane. Na jednom treba da ležim ja, a na drugom Maniša. Mislim da je Bjelić trebalo da spava u drugoj sobi ili predsoblju. Naša domaćica, pošto je završila oeke poslove po kući, rekla je da odlazi kod rođaka u susredstvo i da će tamo prenoćiti. Više jednog kreveta, na zidu, visila je slika nekog sveca, dok su iznad drugog bile povešane porodične slike. Rekao sam Maniši da on spava na krevetu ispod sveca, a ja ću spavati na onom drugom. U šali sam mu dobacio da će se bolje kao komesar sporazumeti s njim nego ja kao komandir. Pristao je na to. Ležeći u krevetu posmatrao sam predmete po sobi. Bjelić se još nije bio raspremio za spavanje i završavao je neke poslove. Gledajući po sobi, pogled mi se zaustavio na krevetu gde je komesar trebalo da spava. Ispod čaršava, koji je nisko visio prema patosu, primetio sam cipele na kojima su se kroz polumrak videle šunegle. Rekao sam Bjeliću da se sagne pod krevet i izvuče cipele. On je podigao čaršav i tada smo primetili da su one na nogama nemačkog vojnika. Brzo smo uzeli oružje. Pozvali srno Švabu da izađe ispod kreveta, ali on kao da se sledio, ni da se pomakne. Naredio sam Bjeliću da ga uhvati za noge i izvuče, dok sam ja i dalje držao automat prema njemu spreman da pucam. Bjelić je tada bio mlad, mislim da je imao 14 ili 15 godina. Švabo mu se nije dao izvući. Kada sam video u čemu je stvar, a bilo mi je stalo da ga živa izvučem, uhvatio sam ga za noge i zajedno sa kurirom počeo izvlačiti. Kad smo ga primetili pod krevetom izgledao nam je mali, a kada smo ga izvlačili, izgledalo nam je da mu nema kraja koliko je bio dug. Ustao je, bled i mršav, ali visok, skoro do plafona. Interesantno je da nije pokušao upotrebiti oružje iako je bio naoružan pištoljem i sa dve bombe. Pod krevetom je bila i radio-stanica. Počeli smo s njim razgovarati. Pozvali smo jednog borca iz čete koji je nešto znao nemački, i Švaba je izjavio da su ga partizani bili pristigli u selu i da se pokušao skriti u sobi pod krevetom. Posle ispitivanja sproveli smo ga u štab bataljona. Na vest o ovome brzo se okupila oveća grupa vojnika i starešina iz čete. Razvila se diskusija i nagađanje. Nastojali smo odgonetnuti sa kakvom je namerom pobegao pod krevet, šta će mu radio-stanica, zašto nije upotrebio oružje i šta bi bilo u sobi da nije na vreme otkriven?! Kada je stigao Maniša diskusija je bila još življa a šala i smeh veći. Postavilo se pitanje: ko ima više pravo na sobu, mi ili naš gost!? Jedni su govorili da je on ušao prvi i da mu pripada prednost u njenom korišćenju; drugi, da se uselio ilegalno i da zbog toga nema pravo na sobu; treći, i ujedno najbrojniji, da smo sretni što smo ga na vreme primetili, jer ko zna kome bi soba pripala da smo svi skupa u njoj zanoćili. Neko je primetio da je Švaba pravilno postupio što se smestio pod komesarov, a ne pod komandirov krevet, jer je komesaru i inače dužnost da prevaspitava ljude. Posle ovog slučaja prostorije u kojima smo se odmarali i koje smo koristili temeljito su pregledane i ispitivane pre korišćenja. Petar GRBIĆ ŽIKA Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument