| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
KOMANDANT GLAVNOG ŠTABA NOVJ ZA SRBIJU Krajem februara 1944. godine Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju depešom je tražio od Vrhovnog štaba da se za komandanta Glavnog štaba NOV i POJ Srbije postavi Koča Popović. Vrhovni komandant nije odgovorio na traženje Pokrajinskog komiteta. Tek na Visu, u junu 1944, došao je u Vrhovni štab Mihailo (dr Blagoje Nešković), sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju sa još nekim članovima PK, i tada je odlučeno da Koču Popovića postave za komandanta Glavnog štaba. Iz Dokumenata NAREDBA GLAVNOG ŠTABA NOV I POJ SRBIJE ZA 12. JULI 1944. g.[l] »Odlukom Vrhovnog štaba NOVJ postavljeni su u Glavni štab NOVJ Srbije za komandanta, general-lajtnant Koča Popović, dosadašnji komandant 1. proleterskog korpusa ...« Pol. komesar Komandant Moma Marković Petar Stambolić [1] Naredba Glavnog štaba NOVJ Srbije, A-VII, k. 1068, f. 1, d. 7/1. Iz Beležnice Noću 10/11. spustili smo se avionima — u Srbiju. Englezi bi još odlagali: »zbog lošeg vremena, zbog toga što je aerodrom ugrožen«, itd., ali je ruski avion bio spreman da nas prebaci, pa su krenuli i engleski. Dugo smo leteli nisko nad morem, kao da avion nije imao snage da se digne. Na po puta videli smo pod nama prve bele oblake i među njima retke brdske vatre. Leteli smo na 2500 m visine. Pojavilo se čitavo jezero oblaka i avion se izvesno vreme ljuljao. Albanska obala koja se dobro uočavala, iako mesec nije bio izišao, bila je daleko za nama. U daljini pred nama pojavio se visoki oblačni zid iz koga su blesnule munje — postepeno je odmicao udesno. Odjednom je iza tih oblaka izbila jaka žuta svetlost, kao uperena ka nama: izgrejao je mesec. Pod nama polje oblaka — kao pravo polje na kome bi mogao da gaziš. Iz pilotske kabine došao je Gorškov [2] i rekao nam da nije sigurno da li ćemo proći i saopštio nam izveštaj SIB-a. 17. VII Pod nama se pojavio osvetljeni Leskovac. Spustili smo se naglo, svetlosti gradića su se udaljavale, uši su bolele od pritiska. Dodirnuli smo zemlju. Avion je prešao granice aerodroma, posle skoka ušao u kukuruz i stao. Sišli smo. Zadnji točak je skoro otpao. Oko nas, u noći, ravno polje i brežuljci. »Radna četa napred« — čulo se u mraku. Nečujno je prišlo avionu pedesetak seljaka. Neki sa puškama i na rukama i ramenima podigli su rep aviona i okretali ga kamo treba. Radili su žurno, uzbuđeno. Malo dalje čekalo je oko 30 zaprežnih kola za materijal. Pošli smo peške, prošli kroz prvo srbijansko selo. U zoru smo stigli u Konjuvce. Seljani su stajali pored puta i raspitivali se jesmo li svi Rusi. Još u noći, definitivni znak da smo zaista u Srbiji bila je klupa pod drvetom. U Konjuvcima nas je čekao doručak: mleko, jaja i drugo. Jutro je hladno. Dvorište je srbijansko, i kuća i ljudi. Seljanka nam priča o svojim patnjama i zaključuje: »Glavno je da smo stali na zdravu dasku!« Približujemo se Radanu. Kiša počinje da pada. Spuštam se u potok. A la recherche du temps perdu. [3] Ovaj kutak je isti, potpuno isti kao potok više Tulara u Tamnavi. Sela nisu popaljena, žita se žute do u beskraj. Je li ovaj narod upoznao rat? Do kojih žrtava je spreman da ide? Može li se porediti sa posavskom situacijom 41. i hercegovačkom 42? Pre svega ne može što smo u 44. a i inače je drugo. Ipak bi jedna teška, uporna ofanziva, izgleda mi, mogla mnogo da dovede u pitanje. [2] Gorškov Anatolj Petrović, general-major C. A, šef sovjetske vojne misije kod Glavnog štaba NOVJ Srbije. — Prim. M. V. [3] U potrazi za izgubljenim vremenom, naslov romana Marsela Prusta, francuskog književnika. — Prim. M. V. * Primili smo dužnost. [4] Gledamo sekcije, upoznajemo se sa rasporedom jedinica, imenima krajeva i sela, položajima protivnika. [4] Za političkog komesara Glavnog štaba postavljen je Milosav Milosavljević, dotadašnji politički komesar 2. proleterske divizije. — Prim. M. V. Sve je drukčije nego u Bosni, treba se tek snaći. Sela su tamo uništena, narod izmučen, vojska do kraja opredeljena i čvrsta. Ovde je treba učvrstiti pre nego počnu da plamte sela. Očevidno odnosi između protivnika nisu ovde toliko zaoštreni — nepomirljivo. Već sama žitna polja dokazuju da ovde ima mnogo radnih, muških ruku — koje čekaju puške. Za rukovođenje operacijama treba ovde više inspiracije. Neposredno pred dolazak Koče Popovića, u Srbiji je bilo osnovano, u maju i junu, pet divizija i jedna brigada. Poslednja, 25. divizija, osnovana je u junu, ali sve su bile »mlade«, bez većeg borbenog iskustva. A baš u vreme njegovog dolaska besnela je topličko-jablanička neprijateljska ofanziva, kojom je neprijatelj pokušao da likvidira slobodne teritorije u tom delu južne Srbije i uništi tamošnje partizanske divizije kako bi prikupio snage za onemogućavanje prodora 1. i 2. korpusa NOVJ u Srbiju. [5] [5] Oslobodilački rat, knj. II, s. 241. Iz Beležnice I. VIII 44. Oruglica [6] Od 17. jula pešačili smo mnogo i mnogo. Gotovo bez prestanka, već skoro dve nedelje traje neprijateljska ofanziva, vode se danonoćne borbe, teške, na sve strane, protiv četnika, nedićevaca, Bugara, Arnauta, Nemaca. Ofanziva je počela 19. jula. Preko Gajtana, Medveđe i Kapita, stigli smo sa 25. divizijom u Lipovicu. [7] Naše 21. i 25. divizija vodile su za to vreme borbu na Radanu, sa Bugarima i četnicima. Na Gagincu četnici i nedićevci bili su već izbili. Lako ih je razbila 15. brigada, koja je već bila uz nas, i proterala prema Borju. Izbili smo na Oruglicu. Tu smo saznali da i 11. i 14. kreću ka nama, jer nisu mogle da se održe. Počela su savetovanja: preko Morave ili ka Kosovu! Uskoro su se sve tri divizije našle nabijene na uskom prostoru oko Oruglice. Po izveštajima je izgledalo da četnici idu i dalje za našima. Naša 21. divizija je bila već jako umorna, stalno u pokretu od Kopaonika, i stalno u borbi. Tu — palski Vis, Dulekare i Buvce je držala 24. divizija i javljala o »jakim neprijateljskim snagama«, koje će se teško zadržati. Odlučili smo da krenemo za Kosovo; »posavetovali« smo se i sa tri Kosovara, rukovodioca. Bili su oduševljeni predviđenim pravcem. Računali smo na nepovezan otpor, ali da ćemo ga našom nadmoćnošću preplaviti i proći — pa možda napasti Gnjilane. Napravili smo plan i 25. uveče krenuli iz Sinanova [8] ka granici — Veljoj Glavi — sa velikim zakašnjenjem, jer je jedna brigada 21. divizije bila krenula pogrešnim putem, pa se skoro do ponoći čekao njen povratak. Umesto u 22 sata, kao što je bilo predviđeno, približili smo se granici tek pred zoru. Pred nama je išla cela 21. divizija, za nama je već bila stigla 24, a 25. je išla levo od nas: ni na njenom pravcu ništa se nije čulo; posle smo doznali da je, u jako usporenom kretanju noću kroz šumu, stigla tek oko 8 sati ujutru. I naša kolona je išla gusto kroz gustu šumu. Jedva se kretala napred, posle svakih nekoliko koraka stajalo se i čekalo po nekoliko minuta, po pola sata. Krenuo sam napred da ubrzam pokret. Svaki potočić je zaustavljao za duže vreme čitave dve divizije. Napred su se čula nekolika rafala, a ubrzo za njima počele su po šumi da padaju granate, ispaljene pojedinačno, uz dosta velike razmake, otuda, iz arnautluka. Jednom je palo 3—4 skoro istovremeno kao da je počela paljba baterijom. Požurio sam napred, ali je teško bilo probiti se. Vojska je ležala u gustim redovima pored puta i na putu, konji se isprečili. Mesto vojske, masa, umorna stihija. Izbio sam sa Mušmulom [9] na polje ispod Velje Glave. Borba se vodila nedaleko odmah iza same granice. Komandant jednog bataljona vršio je neki glomazni raspored, zaposedao položaje, napadao neprijateljske položaje. Objasnili smo mu da se ne radi o tome, nego da što pre što više naše vojske izbije na greben i rasprostre se po što široj i što dubljoj prostoriji. I borba je počela. Bataljon za bataljonom izbijao je iz šume i kretao se napred. Artiljerijskim granatama pridružile su se ubrzo otuda mine iz bacača. Na nekoliko stotina metara ispod nas čulo se »Ura!« i razvila se oštra paljba koja je kratko trajala. Neprijatelj je u jurišu proteran sa Kitke. [10] »Ura« su vikali i pojedini koji su umorno prolazili pored nas. Prošli su prvi ranjenici — od minobacača. Mine i granate padale su i dalje, na širokom prostoru, čas bliže i napred, čas ispod Velje glave. U šali smo računali gde će pasti sledeća i ponekad se pomerali za 100 m. Stigao je i Miloje i izvestio o onome što je znao — malo. Sporo se prodiralo. Kod 25. se takođe čula borba. [6] Selo južno od Leskovca. — Prim. M. V. [7] Selo južno od Leskovca. — Prim. M. V. [8] Selo podalje od Leskovca. — Prim. M. V. [9] Jovan Vujović Mušmula, bio komandir tehničke čete u 1. proleterskoj brigadi, došao u Srbiju sa Kočom. — Prim. M. V. [10] Planinski vis južno od Leskovca. — Prim. M. V. Izišli smo na Kitku. Pred nama se protezao dug venac sa pet-šest čuka, ravnomerno udaljenih, sve niže jedna od druge prema levo, i svaka manje pošumljena. Osmatrali smo iz širokih rovova na Kitki, u kvadratu — kao redut. Naši su prilazili, njih tridesetak, pretposlednjoj čuki na kojoj su se uskoro primetila bela kečeta Arnauta. Naši su išli lepo, smelo i kao sigurno. Bili smo razdragani. Krenulo je. I ja sam bio razdragan — ali sam se odjednom setio da ovako izgleda — četnički napad. Po već osvojenim čukama tu ispod njih muvali se naši vojnici i komora. Jedan ili dva topa počeli su da tuku po našima. Onih tridesetak, koji su bili na čelu i podilazili pretposlednjoj čuki počeli su da uzmiču. Nerazumljivo je bilo — pred kim i zbog čega. Ceo se taj deo fronta stavio u pokret unazad. Za našom brigadom, koja je odstupala drsko je i nekako mirno trčkaralo petnaestak Arnauta. Tih 15-ak Arnauta zauzeli su ponovo sve čuke na vencu pred nama. Iz reduta počeli su da dejstvuju naši puškomitraljezi, jedna protivtenkovska puška i bacač. »Neprijatelj« se već spuštao sa najveće čuke ka kosi od koje nas je razdvajala samo jedna jaruga. Začudo, pod kosom se zadržalo nekoliko naših vojnika, možda na 70 metara od ivice kose — oni očevidno nisu znali šta se događa ispred njih. Krenuli su, sporo, ukoso. Možda su pucali. Iz reduta tukli smo svim oružjima. Arnauti su počeli da se muvaju oko drveća, nekoliko ih je palo, počeli su da odstupaju. Naše nove snage ušle su u borbu, dotadašnje su povučene u rezervu. Krenulo se opet napred, brzo. U međuvremenu na levom krilu je uspostavljena veza sa Bradonjom koji je navodno prodro dosta duboko. No i ono se bilo pokolebalo, kad je počelo odstupanje po vencu. Desno od nas, opet, čula se borba, nedaleko, sve na istom mestu. Po vencu, naši su, levo, osvojili i poslednju čuku i spuštaju se u dolinu, deleko. A još dalje, s one strane doline, kretala se neka vojska — verovatno pojačanja. Uskoro videla se prašina dole na putu — nekoliko kamiona. Ubrzo se doznalo da su stigli tenkovi — i u to je sva vojska verovala, iako se nije moglo ni posle sa sigurnošću utvrditi. Artiljerija i bacači opet su počeli da prenose vatru bliže nama. Naši su opet počeli da se komešaju — i povlače. Otišao je Rade, [11] zamenik Milojev, [12] da organizuju otpor. Uzalud. Uskoro nam javiše da je ranjen u grudi. Naša vojska se povlačila na čitavom frontu. Arnauta je bilo bar 10 puta manje od naših i išli su za našima u stopu. Nije bilo više nade na uspeh. I 25. se povlačila — 24. je bila ušla u borbu samo sa jednom brigadom desno od nas i prodrla. Naredili smo povlačenje. [11] Rade Petrović, zamenik komandanta 21. divizije. — Prim. M. V. [12] Milojević, komandant 21. divizije. — Prim. M. V. Opet su se hiljade ljudi počeli gomilati na uskom prostoru između Kitke i Velje glave. Svi su grabili napred. Pre polaska jedinica bilo je nekog besmislenog postrojavanja, ali u pokretu kolone su se ukrštale i nered bivao sve veći. Gonila se zaplenjena stoka, pojedinci su pekli meso pod bukvama. I tako su se oko 18 sati našle obe divizije na jednom putu kroz šumu. Tada je stigao glas spreda da su tenkovi zaposeli Lipovicu. Obavestio sam o ozbiljnosti situacije Gorškova i najbliže štabove. Vojska kao da je osetila nešto, neku opasnost, ali misleći da je pozadi a ne napred, počela je još brže da kulja i grabi niz brdo. Miloje je već bio povukao sva obezbeđenja. Među vojskom pojačavali su uznemirenost, pozadinci, civili, nenaoružani seljaci koji su se priključili vojsci kad su napustili svoj kraj. Nekoliko pušaka moglo je sada da rastera ove hiljade, bez teškog oružja, ali dobro naoružane i inače hrabre. Izišli smo iz kolone i krenuli drugim putem, koso uz brdo. Tenkova nije bilo na Lipovici. Divizije su počele da se razilaze. Bradonja ode preko bugarske granice. Sutradan se otvorila borba sa ljotićevcima koji su prodrli na Lipovicu i sa onima koji su prodirali ka Oruglici. Dvadeset četvrta je odbila ljotićevce na svom sektoru. U ponoć stiglo je Ratkovo pismo da je 21. iz nepoznatih razloga odstupila sa Oruglice prema Veternici — u priličnom neredu. Pismo je bilo adresovano na Ljubu. Mene je zateklo u Ongaljevu. Naredio sam Ratku da se zadrži na sadašnjim položajima, dok se situacija ne razbistri. Stiglo je i Ljubino pismo: izlagao je o povlačenju 21. i pozivao da odmah dođemo. Spustili smo se u Mijovce. Tu sam doznao da je, mislim, 17. brigada sa jednim bataljonom 4. zaustavila i proterala neprijatelja koji je bio izbio u s. Oruglicu. Dobili smo nešto više prostora. Sutradan do nogu je potučen bugarski bataljon u dolini Šumanske reke, posle opkoljavanja. Zatim je 21. divizija prešla u Pustu Reku, a 24. je nastavila borbu sa Bugarima, četnicima i nedićevcima. To je ukratko, i radi podsećanja. Glavno treba još napisati: atmosferu, sredinu, ljude, osobenosti ovih borbi, ove vojske, ovog naroda. Potrebna i velika revizija merila: dosadašnja su nedovoljna i neće te daleko odvesti. Kako da shvatiš značaj realni, recimo, arnautske granice — kad si se spustio avionom kod Kosančića. [13] Kako znati šta se može, a šta ne može — pa i šta treba, i šta ne treba. Ljuba, Moma kritikuju moju neodlučnost, kolebljivost, težnju za »savetovanjima«. Svi elementi su suviše promenljivi i suviše neodređeni. Kada postaju pravci ravnopravni?! U stvari dejstvujemo u mraku: možemo i više i manje od onoga što se da zaključiti. Nismo našli čvrsto tle između... »izgubljene čuke i pobede CA.« Je li Kukavica [14] mišolovka ili neosvojiva? Je li istina da se Oruglica ne može držati više od jednog dana ali je odlična za odbranu. Bugarska granica, arnautska granica (sa topovima!), glad, izdržljivost, umor — to nisu više nepoznate, ali neodređene jesu, pešačenjem i vatrom sa svih strana sve bolje poznate. Bugari se ogorčeno tuku pa su posle srećni što mogu stupiti u našu vojsku! Dešava se nešto veliko i maglovito koje tek treba da .naraste u vojsku i stabilnu snagu — kroz borbu, kroz očajanje, glad i veru, kroz unezverenost i pesmu. [13] Seoce kod Bojnika. Arnautska granica — granica Velike Albanije koju su uspostavili okupatori. — Prim. M. V. [14] Planina južno od Leskovca. — Prim. M. V. Iz Dokumenata Vrhovnom štabu NOV i PO Jugoslavije [15] Iskorišćujem odlazak gospođe Kriste Đorđević da vas ukratko izvestim o situaciji. Zbog kratkog vremena koje mi stoji na raspoloženju izneću vam više opštu sliku i procenu nego li sam tok događaja — koji vam je uglavnom poznat iz naših radiograma. Kad smo došli ovde, zatekli smo vojsku u punom bujanju, još nesređenu, neiskusnu, neučvršćenu. Neke jedinice već su se bile prepolovile u toku bugarske ofanzive koja je prethodila našem dolasku; radilo se na prikupljanju onih koji su se osuli i na mobilizaciji novih. Preduzeli smo odmah i sve ostale mere za učvršćenje jedinica. No, ubrzo po našem dolasku, neprijatelj je započeo novu, široko zamišljenu ofanzivu. Koje su snage u njoj učestvovale — javili smo vam. U to vrerne, glavnina naših snaga — 21, 24. i 25. divizija — odnosno glavni deo tih divizija nalazio se u Jablanici i Pustoj Reci. Jastrebac već nije bio u našim rukama, čime je prostor za manevrisanje bio znatno smanjen. Dvadesetprva divizija se tek vratila sa prostora gornjeg toka Toplice, gde je, u kratkom razmaku po drugi put bila vodila teške borbe sa nadmoćnim četničkim snagama — i bila primorana da se povuče na »oslobođenu teritoriju«. Mi smo rešili, budući u defanzivi, da dekoncentrišemo naše snage. Sa 25. smo pošli za Oruglicu, a 21. i 24. trebalo je da se u povoljnom trenutku izvuku i privremeno dejstvuju na širem prostoru. U tome nisu uspele i ubrzo su se, sa neprijateljem za petama, i one našle oko Oruglice. Sve tri divizije našle su se na uskom prostoru, sa neprijateljem ispred i bugarskom, a naročito arnautskom granicom pozadi. Najlakše je bilo otići preko Morave, iako je i to bilo vezano sa velikim naporima i verovatnim teškoćama pri prelazu pruge (sa glomaznim bolnicama i neučvršćenim jedinicama: najbolja, 21. divizija, bila je već jako premorena). Ali otići preko Morave značilo je udaljiti se od Kopaonika, u kom pravcu se očekivao Pekov dolazak, značilo je otići sa glavninom u periferiju i pustiti naše ranije baze, narod koji je bio uz nas, na milost i nemilost okupatoru i četnicima. Zbog toga smo doneli odluku da se privremeno sklonimo na Kosovo. Krenuli smo, prešli nasilno granicu, ali smo još istog dana, uveče, morali da se vratimo, povučemo pred Arnautima. Objektivne okolnosti postojale su za izvršenje ovog plana, ali jedinice su se pokazale nesposobne da dejstvuju povezano, zbog teške situacije, marševa i borbi, ljudstvo je bilo mnogo popustilo — pokazalo se da nije još sposobno da izdrži veće napore. [15] Izveštaj komandanta Glavnog štaba — neregistrovan, u A-V. II — rukopis K. P. — Prim. M. V. Po povratku sa arnautske granice, 25. divizija je otišla preko Morave, 24. divizija je nastavila borbu sa snažnim neprijateljskim snagama oko Oruglice, a 21. divizija se vratila u Pustu Reku — Radan gde je, posle svega dva dana, neprijatelj ponovo napao. Sada je u Oruglici mirno, a oko Rađana se još vode borbe uglavnom sa dva bugarska puka. Sa 21. divizijom nalazi se moj zamenik, potpukovnik Đurić. Prema izveštaju štaba 25. divizije, ova divizija, koja je bila blizu »raspadanja«, odmorila se preko Morave i učvrstila. Kod 23. divizije, koja je u sokobanjskom srezu i koja nije bila pod udarom neprijatelja, sve teče normalno. Isto to važi sada i za 22. diviziju koja je na sektoru Vranja — Crna Trava: ona je prikupila ranije odbegle, i mobilisala je još 500—600 boraca. Najteže je stanje kod 21. i 24. divizije; u njihovim jedinicama, koje vode borbu, osipanje se nastavlja u priličnim razmerama, no uporedo s tim na svim mirnim sektorima preduzima se prikupljanje. Karakteristično je da velika većina dezertera ne prelazi neprijatelju, nego beži od teškoća kući, i kad prođu teškoće, vraća se u jedinicu. Razvoj jedinica je, kao što vidite, neravnomeran, zavisi u velikoj meri od aktivnosti neprijatelja, siline njegovog dejstva i teškoća koje otuda proizlaze za našu vojsku, iz toga ne treba izvući zaključak da se ova vojska ne može održati — naročito sada posle izbijanja Peka na Kopaonik. No treba imati u vidu da je to mlada vojska i, kao što smo već rekli, neiskusna i neu-čvršćena. Ona sada nesumnjivo preživljava krizu rašćenja — iz partizanskih jedinica u vojsku. [Podvukao — K.P.] U toku ove ofanzive istaklo se ono ljudstvo koje je najzdravije i najborbenije, i može se reći da su borbe mnogo koristile ipak, i da su se mnoge jedinice u njima prekalile, tako da će, čim dobiju malo vremena da odahnu, moći brzo da očvrsnu i biti sposobnije da se, sa manje potresa, uspešnije suprotstave neprijateljskim napadima i uopšte uspešnije da dejstvuju. Taj proces će još mnogo brže ići kad dobijemo kadrove iz Pekovih jedinica. Problem kadrova je, naime, jedan od najakutnijih — i to počev od vojnih, četnih starešina pa do gore. Isto to važi za sanitet i intendanturu. Veza sa divizijama je još uvek slaba. Hitno su nam potrebni radiotelegrafisti. Moram da završim, jer gospođa Hrista odlazi. Na kraju naročito podvlačim hitnu potrebu za literaturom svakovrsnom i za tehnikom koja bi nas osposobila da se, ma i skromnim sredstvima u početku, suprotstavimo neprijateljskoj propagandi i uticaju. Neobaveštenost u narodu, pa i vojsci, je velika, naročito o našim unutrašnjim problemima, uspesima, dostignućima, o izgradnji — načinu i formama izgradnje — naše države. Vaša pomoć u tome potrebna nam je kao hieb. — I za razvijanje tog posla potrebni su nam kadrovi: za pisanje, redigovanje, itd. Ovo je sasvim fragmentaran prikaz stanja ovde. Kako stoji u drugim krajevima mi »novi« [16] još ne znamo tačno. Raspoloženje naroda nesumnjivo postoji, ali i veliki strah pred četničkim terorom, i to raspoloženje neće moći doći do punog izraza bez naslona na jaku vojsku [podvukao — K.P.] i bez pomoći jakih političkih kadrova. Obzirom na moguću brzinu razvoja događaja oko nas i kod nas, nema izgleda da bi se ta jaka vojska mogla stvoriti sopstve-nim unutrašnjim snagama Srbije — blagovremeno. Zato smo sa velikim oduševljenjem primili Pekovo izbijanje na Kopaonik — i očekujemo nastavak. _ Mnogo nam je, najzad, lakše i lično, jer smo, moram vam reći, u nekoliko mahova, bili i mi sami ozbiljno pritešnjeni. S drugarskim pozdravom gen-lajtnant Koča A. Popović Iz Beležnice 3. VIII Oruglica Posle 31. prošlog meseca neprijateljev pritisak je popustio. Četnici, posle Ljotićevaca sa tenkovima, napustili su Radevačku česmu i krenuli za Jablanicu, a dalji pravac im je, kako su sami govorili, Kopaonik — gde se pojavilo »30.000« partizana. Neprijatelj je danas napustio i Beli Kamen i Klašća; izgleda da se nalazi još na Poroštici i Buvačkoj kosi. Ali zato su borbe otpočele u Pustoj Reci i na Radanu.[17] U svemu, čini se, ipak, da se ofanziva razvodnila — već samim tim što je — opet još nepotpuno provereno — glavnina četnika iz Srbije otišla, vratila se ka severu. Ukoliko nema i nekih spoljnih razloga za to, kao približavanje Peka, [18] odlazak Nemaca, ipak smo, u odnosu na snage koje su bile ovde i koje nisu otišle (bugarske i nedićevske), uspeli, dekoncentracijom naših snaga i brzim pokretima da, bar privremeno, pokvarimo plan neprijatelja, ometemo njegovo pravilno razvijanje i sprovođenje u delo. Bugari sporo reaguju i sporo idu. Sama činjenica da smo opet na Radanu veliki je naš dobitak. Verovatno je da ćemo sada moći tamo da se zadržimo i, uz pomoć Pekovu, da krenemo ka severu. [16] Odnosi se na one koji su sa Kočom došli u Srbiju. — Prim. M. V. [17] Sve u južnoj Srbiji — Leskovac—Jablanica—Prokuplje. — Prim. M. V. [18] Peko Đapčević, komandant grupe divizija koje su nastupile preko Kopaonika. — Prim. M. V. Kroz sva kolebanja i česte promene odluka koje su proizilazile iz slabe obaveštenosti o pokretima i snagama neprijatelja, važno je da se jedno sprovelo — neodlazak preko Morave. Što se mene tiče, to je možda jedina misao koja mi je bila do kraja jasna, jedina odluka od koje se nije smelo, bez velike nužde, odustati: ostalo je bilo proizvoljno, neosnovano na nekim razumnim i poznatim pretpostavkama: krenuti sa svim snagama za Radan ili ostaviti delove u Oruglici, krenuti danas ili sutra, ovim ili onim pravcem. I u tom odlučivanju nisam — mogao odlučno da učestvujem. Na osnovu čega? Na osnovu same potrebe odlučnosti? Odgovornost time nije bila smanjena. U stvari trebalo je nekako preživeti neodgovornost i konfuziju, nekako se provući kroz neznanje i nemogućnost rukovođenja. No u tom periodu to nije važilo za pojedine akcije: one su se sprovodile onako kako su bile zamišljene ili — malo drukčije, jedinice su kretale na izvršenje zadataka i u odlučnim trenucima — izvršavale ih. Rat se nastavljao, stihijski i za život. Neprijatelj je osetio juriše, vatru, iznenadne pojave na stranama gde nas ranije nije bilo, itd. Nedićevska grupa sa tenkovima, koja je bila izbila u Lipovicu, pod stalnim udarcima naših jedinica na nju, oko nje, našla se najzad izolovana, odsečena, daleko od svake baze. Jedino što ju je držalo bili su tenkovi, ali su i oni zavisili od snabdevanja. Počela je polako da se povlači, očevidno očekujući pomoć. Sa pravca njenog povlačenja napadali smo je stalno, ali jedinice koje su bile određene da je napadnu tada s leđa — u odnosu na pravac povlačenja — bile su mrtve, neaktivne. Neprijatelj je preduzeo iz Lebana novu akciju, čiji je glavni cilj bio sigurno izvlačenje ove grupe; krenuo je opet sa tenkovima, i blagodareći jedino njima to mu je pošlo za rukom. U međuvremenu naša glavnina se prebacila u Pustu Reku. * 5. VIII 44. Lipovica — kuća Petka Arambaše Bugari su opet izbili na Radan. Naši delovi 5. brigade, progoneći četnike, izbili su na r. Toplicu. Jutros su 17. brigada i bugarska brigada otpočele napad na četnike na prostoru Retkocer — Sekirača. Ljuba javlja da su velike snage krenule iz Kuršumlije ka Kopaoniku. Vrhovni štab javlja da je sinoć Peko trebalo svim snagama da pređe Ibar. Sa Radana se čula eksplozija, južno od s. Rudišta. Avioni već tri dana nisu dolazili, a materijal, naročito municija za puške i bacače — i porcije — hitno nam je potreban. Sumnjičimo Engleze da namerno zatežu. Noćas je Ratko tražio od 13. brig. da mu odmah pošalje municiju, jer su 17. i bugarska ostale bez nje. Na Oruglici mi smo; nigde nema neprijatelja. U skoro svim jedinicama, broj dezertera se povećava. Pa ipak — održaćemo se. Pekov dolazak bi predstavljao ogromnu pomoć, mogao bi biti zaokret u celoj situaciji. Ali, i ako ne uspe da se probije — održaćemo se. To je ono što se ne svodi na spontanost borbe, na mogućnost stvarnog upravljanja. Kroz sve kontingencije, slučajnosti, probija se, nameće se pravi odnos — ne samo snaga — nego pravednosti. Bugarski bataljon je razbijen, tenkovi odstupaju iako nemamo protivkolskih oruđa: to je izraz, u krajnjoj liniji, pravednosti naše stvari, činjenice da narod ne može biti uništen, izraz naše neuporedive upornosti, vere, prodornosti, stvarne snage, životne snage naroda koji se bori za svoj opstanak. Spolja posma-trano, elementi koji se sukobljavaju nesrazmerni su: na jednoj strani broj, organizacija, naoružanje, garnizoni, prevozna sredstva, obezbeđena ishrana — na drugoj glad, umor, bose noge i pobeda, stvarna, neuništiva snaga. Etc. * Razgovarao sam sa Gorškovim. Pravilno kaže: obezbediti mobilizaciju. Stvoriti snagu, pa nikakvi spoljni momenti i razlozi neće moći da skrenu stvari sa pravilnog toka. Iskrcavanje? Novih snaga Nemci neće imati odakle da dovuku, pa će opet morati da razrede pozadinu i dozvoliti nam da se učvrstimo. Razgovarao sam i sa Henikerom. [19] I on govori o onim Englezima koji ne razumeju, koji traže Darlane, [20] rade na tome da ih odvoje od okupatora — »ali ne traže da pridobiju narode«. Kaže da je sadašnja engleska politika čudna, nerazumljiva. Misli li to ili spada li možda u tu politiku, obuhvaćeno je njime to da tako misli: da bude slobodan i izvršilac onog što slobodno kritikuje. Ratovao je u Africi i kaže — razočarao se, jer nema oduševljenja »Rat u pustinji bio je akademski rat«. Veruje da će se problem zaposlenja rešiti slanjem nekoliko miliona Engleza u dominione i kolonije. * 9. VIII Melovo[21] Peko je izbio na Kopaonik. Sedmog je oslobodio Brus. Potukao je nekoliko četničkih brigada i 1. ravnogorski korpus; pobio veliki broj i zarobio 260, među kojima 6 oficira. Na Radanu Bugari su napadali sve do prekjuče. Ljuba je za sve vreme manevrisao. Po nekoliko puta su Ljuba i Bugari uzajamno menjali položaje. [19] Heniker Džon (Henniker John), britanski major, predstavnik engleske vojne misije pri Glavnom štabu za Srbiju. — Prim. M. V. [20] Darlan Fransua (Darlan Francois), admiral, komandant francuske flote 1940. Saradnik Petena. — Prim. M. V. [21] Melovo, selo kod Leskovca. — Prim. M. V. * Engleski avioni već nekoliko dana ne dolaze. Mi smo bili dosta pokretni — a tehnika poručivanja aviona je komplikovana. Stvar se još komplikovala time što su se u Bari-u pojavili ruski avioni, a iz Sovjetskog Saveza takođe dolaze. Raspodela aviona je nekako bila došla sva u ruke Engleza u Bari-u. Sada smo morali prome-niti: postavljamo posebne znake za ruske avione, nezavisno od Bari-a. Po nekim, dosta sigurnim postupcima, Nemci počeli da se povlače od Soluna preko Mitrovice. A zarobljeni Bugari govore da i njihov korpus treba da ode iz Srbije. 17. VIII Sokolovića Bili smo juče iznad same Kuršumlije da potražimo vezu sa Pekom. Nismo mogli patrolama pronaći njihove jedinice. Čekamo kod štaba 24. divizije da se veza uspostavi. Juče, iza Morine glave, »odseli« smo u jednu seljačku kuću: nas nekoliko i desetina Krajišnika, koji su došli za vezu sa Kopaonika. Ručak je bio bogat: kajmak, sir, kiseli krastavci, paprika, krastavci u vodi, paprika u kajmaku, rakija, vruć pšenični hleb; sve izneseno odjednom na sto. Krajišnici se smeškaju, jedu uspravno i pričaju o borbama. Drukčija su vojska, nepobitno. Svaki je borac aktivni subjekt, vojnički i politički. Ta unutrašnja sloboda daje mu smelost da pogine kao što punom merom živi. Razgovaramo o tome sa Alijom [22] i Perom. Eto po čemu su drugačiji. Kad se odmaraju, pevaju, prosto žive, ne mogu da ne deluju kao nosioci narodnooslobodilačke borbe. Zato tu zarobljeni četnici, sa bradom do po grudi i kosom do po leđa, govore: »Mi se ovdašnjih partizana ne bojimo — gonimo ih kao vi nas.« Poređenje nije tačno — u svom prvom delu. Najokoreliji četnici imaju zaista ipak više ratnog iskustva od ovih naših jedinica, ali i znatnu brojčanu nadmoćnost i njom operišu; no nikakva njihova premoć neće dugo trajati, jer je naša vojska, po prirodi svojoj, vojska koja raste, snaži se i napreduje — njihova obrnuto. Eto, otkad smo zaposeli širi prostor, jedinice dobro dejstvuju i postižu lepe uspehe — jer dejstvuju partizanski. To umeju. Itd. Dolazili su zadnjih dana kod mene Heniker i Sirs [23] na razgovor. Odvratne špijunčine! Smeju se razbojnički i jedan i drugi — naslonjeni na Britansku imperiju. U oči ti kažu da su tu da špijuniraju; forma je sasvim tanka. Dođe čoveku da pljune. »Ima, znate, još ljudi u Engleskoj koji veruju da pojedini Dražini oficiri nisu kompromitovani dovoljno...« I Sijers zato traži podatke o četnicima, da bi, nasuprot takvim ljudima, izvršio svoju misiju pomoći nama. I ne možeš im reći koliko ih se gadiš, njih i takve njihove »objektivne« demokratije i vašarskih trikova. [22] Alija — Ali Sukrija, član Oblasnog komiteta za Kosovo. — Prim. M. V. [23] Kapetan Sirs (Syers), član savezničke vojne misije. — Prim. M. V. Posle Nemačke, drugo mesto u našoj mržnji zauzima Engleska. I pored savezništva, materijalnog potpomaganja, učinila je sve da izazove i podrži građanski rat u Jugoslaviji — za koji se tuži na nas! Učinila je sve da se narodnooslobodilački pokret ne održi, kriva je za hiljade i hiljade naših mrtvih. Priznala nas je i počela pomagati jedino kao silu — koju je sve učinila da uništi. Sve sa prostim objašnjenjem »ima ljudi u Engleskoj koji ve-ruju...«, isto kao što za Minhen treba da bude dovoljno objašnjenje »bilo je tada ljudi koji su hteli...« Slobodni engleski građanin, i špijun, po tome ne bi uopšte bio odgovoran za to što su ti bivši ljudi svojim verovanjem i voljom, sprovodili kao englesku politiku. Zamišljam kakva je, u ovoj svetlosti, morala konkretno izgledati, politika neintervencije za vreme rata u Španiji. Naši narodi ovakvo držanje Engleske nikad neće zaboraviti. Kad dođe vreme, mi, koji znamo, reći ćemo sve što je bila i htela ova politika, dokle je išao i gde je pristao njen realizam. Pritisak je i sad veliki na nas. Moramo da pregovaramo sa izdajničkim kretenom kraljem Petrom, koji ni po čemu ne predstavlja naše narode i njihovu borbu. Itd. 28. VIII Bogujevac [24] Rumunija je prišla saveznicima. [25] Bugarska se proglasila neutralnom i juče je, u Leskovcu, počela borba između Nemaca, nedićevaca i četnika s jedne strane i Bugara s druge. [26] Rat se brzo primiče kraju. Kralj Petar je 25. avgusta izdao ukaz o ukidanju »Vrhovne komande u otadžbini«. Sa svih strana nas izveštavaju da besni četnički teror; glavno oružje klanje (srpom). Sve to, i okupacija, i Gestapo, i vešanje, i klanje zato, navodno, su da bi se stalo na put komunističkom strašilu!! Devojka koja je došla iz Šumadije priča nam da »dražinovci« još propuštaju njima sumnjive seljake, ali radnika ni jednog: oni zaista vode i hoće da vode klasni rat; to je uostalom produženje one »politike«, njen drugi vid, saradnje sa okupatorom. [24] Selo kod Kuršumlije. — Prim. M. V. [25] Rumunija kapitulirala 23. avgusta. — Prim. M. V. [26] Bugarska oslobođena 9. septembra 1944. — Prim. M. V. Hoće li četnici, vođe, u poslednjem trenutku, okrenuti oružje protiv Nemaca? Ipak izgleda da neće moći. To bi mogli učiniti samo ako bi nemačka vojska bila prethodno potpuno razbijena, doslovno razbijena, rasterana. Pored tih materijalnih uslova za preokret isto tako malo ima i »političkih«: izdajstvo je postalo prava sadržina te politike, osnovnija od ćele superstrukture, od svih kombinacija »kad dođe vreme«. Za njih to vreme ne može nikad doći jer se nikako ne radi o dvema taktikama, našoj i četničkoj... * Stigla je Vjera. Rekli su mi bili da je došla u komandu područja. U štabu se pojavila iznenada. Sedeo sam za stolom. Neko mi je rekao: neko ti je došao. Okrenuo sam se. Išla je ka meni, u seljačkom odelu, povezana maramom, nesigurna, polunasmejana, umorna. Prišao sam joj, rekao: čekaj, nemoj sada. Rukovali smo se. Poveo sam je odmah da razgovaramo. Dugo smo razgovarali, ja sam pitao. Samo jednu stvar htela je da sakrije, ali sam odmah osetio — pa je i to rekla. Juče je u maršu jedan zalutali metak — od onih bezbrojnih ispaljenih u šenlučenju — ranio u nogu. Neopisivo je to. Došla je kao krivac. Nisam joj morao ništa reći. Ne bi se usudila da me zagrli. Rekla mi je posle da nije znala hoću li uopšte hteti da govorim s njom. Ona je svoju krivicu znala i nije imala šta da pretpostavlja; došla je kao takva. Dugačko je to i neopisivo. I život njen za ove tri godine i ovo nekoliko naših razgovora poslednjih dana. Do sada se nismo ni uhvatili za ruke. Vjera i ja, posle tri godine rastanka, da se ne uhvatimo za ruke. A tako jeste. I to jeste. Ima jedan jedini argument. Jak mnogo. Svodi se: »Zašto ste me ostavili?« I zaista ništa ozbiljno nisam učinio da je ne ostavim. Bilo je potrebno negovati prisustvo kao što smo bili naučili da negujemo ljubav. To je jedino mesto gde se usudila da bude ogorčena. Ja sam smatrao — glupo kao uvek — da nemam pravo da je tražim. Jevtino je to poštenje — skromnost; bio sam je ostavio u užasu, nju poznatu, bespomoćnu, samu. Sve je suviše objašnjivo, jasno — i nerazumno, nerazumljivo. To je jedno, uslovi, a drugo je što se dogodilo; ovo ima svoj sopstveni teret, sadržinu. Vjera i ja sigurno nećemo više biti muž i žena. To je nakazno, nepopravljivo, nezamislivo, ali to je stvarnost. Za uslove sam možda ja mnogo više kriv, no stanja su tu, takva, uključena u ovoj određenoj, nesrećnoj — skoro prokletoj — tragičnoj ženi. Gledam je, isto onako bezazlenu, nikako nepredodređenu za »buran život«, i kažem joj: »Zamisli kolika je tvoja prošlost.« Ona klima glavom, i oči joj se opet vlaže. Malo smo učinili da joj promenimo sudbinu, a bila joj je podložnija od ikoga. Desilo se čudo. Vjera i ja ne možemo više biti muž i žena. Ona prosto kaže da će nas čudo i približiti. Ja znam da neće, jer bi se moglo desiti samo i kroz moju glavu, tj. zavisi sada i od mene — a ne od onoga što se njoj samoj događa. Suviše je volim da bih ikada mogao ponovo da je zavolim. Suviše ima da se oprosti, a niti imam ikakvo lično pravo da opraštam niti je glavno uopšte dostupno praštanju. Dovoljno je što je dokazano da Vjera može da živi bez mene, potpuno bez mene. Da li je to neživot, kao što ona kaže — ne menja ništa. Taj neživot to je ona — živa, bez obzira da li ja postojim, bar kao živa uspomena, da li ćemo se sastati. Vjera je bila odustala od mene, do kraja — i nema više odakle da se vrati: Odakle? Mnogo je, beskrajno dalja, — nedostižno daleko — nego dok smo bili prosto rastavljeni, ja sa slikom poslednjeg rukovanja pre rastanka, već samom dovoljno za veru. I samo njeno ime je samo jedan propali plan. Vjera i ja nećemo više biti muž i žena. To znam sigurno, kao i da to nikad neću razumeti. (posle podne) Stalno razmišljam o dva krupna događaja: o razvoju situacije posle proglašenja neutralnosti Bugarske i o — Vjeri! Radi se o sudbonosnim odlukama u oba slučaja. Samo na prvi pogled i formalno izgleda čudno što i o odnosima sa Vjerom govorim kao o krupnom događaju. Zaboga, životni drug! Gore je nego da je živela protiv mene. Živela je bez mene, bez obzira na mene. Ležim na suncu, i kad mi se rečene činjenice vrate u pamet — unutra se nešto trgne i moram da otvorim oči, da se ne bi nešto lažno, izmišljeno sakrilo ispod spuštenih kapaka. Nakazno je do kraja i nepopravivo: nikad više neću zagrliti Vjeru. Takav ishod sam zamišljao, ali samo kao ono nemogućno od čega će svaka stvarnost biti bolja: gora je! ... Ovde sam prekinuo da bih izdao naređenje 23. diviziji da nastoji ovladati — Nišom.... Ona zna da nema pravo da me dirne. * Ona zna da nema pravo da me dirne — ali po nečem se ipak ponaša kao moja žena. Rekao sam joj. Ja sam, šetajući se pored nje — pljunuo — što ne bih učinio pred tuđom ženom. Prirodno. A ipak ono što me najviše uznemiruje u ovom neminovnom i čudovišnom rastanku jeste — njen bol, njena izgubljenost. Nadala se ničemu i svemu. Ukoliko je bilo manje izgleda, utoliko je nada bila veća — kao nada, kao potrebno čudo. Izgleda nepojmljivo da je mogu, odbijanjem, skrhati, ali i to jeste tako; jer sad nije ona bez mene. Radi se, znači, samo o tome kako da je odbijem, a da je ne uništim. To hoću i moram, isto tako kao što ne mogu da je promenim. Zato sam joj jutros napisao pismo: »Javi kako si.« A pogrešno će razumeti. I treba izvesno vreme pogrešno da razume. Hteo bih, treba još da je pitam: o Avali, o našem građanskom braku, o pismima (i poslednjem), o slikama. 29. VIII Razgovaramo o krupnim odlukama i padne mi na pamet Vjera. Strepim za nju, zbog rane na nozi, poslana je u bolnicu. Sinoć se odjednom pojavila. Poslali je natrag iz štaba 2. divizije. Noć je već bila pala. Poveo sam je malo dalje od šatora i opružili smo se na zemlji pod drvetom — da razgovaramo. U stvari ni o čemu nismo razgovarali. Sve što bi hteo da kažeš samo može biti bolno. Gledao sam nebo: isto kao nad poljem iznad kovnice, tamo, pre toliko godina, kada smo se voleli. Ćutao sam, da vidim hoće li sama početi da govori. Nije progovorila. Tu smo na pola metra jedno od drugog i ne držimo se za ruke. Kako je to mogućno? Kako mogu protekli događaji da budu tako tvrdi? Kako može duša da bude toliko jača od prisustva jedine voljene žene? Kako može ispovest da podigne ovako strašan zid? Vjerina ruka je tu, na dohvat — Vjerina! Spavao sam u šatoru, a ona napolju, na nekoliko metara, pod drvetom. Odneo sam joj ćebad i šatorsko krilo. Doručkujemo ujutru, a ona sedi sama, pod drvetom, i jede sama. Treba li tako? Ja hoću ono što je normalno. Da li je? Da nije opet napuštena. Oseća li se opet kao šugavo pseto? Pitala je hoće li se moći vratiti, posle ozdravljenja, u štab divizije. Tamo joj se svidelo: ljudi su prirodni i srdačni. — Vjera, treba da ojačaš, odmoriš se i ugojiš. — Hoću! — Opet su ti oči suzne. — Treba da se naviknem. — Na šta? — Na sve. Nepodnošljiv je njen izmučeni, jadni, kao progonjeni lik. Nepodnosiv je onaj užas, prošli i sadašnji, ona beskrajna sramota i poniženje sadržani u njenom izrazu zgaženosti, na ivici nepovratnog očajanja. Kojim snagama da počne da živi čisto, kojim čudom da nestanu dve godine groznog rata. Vjera neće biti moja žena, ali joj moram pomoći da otpočne da živi. Ništa ne smem da je pitam, da ne izazovem nova mučenja i očajanja. Zamišljam da treba da ostane zakonita moja žena, pred svetom. Strepim da ne pogine, opet progonjena, u nekom užasu. Koliko su jevtine patnje mladog Vertera! Ima očajanja koja se ne mogu prekinuti samoubistvom, suviše objektivna da bi sve prestalo smrću. Užas mi leži u grudima — kao crna ptica. Ako raširi krila, zakukaću. Govoriti sa Momom, Canom? Približiti je? Bar da radi, da ne leži i misli! Uvenula. — Pa kako će, čime prestati i moj bol. Šta ima da ga smanji? Zar vreme? Šta će ono promeniti u činjenicama? — Možda nove činjenice, blage i sveže. Znam da bi bez očajanja bila još mlada, prva, ondašnja — sve, ma i ne bila moja. A možda bi se osvestila kad bih je samo dirnuo. Možda bi to bilo dovoljno da joj otvori put iz očaja, da prestane biti — poslednja žena. * Čudno je. Sebe uopšte ne žalim, nego samo nju. Prava ljubav ima početak, ali ne može da ima kraja. Naša je ljubav mojom krivicom bila nespretna, pa grozno gruba, izobličena, pa pogrešna, pa sa moje strane prezrena, pa napuštena, pa — puna. Pa je sada pala sa visoka. Ali kojom silom da prestane. Ne mogu da o njoj ne mislim i osećam bar kao o svom detetu. Sada bih mogao krišom da je gledam, a pustio sam je da ode, da se osami sa svojim očajanjem. Setio sam se Ane Karenjine. Ali nikakve sličnosti nema. Ili ja ne mogu da zamislim da me ona ne voli. To zaista ne može biti. Toliko je duboko nesrećna, sada — zbog mene prema njoj. Ja sam nesrećan samo zbog nje. Kad bih ja umirao, ne bih hteo da je poljubim. Ali kad bi ona umirala, tragično kao što će morati da joj se desi, bih je poljubio — već i zato da bih mogao dalje živeti. Nikad se neće moći izneti razgovor koji sam imao sa njom drugog dana, više Borinca. U jednom magnovenju sam se zaplakao; kad sam je upitao: »Kako si mogla tako da me izdaš?« »Treba da se naviknem na — sve.« A sve to je naš novi odnos ... Ako ne pristajem, to nije zato da bih nam dokazao da nisam slab. Čemu? Kakve to važnosti može da ima? Pa zašto onda? Zato što je isto tako nemogućno zagrliti je kao što je nemogućno ne voleti je — baš zato što je ovo drugo nemogućno. U ime naše bezmerne ljubavi, ja ne smem da je zagrlim. Ona ne srne ovakva da uđe u našu ljubav. Naša ljubav sama ne može da primi to što je izneverilo. Da bih mogao da nastavim da je volim, ja ne smem da je zagrlim. Čemu dokazivati. I ovo je tako prirodno neumitno i — zrelo. — Pa ni zagrljaj nije potreban kao dokaz ljubavi: ona je iznad tih dokaza. Ne poginuti sad! Da ne ostane ovako nezavršeno, nakazno završeno — jer nikako nije verno. Kad bih je zagrlio, morao bih da plačem — a ni to ne bi bilo verno. I sve ovo nije izvan, mimo ovog groznog rata, nego isto zbog njega, skrivljeno njim. Sećam se tragedija otetih ruskih devojaka, njihovih pisama. Vjera je, na svoj način, jedna od tih ruskih devojaka. Grozno uvređena i ponižena. Tako bi je trebalo negovati, nju neuporedivo nesrećnu, toliko nezasluženo poslednju. Možda će silinom svoje čednosti preboleti sve činjenice, sve neodgovornosti. Želim joj to od sveg srca. Užas mi leži u grudima, kao bolesna crna ptica. Ako raširi krila — zakukaću iz sveg glasa ... kao pod batinama. »I g. Čemberlena treba jednom pogledati sub specie aeterni-tatis.« Ništa drugo me ne bi moglo vratiti tako daleko u prošlost, u mladost. I sve utoliko čudnije što sam je više želeo nego što mi je svojim telom mogla dati. Sećam se one »druge«, koja mi je otkrila posedovanje, nikojom drugom dostižno — ali ipak nevoljene: potpunije sam je posedovao mnogo više nego što sam je ćelu želeo. Njeno telo je bilo stvoreno za mene, za ljubav baš sa mnom, za dostizanje nedostižnog, neuporedivo u davanju i fantastičnoj izbezumljenosti — ali je sve to ostalo spoljni neprihva-ćeni uslov: mogao sam, imao sam slobodu da ga cenim i biram — da vladam. Pustite me da pišem ovako kako je istina, ma i odnosilo se na vremenski mali deo mog života — ali dragocen, jer licem u lice sa drugim bićem, iznad svakog dostojanstva. 2. X 1944. Statovac[27] U međuvremenu Crvena armija stigla na našu granicu. »Juče, 13. o. m., na pravcu Klokoćevac — Oršava uhvaćena veza sa Crvenom armijom. Ura!« Koča [28] Iz Dokumenata »U vezi sa izbijanjem Crvene armije u Rumuniju i njenim približavanjem našim granicama, u istočnoj Srbiji pristupljeno je formiranju 45. divizije. Po formiranju ove, osnovan je 14. korpus, u čiji sastav su ušle: 23, 25. i 45. divizija za sadejstvo jedinicama Crvene armije. Trinaesti korpus formiran je 7. septembra, a 14. korpus 6. septembra 1944. godine. Prilikom formiranja 13. korpus je imao 33.653 borca, a 14. korpus 51.927 boraca. Trinaesti korpus dejstvovao je između Ibra, Zapadne Morave i Nišave, a 14. korpus preduzeo je dalje nadiranje ka Dunavu u cilju što bržeg uspostavljanja veze sa Crvenom armijom.« [29] Nemačka komanda je očekivala izbijanje snaga Crvene armije na granice Jugoslavije. Zbog toga je grupisala u istočnoj Srbiji jake snage da spreče prodor Crvene armije. Glavninu neprijateljskih snaga sačinjavala je nemačka 1. brdska divizija i dva puka »Branderburg« sa više manjih jedinica. Dve divizije 14. korpusa upućene su prema Velikoj Moravi da dejstvuju na komunikacije prema Beogradu i u pozadini ove nemaćke grupacije. Posle gotovo dvonedeljnih borbi jedinica 14. korpusa, uz sadejstvo 113. i 223. divizije, artiljerije i tenkova Crvene armije, otpor nemačke grupe je slomljen, gradovi su oslobođeni, ali glavnini grupacije je uspelo da se povuče. Uništena je tek pred Beogradom. [27] Selo južno od Prokuplja. — Prim. M. V. [28] Knjiga depeša Glavnog štaba Srbije, Zbornik, t. I, knj. 12, dep. 37, s. 87. [29] Izveštaj Glavnog Štaba za Srbiju, Zbornik, t. I, knj. 20, d. 169 s. 704. Iz Beležnice Prekjuče sam sišao u Bojnik, da sačekam sa Gorškovom avion kojim treba da otputujemo. Tek sam bio seo u sobi — sličnoj svim čekaonicama — kad stiže pismo od Syers-a, pukovnika engl, misije: »Komandantu NOV i PO Srbije J'ai entendu du cöte de lieutenant V. que vous attender un avion ce soir. Je vous prie de m'aviser si je puis partir pour l'Ita-lie avec celle-ci, ou non. Si non — je reste, avec impatience, jusqu' ä demain. Mais si il vient de l'Italie, je voudrais partir. Pardonnez-moi pour tant de questions!« [»Čuo sam od poručnika V. da čekate avion večeras. Molim vas da me obavestite mogu li otputovati u Italiju sa njim, ili ne. Inače — ja ostajem, sa nestrpljenjem, do sutra. Ali ako on dođe iz Italije, ja bih želeo da otputujem. Oprostite za toliko pitanja!«] Na istom listu sam mu odgovorio: »Je suis d' accord« [30]. — Opet na istom listu on mi je odgovorio: »Vous avez gagne!« [31] Nekoliko minuta docnije došao je sa dva avijatičara. Primio sam ih hladno. Sedeli su svega nekoliko minuta, pa otišli. Sutradan uveče, tj. sinoć, dotrčao je na konju odozgo, po kiši i mraku — Heniker. Tražio je da ga odmah primim nasamo. Saopštio mi je da je primio telegram iz Bari-a u kome se kaže da tamo, prema obaveštenju iz Vrhovnog štaba, pretpostavljaju da je Maršal kod Glavnog štaba Srbije; da žele da znaju kada Maršal može da primi brigadira Maklina. Odgovorio sam da Maršal, kao što mu je poznato, nije u Glavnom štabu, a da nikakvog zvaničnog saopštenja nema da je u Srbiji, depešu ću predati prvom redovnom vezom sa Vrhovnim štabom. I bezobzirni i ridicules. [32] Hoće po svaku cenu da saznaju gde je Maršal. U razgovoru Heniker mi je rekao da je i Apostolski [33] nestao. A pri polasku, sa izvesnom tugom u glasu i pogledu, reče mi: »Je sais que vous aussi vous disparaitrez.« [34] [30] »Slažem se«. [31] »Vi ste pobedili!« [32] Smešni. [33] Mihailo Apostolski, komandant Glavnog štaba za Makedoniju. — Prim. M. V. [34] »Znam da ćete i vi takođe nestati.« * Pre neki dan pročitao sam divnu rusku knjižicu: Postali smo drugi ljudi. Toplo kao što mi je nekad izgledao Hamsun [35] — ali istinito, pravo. Podseća i na Džek Londona — ali još ljudski-je. Tako treba pisati o ratnim stvarima. [35] Hamsun Kunt Federsen, norveški pisac, nobelovac. — Prim. M. V. * Vjera je otišla na rad u 2. diviziju. Često mislim o svemu. Na sam dan kad se spremala da pođe, svratila je. Govorili smo o istom. Bila je toliko beznadna, da sam joj morao podmetnuti ruku pod obraz. Posle mi je poslala jedno pisamce, u kome kaže: »Nisam toliko uobražena da bi verovala da će ti biti milo da imaš moju sliku.« Grozno je ponižena. To je ono što me najviše obavezuje. Tu joj moram pomoći. Otkad je došla, nije zapevala. Ipak me ne razume. Ne treba da joj kažem da sasvim drukčije mislim o njoj nego ranije: sad kao izgubljenoj, ranije kao ljubljenoj. To nije izmenjeno mojom rukom na koju je tako uzbuđeno naslonila obraz — ... Kad god bih se setio, prolazile su mi kroz glavu samo reči: »Quelle betise!« [36] — Rečeno je sve — i učinjeno. Mogu je i zagrliti, ali voleti, onako jedino kao što sam voleo — ne. A to ne treba, jer će je još više poniziti. Dve godine je živela bez mene, bez obzira na mene — bila odustala — i to je nesavladivo, posle toga sve je drukčije i — nepovratno. [36] Kakva glupost! * 3. X 44. Bojnik Po drugi put sam u Bojniku, gde prilično strpljivo očekujemo avione koji treba da nas odvedu tamo gde nas čeka Tito. [37] Englezi, veliki i mali, jure kao lovački psi za nama, upotrebljavajući sve načine da doznaju kuda putujemo. Ovde je i Siers, čeka avion kojim treba da ode; kompleksiran je, bezobziran i zbunjiv. Uobražen i nesiguran. Jednom mi je rekao: »Znam da nisam privlačan ...« Maklin je krenuo zato da bi, kako mi je rekao, u ovim važnim trenucima, bio blizu Tita. Tita nije zatekao. Heniker mi je juče saopštio da, navodno u sporazumu sa Vrhovnim štabom, engleski avioni neće donositi više materijal u Srbiju — jer je uređeno snabdevanje sovjetskim materijalom suvozemnim putem. Danas su opet Loziću saopštili da neće niko moći da ode u Italiju bez posebne dozvole. Rekao sam Lozicu da to prihvati sa oduševljenjem — pošto i mi već radimo na pojačanju kontrole dolaska i odlazaka. Postepeno će se ukinuti i savezničke ekipe na našim aerodromima. [38] [37] Maršal Josip Broz Tito, ne obaveštavajući predstavnike saveznika, odleteo je avionom u Moskvu na razgovor sa Staljinom, a naročito zbog dogovora o određivanju snaga Crvene armije za oslobođenje Beograda. Obaveštajci savezničkih misija, iznenađeni, ispitivali su na sve strane ne bi li doznali gde je Maršal. — Prim. M. V. [38] Oproštajno pismo šefa engleske misije: Komandantu NOV i POJ Srbije Dragi generale Koča, Pred nekoliko vremena predložio sam generalu Primorac da se naša misija povuče, imajući u vidu da vise nema posla za nas. Istog mišljenja su bili Vrhovni štab i general Maclean. Imao sam nameru da očekam vas povratak, ali međutim sam primio od moje Komande naređenje da se što pre evakuisem. Mnogo mi je žao da zbog toga moram da otidem bez toga, da se pre oprostim s Vama. Ali nadam se, da ću moći da Vas vidim u Beogradu. Uvek ću se spominjati moga boravka u Srbiji i moje suradnje s Vama kao jedan od najinteresantnijih i najprijatnijih perioda moga života. Želeo bih, da se zahvalim Vama i Vašem štabu na ljubeznosti koju ste nam svima pokazali. Vrlo sam radostan, da sam mogao ovde da vidim uspesni svršetak Vase borbe i početak ostvarenja svih onih ideala za koje ste se tako dugo i tako hrabro borili.... Ja, zajedno sa majorom Clarke i svim ostalim članovima moje misije, želimo Vam svima sretnu i uspesnu budućnost. S pozdravom major, John Henniker /prepis — privatni arhiv autora. — Prim. M. V. Ovo traženje da se svi koji putuju u Italiju prethodno prijave ima, između ostalog, za cilj i to da ja otkrijem pravac svog putovanja. Sve u svemu, posle puta Titovog u nepoznatom pravcu, posle članka u »Slobodnoj Jugoslaviji« o tome kolika je stvarno bila saveznička pomoć — odnosi se postepeno zaoštravaju. A Englezi su, sigurno, počeli i da se svete što se Maršal udaljio — ne rekavši »zbogom«. Nacionalni komitet još nije priznat — predstavnici Italije u V. Britaniji i SAD dobili su stepen ambasadora! U Grčkoj je, navodno, nad celokupnom grčkom vojskom, preuzeo komandu engleski general. Sovjetska štampa je oštro osudila poljskog generala Bora (Tadeuš X.) čije kominikee engleska štampa svakog dana objavljuje. Mali znaci — koji sigurno ne dovode u pitanje savez postavljen na širokim osnovama. R. Čerčil psuje Bugarsku »koja toliko zla nanela našim saveznicima Jugoslaviji i Grčkoj« — ali Italiju ne posmatra s tog gledišta! Vode rat protiv fašističke Nemačke, ali gde god mogu koče razvoj antifašističkih snaga. To nije samo politika, nego i njihov položaj u svetu, njihova povezanost (životna, istorijska) sa »starim svetom«. Itd. * U sobi je polumračno. Kao u čekaonici na kakvoj maloj stanici. U prolazu si i ni o čemu što obavezuje, što treba da bude delo — ne misliš. Sinoć smo čekali jedno vreme napolju. Bilo je lepo: i mesec se video, i nekoliko zvezda. Proletelo je nekoliko nemačkih aviona, za koje sam bio poverovao da su naši. Odustao sam od čekanja, otišao i legao. Nekoliko sati kasnije zagrmeli su gromovi i pala je velika kiša. Još uvek čekamo, prazno. I opet me ovo vraća u atmosferu, davno nedoživljenu u Paul Fargueovih vozova. Opet bi trebalo pisati kao u onom izgubljenom španskom dnevniku koji je trebalo »svojim tonom« da obuhvati i sav budući život, i zaista je tako bio pisan da je nekako obuhvatao i današnje čudo sa Vjerom. Nije daleko ni od mrskog Filipa Latinovića. Nostalgija za vozovima, kad se setim nje, nije još izumrla: vezana je za moju mladost, pa i znak još — mladosti. Obuhvatalo je to neko određeno jako mutno raspoloženje, koje se slagalo sa snovima, sa željom da odmah otputujem u Đenovu, sa atmosferom ulica iza Pantheona. Voleo bih otići na izvesno vreme u Pariz, sada — više nego u Beograd. Beograd ipak znam kako izgleda, a za Pariz osećam da bih baš sad mogao da saznam nešto od onoga što nisam bio uspeo da dogledam. To onako, uzgred. Vezano je to sa još nečim — sa izvesnim desequilibre-om [39], sa izvesnim neoprostivim, nesavladivim »recherche du temps perdu«. [40] [39] Neuravnoteženošću. [40] Traganjem za izgubljenim vremenom. * Iz neposlanog odgovora ... Znao sam da nisi mogla toliko da otpadneš, da postaneš biti — istinita. Dokazala se i besmislenost i nužnost sastanka. Pišem ti iz Bojnika; pri svetlosti petrolejske lampe koja podseća na Mljet i Cavtat, iako je tamo svetlost možda bila druga. Današnja kiša podseća na neku drugu, davnu kišu, kada smo se morali prisno svađati. Kroz tebe sadašnju sva naša prošlost postala je tužna, uzaludna, promašena i nekako nestvarna — jer inače ne bi mogla biti ovako grubo demantovana. Ispada da 'smo nešto što je izgledalo osnovno — bili izmislili ... Dilema je nekako ovo i hoćemo li živeti bez uspomena ili sećajući se svega. I jedno i drugo je nemogućno — (lažno, prazno ili nepodnošljivo). * 9. X 44. Bublica Juče sam dobio dva očajnička pisma od Vjere. Piše mi iz bolnice kruševačkog područja u Ribarskoj banji. Kad je išla za 2. divizijom dali su joj nemirnog konja bez sedla i bez uzde. Pala je i teško se povredila. Nedelju dana morala je ležati potrbuške, mogla se kretati samo četvoronoške, piše mi, više nego ikad, ose-ća se »kao šugavo pseto«. Tri dana je molila da bi dobila olovku da mi piše. Biće ovako, objektivno, nesrećna dok god se bude osećala poniženom. Besmisleno je to. Ja znam koliko je čista, plemenita. Zbog toga je i toliko jako osećanje poniženosti. Sve su sudbine posebne, ali jedva koja da toliko ne odgovara onome koga je pogodila, da je toliko nepravedna. Hteo-ne hteo, ja učestvujem u toj navedenoj nepravdi, u njenom produženju — a drukčije ne može biti, bilo bi još nepravednije. Bio bih ogorčen i da se radi ma o kom — a kamoli o njoj, ipak jedinoj. Ali bih opet nekako prešao — kad se ne bi radilo baš o njoj. Nepojmljivo je da je sve ono toliko bogato — ukinuto: sve ono što je činilo divnim one mračne beogradske sobe. Vjerina pesma, njeni pokreti, nedostižne nežnosti, toplina i — poverenje. Verovala je u mene više nego u sebe: to je, uostalom, jedino i bilo važno. Sad je postala važna — i ona, kroz poniženje, kroz bezmernost njegovu. Ukinuto je nemilosrdno, uvredljivo, retros-pektivno — jer je živa, jer je uspomena negirana drukčijom, aktivnom stvarnošću. Ne kao život smrću, nego ponos sreće sramotom nesreće — sreća ponosa, nesrećom sramote. Mihailo kaže: »Više ti ne odgovara!« Vređa me što mi to kaže, jer govori istinu a ne zna šta je sačinjava. Prestane misao i bol. Svaki put prva uspomena je nežnost — pa se sruši pred neprihvatljivim, nepodnošljivim dvogodišnjim činjenicama. Toliko želim da je neko zavoli, da mogu da primim svu nesreću na sebe ... Stidim se što sam je pomilovao. Da bi održao moravsko-nišku dolinu za prihvat nemačkih snaga, koje su od Skoplja preko Kumanova nadirale ka Nišu, komandant nemačke armijske grupe uputio je krajem septembra 7. SS diviziju (bez 14. puka) iz Šumadije u rejon Niša. Odmah po dolasku u Niš ta, po zlu čuvena divizija, okupljajući pod svoju komandu sve nemačke delove i oslanjajući se na četnike, čak je prešla u ofanzivu prema Vlaso-tincu i Leskovcu. Uloga 7. SS divizije, da očuva komunikacioni čvor Niša, brzo je uočena! Glavni štab za Srbiju, u sadejstvu sa 2. bugarskom armijom i delom 3. ukrajinskog fronta, napravio je operativni plan za oslobođenje Niša. Nemci su se uporno branili, čak vršili i protivnapade, dok nisu osetili da ih opkoljavaju i stežu jake snage. Noću, 10/11. oktobra, nemačke snage su počele sa izvlačenjem iz Niša i nastavile u toku dana. Glavnina 7. SS divizije 13. oktobra se probila preko Aleksandrova ka Jugbogdanovcu. Komandant Glavnog štaba za Srbiju, Koča Popović je procenio nameru neprijatelja da se preko Kosova probije u dolinu Ibra i uputio je snage da ih opkole i unište. Idućeg dana, 14. oktobra, 24. i 47. divizija, posle oštrih borbi, nastupajući sa severa i juga, uspele su da potpuno razbiju glavninu 7. SS divizije u rejonu Mramora — Jugbogdanovca, a uz jaku podršku avijacije Crvene armije i bugarske tenkovske brigade. Zaplenjena je sva ratna tehnika nemačkih snaga (oko 800 vozila, 17 tenkova, sedam motorizovanih topova, itd. Zarobljeno je 700 Nemaca i ubijeno oko 300), ali ipak su se prethodnica i delovi glavnine po grupama probili kroz šumu ka Kosovu. Niš je oslobođen 14. oktobra. [41] [41] Iz izveštaja Glavnog štaba Srbije, Zbornik, t. I, knj. 15, d. 180, s. 489. Iz Beležnice 19. X 44. Niška Banja Juče je bio ovde Berezov [42]. Došao u vezi sa odnosima između Bugara i nas po pitanju plana i pitanju daljih bugarskih operacija. Stvari rešava realistički, vojnički... 14. XI 44. Beograd Iz jedne francuske knjige: »Le Progres c'est la viellesse et la mort deguisee en avenir!« [43] — France 1936! Maurice Vlaminck.[44] 18. XI 44. O Bugarima. Prema našim slabi komunisti — filozofujušći »mirnodopski«, »politizirajući«; osnova: šovinističko-oportunistički stav. To se videlo jasno i kod njihovih rukovodioca kad su bili kod nas, a vidi se i sada. Bezobzirnost u upotrebi »marksističkih« objašnjenja. Za razliku od nas, Bugarska se priključila antifašističkom bloku pod neposrednim dejstvom sovjetskih pobeda, odnosno neposredno na intervenciju Crvene armije. U svojoj »bezazlenosti« oni tu činjenicu smatraju svojim plusom. U svakom slučaju, kapitulacija Bugarske je sasvim drukčijeg karaktera i dejstva od italijanske. To se prvenstveno ima objasniti time što je ovde osloboditelj Crvena armija — a tamo Engleska i Američka vojska. To važi, u osnovnom, i za ostale zemlje koje su prešle iz jednog tabora u drugi: to je merilo antifašizma oslobodilačkih vojski. Tako je Rumunija više dala u ratu protiv fašizma — u celini — nego li Italija; nego što će dati Grčka. Slava Sovjetskom Savezu! [42] Berezov, bugarski funkcioner. — Prim. M. V. [43] »Napredak to je starost i smrt prerušena u budućnost!« [44] Moriš (Maurice de Vlaminck), francuski slikar, portretist. — Prim. M. V. Iz Dokumenata Štab 13. korpusa izvestio nas je da je u toku operacija na Gnjilane štab bugarske divizije iz sastava 1. bugarske armije pregovarao sa Šiptarima da ih puste bez borbe u Gnjilane, s tim da naše jedinice ne uđu zajedno sa njima, i da su se na tom pitanju već bili sporazumeli sa Šiptarima. Štab 13. korpusa i štab 46. divizije, koja operiše na tom pravcu, najenergičnije su pratestovali, posle čega su Bugari odustali i zajedno sa našim jedinicama ušli u Gnjilane. Sličan slučaj se pojavio i kod 6. divizije 2. bugarske armije koja operiše prema Prištini. Bugari su hteli da izbegnu borbu sa Siptarima na taj način što naše jedinice ne bi išle zajedno sa njima na Kosovo. Posle intervencije štaba 13. korpusa Bugari su prekinuli pregovore sa Siptarima po ovom pitanju. Prednje stavljamo na znanje. Za štab komandant general-lajtnant Koča A. Popović [45] [45] Izveštaj Glavnog štaba za Srbiju, Zbornik, t. I, knj. 15, d. 28, s. 100. Gubitkom Niša, najvažnijeg i najjačeg nemačkog uporišta i komunikacionog centra na Balkanu, Nemcima je ostala jedina mogućnost za probijanje iz Grčke komunikacija Skoplje — Kosovo Polje — Ibar — Višegrad — Sarajevo. Glavne oblasti otpora neprijatelja su bile na Kosovu i u dolini Zapadne Morave između Kruševca i Ćačka. Po oslobođenju Niša i istočne Srbije, snage 13. i 14. korpusa, bez 21. i dela 23. divizije, koje su učestvovale u oslobođenju Beograda, upućene su: prema Kragujevcu 17. divizija 13. korpusa i 113. divizija Crvene armije; prema Kruševcu 2. proleterska i 223. divizija Crvene armije, a prema Kosovu 24. i 46. divizija i 2. bugarska armija. (Kasnije su na Kosovo upućene i 22, 23, 25. i 45. divizija.) Trebalo je sprečiti izvlačenje nemačke grupe armija »E« iz Grčke preko Kosova i dolinom Ibra i preko Kruševca i Višegrada ka Bosni. Snage grupe »E«, sedam kompletnih nemačkih divizija uz pomoć balista, četnika i nedićevaca, ipak su uspele da se izvuku štiteći se jakim pobočnicama, ali su se morale probijati novim pravcem preko Novog Pazara ka Prijepolju. Prema procenama, njihova borbena moć smanjena je u ovim borbama za oko 30%. Nemci su u ovim borbama izgubili oko 18.000 vojnika i oficira, dok su naši gubici iznosili 3.115. Koncentrisane snage na Kosovu, uz sadejstvo i tri kosovsko-metohijske brigade, oslobodile su Kosovo 25. novembra, vodeći najteže borbe i sa balistima. Priština je oslobođena 19. novembra. Grupa divizija, koja se kretala na zapad, oslobodila je Kragujevac 21. oktobra, Kraljevo 29. novembra, Čačak 3. decembra, Užice 16. decembra, itd. i izbila na Drinu. Prema naređenju Vrhovnog štaba od 3. decembra 1944. godine rasformirani su 13. i 14. korpus NOVJ i 7. decembra u Valjevu, od 17, 23, 25, 28. i 45. divizije formirana je grupa pod komandom Koče Popovića. Grupa je u snažnom naletu izbila sredinom decembra na Drinu, uništavajući delove nemačkih jedinica i četničke grupe. Drinu su prešle 15. decembra 17. i 28. divizija kod sela Balatun, Badovinaca i Kurjačice. Zatim, 45. za 17. divizijom i 23. kod Ljubovije. Jedinice 3. korpusa, koji je operativno bio potčinjen Južnoj operativnoj grupi, napadao je neprijateljske garnizone u Zvorniku i Kozluku i omogućavao divizijama slobodan prelaz preko Drine. Neprijatelj nije bio organizovao odbranu leve obale Drine. »U drinskoj operaciji neprijatelju su naneti osetni gubici, usporeno je neprijateljsko prebacivanje na sremsko bojište.... Komandant Koča Popović.« [46] Cim su prešle Drinu, jedinice Južne operativne grupe su se orijentisale ka komunikaciji Vlasenica — Zvornik — Janj — Bijeljina — Brčko. To je Nemcima služilo kao pomoćni pravac, kao zaštita glavnog pravca povlačenja dolinom Bosne i obezbeđenje boka fronta u Sremu. U Vlasenici je bila 964. nemačka tvrđavska brigada, a u Bijeljini delovi 34. korpusa. Nemcima u Vlasenici pretilo je uništenje i u poslednjem času došla im je pomoć kompletne 22. divizije (13.000 vojnika), spasila garnizon u Vlasenici i nastavila prodor prema Zvorniku i Bijeljini. Divizije Južne operativne grupe stalno su napadale garnizone i komunikacije na tom pravcu. Snažna vatrena moć neprijatelja i grčevita odbrana onemogućile su jedinicama Južne operativne grupe da trajnije prekinu taj pravac i oslobode gradove. Borbe su nastavljene i u 1945. godini. Novoosnovana Druga armija produžila je sa izvršenjem osnovnog zadatka: uništiti neprijateljske grupe u severoistočnoj Bosni, obezbediti levo krilo jedinicama na Sremskom frontu i ugroziti pravac povlačenja glavnine 21. nemačkog korpusa dolinom Bosne. Iz Beležnice 29. XII Loznica Gotovo sam prestao da pišem. Juče nam je zvanično, mada posredno — adresom, saopšteno da sačinjavamo štab 2. armije. Do sada smo se zvali Štab južne operativne grupe. U međuvremenu oslobođena je ćela Srbija, sem ćoška između Kremne i Drine (predeo Tare planine). Bio sam nekoliko puta u Beogradu, video neke stare poznanike. Skoro svaki je na drugom mestu nego kad smo se poslednji put rastali. Stanovao sam kod Peka, Cane, Đida i Marka i u Mažestiku. Malo sam izlazio na ulicu. Prvi put kad sam došao, Beograd mi je bio sasvim tuđ. Sledećih puta sam video koliko mi je prirastao srcu. Mnogih drugih nema. Svratio sam u svoj stan. Bio je zaključan. Mogao sam samo da pogledam u zadnju sobu kroz prozor — onako ovlaš. Nisam se ni setio rukopisa u fijokama. Bez obzira na njihovu vrednost, odnosno bezvrednost, ne može da mi ne bude žao njih. Glavno je i inače bila odnela policija prilikom zadnjeg pretresa. [46] Iz izveštaja Glavnog štaba za Srbiju, Zbornik, t. I, knj. 15, d. 202, s. 590.
|