TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

MARA STUPAR JE PODLEGLA RANAMA Posle zauzimanja Donjeg Vakufa i kraćeg odmora, usledio je napad na Bugojno, 22. avgusta 1943. Pošto je pao mrak, naša 3. četa je posle kraćih priprema, krenula u pravcu Bugojna. Grad je bio opasan jakim utvrđenjima, posednutim od ustaša. Vreme je bilo lepo, noć bez vetra. Četa je imala dva ili tri vodiča. Držeći se preciziranog pravca, 3. četa 3. bataljona se preko blage kose približavala cilju. U jednom momentu vodiči su se uznemirili. Znali su da je neprijatelj blizu, da je Bugojno utvrđeno, a odbrana jaka. Verovatno i pod utiskom ustaških zločina na ovom terenu, vodiče je, približavajući se cilju, zahvatao sve veći strah. Komandir Radulović ih je umirivao, ali su mu oni ipak nestali u noći. Cilj je bio sasvim blizu i četa se po vodovima razvila u streljački stroj. U tišini smo išli napred. Jedino se šapatom čulo: "Veza, brže! Brže". Svak se trudio da priđe što bliže cilju, neopaženo. Najveća neizvesnost je, u svakoj borbi, dok neprijatelj ne otvori vatru, dok se ne oceni njena jačina i mesto. Došli smo na liniju jednog puta, iza koga se nalazila isprekidana živica. Na ovom terenu je bio uzdignut i predstavljao je dobar zaklon. Međutim, kako neprijatelj nije otvarao vatru, prešli smo put i ušli u neke kukuruze. Čulo se samo šuštanje kukuruza i upozorenje: "Pst! Pst..." Ispred sebe, na dvadesetak metara u noći, primetio sam drvo i tog momenta pomislio: "Da mi je što pre do njega, bio bi to dobar zaklon za mene". Tu moju misao prekinuo je plotun snažne puščane i mitraljeske vatre i kuršumi koji su sipali oko nas. Brzo sam, kao i ostali, zalegao. Snažna vatra. Pomislio sam: "Nećeš na ovoj čistini ostati da si manji od makova zrna". Levo od mene u streljačkom stroju čuju se jauci, među njima i ženski. Moglo se zaključiti da je nekoliko drugova ranjeno, a i jedna drugarica. Levo od mene nalazio se Mišo Ćulibrk i pitao me šapatom, imam li vezu desno? Bacio sam pogled desno od mene, u tamnu noć koju su parala svetleća zrna. — Desno od mene nema nikoga — odgovorio sam mu šapatom. Kako ni levo od njega nije bilo nikoga, predložio sam mu da se povučemo nazad, što smo i učinili do linije puta, gde se čitava četa po delovima povukla. Pored nekoliko ranjenih drugova bila je ranjena i četna bolničarka Mara Stupar, krasna devojka, dobar drug i odličan borac. Ranjena je u obe noge, ispod kolena. Na mestu ranjavanja ukazana joj je prva pomoć. Ja i još dva druga postavili smo je na šatorsko krilo i poneli dalje od vatrene linije. Neprijatelj nas je obasuo jakom vatrom, pa smo ranjenu drugaricu brzo sklonili iza jednog odsečenog stabla. Tog momenta, ona je još jače jauknula. Ponovo je ranjena. Noć je, skoro se ništa ne vidi i ne možemo ustanoviti gde je sada ranjena, a ona sama nije mogla da nam to kaže. Poneli smo je i brzo krenuli prema brigadnom previjalištu, jer je još davala znake života. Išli smo što smo brže mogli da bismo Maru živu doneli do brigadnog lekara. U jednom momentu, kada više nismo imali snage, spustili smo je da se odmorimo i utvrdili da ona ne daje znake života. Nosili smo je još dalje u pozadinu i kod jedne seljačke kuće zamolili domaćina da je sahrani. Vratili smo se nazad na položaj, u sastav čete, zamišljeni, tužni zbog izgubljenog druga. Mara je kao bolničarka svakom u četi bila spremna da ukaže potrebnu pomoć, pa i život za svakoga od nas da da, ali nje sada nije više bilo među nama. Poznavao sam je dobro. Iz istoga smo sela (Vođenica, kod Bosanskog Petrovca). Krasna je to bila devojka. Zajedno smo išli i u školu. Od početka ustanka, do odlaska u partizane, aktivno je učestvovala u nizu akcija za potrebe NOB-e. U samu zoru 23. VIII četa je probila spoljnu odbrambenu liniju ustaša i prodrla u grad. Posle dva dana i dve noći žestokih borbi neprijatelj je likvidiran i Bugojno oslobođeno. Za njegovo oslobođenje dalo je svoju krv ili život nekoliko drugova i drugarica iz našeg bataljona, među njima i naša Mara. Njenog se imena i lika rado seća svaki borac 3. čete, 3. bataljona. Mile TEŠIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument