TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Nezaboravan je doček i ispraćaj koji nam je priredio narod u mestima kroz koja smo maršovali od Krasulja do Račića u blizini Bihaća. I ne samo doček i ispraćaj, već pripremanje i donošenje hrane, obuće i dr. u selu Jelašinovići, Tuk-Bobiji, Krnjeuši i Vrtoču. Tamo smo videli vrlo malo kuća, muškaraca i odraslije omladine. Ustaše su popalile sela i poubijale sve živo što su uspeli uhvatiti. Muškarci su, a i dobar deo devojaka, pošli u partizane. Tako su nas u Krnjeuši i Vrtoču dočekale babe i manji broj devojaka, a većina ih je bila u crno zavijena. Ustaše su im poubijale sinove, muževe, braću i unučad, popalile kuće i uništile sve do čega su došle. Ali i pored svega toga, one su nas lepo i toplo dočekale. To nam je davalo još više snage za predstojeću borbu za Bihać. Devojke su vezivale bele, dugačke peškire na partizanske topove i mitraljeze. Bili smo ganuti velikom pažnjom i dobrotom osiromašenog naroda.[1]

Sutradan, po našem dolasku u selo Račić vršene su pripreme za napad na Bihać. To za stanovnike Račića nije bila nikakva tajna, jer su i oni aktivno učestvovali u njima. Račić je na desnoj obali Une. Suprotno od njega, na levoj obali je Nikola Karanović u jednoj šumici govorio borcima 3. brigade o Bihaću kao jako utvrđenom ustaškom garnizonu, ali i o načinu njegovog oslobođenja.

U selu Račić naveliko su se vršile pripreme za izvlačenje materijala iz Bihaća nakon njegovog oslobođenja, a devojke su raspletale kosu "da se drugovima partizanima ne zaplete put".[2]

Bihać je zaista 4. novembra 1942. godine, sa još 32 okolna sela, bio oslobođen. To je mnogo uticalo na još jače rasplamsavanje narodnooslobodilačke borbe u susednoj Hrvatskoj osebno na jačanje slobodne teritorije Banije i Korduna. Bihać je postao naš najveći vojno-politički i kulturni centar na oslobođenoj teritoriji, koja je obuhvatala Bosansku krajinu, Liku, Kordun i Baniju. Za uspeh u toj borbi dobili smo i zasluženo priznanje: pohvale od Vrhovnog komandanta druga Tita u kojoj je rečeno:

U ime Vrhovnog Štaba NOV i POJ izražavam priznanje i pohvalu za vaše junačko držanje pri oslobođenju grada Bihaća i okolnih sela. Vi ste u tim borbama pokazali da ste zaista dostojni potomci vaših slavnih predaka, da nosite visoko zastavu narodnog oslobođenja, da ste pošli putem herojske Crvene armije i sovjetskih partizana u borbi protiv okupatora i njihovih slugu.

Vi ste časno izvršili zapovjest Vrhovnog štaba da u čast godišnjice Oktobarske socijalističke revolucije osvojite od neprijatelja grad Bihać i osvetite nebrojene žrtve koje su pale u tom gradu i okolini od krvničke ruke ustaških razbojnika.

Vi ste u svim dosadašnjim bojevima protiv okupatora, ustaša i četnika dokazali da stojite nepokolebljivo, u prvim redovima naše Narodnooslobodilačke vojske i da ste ostali nemilosrdni u borbi protiv izdajnika, imajući pred sobom samo jedan cilj — konačno oslobođenje svih naroda. Budite i dalje tvrdi i nepokolebljivi u ovoj teškoj i krvavoj borbi. Neka vaša srca budu ispunjena mržnjom protiv izdajnika naših naroda, a ponosom što se borite rame uz rame sa herojskom Crvenom armijom protiv faštičkih osvajača, za bolju i sretniju budućnost našeg naroda.

Čestitam vam ovu najveću dosadašnju vašu pobjedu i želim nove uspjehe u vašim budućim bojevima.

U borbi za Bihać naš 4. bataljon bio je nezadrživ. Kad smo probili prvu odbrambenu liniju, zora nas je zatekla nasred polja. Uskakali smo u rovove da bismo se zaštitili od jake vatre koja je kosila sa svih strana.

Videći da im nema spasa, ustaše su izvršile protivjuriš. Naši nisu izdržali. Mitraljezac Rodić nije hteo da se povuče pa su ga živa uhvatile pred bunkerom. Kada smo mi izvršili protivjuriš, našli smo ga unakaženog i vezanog bodljikavom žicom. Tek smo ujutro saznali i za smrt nekoliko drugih boraca. Ustašama nismo ostali dužni. Jovo Vukša, Sajo Grbić i Rade Kljajić komandiri četa, istakli su se ne samo ličnom hrabrošću već i umešnim provlačenjem četa kroz ustaške položaje i veštim upadom u grad.

Kao intendant bataljona obavestio sam brigadnu intendanturu o ogromnim količinama ratne opreme koju smo pronašli po osvajanju velikih vojnih skladišta na periferiji grada. Za nama, tako reći u stopu, kretale su se nepregledne kolone seoskih kola radi izvlačenja opreme i namirnica u partizanska skladišta. Divio sam se smelosti naše pozadine i organizaciji evakuacije koju su izvele komande mesta i područja, tj. vojno-teritorijalni organi i narodni odbori. Moram priznati da sam kasnije retko viđao tako organizovan rad na evakuaciji oslobođenih gradova, zbrinjavanju i drugim merama.

Posle oslobođenja Bihaća, 3. krajiška brigada otišla je u sastav 1. proleterske udarne divizije. Naš sledeći marš bio je: Bosanski Petrovac — Bravsko — Ključ — Sitnica — Mrkonjić Grad — Jajce i dalje u pravcu centralne Bosne (ka Tesliću i dolini reke Usore).

[1] Svraćao sam posle rata u ovo mesto da se pobliže upoznam sa nekim detaljima. Tako sam doznao, iz zvaničnih podataka Saveza boraca NOR-a Bosanski Petrovac, da je Krnjeuša, koju sačinjavaju četiri sela, paljena tri puta u toku NOB-a. Ona je dala 513 aktivnih učesnika NOB-a, od kojih je 220 poginulo. Pored toga 198 meštana palo je kao žrtva fašističkog terora.

Selo Vrtoče paljeno je četiri puta. Ono je dalo 263 aktivna učesnika NOB-a, od kojih je 105 poginulo, a 140 palo kao žrtva fašističkog terora. Kada smo kroz Vrtoče prošli meseca jula 1946. godine, na obradi polja nismo mogli videti ni jednog muškarca, već samo žene i manji broj omladinki. Bile su to one iste omladinke i starice koje su u ratu dale sve od sebe i odolele svim mogućim navalama i nasilju neprijatelja, ali sada ih je bilo još manje nego onog dana kada su nas dočekale i ispratile na putu za Bihać, 1942. godine.

[2] Selo Račić je u toku NOB-a paljeno od ustaša dva puta, dalo je 142 aktivna učesnika NOB-a, od kojih je 52 palo na bojnom polju. Ustaše i Nemci su pobili 57 nedužnih ljudi pretežno starih i nejakih.