PRVA KRAJIŠKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
Sedmi dio
OD SREDNJE DO ISTOCNE BOSNE I NATRAG

VODNIK JEVTO Jedne ljetne noći 1943. godine Drugi bataljon se našao na ratnom predahu na prostoru između Fojnice, Kreševa i Kiseljaka, na sjevernim obroncima planine Vranica,ujednom odzaselakaispod brdaBerberuše.Zaselakjećinilo nekoliko trošnih brdskih kućica, paje sve to više ličilo na neku usamljenu planinsku baćiju nego na selo. Dok je zaselak tonuo u noćnoj tišini bataljon se, razmešten po djelovima u ku-ćercima i pojatama, odmarao od napornog marša. U toj noći neko je izgleda obavijestio Nijemce o dolasku i predahu bataljona. Iako je borbeno osiguranje bilo istureno na sve strane, Nijemci su uspjeli da se, pod zaštitom mraka i uz pomoć vodiča, privuku i zauzmu brdo Berberušu i duboku vododerinu koja se strmo spuštala prema zaseoku. U stvari, zaposjeli su vododerinu i pritajeni čekali svanuće. Patrola koja se zatekla na brdu iznad sela obavijestila je, nekako pred samo svitanje, o prisustvu neprijatelja. Data je uzbuna u bataljonu. Druga četa, sa komandirom Brankom Kneževićem na ćelu, dobila je zadatak da napadne Nijemce sa čela. Vodovi su raspoređeni tako da je Prvi bio na desnom krilu, Drugi u sredini, a Treći na lijevom krilu. Sa prvim vodom krenuo je zamjenik komandira čete Boško Karalić, a sa Trećim politički komesar čete Milan Senić. Ja sam krenuo sa Drugim vodom i komandirom čete Brankom Kneževićem. Tim vodom komandovao je Jevto Dojčinović. On je, iako je bio vodnik voda, i dalje nosio mitraljez i od njega se nije nikad odvajao. Znajući da Jevto nije služio vojsku, a i da je vod primio nedavno, komandir čete Knežević i ja smo krenuli sa njime, tim prije jer je baš njegov vod imao zadatak da napadne Nijemce sa čela, što je bilo i najteže. Raspoređena četa prihvatila je borbu iz pokreta. Već je počelo i da sviće. Pripremljen je i juriš, ali se sa njim nije uspjelo. Imali smo nekoliko poginulih i ranjenih. O tome je izvješten štab bataljona. Stiglo je neopozivo naređenje: "Nijemci se moraju protjerati!" Ugrožene su, kažu, i bolnica i komora. Pripremili smo ponovo juriš. Opet bez uspjeha. O tome smo opet izvijestili štab bataljona. Skoro kada i kurir, stigli su k nama i komandant bataljona Cvijo Mazalica sa političkim komesarom Jusufom. Obišli su streljački stroj. Porazgovarali, uglavnom iz ležećeg stava, sa borcima i ukazali im na složenost situacije, a pogotovu na okolnost da su ugrožene bolnica i ostale jednice, dodajući da se i sam bataljon nalazi u teškoj situaciji s obzirom na dominirajući položaj koji su mu iznad glave zaposjeli Nijemci. Vodnik Jevto je skrenuo pažnju komandiru Kneževiću i meni da se Nijemci ne mogu protjerati jurišajući ovako sa čela. Govorio je uvjerljivo, ali nismo prihvatili njegovu tezu. Štab bataljona nas je obavijestio da su ostale čete upućene da se zabace za leđa Švabama na Berberuši, a mi jednostavno moramo da udarimo sa čela. Izbora nije bilo. Više se ne sjećam da li Jevto to nije znao, ali nije mogao da prihvati. Pripremili smo i treći juriš na neprijatelja zaleglog u vododerini. Tada je, sigurno malo i ozlojeđen što nismo uvažili njegov prijedlog, vodnik Drugog voda Jevto, sa svojim nerazdvojnim mitraljezom, krenuo ispred voda na juriš. Sipao je, iz stojećeg stava rafale na neprijatelja. Neprijatelj ni njemu ni nama ostalima nije ostajao dužan. Razvila se borba na život i smrt. Gubici su bili veliki na obje strane. Nijemci su, ipak, u prednosti: štiti ih vododerina, a ne daju da im se približimo na udaljenje s kojeg ih možemo zasuti oprobanim i potvrđenim oružjem Krajišnika - ručnim bombama. Od puščane i mitraljeske vatre "gorjela" je Berberuša. Ali ni treći naš juriš nije uspio. Na bojnom polju ostalo nam je što ranjenih što mrtvih, petnaestak boraca. Medu ranjenima je bio i vodnik Jevto Dojčinović. Presjekao ga je švapski mitraljez preko grudi. Ali se nije dao, onako ranjen i krvav vratio nam se i iznio svoj mitraljez. Bacio ga je pred komandira Kneževića i gnjevno procijedio: - Idite vi i zauzmite vudoderinu. Ja ne mogu. Krv mu je liptala na sve strane. Ni bolničarke nije bilo u tom momentu da mu zavojem zaustavi krvarenje. Takva je bila situacija da je bila zauzeta drugim ranjenicima. Nisam mogao ništa da mu pomognem, jer je Berberušom i dalje grmljelo. Pogledao sam ga onako sveg u krvi. Srce mi se stezalo. Nisam znao šta da radim, šta da mu kažem. Ipak, pokazao sam mu rukom kuda da odstupa. Tamoje otišla i naša komora. Pogledao me je i učinilo mi se da je htio reči: "Nikada se više nećemo vidjeti". Krenuo je, onako izrešetan. Bio je vruć i još je nosio rane. Zauzet ishodom borbe, nisam mogao da ga pratim. Otišao je sa položaja i ostavio nam je mitraljez u amanet. Ne znam dokle je izdržao. Po nekima, Nijemci su naišli na njega i onako ranjena ga objesili u Fojnici. Po drugima, negdje je pao, onako ranjen i iznemogao, i skapao pored puta. Ostalo mi je nepoznato šta je bilo sa njime i kako je stvarno okončao svoj mladi život, ali mi je, kao i ostalim njegovim drugovima, i te kako poznato da je to bio borac kakav je mogao da se formira samo u našoj revoluciji. Možda je to meni poznatije nego drugima i zbog toga što sam sa njime u onoj našoj sirotinji odrastao, išao u škulu, proveo zlopatnu mladost, zajedno smo otišli u Kozaru, u partizane, odatle raspoređeni u istu četu Prve krajiške brigade i u njoj ostali sve do njegovog herojskog stradanja. Vodnik Jevto Dojčinović nije znao za strah. Nije prezao pred neprijateljem. Smrti je u sto borbi gledao otvoreno u oči. Daoje svoj život ne dočekavši slobodu, ali osvetivši mnoge koje je neprijatelj lišio života. Borio se kao svoj na svome, braneći pravo čovjeka na dostojanstvo, na život. Živko Dojčinović Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument