TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

NAPAD NA GRAD SA MALO MUNICIJE Naveče, 26. decembra 1943. godine, pošto su nas smenile Jedinice 1. proleterske brigade na položaju kod Travnika, krenuli smo prema Jajcu, u čiji smo rejon stigli u toku noći. Tu smo se razmestili i odmarali do 29. decembra, kada smo produžili pokret preko Mrkonjića za Čađavicu. Tek tada smo saznali zbog čega je usledio ovaj pokret. Uveče 30. decembra su štabovi bataljona pozvani u štab brigade na savetovanje. U štabu brigade našli smo komandanta 5. krajiškog korpusa Slavka Rodića i komesara Velju Stojnića. Odmah nam je bilo jasno da se radi o krupnijoj operaciji, te smo do početka sastanka nagađali koji grad bi trebalo da napadnemo. Sastanak je otvorio Vlado Bajić i dao reč Slavku Rodiću. Slavko je izložio da je bio u Jajcu u Vrhovnom štabu i da je predložio drugu Titu da se napadne Banja Luka. Uz put je dodao da je predložio i koje sve jedinice treba da učestvuju u ovoj operaciji, te tražio da u njoj sudeluje i naša brigada. Zatim je dodao da prema podacima kojima raspolaže, neprijatelj u gradu nema jače snage i smatra da će operacija uspeti. Vlado Bajić je zatim izvadio sekciju i počeo izdavati uputstva svakom bataljonu, dodavši da ćemo naknadno dobiti pismenu naredbu, detaljno razrađenu za svaki bataljon. Bajić je istakao da je zadatak našeg bataljona da oslobodi Gornji Šeher, a onih levo od nas, da napadnu Banju Luku sa jugozapadne strane. Rečeno je kakvom snagom raspolaže neprijatelj u gradu, kakva su mu spoljna i unutrašnja utvrđenja. Na kraju smo upozoreni da zadatak ne saopštavamo borcima dok ne dobijemo pismeno naređenje, da bi se tako očuvala tajna jer se brigada do Banje Luke morala kretati preko terena koji je prilično pod četničkim uticajem. Pred sam pokret 31. decembra 1943. godine, dobili smo pismeno naređenje štaba brigade u kome je detaljno razrađen plan napada i postavljeni zadaci bataljonima. U naredenju su navedene jedinice koje će učestvovati u napadu na grad, a koje će biti na obezbeđenju, odnosno zatvoriti pravac prema prijedoru i Bosanskoj Gradiški. Našem bataljonu je skrenuta pažnja da će uz desnu obalu Vrbasa napadati 11. krajiška brigada i da, po mogućnosti, uspostavimo vezu sa njom, a da se na levom krilu naše nalazi 13. krajiška brigada. Naredbu o napadu smo saopštili borcima pred Gornjim Šeherom i detaljno ih upoznali sa čitavom operacijom. U naredbi je stajalo da po oslobođenju Gornjeg Šehera ostavimo u njemu jednu četu kao posadu, a ostalim snagama produžimo gonjenje neprijatelja prema centru grada. Pred samo izvršenje ovog zadatka skrenuo sam pažnju komandantu brigade da nemamo dovoljno municije i da nisam siguran da ćemo likvidirati spoljnu odbranu neprijatelja, pa sam zahtevao da nam dodeli municiju od bataljona koji će biti u rezervi. On mi je, smešeći se, odgovorio: "Znam da nemate dovoljno municije za ovako važan zadatak, ali je ni ostali bataljoni nemaju. Moraćete se pobrinuti da je dobijete od neprijatelja jer je on jedini naš snabdevač. Municije verovatno ima u Gornjem Šeheru, jer su tamo neprijateljski magacini do kojih ćete brzo doći, pa ćemo mi od vas tražiti". Krenusmo u koloni na izvršenje zadatka. Kada smo došli pred brdo Bukvaluk, koje se diže iznad Gornjeg Šehera, čuli smo lavež pasa, što je bio znak da u blizini postoji neka kuća. Poslali smo patrolu da iz prve kuće na koju naiđe dovede jednog seljaka u štab bataljona. Posle desetak minuta dovedoše čoveka pedesetih godina. Upitali smo ga da li zna koliko neprijatelj ima vojnika na Bukvaluku, kakav je raspored bunkera i sa koje bismo strane mogli najlakše izvršiti napad. Seljak se nasmeši i reče da na brdu postoje bunkeri, ali da nema nijednog neprijateljskog vojnika. Ova vest nas je iznenadila. Nismo mu verovali, jer smo bili ubeđeni da bi neprijatelj morao imati spoljnu odbranu grada, ali seljak se sam ponudi da nas odvede do bunkera. Odredismo jednu patrolu da ide napred i ustanovi da li je tačno šta nam je seljak rekao. I zaista, patrola nas je izvestila da u rovovima nema neprijateljskih vojnika. Za kratko vreme našli smo se na brdu iznad osvetljenog grada, u kome je vladala tišina. U štabu bataljona smo se dogovorili da 1. četa ide desno i da se spusti na cestu koja vodi u grad, s tim da joj desno krilo dodiruje levu obalu Vrbasa. Stavili smo joj na raspolaganje protivkolski top koji je bio potreban u slučaju intervencije neprijateljskih tenkova. Ostale čete imale su da napadnu Gornji Šeher, koji je bio udaljen od nas oko 300 metara. Levo od nas napadao je 1. bataljon. Čete krenuše na zadatak. Dok smo se spuštali niz brdo u tišini, učinilo nam se da se borci sporo približavaju neprijatelju, a minuti su bili dugi kao časovi. Ovu našu nervozu podstakla je i jaka vatra artiljerije, bacača i mitraljeza na severnom delu grada, gde su napadale ostale naše jedinice. Da bih prekinuo ovu tišinu, viknuo sam: "Napred 3. bataljon!" Borci odmah otvoriše vatru iz automatskog oružja, a neprijatelj nam se revanšira brzom bacačkom vatrom. Granate počeše da padaju oko nas, mi ubrzasmo pokret niz brdo i za kratko vreme našli smo se na cesti ispred prvih kuća. Svetlo je i dalje gorelo, a borba se razbuktala. U jednom trenutku našli smo se, pomoćnik komesara bataljona Milovan Samardžija i ja, pored jedne bandere na kojoj je gorela sijalica, tako da smo primetili pokret tenkova u pravcu našeg bataljona. Odjednom, iza naših leđa pojaviše se borci koji su pred sobom gurali protivkolski top. Posadi topa izdali smo naređenje da ga postavi tamo gde smo se mi nalazili i otvori vatru na prvi tenk koji se pojavi na krivini ceste koja je bila udaljena od nas oko pedeset metara. Ne odmičući se od topa, čekali smo ishod. Posle kratkog vremena pojavi se tenk. Nišandžija opali jednu granatu. Mislili smo da ga je pogodila. Međutim, tenkista je ugasio farove i čula se buka motora, što je značilo da nije pogođen. U tom momentu jedan borac bacio je upaljenu flašu sa benzinom prema tenku, koji se ubrzo okrenuo i povukao. Posle nekoliko ispaljenih granata i ostali tenkovi su se povukli prema centru grada. Ispred nas se vodila ogorčena borba, a borci našeg bataljona upali su u prve kuće. Goneći neprijatelja, naišli su na magacin municije i snabdeli se dovoljnom količinom. Naša 2. četa zaplenila je jedan bacač i dosta granata, a borci 1. čete dovodili su već prve zarobljenike. Posle tri časa borbe, Gornji Šeher je bio osloboden. Ostali bataljoni gonili su neprijatelja prema centru grada. Oko tri sata posle ponoći Samardžija i ja poslali smo brigadi kratak izveštaj da smo oslobodili Gornji Šeher, zarobili grupu neprijateljskih vojnika, zaplenili jedan bacač, i da se na našem sektoru nalaze magacini municije. Naravno, nismo zaboravili da čestitamo drugovima iz štaba brigade Novu, 1944. godinu. Sa 2. i 3. četom produžili smo gonjenje neprijatelja prema centru grada, dok smo 1. četu ostavili u Gornjem Šeheru da uspostavi red, hvata i razoruža preostale neprijateljske vojnike koji su se krili po kućama, i da pomaže intendantima pri evakuisanju ratnog plena. U gradu je bataljon nastavio borbu sa ostalim jedinicama koje su prodirale ka centru. Oko 9 časova 1. januara 1944. godine u štab našeg bataljona stigli su kamandant i komesar brigade. Dogovorili smo se o daljoj akciji. Posle izvesnog vremena stiže i komandant korpusa Slavko Rodić, zadovoljan postignutim uspehom. Upitao je šta bi trebalo preduzeti da se dalje napreduje. Komandant brigade reče da će našem bataljonu staviti na raspolaganje divizion artiljerije koji će pratiti streljački stroj i tako omogućiti još brže napredovanje. Na pravcu našeg bataljona bile su masivne zgrade koje se nisu mogle likvidirati lakim oružjem. Oko 11 časova 1. januara, pred zgradu u kojoj se našao štab bataljona stigla nam je obećana artiljerija. Topove smo rasporedili na raskrsnice ulica. Kad smo izvršili sve pripreme, artiljerija poče da dejstvuje i naši borci krenuše u napad. Oslobađali smo kuću po kuću. Neprijatelj se žilavo branio, ubacujući u borbu i tenkove. Glavni napad cele brigade bio je predviđen za prvi sumrak 1. januara. Kada se već smrklo, bataljoni krenuše u napad. 1. bataljonu je bilo najteže jer je dobio zadatak da oslobodi "Crnu kuću", zloglasan zatvor, koja je bila žestoko branjena jer su se u njoj nalazili politički zatvorenici. Uz pomoć artiljerije, 1. bataljon je uspeo da zauzme "Crnu kuću" i oslobodi 207 političkih zatvorenika. Uspehu 1. bataljona svi smo se radovali. U neposrednoj blizini "Crne kuće" nalazila se policijska stanica. Prilikom pretresa stanice, borci su u podrumu našli crvenu radničku zastavu izrađenu 1911. godine za proslavu 1. maja. Sutradan, 2. januara 1944. godine, borci su pričali kako je izgledalo kada su se počele otvarati ćelije u kojima su se nalazili zatvorenici. Suze radosnice tekle su niz obraze i zatvorenika i oslobodilaca. I sledeće noći, 2. januara, vođene su žestoke borbe, ali se nije moglo dalje napredovati. U toku te noci neprijatelju je stiglo pojačanje. Zato smo se 3. januara izjutra povukli iz grada. U toku borbi od dva dana i dve noći naša brigada je potpuno izvršila zadatak koji joj je bio određen. U toku borbe prema Dnevniku brigade bataljoni su zarobili 370 neprijateljskih vojnika i 38 oficira, a veći broj ubili i ranili. Ali ni mi nismo prošli bez gubitaka. Imali smo 26 mrtvih i 60 ranjenih. Brigada se povukla u pravcu Han-Kola i Kadinih voda, odbijajući neprijatelja koji je krenuo za nama iz Banje Luke. Anđelko RODIĆ BUĐONI Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument