| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
KOMANDANT DRUGE ARMIJE
Naredbom Vrhovnog štaba od 1. januara 1945. godine osnovana je 2. armija, od jedinica 13. i 14. korpusa — 17, 23, 25, 28. i 45. divizija. Za komandanta 2. armije postavljen je general-lajtnant Koča Popović. U toku borbi u severoistočnoj Bosni 2. armiji priključene su, u operativnom smislu, jedinice 3. korpusa — 17. i 28. divizija. Štab Druge armije, u svojoj zapovesti 5. januara 1945. godine, dao je zadatke 17, 23, 25, 27, 28, 38. i 45. diviziji i 1. i 2. artiljerijskoj brigadi. U zapovesti, osim konkretnih zadataka svakoj diviziji, posebno stoji: »Napominjemo, da je najbolje izvršenje dobijenih zadataka aktivno-ofanzivno dejstvo, dok je pasivna odbrana unapred osuđena na neuspeh. U pogodnim momentima vršiti napade jakim snagama na najosetljivijim pravcima prema pojedinim važnim objektima, a sa manjim delovima stalno vršiti napade u više pravaca i na što većoj dubini.« [47] Borbe u severoistočnoj Bosni vođene su sve do početka aprila 1945. godine. Iz Beležaka (22. 2. 44) Situacija i stanje jedinica [48] [47] Zapovest, Zbornik, t. IV, knj. 32, d. 25. [48] Podsetnik za rad Koče Popovića — privatni arhiv, k-1, f. VIII-1, s. 3 — Legat Arhivu Beograda. — Prim. M. V. A. Situacija 1. Neprijatelj, Nemci, drži Bijeljinu, Brčko, Doboj; ustaše i zeleni kadar Gračanicu, četnici Trebavu, Posavinu, domaći Ozren, Semberiju i još uvek grupe po Majevici, zatim Romanija. Nemci: Rogatica — Sarajevo, ubrzano izvlače dolinom Bosne. Prilikom prelaska, otada iz dana u dan borbe; glavne sa Nemcima: Drina, Bijeljina, komunikacija Bijeljina — Brčko, Vlasenica, opet Drina; stalne sa četnicima, srbijanskim, crnogorskim, domaćim, prema Trebavi, Posavini, Ozrenu, na Majevici, u Semberiji; — De-rikonja. Četnički uticaj još prilično jak, i biće sve dok bude ne-mačkih garnizona, u naslonu na njih. 2. Karakter borbe sa Nemcima: neprestane, delom po potpuno pustom, ispresecanom terenu i vrlo oštroj zimi; veliki napori; bez urednog snabdevanja; bez uredne evakuacije ranjenika; uop-šte bez dovoljno transportnih sredstava, artiljerija sva prebačena na konjsku vuču, no i tu velike teškoće zbog velikog procenta uginulih konja (nedostatak stočne hrane), nedostatak municije, veza slaba, polovina rezervne municije utrošena; borba za uništenje ne isplati se bez odgovarajućeg teškog naoružanja (nikako); radi zaštite doline Bosne; glavninu naših snaga moći ćemo da bacimo prema severozapadu i zapadu. 3. Stanje u našim jedinicama: a. Sve pretrpele velike gubitke; gotovo bez ikakvog iskustva jedinice morale biti bačene u teške borbe; kriza u 45. pa i u 25. diviziji; mladi rukovodioci, pomoć starijih nedovoljna; odsustvo političkog rada; delimično apatija, delimično opadanje morala i borbenosti, gubljenje svake perspektive; grub, prezirući odnos prema borcima, prepušteni sami sebi, dezerterstva, samoranjavanja; nepravilno posedanje položaja; vojnici ne poznaju oružje, ne umeju da nišane, česti zastoji automatskih oruđa (zašto?); borci pokazali izdržljivost — ali nekako napušteni; naša nadmoćnost u oružju nikako ne izražava nadmoćnošću vatre; veliki gubici rukovodilaca, preplavljeni masom, uštabljivanje, inercija, neprorađivanje naređenja i »dešperaterstvo«; ono je sjajno kod Rusa — prosečni ljudi, a besprekorni vojnici i vojni rukovodioci; nisu se analizirale borbe i izvlačile iskustva; disciplina slaba, na ročito prema nižim rukovodiocima; neizvršavanje naređenja (opšte shvatanje naređenja); otsustvo upornosti; neobjektivno izveštavanje, slaba veza, rasipanje municije, materijala, stoke; nebudnost, diletantizam. b. Sastav jedinica pokazao se nepodesan, preglomazan po broju sredstava i po naoružanju, obzirom na mladost kadrova i karakter terena. c. Štampa nepostojeća — potrebna pomoć. 4. Izbačeno iz stroja: Od 15.—31. XII 1944. iz jedinica buduće 2. armije izbačeno iz stroja 2497 boraca i rukovodilaca. Od 1. I do 20. II 1945. godine izbačeno iz stroja 8049 boraca i rukovodilaca 2. armije. B. Vojna situacija u istočnoj Bosni U odnosu na susedne frontove, naša armija isturena, sa ugroženim bokovima, tendencija bila prema reci Bosni, ali smo uvek morali držati znatne snage prema Brčkom, a naročito prema Bijeljini i Vlasenici, gde front bio stalno vrlo aktivan; ponovljeni pokušaji likvidiranja ovih uporišta nisu uspeli; naročito se komplikovalo kada ojačana nemačka divizija krenula iz Sokolca preko Vlasenice ka Zvorniku; u prvo vreme naš glavni zadatak bio rasterećenje sremskog fronta, zbog čega bili aktivni prema Savi, a posle zadržavanja jakih nemačkih snaga koje se probijale sa juga (iako nama »lično« bilo u interesu da što pre prođu); istovremeno neprijatelj nas ugrožavao i od Doboja; a i četnici predstavljali, obzirom na našu angažovanost, priličnu opasnost — naročito za Tuzlu; — sada — Vlasenica u našim rukama, mali izgledi da će tuda prolaziti druge nemačke snage; južno od Bijeljine neprijatelj u povlačenju; očekujemo da će napustiti i Bijeljinu; Brčko će verovatno nastojati da drži sve dok sremski front bude na sadašnjoj liniji; iz Gračanice otišli Nemci, ali na tom pravcu može neprijatelj da bude još aktivan. Posle prelaza Drine: [49] [49] Beleška Koče Popovića — privatni arhiv, k. 1, f. VIII-1 — Legat Arhivu Beograda. — Prim. M. V. 1. Reorganizacija — strah od Bosne — mnogo dezerterstva (streljanja). 2. Čišćenje Majevice: manji otpor manjih grupa. 3. Prema Vlasenici: pokret neorganizovan, neki delovi zakasnili i sam napad neorganizovan, iako bilo borbenosti — osetilo se pozitivno dejstvo veze. dezertirala dva kompletna voda sa vodnicima; u prvim borbama neprijatelj postigao iznenađenje, otada najčešće odbrambene borbe, sa povremenim protivnapadima, koji najčešće nisu uspevali, pa ni kad manje neprijateljske snage; gubici osetni, »čak veći nego neprijateljski«, razlozi: nepravilno posedanje položaja, pa i dobrih, gomilanja ljudstva bez čvrste komande; gubici uticali na moral; nastala izvesna apatija, pa i kod rukovodilaca (mrtvilo); naređeno popunjavanje mesta rukovodilaca izbačenih iz stroja — najhrabrijim borcima; vojničko znanje rukovodilaca vrlo malo; rukovodioci koji prošli kurs učestvovali u zadnjim borbama, istakli se; dobri rezultati sadašnjih vežbi; vojnici ne poznaju oružje, puškomitraljezi ne dejstvuju (od 12—10 ne dejstvuju), ima slučajeva da puškomitraljezac teži što pre da ispuca da bi se izvukao, pa možda i namerno kvarenje; od dve brigade (kod Kule) svega jedan mitraljez pucao pravilno u neprijatelja, a ostalo sve daleko ispod ili iznad; tako da naša nadmoćnost u oružju nikako ne izražava nadmoćnost vatre; 4. Izvršena popuna četa iz neboračkih delova. 5. Rad štabova: Pomoć od štabova brigada štabovima bata-ljona do sada nedovoljna; Štabovi bataljona: rad dobar, iskusni, ali komandovali sa manjim jedinicama, a sad 700—800 ljudi; pogrešna upotreba — umesto voda baca četu; »uštabljivanje«; u toku borbe ima zalaganja rukovodilaca, junaštva, ali baš zbog nemoći i neznanja mnogi gubici; »uštabljivanje« — posledica inercije, štabovi bataljona ne prorađuju naređenja, uglavnom; načelno, štabovi brigada, a naročito štabovi bataljona ne treba da izdaju pismene zapovesti. sanitet napredovao; intendatura nije se umela prilagoditi, kad otpali kamioni i kola; popravila se; komore očuvane; veza napredak, naročito telefonska. 6. Disciplina a. Sporo se učvršćuje. Oportunizam. Ranije bile nepotrebne prisilne mere. Sada se jedinice razvodnile. Ubeđivanje samo pomoćno sredstvo. Glavno: vojničke mere — bezuslovno potčinjavanje, pravila i zakoni. Liberalizam u vojsci — ne valja, čovečnost gde god nepotrebna kruta disciplina. Svi treba da ispravljaju na licu mesta. Obavezno stvoriti odgovornost prema oružju, protiv familijarnosti na dužnosti, propisno pozdravljanje i raportiranje. Crvena armija doživela najveći preporod za vreme rata, kroz rat. Naš vojnik ne voli anarhiju; samo treba produbiti postojeće tradicije. Sići dolje u mase, ne prepuštati ih same sebi. Bolećivost prema žrtvama sada neopravdana, ako kočnica pravilnog rada, onda žrtve još veće. b. nedovoljna priprema operacija i nedovoljna upornost. Rasformirati 14. korpus; Popunjavanje prema formaciji; reorganizacija — način rada. Proveriti rad instruktora. Prenos Fiće [50]. Povući jedince-hranitelje, odnosno do komandira čete otpustiti preko 35 godina. [50] Čim je oslobođen Zvornik, Koča Popović je zabeležio kao podsetnik prenos posmrtnih ostataka prvog političkog komesara 1. proleterske brigade, Filipa Kljajića Fiće. Ali, prenos je izvršen tek 1969. i to u zajedničku kosturnicu u Zvorniku. — Prim. M. V. Tuzla, marta 1945. godine: Čitajući »Polevoj ustav« [51] [51] Vojnička pravila — Razmišljanja o ratu, posebna beleška autora — Legat, k-1, f. VII. — Prim. M. V. 1. Nalazimo se na južnom delu fronta koji se proteže od severne Norveške do Budimpešte. Zadaci koje imamo tu da izvršimo drukčije su vojničke prirode od onih koje smo imali da izvršimo u toku tri i po godine narodnooslobodilačke borbe. Operacije ovakve, drukčije prirode, nisu, razume se, nametnute samo činjenicom da, prema svojim snagama, sada učestvujemo u samom frontu Crvene armije, nego su proizvod čitavog toka rata kod nas. Novi elementi su sledeći: iza glavnine naše vojske nalazi se trajno oslobođena teritorija, dakle pozadina u pravom smislu te reči; mogućnosti i načini snabdevanja su, dakle, veoma različiti od dosadašnjih (povezane komunikacije, krupna skladišta oružja i municije, prevozna sredstva, itd.), pa se i oblici i načini, kao i zadaci snabdevanja mnogo razlikuju od dosadašnjih. b) dobrovoljnim prilivom i mobilizacijom u Srbiji, koja je zaista predstavljala rezervoar ljudstva, naše jedinice su naglo porasle, a blagodareći širokoj pomoći Crvene armije, naše naoružanje je takođe mnogostruko naraslo; u vezi s tim postavlja se kao nov poseban zadatak: ovladavanje masom ljudi, ovladavanje tehnikom, sticanje znanja za optimalnu upotrebu i tih ljudskih masa i materijala (tehnike) kojom raspolažemo. Za naše rukovodioce ti problemi su teški, ali nisu nesavladivi. Opšti zadatak je da se savladaju u što kraćem roku. Jedna od poluga za postizanje toga jeste, nesumnjivo, osposobljavanje naših komandi i štabova, kako sprovođenjem maksimalne podele poslova, tako povećanjem potrebnog znanja i novih iskustava. Ne radi se ovde o tome da se proceni šta je bilo teže: ratovati bez pozadine, bez stalnih izvora snabdevanja ili pod današnjim uslovima. Svi uslovi imaju svoje teškoće i sad se radi o tome da, odgovarajućim sredstvima, savladamo ove današnje, kao što smo savladali prošle. Zato danas mogu naši rukovodioci sa mnogo koristi da čitaju sovjetske vojne udžbenike. Oni više nisu samo uopšteno iskustvo jedne velike vojske, u svakom slučaju krajnje zanimljivo i poučno, jer je izišlo iz zbira veličanstvenih pobeda, u kojima je potvrdilo svoju vrednost kao vojna nauka, nego nas interesuje i neposredno, kao ljude koji, u našim razmerama, imamo pred sobom istorijski zadatak da stvorimo i već smo u toku stvaranja jedne moderne regularne armije. Ti zadaci već stoje pred nama, i od našeg znanja i umenja zavisi u kom roku ćemo ih rešiti, pa dakle i kojom ćemo objektivnom merom učestvovati u konačnoj pobedi nad fašističkom armijom. Vremena pred sobom za to nemamo mnogo; već što budemo ugrabili u tom pogledu do kraja rata uštediće, tj. oplodiće nam godine školovanja — koji se zahvati neće smeti izbeći. A nesumnjivo da će snaga i bojesposobnost naše vojske znatno uticati na poštovanje koje će prema nama imati naši prijatelji i naši eventualni neprijatelji — uticati na mesto i ulogu naše zemlje u uređenju Evrope, i najzad, od toga će zavisiti — što nije sigurno na j sporedni je, i sposobnost odbrane naših tekovina od svih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. * Na prvim stranicama svakog udžbenika Crvene armije iznesena su, istovetnim rečenicama, najopštija iskustva Otadžbinskog rata, tj. ono novo što je praksa toga rata iznela na videlo i nametnula ljudima koji su, pred opasnošću koju je fašistička vojska nosila sa sobom, dobro ratovanje smatrali svojom prvom dužnošću. Ćak i Crvena armija, koja je nesumnjivo budno pratila sve novine koje su se pojavile u ratnoj teoriji i praksi od prošlog rata naovamo, morala je da revidira izvesne gotovo ranije osnovne postavke. Tako biva u svakom ratu; samo ratna praksa, ratno iskustvo u stanju je da, na osnovu hiljada stvarnih, doživljenih primera, slučaja, obrazaca, izvuče ono što se, za jedan određeni duži period, pokazalo kao jedino korisno i celishodno, to utoliko, pre što samo u ratu proizvodnja tehnike, i po vrsti, i po količini i po međusobnoj raspodeli, može i sama da da realnu podlogu za izvođenje plodonosnih pravila ratovanja. Ovo nikako ne znači da tu ne igra ogromnu ulogu kvalitet samih boraca, samih ljudi koji nose i upotrebljavaju stvoreno oružje i njihovo zalaganje, njihovo junaštvo, dovitljivost, spremnost na žrtve, itd. Ali tek je u ratu praksa »blickriga« doživela na istočnom frontu odlučujući poraz, iako se on i teorijski ranije pobijao, tek su u ratu dobili svoje pravo mesto pojedini rodovi oružja — i njihova upotreba; tek u ratu su oni proizvođeni u onim srazmernim količinama koje su odgovarale potrebama. Tu dolazi do izraza i poznata misao o tome zašto su agresivne države uvek spremnije u početku za rat od miroljubivih; to tvrđenje znači da se samim predosećanjem rata još ne može sve predvideti i učiniti da se odmah bude na visini zadataka. Znači li to da svaka vojska može da usvoji iskustvo druge, pobedonosne vojske. Ne znači — i to je naličje gore iznete misli ako miroljubiva zemlja zaostaje u ratnoj spremi, u početku rata, za agresivnom državom — paralelno tome, tučena vojska nije u stanju da prati, da u svojim iskustvima i znanju bude ravna onoj koja pobeđuje. Sovjetskih ofanziva je bilo toliko, da, reklo bi se, njihovo uopšteno iskustvo leži svakom pri ruci, i da ga treba samo uzeti; vidimo, međutim, da nije tako: postoji posebna, sovjetska strategija i taktika pobeđivanja koje se nikako ne može svesti na postignutu nadmoćnost u broju ljudi i tehnici; nego je ubrzanje, biranje plodova strategije koja je, i sa slabijim sredstvima od protivnika, u prvobitnoj fazi povlačenja i napuštanja velikih, dragocenih prostorija — već nosili u sebi pobedu. Inicijativa. Radi se, dakle, i o izvesnim subjektivnim momentima. Ako ijedna vojska, pored Crvene armije, po svom kvalitetu, borbenosti, voćstvu, razumevanju konkretne situacije, snalaženju u njoj, upotrebljavanju sredstava i načina borbe odgovarajućoj situaciji, itd. može da bude pristupačno i usvojeno znanje, veština i opšte ratno majstorstvo, iskustva koja su današnja svojina Crvene armije — to treba da bude naša narodnooslobodilačka vojska, sada, kada počinje da joj pristiže i oružje, u srazmeri snaga odgovarajuće sovjetskom — ili prosto rečeno, kada je dobila u svoje ruke sovjetsku tehniku. Razume se da se ne radi, ne može da se radi, o potpuno istim načelima, zbog različitih razmera poprišta — ali ista ta načela važe od fronta do bataljona, i ona mogu da nađu mesta u našim jedinicama, shodno razme-rama naših snaga, naših poprišta. Smisao za konkretnost i ovde i tamo, prema istom neprijatelju, takođe sa istim načelima odozgo do dole, ali drukčije raspoređenim prema odnosu snaga. Nekiput se postavlja pitanje da li bi nas Nemci uništili da su imali još 20 divizija onda ili još 200 na Istočnom frontu. Pitanje je nerealno — jer ratovi saz-revaju pod određenim uslovima snaga glavnih protivnika, i nije mogućno istorijski situacija u kojoj bi Nemci mogli da izbace još 200 divizija prema SSSR-u ili Engleskoj, koje u tom slučaju ne bi uopšte bile velike sile — ali za Jugoslaviju je nekako bilo mogućno, ali ne bi promenilo ishod rata, ma da je i moglo pro-meniti njegov tok u pojedinostima: i naša strategija je unapred bila pobedonosna. A, osim toga, postoje vojnička, prilično tvrda pravila, o tome koliko je snaga potrebno za savlađivanje odre đenih snaga protivnika — može se tome još nešto dodati, pa krenuti na izvršenje zadataka. Mi smo se održali ne zato što Nemci nisu upotrebili dovoljno snaga, nego što do kraja nisu umeli da ih upotrebe. A i nekako drukčije: kao najaktivniji deo pobedonosnog savezničkog fronta u samoj Evropi, nismo mogli biti pobeđeni. Sigurnost, ponos — samozadovoljstvo, samodopadanje, sujeta ... Analiza akcije: 28—29. mart 1945. [52] [52] Beleška-podsetnik Koče Popovića — privatni arhiv, K-l, f. VIII-4 — Legat Arhivu Beograda. — Prim. M. V. U zoru. 28. III, neprijatelj sa pravca Pašani, Rašljani i Muslimanska Maoča, izbio, gotovo bez borbe, na liniju Golo Brdo — Lepik—Okresanica. Očigledno, celo naše krilo potpuno iznenađeno. Namera neprijatelja da, nešto šire zamišljeno, ponovi gradačački manevar: da pojavom duboko na našem desnom boku izazove zabunu, natera nas na brzo, duboko povlačenje položaja, time izmanevriše i našu liniju prema Gračanici—Sokolu, da istovremeno pokupi svu našu artiljeriju i komoru. Po prvim izveštajima neprijateljske snage su procenjene kao jake — do 3.000. Naredili smo da se borba primi na položajima na kojima su se naše jedinice zatekle posle iznenadnog neprijateljskog obuhvata. * Primećeni nedostaci 1. Stil naređivanja — familijaran — ubeđivanje — »nagovaranje«; ljutnja, ali ne vojnička, nego »domaća«; 2. veza slaba; poklonjena joj nedovoljna pažnja; nema kurira na konjima; 3. artiljerija suviše zbijena, nije u dve grupe, kao što smo bili naredili i neiskorišćena — neprecizno upotrebljena (pomenuti stil naređivanja), bez određenih ciljeva, određenim brojem granata, u određeno efikasno vreme; 4. zbog slabe veze i nepredviđenih svetlosnih signala, slabo poznavanje situacije — uglavnom na osnovu proizvoljnih rezultata osmatranja; ne mogu se preduzimati ni odgovarajuće konkretne mere — određenim snagama; 5. ovde bila rezerva, no očevidno nespremna — dopustila da neprijatelj izbije na dominantne položaje iako bila mnogo bliža njima nego neprijatelj; drugde primetio da nema rezerve; staro rešenje: »imam taman toliko vojske koliko potrebno za držanje položaja«; međutim, baš u odbrani, u očekivanju neprijateljskog napada, rezerva neophodna, da bi se ubacila tamo gde i kada se ispolji uspeh neprijatelja; za napad potrebna radi upotrebe na glavnom pravcu, ili gde bude postignut uspeh; 6. Ne umeju se upotrebiti bataljoni i čete za samostalne, odnosno pomoćne akcije; paradoksalno: starešine rasture jedinice, nigde brigada u ruci, a bataljon i četa se potcenjuju; računa se sa brigadom — koja rasturena — a ne računa se sa njenim sastavnim delovima — rasturenim već! Umesto da se odredi jedan glavni pravac, koji se može naknadno, u toku borbe, još precizirati, kad se borba razvije, dobije svoju strukturu — i više pomoćnih pravaca, za određene delove sa određenim zadacima. Neodređenost. 7. Pasivnost jedinica: dobiju jednu liniju, pa je ne aktiviraju, ne oživljavaju kontaktom, traženjem kontakta sa neprijateljem — nego čekaju da neprijatelj napadne; izvesna malodušnost: »neprijatelj nadire«, »jake snage«, »nemamo rovova«(!), predloži za odstupanje, a posle, kada se ostalo po naređenju, vidi se da se moglo ostati. 8. Izveštaji neodgovorni, neprovereni i na osnovu njih donosimo odluke — proizvoljne; tako nije bilo tačno da 28. uveče zauzeto Golo Brdo; zbog toga zaustavljena 2. krajiška, koja verovatno mogla lako da produži napred; a i formalno razumevanje zadatka — kad je trebalo 2. krajiška da stane, na kojoj liniji?; kad već nije bilo zauzeto Golo Brdo, trebalo izvršiti napad koji bio naređen za taj slučaj. 9. Nema još upornosti u odbrani — pa ni u napadu; nedovoljno iskorišćenje teških oruđa — »koja se dovlače«. Rad spor. Napad pipav. Propuštena prilika za opkoljavanje. Kad se neprijatelj opkoli, uništava se — jurišima!! Ne umeju završiti napad.
10. U rovu vežbati plotunsku paljbu — po komandi. 11. Uopšte nepovezanost dejstva. Razjedinjena masa pojedinačnih napora. 12. Neizvršenje naređenja o slanju baterije. 13. Sporost u izvršenju zadataka. 14. Zatezanje sa smenjivanjem 16. brigade. Iz Beležnice 31. III 45. Tuzla Tri meseca nisam ništa zabeležio. Crvena armija je na 35 km. od Berlina, Tolbuhin je izbio, sa pravca Budimpešte, na austrijsku granicu. Saveznici su razbili nemačku odbranu na Rajni. Nemačka je pred slomom. ... U istočnoj Bosni, gde se nalaze jedinice II armije — Nemci vrše ofanzivu! Ofanziva, jasno, ima i određeni, lokalni cilj. U okviru opšte situacije, ona nema ni logike, ni smisla. Opšta situacija je takva, da nikakav nemački plan ne može više imati logike, jer se dešava, donosi u ovako protivrečnoj situaciji: »Pošto je rat konačno izgubljen, što treba učiniti da bi se dobio?« Svaka avantura je, pod ovim prilikama, dozvoljena i na mestu. Nemački vojnik postao je najjevtiniji vojnik na svetu. Nezahvalan je bio i nezahvalan se pokazao zadatak II armije, od prelaska Drine. Nisam siguran da li to gore vide, sve te elemente. Vojska mlada, gotovo bez iskustva, kadrovi takođe, baze za snabdevanje daleko, evakuacija ranjenika takođe, teritorija opustošena, na sve strane izdajničke grupe, front dugačak, isturen u odnosu na ostale, borbe neprestane, ni jedan dan mira za sređivanje i učvršćivanje jedinica — jednom reci veliki teret, instruktora malo, snabdevanje neredovno, preoružanje neizvršeno. Pod ovakvim uslovima izgleda mi da smo zadatak maksimalno izvršili. U poslednje vreme imam osećanje, koje možda nije tačno — da se nekako diglo ruke od nas, i teško mi je, jer smo učinili sve što smo mogli, pod najnepovoljnijim uslovima i preduslovima. Iz Dokumenata »Borbe su vođene pod izvanredno teškim uslovima. Neprijatelj je u to vreme držao jake snage u svim perifernim uporištima Semberije i Posavine i u donjem toku Bosne i na svaku aktivnost brzo reagovao. Sem toga, surova zima, nedostatak sredstava za brzo prebacivanje, velike teškoće oko snabdevanja jedinica, nedovoljna podrška artiljerije i avijacije, slaba obučenost i nedovoljna podrška artiljerije i avijacije, slaba obučenost i nedovoljno ratno iskustvo novih boraca, — sve je to negativno uticalo na dejstva 2. armije i uslovilo mnoge i raznovrsne teškoće u komandovanju trupama. Ipak je štab 2. armije uspevao da smišljeno i racionalno rukovodi ovim tako teškim operacijama. Jedinice 2. armije učinile su sve što je bilo u njihovoj moći. Više se nije moglo učiniti.« [53] [53] Oslobodilački rat, knj. II, s. 521. Iz Beležnice Sa Vjerom se nisam video od Vrnjačke Banje. Gotovo je. Žao mi nje. Ipak sam mogao više da joj pomognem — kao čoveku. Nikako ne zaslužuje preziranje. * Nemci neumorno navaljuju, i od Srnice i od Brčkog. Svakog časa može da se aktivira i pravac Gračanica. Nemamo dovoljno snage da ih sve zatvorimo. Tek sada smo uspeli stvoriti rezervu za eventualni — verovatni — novi pravac, preko Majevice, no ona još nije postavljena. Simonov [54] [54] Konstantin Simonov, sovjetski pisac, ratni dopisnik pri Glavnom štabu NOVJ za Srbiju. Najpoznatija pesma: »Čekaj me«. Napisao pesmu o Koči Popoviću. — Prim. M. V. D 17209 Moskva »U pameti su mi ostali samo sunčani dani — tihi .. Pred drvenim balkonom stajala je stara, velika trešnja... Vjera me je malo ispratila, nije plakala. Lakše smo se rastali nego kad sam pošao za Španiju — i prirodnije.« To je bilo u leto 1941. U leto 1944. svaka od ovih reci se okrenula. Ti tihi dani postali su poslednji dani sa Vjerom! Prirodni rastanak postao je raskid, grub i bolan. U međuvremenu mi smo prestali biti muž i žena. Jedva se može zamisliti mirniji uvod u razbijen život. Na toj, životnoj i istinskoj liniji ne može se povezati leto 1944. sa letom 1941, oba su toliko lažna u odnosu na jedno prema drugom: ničega zajedničkog nemaju, nikako se ne mogu izvesti jedno iz drugog. Za tri godine odsustva, sve se samo pokvarilo. Našli smo se pred sasvim drugim, samostalnim, gotovim činjenicama, toliko jakim, toliko suprotnim da nam je ostalo samo da se poklonimo onome što se desilo — bez nas, kao bez naše krivice. »Robe rouge rumeur«! [55] 13. II 44, u Prekaji, napisao sam »Noćas sam doživeo Vjerinu smrt — u snu. Grozno i besmisleno kao što može samo u snu da bude. — Obeležava takav pad, takvu unakaženost, takav beznadni očaj. Zbog čega? ... Povremeno se vraća užas.« I reci ove neodgovorne slutnje, postale su najistinitije, najvernije. Da li sam opet predosetio, kao ono preko telefona, kad sam iz Pariza, stižući u Zagreb, razgovarao sa Vjerom u Beogradu? Da je pitam gde je bila 13. II 44.? Ne radi se o tome gde je bila, nego šta smo već bili postali, prestali biti jedno drugom. Ne mogu da kažem ni da sada toliko mislim o tome. Živim — normalno. Kako živi ona? [55] »Šuštava crvena haljina«, — nadimak jedne poznanice u Parizu, (izjava autora. — Prim. M. V.) Ujutro, 5. aprila krenula je u napad 2. armija na ćelom frontu. Dva dana vodila je teške borbe sa delovima 22. ne-mačke divizije i već 7. aprila izbila pred Doboj. Nemci su uporno branili rejon Doboja, da bi omogućili povlačenje i poslednjih delova svojih snaga ka Slavonskom Brodu. Uspeli su da zaustave napad tri divizije 2. armije. Druga armija je bila prinuđena da sačeka pristizanje 27. i 53. divizije i 15. aprila je prešla u opšti napad, ubacivši i 28. diviziju iz rezerve. Neprijatelj je, pod pritiskom, počeo povlačenje 16/17. aprila rušeći sve objekte na saobraćajnicama. Doboj je oslobođen 17. aprila i nastavljeno je gonjenje neprijatelja ka Derventi, koju je 23. divizija oslobodila 19. aprila. Idućeg dana oslobođen je i Bosanski Brod. Ipak, to je bilo kasno, jer neprijatelj je uspeo da prebaci glavnine svojih jedinica na levu obalu Save. Druga armija je nastavila nastupanje južno od Save. U njen sastav ušle su 22. aprila i divizije 2. i 5. korpusa — 3, 4, 10, 37, 39. i 53. divizija. Nastupala je pravcem Karlovac—Novo Mesto. Radi efikasnijeg nastupanja, štab 2. av-mije je formirao dve operativne grupe — Unsku, koja je nastupala ka donjem toku Une i imala zadatak da preseče pravac Karlovac—Zagreb i da napadne Karlovac sa severo-zapadne strane. Karlovačka operativna grupa 3, 4. i 10. divizije nastupala je preko Ogulina i Vrbovskog sa zadatkom da oslobode Karlovac. Unska operativna grupa krenula je u napad 27. aprila i oslobodila Dubicu, Kostajnicu i Bosanski Novi, ali tek posle šestodnevne teške borbe. Karlovačka operativna grupa izbila je pred Karlovac 30. aprila, savladala neprijateljska uporišta, od kojih su bila najčvršća Generalski Stol i Duga Resa, i 5/6. maja napala jak garnizon u Karlovcu. Neprijatelj, 104. nemačka lovačka divizija, 2. i 4. policijski puk, 20. lovački puk, 96. pionirski bataljon i delovi 13. ustaško-domobranske divizije, posle trodnevne uporne borbe uspeo je da se probije prema Samoboru. Unska grupa divizija nastupala je energično i oslobodila Sunju, Petrinju i Sisak. Desnokrilna 45. divizija nastupala je uz desnu obalu Save i kod Opuševca, južno od Zagreba, njene dve brigade su forsirale reku i ušle u Zagreb, oslobodile radio-stanicu, železničku stanicu, aerodrom i centar. U Zagreb je posle podne ušla i 39. divizija. Malo zatim i 21. divizija Prve armije. Zagreb je oslobođen. Nemačka je zvanično kapitulirala, ali njene jedinice, koje su se zatekle u povlačenju ka Austriji, nastavile su da se bore, želele su da pređu granicu Jugoslavije i da se predaju Englezima. Glavnina 2. armije je nastupala ka Celju i Krškom da preseče Nemcima odstupnicu. Kod Zidanog Mosta i Krškog razoružane su 7. SS divizija »Princ Eugen« i 373. divizija i nastavljeno uništavanje poslednjih delova neprijatelja ka Celju. Rat je završen. Druga armija pod komandom Koče Popovića od Drine, uz desnu obalu Save, a preko Save ka Celju, došla je do najsevernijeg dela zemlje, prešla najduži put, vodila teške borbe i trijumfalno završila rat. Ukazom Ministarstva narodne odbrane, pov. br. 401/45 od 11. septembra 1945. godine, general-lajtnant Koča Popović je postavljen za Načelnika Generalštaba Jugoslovenske armije.
|