BELEŠKA O PISCU Koča Popović je rođen 14. marta 1908. godine u Beogradu, u bogatoj trgovačko-industrijskoj porodici. U svojoj četvrtoj godini života, 1912. godine, sa roditeljima se odselio u Švajcarsku, gde započinje školovanje u katoličkom samostanu. Njegovim biografima nije promakao detalj da je Popović učio da svira na klaviru a bio je i solo pevač u horu. Prva slova naučio je i pisao na francuskom jeziku, a tek kroz nekoliko godina, po dolasku u Beograd 1921. godine, učio je na srpskohrvatskom jeziku. Osim ova dva jezika, koji su mu kao ma-ternji, docnije je naučio nemački, engleski i španski. Sam pisac svedoči da je mnoge tekstove kasnije pisao na francuskom, a posle ih prevodio na srpsko hrvatski jezik. Školovanje je nastavio u Beogradu, gde 1926. maturira u Drugoj muškoj gimnaziji. Iduće, 1927. godine, u Sarajevu završava školu za rezervne oficire. Unapređen je 1932. godine u čin artiljerijskog poručnika. Po završetku gimnazije upisuje se na pravni fakultet. Studirao je pravo svega godinu dana, jer mu se ta nauka nije svidela, nakon čega odlazi u Pariz da na Sorboni studira filozofiju. Od rane mladosti Koča Popović se interesuje za napredni pokret. Već 1931. godine otvoreno se deklariše kao pristalica naprednog pokreta. On sam kaže: »Mene niko nije uveo u marksizam. Ja sam sam kroz učenje i rad došao do zaključka da je marksizam naučni pogled na svet i takvog sam ga usvojio.« I u praktičnoj de-latnosti ispoljavao je revolucionarnost učešćem u pokretanju mnogih bitnih pitanja za razvitak pokreta, pa je 1933. godine primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. Koča Popović je veoma rano počeo da se bavi publicestikom. U 23. godini nadrealisti su se divili njegovim prvim radovima, a kada je objavio svoje prve članke i studije ocenili su da se u njihovim redovima pojavio veliki talenat. Stvaralački duh, bogatstvo misli i specifičan stil brzo su ga uvrstili među najpoznatije nad-realiste, u domaćoj pa i stranoj književnosti. Napisao je veći broj spisa i studija iz tog perioda koje je objavila »Prosveta« 1985. godine u dve knjige. Uvek nezadovoljan postojećim, visoko obrazovan i neobično aktivan, avanturistički duh, tražio je nove izvore nadahnuća za potpunije sagledavanje sveta. To ga je odvelo u španiju, gde je dospeo peške preko Pirineja, i svrstao se u borce Španske republikanske vojske od jula 1937. do februara 1939. godine, kada su se brigade dobrovoljaca povukle iz Spanije. Bio je borac, artiljerijski instruktor, komandir baterije i komandant diviziona. Dobio je čin poručnika. Iz Španije je prešao sa grupom dobrovoljaca u Francusku, gde je zatvoren u logor. Izbavljen je intervencijom svojih tamošnjih prijatelja. Posle toga živeo je neko vreme u Parizu radeći na pitanjima španskih dobrovoljaca. Krajem 1939. godine vratio se u Beograd. Odmah se uključio u rad KPJ. Bio je član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Iz njegove predratne delatnosti najpoznatija je njegova polemika sa pristalicama tzv. Književne levice. Po zadatku KPJ napisao je za »Književne sveske« pamflet »Ratni ciljevi Dijalektičkog antibarbarusa«. Pamflet je oštar, duhovit i veoma ciničan spis. Tu je Koča pokazao svoju briljantnost uma, veštinu polemike, originalnost i snagu reci koje raznose protivnika. Krajem 1940. godine Koča je uhapšen i mučen u zatvoru. Na slobodu je pušten početkom marta 1941. godine. Jula meseca iste godine, Koča Popović samoinicijativno odlazi u partizane. Nekoliko dana bio je običan borac, zatim vodnik i već početkom avgusta komandant Posavskog odreda. Tu, na vratima Beograda, Posavski odred pod komandom Koče Popovića izveo je čuvene akcije, dospevši i do Ostružnice. Njegove smišljene i vesto izvedene akcije, dobra organizacija i rad u Odredu, korektan odnos prema borcima i narodu učinili su da borci u njemu vide dobrog, sigurnog i uspešnog komandanta i druga. Koča je postavljen za prvog komandanta 1. proleterske brigade decembra 1941. godine. Tu se ostvarila vekovna želja velikih vojskovođa, da dobar komandant mora imati svoje dobre vojnike. Našli su se Koča Popović, umna glava sa bogatim ratničkim iskustvom iz Španije i junaci — komunisti Prve proleterske brigade. Rezultati su pohvalni do uzvišenosti! Igmanski marš, legenda i uzor za nadahnute odluke, snalažljivost i smela odgovornost prilikom oslobođenja Konjica, primer za vojne udžbenike način oslobođenja Livna, uspesi u borbama u istočnoj Bosni, Hercegovini, Dalmaciji i Bosanskoj krajini učiniće da Prva proleterska postane uzorna i snažna vojna i politička jedinica, a njen komandant, Koča Popović, legendarni komandant. Život i borbe 1. proleterske brigade toliko su sastavni deo života i Koče Popovića da je u 77. godini života, veoma bogatog sadržajima, zapisao: »Glavno mi je u životu — 1. proleterska brigada!« A i proleteri su njega neizmerno poštovali i voleli i činilo im se da iz njega izbija vulkan dobrote i poštenja. Prvog novembra 1943. godine Koča je postavljen za komandanta 1. proleterske divizije. Za istoričare NOR-a nezaobilazne su pobede ove divizije pod komandom Koče Popovića. Neke od njih, oslobođenje Teslica, borbe na Ivan-sedlu, uništenje četnika kod Glavati-čeva i Kalinovika, prelaz Drine aprila 1943. i nadasve borbe u dolini Sutjeske i samoinicijativna odluka o proboju neprijateljskog obruča na Zelengori — pretvaranje katastrofe u trijumf, mogu se ubrojiti u presudne bitke našeg narodnooslobodilačkog rata i revolucije, a legenda o Koči kao komandantu još više je narasla. I kao komandant 1. proleterskog korpusa od oktobra 1943. godine Koča Popović je imao velike uspehe u borbama oko Sujice, Travnika, Mrkonjić-Grada i opet, posebno, borbe u drvarskoj operaciji, kada su jedinice 1. korpusa odigrale presudnu ulogu — »Šesta lička spasila Maršala« — a jedino preko položaja 1. proleterske divizije neprijatelj nije prošao ka Drvaru. Ako ovome dodamo još i to da je vrhovni komandant Josip Broz Tito u depeši Kominterni o najboljim komandantima na prvo mesto stavio Koču Popovića, onda legenda potpuno postaje stvarnost. U julu 1944. godine Koča Popović je postavljen za komandanta Glavnog štaba za Srbiju. Odmah se osetilo njegovo prisustvo, po-bede su se redale, jedinice su narastale i ojačale, Srbija je ubrzo oslobođena. Početkom 1945. godine Koča Popović je postavljen za komandanta II armije koja je vodila teške borbe u severoistočnoj Bosni, zatim gonila neprijatelja preko Doboja i Karlovca, učestvovala u oslobođenju Zagreba i pobedonosno završila operacije u Sloveniji. Po završetku rata Koča Popović je postavljen za načelnika Generalštaba JA i mnogo doprineo da naša vojska bude savremeno organizovana i opremljena, armija sa obučenim i obrazovanim sta-rešinama. Na toj dužnosti je ostao do januara 1953. godine. Koča Popović je proizveden u čin generalmajora maja 1943. godine, unapređen u čin generallajtnanta novembra 1943, a decembra 1947. u čin generalpukovnika. Proglašen je za narodnog heroja Jugoslavije i odlikovan velikim brojem visokih domaćih i inostranih odlikovanja. Stalno je bio na visokim političkim položajima: član AVNOJ-a na prvom zasedanju, član Predsedništva AVNOJ-a na drugom zasedanju, poslanik Ustavotvorne skupštine DFJ, poslanik Savezne narodne Skupštine u više saziva i poslanik Narodne skupštine Srbije. Januara 1953. godine postavljen je za ministra spoljnih poslova Jugoslavije. Iz tog perioda poznata su njegova umna istupanja u Ujedinjenim nacijama, kao i da je bio jedan od kreatora i realizatora politike nesvrstanosti. Kočine procene odnosa sa drugim zemljama, kao ministra spoljnih poslova, i aktivnost na poboljšanju tih odnosa, znatno su dopri-nele povećanju ugleda Jugoslavije u svetu, afirmaciji jugoslovenske diplomatije i uvrstile ga među najsposobnije diplomate. Tu dužnost je napustio 1965. godine. Jula 1966. godine izabran je za potpredsednika Republike. Kad je ta funkcija ukinuta izabran je za člana Predsedništva SFRJ. U isto vreme bio je i član Stalne konferencije CK SKJ i član Predsedništva CK SKS. Nezadovoljan stanjem i radom najviših rukovodstava u zemlji, 3. novembra 1972. godine podneo je ostavku na sve dužnosti sa kratkim obrazloženjem, da u ondašnjoj situaciji ne vidi mogućnost da svojim radom doprinese rešavanju nastalih problema. Koča se povukao, zatvorio bravu sa ključem u svojim rukama. Niesov nemiran duh skrasio se u praćenju svih zbivanja i beleženju svojih razmišljanja. Tako je nastalo 26 kutija beležaka sa vise od 6 000 stranica, koje je zaveštao Arhivu grada Beograda, sa zabranom ko-rišćenja ä la longue ... Miloš Vuksanović Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument