| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
KOMANDANT PRVOG PROLETERSKOG KORPUSA
NAREDBA br. III VRHOVNOG ŠTABA NOV I PO JUGOSLAVIJE [1] 1. Za komandanta 1. korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije postavlja se general-major Koča Popović. Za političkog komesara 1. korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije postavlja se drug Mijalko Todorović. [2] 5. X 1943. g. VRHOVNI KOMANDANT NOV I POJ TITO [1] Iz Beležnice 4. XI 43. Bugojno Toujours ici, ä attendre les nouveaux qui doivent renforcer et completer notre division. Je note ćela pour situer le temps. La fin de la guerre est visible, sensible, «Rehante» de problemes personnels que les conditions generales et normales de la guerre avaient provisoirement, temporairement abolis. Maks se rappelle encore les noms des instructeurs en Espagne! P. (?) a grandi, sa pensee s'est approfondie, sa capacite d'«action directe» c'est aiguisee, consolidee. Un mur noir s' impose ä ma memoire, arrete ma vie. Le present personnel est trop et trop peu. Equations trop minutieuses et mesquines. [1] Naredbe Vrhovnog štaba, Zbornik, t. II, knj. 1, s. 355. [2] Nema dokumenta o osnivanju 1. proleterskog korpusa. Koča Popović i Mijalko Todorović ostali su i dalje kao komandant i politički komesar 1. proleterske divizije sve do sredine novembra — do dolaska 6. ličke divizije »Nikola Tesla« 18. novembra u Bugojno. Tada je organizovan i Štab 1. korpusa. — Prim. M. V. [I dalje ovde u očekivanju novih koji treba da ojačaju i popune našu diviziju. Beležim ovo da bih označio vreme. Kraj rata je vidljiv, oseća se, »Ponovo opsednutost« ličnim problemima koje su opšti i normalni uslovi rata bili prirodno i privremeno ukinuli. Maks Ba'e se priseća imena instruktora u Španiji. P. (?) je porastao, njegova misao se produbila, njegova sposobnost za »direktnu akciju« se izoštrila, učvrstila. Crni zid se nameće mome sećanju, zaustavlja mi život. Lična sadašnjost je suviše i premalo. Jednačine su vrlo precizne i sitničave.] Čim se pojavila 6. divizija, komandant Koča Popović i politički komesar Mijalko Todorović preuzimaju svoje dužnosti i daju prvo naređenje Štaba 1. proleterskog korpusa. Iz Dokumenata Štabovima 1, 6. i 10. divizije. [3] S obzirom na dolazak jedinica 6. udarne divizije, u dolini reke Vrbasa, na sektoru Travnik—Busovača—Fojnica, odnosno prema tome sektoru nalaze se naše jake snage, koje ćemo verovatno upotrebiti za šire ofanzivne operacije. Za sada je potrebno ponovo blokirati Travnički garnizon. Prva proleterska divizija, rezerva za sigurno zatvaranje pravaca Turbe—Jajce i Turbe—Donji Vakuf ... Deseta udarna divizija povremeno će izvoditi manje demonstrativne pritiske ka Travniku i stalno će dejstvovati na komunikaciju Travnik—Busovača. Šesta divizija u opštoj korpusnoj rezervi u rejonu D. Vakufa i Bugojna. Krajem novembra Vrhovni štab je naredio 1. proleterskom korpusu da pojača aktivnost prema Travniku. [4] Štab 1. korpusa je odlučio da napadne grad smatrajući to kao najbolju garanciju obezbeđenja Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu. U napadu su učestvovale 1. proleterska divizija, 2. brigada 6. divizije i korpusna artiljerija. [5] [3] Naređenje Vrhovnog štaba, Zbornik, t. II, knj. 111, d. 78, s. 141. — Prim. M. V. [4] Napad nije uspeo ni posle uporne, celonoćne borbe svih brigada uz podršku tenkova i artiljerije. Grad je bio veoma utvrđen, pored ostalog imao je više od 30 kameno-betonskih bunkera, organizovamj. odbranu sa oko 5.500 vojnika. Ali zasedanje AVNOJ-a u Jajcu bilo je bezbedno. — Prim. M. V. [5] Komandant 6. zagrebačke konjičke pukovnije u bojnoj relaciji za novembar 1943. navodi podatak da je garnizon u Travniku u toku novembra 26 puta napadan jakom mitraljeskom i artiljerijskom vatrom. (Zbornik, t. IV, knj. 20, d. 220, s. 250. — Prim. M. V.) Iz Beležinice 29. XI 43. Bugojno Prekjuče je poginuo Lola! Na Glamočkom polju, kada se spremao da, sa ostalim članovima misije i nekoliko engleskih oficira, odleti avionom — bombarderom za Italiju. Motor je već radio i nisu čuli dolazak »Henschela«. 9 sati pre podne! Bilo je predviđeno da krenu u 6 ujutru. Početkom decembra 1943. godine Nemci su pokušali preko Livna i Duvna, a zatim preko Kupresa da prodru u Bugojno, u dolinu Vrbasa. To je bio deo njihove zimske ofan-zive. Na tom pravcu bile su jedinice 8. korpusa NOVJ. Po naređenju Vrhovnog štaba, 1. korpus je uputio na taj front, usiljenim maršem, 1. diviziju i 2. brigadu 6. divizije. Brigade su vodile teške borbe, ali nisu uspele da spreče prodor Nemaca u Šujicu. Iz Beležnice 6. XII 43. Šujica Opet se 1. divizija bije kod Duvna. Kiša je i magla. Stigli smo sinoć iz Bugojna preko Kupresa. Sastali smo se sa Veljkom i odredili plan daljih operacija. Prvo treba prikupiti i srediti dalmatinske jedinice, pa ćemo onda složno napred. Danas, dosada 15 sati, nije bilo važnijih promena. Ne može se reći da je neprijateljsko nadiranje zaustavljeno, jer mu ne znamo snage niti koliko se danas založio. Ali bi i sa ovim zalaganjem možda prošao da nisu stigli delovi naše 1. divizije. U Šujicu sam stigao u ponoć. Sećam se moje posete frontu kod Hueske [6], i ako baš ništa ne liči. Zajedničko osećanje rata, gluvi telefoni. Tamo je mesto bilo pusto, položaj iako je front bio stabilizovan. Ovde seljaci žive svojim životom, vojska se nekako površno umešala, u prolazu — ali front nije stabilizovan. Drukčiji je rat! Bilo je to negde kod Cinqtorres-a [7], kada sam iz baterije — koliba u kojoj smo pržili hieb, sišao u štab grupe, kod Balera [8]. Manola [9] je hitro skakao kadgod bi telefon zazvonio — ali se ipak najzad moglo spavati... Vrtoglavo su jurili kamioni natovareni topovima po savršenim španskim drumovima. U Valenciju si išao kao da napuštaš rat. Na noćne sirene u gradu nismo reagirali, da ni jedan minut ne izgubimo krevet. Onda nisam pisao ni o jednoj činjenici, nego jedino o izvesnim osećanjima. [6] Grad u Španiji. — Prim. M. V. [7] Grad blizu Valensije u Španiji. — Prim. M. V. [8] Selo u Španiji, blizu Valensije. Prim. M. V. [9] Manola Srećko, dobrovoljac u Španskoj republikanskoj vojsci, zamenik komandanta Mornarice. — Prim. M. V. Šujica leži tu odmah pod nama, polje još zeleno, a selo crno. Danas je sigurnije naše nego noćas. Sinoć mi se činilo: eto tu smo samo da bismo pokazali da ne odustajemo; ove komore ne znaju kako mogu da se rasprsnu! A sad eto selo stoji i nije nikako nelagodno videti oko mosta i kuća vojnike, konje i spremu. Bez obzira čak da li ćemo se moći održati, sredilo se, kanalisalo — bar ovde: ljudi eto znaju kuda idu, šta spremaju. Magla izvezena, išarana uzastopno sunčanim sevanjima i kišama. S vremena na vreme čuje se top i mitraljeska vatra. Rat se ustalio i postao prirodan; ni seljaci ne okreću glavu... A Valensija je ipak bila ratna. Rat kao mašna koju ne vidiš uvek dok je nosiš oko vrata. Poslednja uspomena iz mira, u tom smislu — Mljet, iako sam tek bio izašao iz zatvora: Vjera, ja, seljaci, more, čisti, takvi kakvi jesu; »parčad« stvarnosti koji se dodiruju bez posrednika. Malopre u snu sanjah da mi Tanja ljubi ruku! I to je bilo izvan, bez rata. Kako se sveže sećam proglašenja primirja, prošlog rata, u Ženevi. I za mene, dečaka, od tog dana se uspomene drukčije redaju, drukčije su obojene. Posle mrak, a zatim opet te dve neizbežne boje, na smenu. Po njima su uspomene tačno klasi rane... Vrhovni komandant, u Dnevnoj zapovesti od 9. decembra, naredio je svim jedinicama »da smesta otpočnu ofanzivne operacije protiv najvažnijih neprijateljskih uporišta...«. [10] Iz Dokumenata Štab 1. proleterskog korpusa odmah je naredio 1. proleterskoj i 6. ličkoj diviziji: »Započela je nova nemačka ofanziva na našu oslobođenu teritoriju. Jake neprijateljske snage, potpomognute tenkovima i motorizacijom, započele su ofanzivne operacije od Une do Lima, a takođe i na teritoriji Dalmacije... Može se očekivati da će isto pokušati na ovom delu oslobođene teritorije. Vojno-politički uslovi u kojima je započela ova ofanziva mnogo su povoljniji, i u svetu i u našoj zemlji, nego prethodnih ofanziva. Naša vojska je u ovom međuvremenu mnogo ojačala i učvrstila se. Teritorija koju kontrolišu naše jedinice mnogo je veća. Broj i sposobnost naših štabova i starešina mnogo su se povećali. Postoji centralizovana komanda obezbeđena radio-ve- 174 zom. Pozadina je mnogo čvršća, ne postoji nijedan ozbiljan unutrašnji neprijatelj. Naš politički položaj i u zemlji i u inostran-stvu čvršći je nego što je ikada bio. Saveznici sve više priznaju snage i legitimnost naše vojske i naše vlasti. Sve ove činjenice daju nam mogućnost da i ovu neprijateljsku ofanzivu razbijemo i da iz nje izađemo još jači nego sada... Svaka brigada, odnosno grupa brigada, dobiće određeni širi sektor na kome će dejstvovati i manevrisati. One će, na pogodnim mestima i u povoljnim prilikama, davati jači otpor ili vršiti jače napade, s tim što će, u slučaju da neprijatelj nastupa jako nadmoćnim snagama, brzo se izvući iz borbe i zabaciti se u pozadinu neprijatelja. Razumljivo je da će, zbog širine pomenutih sektora, štabovi i jedinice morati da dejstvuju samostalno i inicijativno... [11] [10] Naređenje Vrhovnog komandanta, Zbornik, t. II, knj. 11, d 112. s 209 [11] Naređenje Štaba 1. prolet. korpusa, Zbornik, t. IV, knj. 20. d. 47, s. 155. Iz Dnevnika Iz Jajca — 11. decembra noću; Nemci u 15 sati 12. decembra ušli u Jajce; iz Bugojna — 13. decembra polazak posle podne; iz Kupresa — polazak 16. decembra pre zore; iz sela Brda — polazak u 3 sata 17. decembra ka Šujici; napad na Šujicu — 17. decembra noću, pre zore (u 3 sata). Pošao ka Zanoglini [kod Šujice — M. V.] gde je stigao rano ujutro istog dana. Sredinom decembra Štab 1. proleterskog korpusa naredio je 1. i 6. diviziji da unište neprijateljske snage koje su prodrle u Šujicu. Koča je, na svoj stari način, grupisao brigade iz raznih divizija. Ipak, napad nije uspeo. Štabovi 1. i 6. divizije smatrali su da se neprijatelj može uništiti, ali uz v bolju organizaciju napada, i dali su zapovest da se napad ponovi sledeće noći u 21 sat. Komandant 1. proleterske brigade, Božo Božović, predlagao je komandantu divizije da odustane od napada, jer je neprijatelj dobio pojačanje i ljudstvo brigade je umorno. U toku oštre diskusije došao je komandant korpusa, Koča Popović, saslušao oba komandanta i naredio da se napad obustavi: [12] [12] Bozo Božović, komandant 1. prol. brigade, veoma detaljno se seća tog događaja: »Bilo'mi je kao ono na Drini, komandant divizije me oštro kriti-kuje i to pred Kočom — u zemlju da propadnem. Bio sam siguran u svoju procenu i ponovio sam je pred Kočom. Koča je saslušao i Vaša, komandanta divizije, i zaključio: »Ako komandant 1. proleterske brigade kaže da njegova jedinica ne može izvršiti zadatak, onda od napada treba odustati.« — Prim. M. V. [13] Naređenje komandanta 1. korpusa, Zbornik, t. IV, knj. 20, d. 88, s. 298. Iz Beležnice 17. XII 43. Zanogline 12,15 sati neprijatelj od Livna uspeo je da se probije u Šujicu. U međuvremenu bio sam u Jajcu i Bugojnu. Sada smo opet pred Šujicom. Sinoć je počeo naš napad. Čuju se topovi. Ko će umeti zamisliti, opisati kako je 3. krajiška nedelju dana vodila borbu, tučena artiljerijom i pritiskivana tenkovima — »naslonjena« na puste, hladne padine Cincara i Malovana? Neprijatelj se, kažu tužio što mu dajemo bitku na svakom koraku, a želi »samo« da prođe. [14] * Prošlo je podne, a još nikakav izveštaj nije stigao. Ne možemo tačno da se orijentišemo po topovskoj paljbi. U šumi, iza spaljene Zanogline, podiglo se evo novo naselje. Ljudi isti kao Vukovljani: naši do kraja, nepokolebljivi, nepobedivi, verni i verujući. Sve je za snimanje: i naš noćašnji marš po snežnim poljima i dolinama, golim, utopljenim u nebo, i ovo selo sa malim vidikom kroz male prozore, kao kulise uokvirene binskim ramom. Noć je zaista mlečna i ovog puta drukčije tuđa i ne poriče rat — ne tiče je se! Nije ni mračna, a predstavlja mrak, teškom jednoličnosti tupe zime. Veseli glasovi koje čujemo iza nas prasnu pa nestanu, utope se u bezlično zimsko gluvilo. Nedaleko, tamo gde odjekuje paljba, krv se probija i zaliva sneg — mrlja volje života na mrtvome pokrovu, zastavica ljubavi i mirnog prkosa. * Stigao je prvi Jagošev [15] izveštaj. Napadao je sam, i nije mogao uspeti. Akcija uopšte nije dovoljno organizovana. Propustili smo da se povežemo sa štabom 6. divizije pri prolazu kroz Kupres. Nije predviđeno mesto hirurške ekipe. Napad se nastavlja, ali još uvek nedovoljno organizovan. Veza gotovo ne postoji, najpotrebnije radio veze nemamo. [14] Štab 1. proleterskog korpusa je pohvalio 3. krajišku brigadu za tu borbu, {Zbornik, t. IV, knj. 23, d. 111, s. 414. — Prim. M. V.) [15] Jagoš Žarić, tada zamenik komandanta 1. proleterske brigade. — Prim. M. V. 17,30 Stigli izveštaji Božin [16], nov Jagošev, 7. brigade. Levo krilo je zakasnilo. Druga lička izgleda da nije uopšte učestvovala. Prilikom izdavanja zadatka starešinama od strane štaba brigade, eksplodirala je paklena mašina! * Radio-London počeo da slavi generala Maklena, šefa engleske misije kod našeg Vrhovnog štaba. Nemamo ništa protiv. Tim pre što toliko isticanje njega znači podvlačiti značaj naše borbe, naše vojske, našeg Vrhovnog štaba. Ali opet je morala doći mistifikacija. I ovog puta »mi smo tu da bi se to znalo«. General Maklin je vrlo kratko bio kod nas, takoreći u prolazu, nekoliko meseci posle Dikina i Džona[17], koji se ne pominju ili samo kao njegovo drugo ime ... Razgovarao sam sa Đidom o njihovoj »crnoj propagandi«. Postizanje političkih ciljeva nepolitičkim sredstvima. Izvesno odustajanje od politike, politička nemoć, odustajanje od krupnih političkih poteza koji deluju ä la longue. [18] — Naučno, isključivo destruktivno razbijanje morala kod neprijatelja, izazivanje gole panike. Naučna demoralizacija. Niz recepata za »uništenje duše«, odgovarajući broj psiholoških elemenata u datom čoveku, tako da može bar jednim od njih zakačiti svakog građanina. Perfidno, moćno i kapitulantsko. Da ne govorim o uvodu, gde uvek napadnut boljševizam — radi verodostojnosti! Mon eher Dicken, vous ne saviez pas combien vous aviez, vous auriez raison, quand vous disiez que la BBC etait mal informee? [19] * [16] Bozo Božović. — Prim. M. V. [17] Džon Stjuart (John) kapetan, prvi šef engleske misije. Poginuo na Sutjesci. — Prim. M. V. [18] Na duži rok. [19] Dragi moj Dikin, vi ne znate koliko ste, koliko biste bili u pravu, kad kažete da je BBC potpuno rđavo obaveštena! 18. XII Bakovići (Kute više Kupresa) Sneg i zima. Pušim lulu. Prošli smo jutros pored Vukovskog, vraćajući se od Zanoglina — od Šujice. Šujicu nismo zauzeli — našom krivicom. Ponovili smo Arsinu grešku lane kod Bugojna. [20] Naredili smo povezan napad pre nego što su se jedinice zaista povezale. Trebalo je odložiti za 24 sata. Žrtve nisu uzaludne iz dva razloga: 1) neprijatelj je ipak udaren i pretpostavljam da će dobro razmisliti pre nego se resi i pokuša da krene dalje; 2) ovaj narod zaslužuje da ga branimo. Stigli Božo i Dule [21]. Nisam ih još video nego mi rekoše, i o čemu pričaju: mnogo smrznutih, »Garibaldinci« razbijeni, neprijatelj iznenadio, 20 ranjenih. I kad se to poveže sa jučerašnjim njihovim izričitim izveštajem da ne mogu nikako napadati, opravdano je upitati ih: »Imate li da javite išta što nije crno?« [22] [20] Arso Jovanović, načelnik Vrhovnog štaba nije dobro organizovao sa dejstvo jedinica u napadu na Bugojno. — Prim. — M. V. 24. XII 43. Jajce Pri povratku sa Kupresa, blizu Poričja, sreo sam grupu vojnika koja je išla na gore. Neko mi je od njih rekao »zdravo!« Bio je Oskar Davičo! — Kuda? — U 1. diviziju. — S kakvom dužnošću? — Za kulturni rad ... ali bih više voleo drugo! — Šta to? Pipnu rukom malu italijansku pušku koju je nosio o ramenu. — Da puckam! — Puskaj! [23] * 3. I 44. Jajce »Dijalektika istorije je takva, da mali narodi, nemoćni kao samostalni faktor u borbi protiv imperijalizma, igraju ulogu kao jedan od fermenata, kao jedan od bacila, tj. socijalističkog proletarijata.« (Lenjin: »Zaključci diskusije o samoodređenju«). * »Francuzi su, čak i tamo kamo su dolazili kao neprijatelji, umeli da zadobiju za sebe priznanje i simpatije. Nemce nigde ne priznaju i oni nigde ne nailaze na simpatije. A oni su to i zaslužili. Nacija koja je dopustila da u toku ćele svoje istorije pretvori sebe u oruđe ugnjetavanja svih drugih nacija. Takva nacija mora da najpre na delu dokaže svoju stvarnu revolucionarnost. Revolucionarna Nemačka je bila dužna, naročito u odnosu prema susednim narodima, da se odrekne sve svoje prošlosti. Zajedno sa svojom vlastitom slobodom, ona je morala da objavi slobodu onim narodima, koje je dotada ugnjetavala.« (Marks: »Nove Rajnske Novine«) [21] Dule Dušan Korać, politički komesar 1. prol. brigade. — Prim. M. V. [22] Koča je odložio drugi napad na Sujicu, ali očigledno prigovara Štabu 1. proleterske brigade. — Prim. M. V. [23] Pa neka! Iz Dnevnika Vrhovni štab se povukao iz Jajca 8. januara; istog dana uveče krenuli u Čukliće; 9. januara u zoru (još bila noć) krenuli u Popuže; 10. januara pre zore krenuli ka Podgorju i stigli u Vrbljane, zatim preko Jasenovih Potoka i Štekerovaca stigli 16. uveče u Kralje (Prekaje). Nemačka komanda je uvidela da nije uspela u zimskoj operaciji. Zbog toga, početkom januara 1944. godine, planira da razbije jedinice, uglavnom 1. korpusa, koje su se tada nalazile oko Travnika i Bugojna. Iz Beležnice 12. I 44. Mihaljčići (Vrbljani) [24] Jajce smo napustili 8. uveče. Nemci su u to vreme bili u Jezerima. U Jajce su ušli tek 9. ujutru, pošto su grad prethodno tukli artiljerijom. Druga nemačka kolona došla je sa Ugra, vodeći borbu sa 12. brigadom. [25] Posle podne 8. januara stigao je Šoša [26] kod Arse. Ni nalik na kneza — lepotana sa Šnjegotine [27]: tup, pokunjen, ošamućen, bespomoćan. Za sobom je dovukao ranjenike i predao ih nama na staranje. Bio je prosto krenuo za oslobođenu teritoriju! Ranjenike smo primili, a Šošu smo vratili natrag, sa zadatkom da zaobiđe neprijateljsko levo krilo i pridruži se Vasi. Pokorio se, ali nije bio ni ubeđen, ni čvrst. Otvorio je vrata sporo, zastao je kao da se nečeg prisetio. Reče: »Smrt fašizmu!'; i polako se izgubi. Prekosutradan pridružio se Vasi. Verovao je da ga jure što je imao sa sobom zarobljenog ministra! Nije čudo da mu je ovaj pobegao! A Vaso mirno, čvrsto i sigurno, kroz sam neprijateljski raspored! [28] [24] Grupa sela severno od Mliništa. — Prim. M. V. [25] Krajiška brigada 11. divizije. — Prim. M. V. [26] Josip Mažar Šoša, komandant 4. divizije, poginuo 1944. Narodni heroj. — Prim. M. V. [27] Selo na padinama planine Uzlomac, opština Čelinac. — Prim. M. V, [28] Izjava Vasa Jovanovića, komandanta 1. proleterske divizije: »I sada i onda mislim da je to bio potez u duhu celokupnog našeg ratovanja. Poznavao sam način ratovanja Nemaca. Procenio sam njihove namere, da će nastaviti napad. Ocenio sam da su veoma jaki. Nije dolazilo u obzir organizovanje odbrane. Morao sam izvesti manevar: Povlačiti se, značilo bi izložiti se gonjenju; skloniti se pa da oni prođu — ali kuda. Neprijatelj je obuhvatio krila. Jedino je došao u obzir manevar — »uz nos«, u suprotnom pravcu njegovog nastupanja, što nemački komandant nije očekivao. I zaista, Nemci su ujutro, po planu, nastavili napad — u prazno! a mi smo uništavali njegove rezerve i pozadinu.« — Prim. M. V. * Prva noć je bila teška, ne znam ni sam zašto. Na kraju marša jedva smo se vukli. Marš je bio haotičan, istrzan. U Čuklićima [29] prilegli smo u prljavoj sobi. Obavezna bolesna baba kašljala je uporno i obavezno bestidno, životinjski pljuvala na pod. Neki su je grubo i glasno grdili. To i ovo je jedino što ne valja. U Popužima razgovarali smo sa seljacima: novi ljudi liniju poznaju duboko, široko, životno. Ti nas neće izneveriti. To znamo i mi i oni. Izrasli su kroz narodnooslobodilačku borbu, opredelili se neopozivo. Oči im niko više zatvoriti ne može. Deca su nam pevala pesme o Titu i Šolaji [30]; znala su da pevaju svoje pesme. Priča jedan od njih, ćelonja: »Tek sad smo videli našu snagu. Razgovaramo mi pre neki dan. Pre rata nismo imali dovoljno žita: silazili smo najpre u Šipovo, pa u Jezero, pa Jajce, pa Banja Luka. Sada Janj[31] daje za vojsku, ne uzimajući niotkuda, pa se opet ima, živi. Pa otkud to? — pitao je seljak, a?« I kulturu će prihvatiti isto ovako, neopozivo, pouzdano i nećeš moći da poznaš našeg zaostalog seljaka. Još samo da mu objasniš kako da uredi kuću i čisto da živi. Duša mu je već svetla. [29] Čuklići, selo kod Šipova. — Prim. M. V. [30] Simo Šolaja, komandant odreda, poginuo 1942. Narodni heroj. — Prim. M. V. [31] Grupa sela kod Jajca. — Prim. M. V. Pričamo sa Venostom. Potrebno je da pogledamo našu vojsku i tuđim očima. Izuzetna smo mi vojska, mada prirodno izuzetna! (I ta prirodnost je velika.) Odustali smo od odnosa sa ženama, ne opijamo se... »Jako poštujete svojinu!« — primećuje Venosta! Disciplina visoka — to pokazuju svi naši podvizi — a ne vidi se; zaista je postala unutrašnja činjenica i obaveza svakog pojedinca. Englez »Peškir« [32] reče jednom, pre odlaska: »Ako hoće neko da vidi kako će da izgleda revolucija u Evropi, neka dođe sad u Jugoslaviju!« Kažem jedno. Kada smo umeli, pod ovako strahovito teškim uslovima, stvoriti ovakvu vojsku, umećemo da stvorimo i državu, uzornu. Narod smo pokrenuli, podigli. Znamo neku veliku »tajnu«. Osnovne poluge držimo čvrsto u rukama. * U Banja Luci naši su zarobili neku domobransku »kulturnu ekipu«, koja je sada sa nama. Među njima se nalazi neki muzičar, Dalmatinac, pretenciozan i umišljen. Uzgred budi rečeno, boluje od sifilisa. Tek je nekoliko dana sa nama. Prekjuče, kad smo došli u jedno selo, ušao je u jednu kuću i rekao: »Zašto se borimo za vas? Dajte hleba!« — A Voji [33], doktoru, kad ga je ovaj pregledao, rekao je: »I to sam dobio na finoj dami, verujte druže. Ali vi morate da me izlečite, sve da uložite za to. Žrtvujte se!« Došao je posle Voja i ispričao nam to, smejući se onako upola odsutno i gledajući onako neodređeno, nelokalizovano. i 15. I 44. Poljice Perte de vitesse. Une fois de plus! [34] »Karikatura: Hitler malim maljem sprema se da udari Staljina po prstu na nozi. Ovaj mali malj vezan je za ogromni koji Staljin drži u rukama iznad Hitlerove glave.« Perte de vitesse [35] Predviđeno da ranjenici ostanu »na terenu«. Ne ostaju ni odredi. [32] Nadimak jednog engleskog oficira. — Prim. M. V. [33] Dr Vojislav Đukanović, načelnik saniteta 1. korpusa. — Prim. M. V. [34] Gubljenje brzine (sporost). Još jedanput! [35] Gubljenje brzine (zakašnjavanje). Arsa se jedva složio da se Šoša vrati u centralnu Bosnu. Arsa se ni za Vašu nije odmah složio. I on nešto ne razume. Glava mu u izvesnim situacijama ne radi. Predvide se izvesne naše reakcije u slučaju izvesnih neprijateljskih pokreta. A kad se baš ta predviđena situacija pojavi, njena surova konkretnost uplaši i preti da poruši predviđenu reakciju baš na tu situaciju. Konkretno obara apstrakciju: znači ova je u glavi zaista bila apstraktna. Međutim, baš ona reakcija je konkretna i jedina plodonosna. — Jer će se nužda konkretnog probijanja ipak nametnuti — ali pod nepovoljnijim uslovima, sa skučenijom inicijativom i izborom. Svelo se na: odlaganju teškoće — koja u međuvremenu porasla. Arsi developper! [36] Na putu iz Jasenovih Potoka za Štekerovce, sreli smo blizu Mliništa dva naoružana seljaka sa petokrakom na kapi: članovi neke seoske straže koji su se približili pucnjavi da vide kako se borba razvija. Mlađi ispriča kako je bande nestalo otkad su obrazovane seoske straže. U šumi više Mliništa stariji zastade i pokaza rukom na jele i borove: »Ovu smo šumu branili još pre kapitulacije. I to od Nemaca. Država im prodala šumu. Dolazilo po 30 žandarma da štite seču. A mi sekirama ,razjuri'!« Ovo je prvi put da čujem da su seljaci branili šumu od države! O tome »Politika« nije nikad pisala. Znao sam za šumare i lugare, koji su bili plaćeni za to da brane šumu od seljaka. Osećali su seljaci već onda da je šuma njihova! Spuštamo se ka Kitkovićima [37]. Čobanin izdaleka viče: »Imate li olovku?« Stižemo u Poljice [38]. 5—6 čobanki mašu rukama i pitaju: »Imate li hartije za pisanje?« Tačno je video Radovan. Sve ovo je predmet za razmišljanje, za rešavanje, za akciju. Čudni su moji odnosi sa Radovanom. Onda kada to naročito osetim, ne ostaje mi ništa drugo do da ga izbegavam. Ne znam šta on meni priznaje — ili u čemu smatra da treba da me štiti. — Sa Verom je, posle one ludorije, grub. Za P[lavog] reče neko tačno: »On glumi samoga sebe.« [36] Objasniti! [37] Selo nedaleko od Drvara. — Prim. M. V. [38] Selo kod Drvara. — Prim. M. V. 17. I 44. Marčete (Prekaja) [39] Priča Ćup. [40] »Naređenje o polasku na Banja Luku zateklo je naš bataljon u jednoj školi bez prozora. Bilo je hladno. Sakupio sam borce i počeo da im tumačim da je ovaj napad drukčiji nego dosadašnji, da neće biti kao u Bugojnu. Sav grad je opkoljen bunkerima sa trostrukom žicom, svuda nagazne mine, ručne bombe, da jedan deo boraca treba da se žrtvuje kako bi ostali prošli. Traže se dobrovoljci, koje čeka sigurna smrt. Mi ćemo im ovde unapred reći: Slava im! Javljajte se!' — ,Ja', ,ja', ,ja'... javiše se njih 52. Dobro, rekoh, a sad od vas treba da se izdvoji 15 koji će ići sa sekirama napred, da seku žicu. Ti ne mogu ostati živi, moraju poginuti svi. Ima li ko? — ,Ja', ,ja', ,ja' ... javiše se njih 30. Objasnih im da se radi o životu, još jednom, da li su pri svesti. Svi ponoviše da hoće! Onda im rekoh svima: nije onako kako sam opisao, nego kao obično. I kad smo krenuli, niko nas ne bi mogao zadržati!« Dara Marčeta ima 15 godina, snažna je i rumena. I ona oduševljeno priča o tome kako je naučila da čita i piše. — »Sad smo počeli da učimo i latinicu!« — I žene uče, zajedno sa nama. Sve se to podiglo otkad je buknuo ustanak ... Stare poštujemo i slušamo, ali kad bi nam to zabranili, ne bi ih poslušali. Ali oni ne zabranjuju, ovi naši su napredni. U selu Poljice mlada seljanka uzela je neku bezvrednu knjigu koju smo ostavili u kući. »Ima ovde praznog za pisanje.« Pre nego što smo joj dali, gledala je u nju. 18. I 44. Marčete (Prekaja) Priča Ćup ... »U početku bio sam velika kukavica. Posle nekih nezgoda čvrsto sam se odlučio da više ne budem ... Reka Unac nas je odvajala od sela Golubić [41]. Jednog dana pođoh prema reci sa još 2—3 omladinca. Njih sam ostavio dalje u trnju, a ja sam prišao do same obale. Preda mnom reka, iza čistina. S one strane stajao je ustaški stražar. Viknuo sam, pobro! i počeo da razgovaram sa njim. — Dokle ćemo ovako da se tučemo? Onaj slegnu ramenima. Uskoro se pojavi i drugi, nasloni se na pušku i nastavimo razgovor. Malo po malo sakupi se još 40-ak ustaša, pa poče i narod da se skuplja, ćutke — a ja ovde sam, bez mogućnosti povlačenja. Razgovaramo. Pojavi se i tzv. komandant. Započeli razgovor i sa njim. On mi je odgovarao grubo. Razgovarali smo o borbi. Tumačio sam im da ovo nije nikakva srpska borba, da se ne stidimo šume, da smo se digli zato što su ustaše počele da nas kolju. Komandant to nije priznavao, govorio mi da lažem.. [39] Grupa sela kod Drvara. Tu je bio Štab 1. korpusa. — Prim. M. V. [40] Borac — kurir — prezime u nekim selima u Bosanskoj Krajini. — Prim. M. V. [41] Selo nedaleko od Knina. — Prim. M. V. Prošlo je već preko pola sata otkad sam sišao na obalu. Mogućnosti odlaska nema! — Dođi bliže, pređi ovamo! — Neću sada, drugi put. Ne bojim se smrti. Kad sam došao ovamo, mogao bih i preko, ali sad neću ... Možete li da me ubijete? — Možemo! — Pa vidite, znači mogao bih i preko. Ništa se ne bi promenilo. Razgovor je trajao tako još dva sata. Oni su me još nekoliko puta pozivali, ali ja sam im uvek isto odgovarao: da sad neću. Najzad rešio sam da pođem. Pozdravio sam stisnutom pesnicom, stavio pušku na rame, okrenuo se i mirno pošao. Čekao sam kada će zapucati. Išao sam. Niko nije zapucao.« Priča Ćup nespretno, zamuckujući, maše rukama. I skromno, prirodno i pomalo hvalisavo — sporo, epski. »Mene i još petoricu bili zarobili Italijani na spavanju. Bila je zima. Sedeli smo oko vatre. Čuvala nas dva stražara. ,Zima' rekoh stražaru — ,zima' odgovori on. Počeo sam bio da lupam nogama, tobože da bih se ugrejao. Ustao sam, i dalje tapkao nogama, skakućući... Drugu pored mene rekao sam da ću da pobegnem. — ,Nemoj!', veli... Odjednom poletih! Stražari se nisu odmah snašli i nisu odmah počeli da pucaju. Pušku su mi bili oduzeli. Dvojica njih su me dugo gonili.« »Jednom su me zarobili i četnici, omladinci iz mog sela, prijatelji. Bilo im je jako žao, sve su kukali, ali su se bojali Mana Rokvića, mog kuma. Sve su mi govorili da im je krivo, bili su neveseli. Najzad rešiše ipak da me puste, pošto su zapretili seljacima da će ih grozno kazniti ako iko od njih ispriča Manu da su me bili zarobili.« »Sutradan uveče napali smo četnike i zarobili neke od onih omladinaca. Dvojicu smo streljali.« * »Na Unac sam išao još nekoliko puta, ali ne na obalu. Jedanput sam mislio da ih napadnem, pa ma stradali i civili: ne bi bila nikakva šteta, svi su bili gadovi. Vikao sam ,Pobro!' — onaj se dugo nije odazivao. Opet su se sakupili na onoj obali: interesovao sam ih, nikad nisu bili videli ranije partizana, a kamoli razgovarali sa njim. Nisam naredio otvaranje vatre. Komandant je vikao na njih, grdio me, pretio mi — izgleda da im je bio zabranio da razgovaraju sa mnom. Posle smo u Bihaću zarobili jednog od ovih. On nam je ispričao da im je dolazio na razgovor neki partizan na Uncu. — To sam bio ja! A zašto onda niste pucali na mene, ono prvi put, kad nisam mogao da pobegnem? — Jedan je hteo ... ali komandant nije dao.« * Kad pričaju naši junaci, uvek se malo postidim. Ja sam im, eto, starešina. Da li bih bio ravan njima u junaštvu, da sam s njima, stalno u prvoj liniji? * 22. I 44. Marčete (Prekaja) Delovi 1. proleterske brigade ušli su već pre tri dana u Jajce. Motorizacija se valja dalje ka Dalmaciji. U Mrkonjiću su ostali glavni »četnici«. Nemci prčkaju. Izgleda da je i ovde zimska ofanziva završena. Labavija je bila od svih prethodnih i pored velikog broja neprijateljskih vojnika. Idu da se suprotstave invaziji! * Odavde se vidi i Šator i deo Dinare. Dinara je sva pod snegom i blešti pod suncem. Već nekoliko dana nema oblaka — magla samo ujutru u dolini. Sneg se polako topi. U podne se već može sunčati. Soba je sva od drveta, i štrči nekako nad zemljom. Osećaš se kao na brodu. Vidik je širok i miran. Rat se opet, privremeno, udaljio. Besposleni smo, nepomični — bar mi ovde. I misao je sitna, pospana. Vreme liči na neke jalove beogradske dane. Rat je iživeo. Knjiga nema. Đido je bio i otišao. P[lavi] se duri, verovatno što nije u »Gornjem domu«. * U Jajcu su Nemci palili, pljačkali, ubijali. Silovali su stare žene, devojčice od 14 godina — pa i mrtve žene! O koliko uporno treba da ih mrzimo, koliko ćemo se srazložno morati svetiti. A svaki će vikati »Nisam ja!« dok mu njušku ne nabiješ u učinjeni zločin, originalni nemački, »Herrenvolk« — narod koji gospodari — nepobitno. * 24. I 44. Marčete (Prekaja) Vaso javlja radiogramom da su Nemci 22. o. m. ušli opet u Jajce, dolazeći, izgleda, od D. Vakufa. Jedinice 6. divizije ušle su noćas u Mrkonjić: četnici se nisu usudili da ih dočekaju. Šoša je ušao u Prnjavor. — Neprijatelj popravlja prugu Travnik—Vakuf. Od jutros opet pada sneg, vlažan, ipak uporan. Brda su nestala, zavladala je tišina i neka opreznost, pritajenost (priroda ne krije ništa sem sutrašnji, drukčiji dan). Rat traje, bezobzirno. Planovi se naprave pre nego što se promeni vreme, a sprovode se kad se vreme već promenilo. Pred prozorom sneg pada okomito. »Glumac« se smirio, piše — po nekom propisu. Hod mu je sitan, živ, a neispravljenih kolena — teško je opisati. Glasan je, samopouzdan, često izveštačen. Ima nečeg neprijatno ženskastog u pokretima, a izrazito seljačkog, i nešto namešteno krupnog u smehu (često). Ma ... ima neprijatne crne oči, nešto crno zgužvano između nosa, očiju i obrva. Nesumnjivo se prenemaže — nekako želi da se dopadne: tuđe, prevaziđeno po načinu. * Ponovo čitam »Klima« [42]. Nabacano je i razbucano, »rastreseno«, u stvari nema stila. Sećam se iz prvog čitanja da posle, kanda, se povezuje: ali ne bi smelo ni ovoliko da čeka. Tolstoj ni iz daleka nije dostignut. Tamo nema pisca, ne iznenadi te lepota ni pejzaža, ni scene: nema nikakve nameštenosti da pod-seti na zanatliju; zanat je nestao u stvorenom delu. Nema pro-mene ritma: vreme teče jednako — događaji su samo različito napeti. * Tek sam sinoć doznao da su Miki [43] streljali i sina i ženu — izričito. Dosad je o njima uvek govorio kao živim. I Veljku su streljali ženu. — Sad bombarderi streljaju njihove porodice. Strašan je to soj! [42] Maksim Gorki: Život Klima Samgina. — Prim. M. V. [43] Mihailo Đorđević, intendant 1. korpusa. — Prim. M. V. * Sanjao sam. U maloj sobi je toplo: klasično neposredno pod krovom. X otvara vrata i već drhti i grli! Usta joj mirišu oporo, imaju ukus čelika i predaje. Spremila se za ljubav! Posle raširenim rukama pokriva sparušeno mesto na trbuhu, ali ne grčevito, nego kao kad ovlaš poklopiš usta izvijenim dlanom. O tome bih umeo da pišem. * Setih se mojih bezbrojnih svezaka, notesa, beležaka — u fijokama na levoj strani mog stola za rad. Posle one »pijane prošlosti«, koju sam spalio u Parizu, rue de Vangirard, tu je bilo sve što sam zapazio u knjigama, pribeležio, primetio o njima, sve što sam doživeo, smislio, preboleo u Parizu, Frankfurtu, Beogradu, itd. Tekstovi, komentari, citati, ogorčenja, nedovršeni članci, filozofija, biologija, ljubav, osuda, oduševljenja, itd. Materijal čitave jedne mladosti, nekad prazan, jalov, uvek drag. (Bila su tu i pisma). Materijal za jednu mladost, jedno lutanje, snalaženje, učvršćenje. Ljutio se agent, kada je otvorio fijoku — i poneo sve, skoro i deo mog dečaštva. (Psovao intelektualce). Život je počinjao stoput iznova. Te početke je možda najviše vezivala ta hartija, složena, ispisana, išarana, nepobitna. Vjeri sam nešto čitao ponekad. Nije je zanimalo — iako je poricala. Bilo mi je drago, iako je tu bilo mnogo otpadaka, izraza praznina, dokonosti, raštrkanosti. Eh! Koliko mi je vremena trebalo da se »smirim«! da odustanem od prijatne neodređenosti, puste razdraganosti, itd. 30. I 44. Marčete (Prekaja) Dani su vedri i topli, već predskazuju proleće, neumitno. Nemačka rulja odvaljala se ka moru. Laknula je zemlja, zacarila tišina, ona tišina koja je mogućna jedino kad nema tuđe vojske. U tu tišinu prirodno ulazi i spada sve što je svoj život: i pesma vojnika i seljaka, dovikivanje, stoka. Prekaja prkosi, čitava: nepokorena, raspaljena, životna opomena i osuda kukavičluka. Prekaja sa celim selima, celim kućama, ruga se onim selima i ljudima koji su propali jer su hteli da se sačuvaju po svaku cenu. Prekaja — tvrdi dokaz pravilnosti naše linije. 1. II 44. Kralje (Prekaja) Pred našim očima rađa se rumen. Možda ga svi i ne vide. To što mi ostali vidimo kao rumen on oseća privlačnost baš zato što je to stil njihovih odnosa, njihovog života. 7. II 44. Drvar Vejavica traje. 12. II 44. Kralje (Prekaja) Oluja besni već nekoliko dana, sa malim prekidima. »Nepobitno« proleće se nepobitno izgubilo. Napadao je veliki sneg, naročito juče. Dole ga ima 1,5 m. Kuriri koji su večeras krenuli za Rore, nisu mogli dalje od Prekaja. Jutros su Nemci, većinom skijaši, sa 400 četnika, ušli u Grahovo. Buru su očevidno izabrali, ili izvršavaju neke planove izrađene u nekom đeneralštabu pre mesec dana — u kojima ovakvo vreme nije bilo predviđeno. Sutra dolazi Don Carlos više nas [44]. Pozvao je ovamo 3. krajišku brigadu. Teško će se probiti kroz sneg od Mrkonjića preko Mliništa. Ali Stari hoće da je ima uza se! Oluja je zaista strahovita, nezapamćena. Prekjuče je, usred magle i vejavice, blesnula munja i zagrmelo! Snega ima više nego čuvene zime 1941—42. Nemci idu — negde napred, većim snagama. Mi, već neko vreme, izbegavamo otvorene borbe. Sada kroz namete, ne bismo mogli ni da im priđemo! Idu »napred«, boreći se sa zimom, vetrom — ali, kanda, još ne sa svojom dušom. Idu »negde napred«, jer ne znaju kuda će. Mašina još radi, zahuktana. Ali, već i kod nas, ima tu trzaja i tumaranja progonjene zveri. Prokletstvo koje mora da tinja u duši još nije buknulo u pobunu, u konačno očajanje. Užas nad sobom i izazvanom grdnom nesrećom nije još probio tvrdu opnu arijevskog navijenog mozga. Još se nisu raskravile tvrde, bezdušne oči, plave kao metal od kog se pravi oružje. Još vešaju po banderama taoce i preglasno se smeju oko jela... Još ih mrzimo svakom česticom našeg tela, svakim delićem našeg osećanja i razuma. Još ih čeka uporna osveta. U celini, mi se sada mnogo manje zamaramo od neprijatelja. On mora da se kreće, a mi, bar zadnje vreme, nismo morali. Ako bi se nametnula borba, nama ovo vreme ne bi koristilo. Bilo bi nam oduzeto ono što je ipak ostalo naše glavno oružje: pokretljivost. Vreme usporava njihovo kretanje, znatno, ali ga ne može sasvim zaustaviti. Možda im je cilj da nas nabace na sneg, zimu, planinu, glad. Nemilosrdna je planina zimi. * Kažem, vešaju još uvek taoce duž drumova. Kakva besmislica! Koliki raskorak između propagande i stvarnosti! U ime »novog poretka«, »spasa od boljševizma« i »spasenja Evrope« — kažnjavati civilno stanovništvo, narode! Svesti svu politiku na teror, znači odustati od politike, od ubeđivanja, intelektualno kapitulirati pred otporom stvarnosti, diskreditovati sve svoje parole. A ipak ne odustaju od reci, od tumačenja koja nameću, takođe terorom. Nikad misao nije bila jače okovana — i perfidnija. I to je zahuktana mašina koja radi. Sve radi »po sebi«. Nekad je sve to bilo povezano velikom iluzijom o pobedi, a sada se vrti u prazno — još uvek kroz krv i bezumne patnje. [44] Tih dana Vrhovni komandant je došao u Drvar. — Prim. M. V. A mi, eto, mirno, baš kao boljševici! Koliko smo morali imati principijelnosti da bismo, još onda, usred međusobnog klanja Srba i muslimana, propovedali bratstvo među našim narodima — na primer. I to što smo govorili tada — i sada govorimo, sprovodimo, nepobedivo. Koliko perspektiva, realizma, odlučnog žrtvovanja trenutnih, prolaznih interesa: linija. Naši protivnici ne mogu razumeti razloge našeg pouzdanog uspeha — u stvari jer ipak sumnjaju u sebe, pa grabe svaku kap popularnosti, ne usuđuju se da propuste ni jednu priliku koja može da im da nekog uspeha, ma i sutra morali tražiti uspeh u suprotnoj prilici... I zaista bi bilo nerazumljivo, da ne govori kroz nas istorija, da kroz Crvenu armiju, kroz Staljingrad koji se ponovo diže ne govori ista istorija — da se ne radi o objektivno, istorijski pravednoj stvari. (I skroz tuđi Venosta uviđa, i govoreći o italijanskoj, tj. fašističkoj politici ovde, zaključuje da je bila oportunistička«, a o nemačkoj, hitlerovskoj politici i njenom neuspehu — zaključuje da je zbog toga što se Nemci ne bore »per una cosa giusta«.) [45] I SSSR i marksizam smo ipak poznavali uglavnom kroz knjige — i dugo je moglo mnogima izgledati da bi se njihovoj logici ipak mogla suprotstaviti neka druga, ravnopravna logika. Od takvog poverenja nije danas ništa ostalo. Mi danas osećamo neuporedivu tačnost, konkretnost, sadržaj nost, istinitost svake Marksove i svake Lenjinove reci — kroz stvarnost koju smo mi doživeli, kroz mase koje smo mi pokrenuli i od kojih smo toliko naučili, kroz borbu u kojoj smo imali sreću i čast da učestvujemo. Mi, kroz ovo basnoslovno iskustvo, tek sada smo u stanju da sagledamo i razumemo što su Sovjeti stvorili za ovo 20 i nekoliko godina posle oktobarske revolucije, kako su to mogli postići i koliko su zaista postigli. Nije se samo sovjetski sistem, izdržavši sva ova iskušenja, pokazao bolji od svakog drugog. On se ogromno izdigao, odmakao je svojom superiornošću, diskreditirao sve ostale. (U ime Marksa i Lenjina imali smo pravo, juna 1941, i nas nekoliko partizana protiv pobedničke milionske nemačke armije.) Kroz pobedu sovjetskog oružja, definitivno pobeđuje marksizam — lenjinizam, njegova naučnost i isključiva istinitost. Pokazalo se da tako moraju da rade narodi koji hoće da žive. Po-beda je ovog puta diploma o položenom ispitu zrelosti. Oni su jedini znali, do kraja znali šta da se radi. (— Pred podivljalim kulakom, pred utvrđenjem građenim dve godine, ista misao re-šava istim metodom, nepogrešivim, ogromne, potpuno različite probleme. La pierre philosophale — on l'a!) [46] [45] Za pravednu stvar. [46] Kamen mudrosti je pronađen! 14. II 44. Kralje (Prekaja) Na frontu, od prekjuče, uglavnom bez promena; izvesna aktivnost neprijatelja i kod Martin Broda i Bihaća; primećene izvesne veće koncentracije u severnoj Dalmaciji. Smisao tih pokreta i prikupljanja nije još jasan. Među papirima poginulog podoficira Hans Bauera iz 1. alpske Jägerdiv. »Edelweiss« [47] nađene su i neke posmrtne — pobožne slike: na jednoj strani Isus ili neki svetac, a na drugoj lik Arijevca koji je — otišao na nebo; zatim knjižica molitava, pa jedna molitva ispisana rukom. Sve više gleda nemački vojnik na nebo, i sve više mu njegovi vođi pokazuju — a neprijatelji šalju — na nebo! Opet kapitulacija nacionalsocijalističkog vodstva! Nema više zemaljskih argumenata za utehu naroda, porodica i budućih žrtava. Peva se o lepotama neba očevidno zato što slabo idu — i razvijaju — se stvari na zemlji. Lajava, krvava rulja koja je gazila Evropu i Rusiju, 1941. g. nije znala ni za kakvo drugo osećanje do za osećanje snage, nadmoćnosti, prezira svega što nije nemačko — pa ma bilo i nebesko. Bog je zaista bio izbačen — tu je bio »Führer«! Uz ostalo nađena je i knjižica Gebelsova (1943) o dužnostima ratnika. Osnovni cilj u njoj — a to je danas i osnovni cilj celokupne nacističke politike — jeste: na sve načine ubediti nemačkog vojnika, čoveka, da nema drugog izlaza do pobede, pa ma koliko skupo stajala — da je poraz isto što uništenje, ropstvo, prokletstvo, itd. Izgleda da je nemački čovek zaista to »razumeo«, toliko razumeo da jedva pomišlja na mogućnost drugog, narodnog, revolucionarnog rešenja, izvan okvira i alternative koju je propisao dr Gebels. Tim gore po njega, tim više će se okretati nebu. A ostali papiri? Crna propaganda, skoro! Neki list koji posreduje sklapanju brakova! Zapisi: pornografija, ili o ždranju — i redovno ubeležavanje pređenog puta; po datumima i kilometrima. Tako se nacionalsocijalistička partija bori protiv očajanja: nebo i Lili Marien! * [47] Lovačka divizija »Edelvajs«. [48] Vjera, rođena Bakotić, supruga Koče Popovića od jula 1933. g. — Prim. M. V. 13. II 44. Kralje (Prekaja) Noćas sam doživeo Vjerinu [48] smrt — u snu. Grozno, i besmisleno kao što može samo u snu da bude. Rat se završio, vraćam se kući. Majku sam već video, i treba da se vratim odmah posle ručka, da se okupam. Doći će Vjera. Idem kući. Na ulici srećem neke drugove. Pozdravljamo se normalno — kao da smo se već videli po mom povratku — progovorimo koju reč. Penjem se u stan. Majka mi mirno ispriča da je Vjera otišla u podne pravo na groblje i — obesila se nekom pertlom! Sećam se spuštenih pogleda drugova koji su me malopre pozdravili na ulici. Vjera se obesila! Na dan mog povratka, baš kad je trebalo da se vidimo. Zašto? Kako je mogla? Ne može to biti samo osećanje krivice, ma koliko velika bila — ni nepopravivog neverstva! Ima tu toliko bezdušnosti, nepojmljive, čudovišne. Slika je strašna, nepodnošljiva. Obeležava takav pad, takvu unakaženost, takav beznadni očaj. Zbog čega? Posle ipak razgovaram normalno, o sitnim stvarima. Povremeno se vraća užas. 14. II 44. Kralje (Prekaja) — u ponoć Danas je stigao ovamo major Ćerčil [49], sin Vinstona Čerčila. [49] Randolf Čerčil, (Churchill), sin predsednika vlade Velike Britanije, poslanik, spustio se padobranom u Drvar. — Prim. M. V. Posle večere dugo smo razgovarali, tj. on je govorio, a mi bismo po koji put nešto odgovorili ili primetili. Major Čerčil je krupan, sredovečan čovek. Francuski govori slabo, brzo i smelo. Kaže da je došao u Jugoslaviju na predlog Maklina. »Govorili smo« o mnogim stvarima, a, razume se, uglavnom o ratu i politici. Major Čerčil ima o svemu sasvim određeno mišljenje. (Usput je odmah napomenuo da je član parlamenta.) Ta određena mišljenja, koja su vrlo realistička, često gruba i retko duboka, izlaže otvoreno, neposredno, sigurno — izlaže ih kao činjenice. Takva je »činjenica« da su Englezi ranije sumnjali u rusku iskrenost, da je to razumljivo kad se zna da su u Rusiji komunisti, i ostale »činjenice«, da tamo ima još mnogo feudalnih ostataka i da je to azijatska zemlja; dalje, iako su Sovjeti u stvari skromni i razumni u svojim predlozima Poljacima, poljska vlada nije smela to da primi, jer bi svaka vlada koja bi pristala na tako što odmah bila oborena. U svemu tome ima neke bezobzirne, rekao bih nasledne, imperijalne silovitosti. »U početku, svi su naši intelektualci govorili da su krivi samo nacisti, dok nemački narod... A bar sad treba da bude jasno da to nije slučajno isti narod koji je izazvao rat pod Fridrihom, pod Bizmarkom, Vilhelmom ... Nemci će ovog puta skupo platiti, ne zato što iko pomišlja, ima u programu da im se sveti, nego zato što će morati tako biti. Posle poraza Ne-mačke ostaje Japan, brodova neće biti mnogo. Hrana koja se bude ipak dovozila deliće se, prirodno, prvo narodima koji su stradali od Nemaca, a Nemcima tek, ako ostane nešto ... a neće ništa ostati... Uostalom kazniće ih Staljin ... Pogledajte Italiju! Strahota! I tamo vlada glad i pustoš, nema ni hleba, ni ćumura. Kad se Nemci budu povukli, porušiće i električne centrale. Oni su mislili da je tako lako izvući se iz rata! Nije! ... Rusi sigurno ne zarobljavaju mnogo Nemaca; naime, za zarobljenike sigurno nema hrane, tj. prvo dolazi vojska i narod, a za zarobljenike ne može da stiže redovno, pa moraju da umiru ...« Naivno se čudi major Čerčil kakvog interesa imaju Nemci da se zadržavaju na Balkanu. Kadgod mu pomenem situaciju na našem frontu, pita: »A jeste li ubili mnogo Nemaca«? »Dobro je što su se u Grčkoj pomirili. Situacija kod vas je jasna. A tamo se ni jedna strana ne bori protiv Nemaca, nego jedino među sobom ...« Englezi neće ili ne mogu da razumeju da se Grci ne bore među sobom zbog nekog prestiža, i sl. Jednostavno, sluge okupatora su na isturenoj liniji i svojim telima štite okupatora i nanose gubitke svojim sunarodnicima koji se bore za oslobođenje od okupatora. [50] Priznaje da je nemački vojnik odličan, tako je vaspitavan desetinama godina; kao što je neko rekao: »ovca mesožder... i manje je opasno što je ovca, nego mesožder«. »Za Engleze se kaže da ne znaju kada su izgubili rat, a Nemci ne znaju kada su ga dobili. Hitler je zaista bio dobio rat, pa je napravio veliku glupost, napao je Rusiju... Uopšte pravi gluposti; posle Minhena, samo da nije prenaglio, mogao je da napravi još jedan Minhen, pa još jedan... ali on se zaleteo, izgrdio onog Čem-berlena [51] koji mu je išao na poklonjenje, započeo Prašku aferu — koja u stvari nije uopšte bila važna za njega.« Iskreno se divi Crvenoj armiji, njenoj moći, inicijativi, organizaciji. Uspehe tumači ipak njenom trostrukom brojnom nadmoćnošću, uglavnom. Usput je napomenuo da je bio u Teheranu. Ispričao nam je nekoliko Staljinovih dosetki. Priznaje da je naša vojska mnogo organizovanija nego što je mislio, nego što se misli. Zbog imena »partizan« većina zamišlja neke gerilske grupe. [50] Beleške autora — privatni arhiv. Slično je kasnije rekao i De Gol u svojim Memoarima: »Britanci se čude što se Francuzi međusobno tuku kad im je svima zajednički neprijatelj fašistička Nemačka. Britanci ne razumeju o čemu je reč. (Šari De Gol, Ratni memoari, Presveta, Beograd, 1968. — Prim. M. V.) [51] Čemberlen Nevil (Chemberlain Neville) predsednik britanske vlade 1937—39. god. — Prim. M. V. * Tako priča major Čerčil, sin Vinstona Čerčila. Mnogo od onoga što govori je istinito, zaista »savezničko«, raduje nas — ali smo, u stvari, tuđi jedni drugima, daleki, potpuno različiti. Ćela podloga je druga, i tradicija, i istorija, i psihologija. Svi koje smo ovde videli, oni istaknutiji, imaju snage, širine i odvažnosti. Pa već samo to njihovo »prodiranje« padobranima u Jugoslaviju! Nečeg rafinirano gusarskog i — magnatskog. Naša sigurnost je dublja, šira; naša staloženost skromnija, istorijskija. Jasno da tu nije nikako reč samo o psihologiji: oni praktično, iskusno i vesto rešavaju datu situaciju — i konkretno; mi svesno učestvujemo u istoriji naroda, sa narodima. Njih neće iznenaditi niti zbuniti nikakav Hitlerov potez, držanje prema Draži naziva greškom koja se vrlo sporo ispravila — »Tako to uvek biva sa Foreign Office-om« [52] — ali oni ne znaju moć, mogućnosti, stvaralačku sposobnost naroda: našeg, poljskog, pa i ne-mačkog. Oni ne znaju zakone razvitka današnjeg društva: prodaju, kupuju, sklapaju sporazume, trguju, rešavaju ali ne znaju, ne razumeju da u »društvenoj proizvodnji svog života...« Oni ne bi mogli razumeti zašto danas, kod nas, čobani traže olovku da bi učili da pišu. [52] Ministarstvo spoljnih poslova engleske vlade. — Prim. M. V. * (Venosta, sluga, nije progovorio ni jednu jedinu reč. I Amerikanac je ćutao, jer ne zna drugi jezik sem engleskog.) 16. II 44. Kralje (Prekaja) — Et que pensez-vous de l'Espagne? — Apres la guerre, Franco se sentira sürement tres isole... Maintenant il n'est plus tres interessant. Au moment decisif nous avons reussi ä le faire rester neutre ... Quant ä l'Allemagne, il faut s'attendre ä ce que l'Armće (les gcneraux) s'oppose ä Hitler, au national-socialisme et ä la continuation de la guerre. [— A šta mislite o Španiji? — Posle rata, Franko će se osećati veoma izolovanim. Sada nije tako interesantan. U odlučujućem trenutku uspeli smo da ga prinudimo na neutralnost... Što se tiče Nemačke treba oče kivati da će se vojska (generali) usprotiviti Hitleru ili nacional- -socijalizmu i nastavku rata.] Sinoć sam dugo razgovarao sa Venostom. Gleda mračno na sudbinu Italije. »Ili će se narod prenuti iz osnova i stvoriti potpuno nov duh, ili će živeti u ropstvu ... Dakle, nema izlaza! ... Sreća je moja što sam već star! ... Ne znam ko je kriv za to, ali prilika je propuštena — onda kada je Musolini oboren: tada je mogla Italija organizovano i celovito da se okrene protiv Nemačke. Kažu da je to i hteo da učini Badoljo, ali da su mu, navodno, Englezi savetovali da pričeka. I dok su oni čekali, Nemci su upali... Tačno je: da su Englezi pokazali onoliko odlučnosti kao vi, mogli su bez po muke da ovladaju čitavom Italijom, da pridobiju vojsku kao organizovanu silu, vera naroda bi porasla ... Ovako, sada, narod je dezorijentisan, ne želi da se bori protiv Italijana koji su ostali pod Nemcima, a i ne vidi za šta, za koga se bori... Tragična je i crna sudbina Italije. Narod se mora probuditi, mora oživeti, ali bojim se da ćemo dotle morati dugo čekati... Moram vam reći da je najugodniji period u čitavoj mojoj karijeri bilo vreme provedeno u Splitu. Splitska buržoazija nas je, naime, prijateljski dočekala, mislim jedan deo, onaj najbogatiji, koji se brine samo o svojim interesima. Kada su naše pozicije počele da slabe, taj deo buržoazije počeo je da se odvaja od nas — ali ne da bi se približio vama, nego očekujući Engleze. I kad je Italija kapitulirala, oni nisu gledali k vama nego ka moru, nadajući se engleskim brodovima.« Sinoć smo očekivali dolazak engleskih aviona sa materijalom. Padao je sneg, ali je mestimično ipak bilo vedro. Avioni nisu došli. I jutros pada sneg. Andra Lompara [53] smo sinoć poslali u bataljon. [53] Andro Lompar, intendant 1. bataljona 1. proleter, brigade. Bio zarobljen na Sutjesci. Poginuo na sremskom frontu. — Prim. M. V. »It is not given to the cleverest and the most calculating of mortals to know with certainty what is their interest.« Winston Churchill: »Let us all go forward together«, Quebec, 31. August 1943. [Nije dato najpametnijima i najproračunatijima među smrtnicima da sa sigurnošću znaju što je u njihovom interesu.« Vinston Čerčil: »Krenimo svi zajedno napred«. Quebec, 31. avgust 1943. 17. II 44. Kralje (Prekaja) Od Radovana sam sinoć primio pismo ove sadržine: »Druže generale, Čestitam ti od sveg srca proizvodnju u čin general-lajtnanta. Mislim, na osnovu iskustva sa prevodom Molotova, da je, zaista, pravedno i pravilno ovo — unapređenje. Tvoj odani, Radovan Iz Beležnice P.S. Crni lijek — to je za tebe kao negenerala; 1 bijeli — za prvi generalski čin, drugi bijelo-plavi — za drugi generalski čin. Neka su ti nazdravlje! R.[adovan Zogović] P.P.S. Da bih ti onemogućio da ne budeš duhovit, napominjem ti da znam sve viceve koje bi ti mogao napraviti u vezi s mojim prevodom himne.« * Pričali smo sinoć o Prvoj brigadi u vreme kad je još bila jedina. U Hercegovinu su nas bili uputili da nešto naučimo od Hercegovaca. Po izveštajima koje su slali a i, u nekoliko akcija, postignutim krupnim rezultatima, zaista je izgledalo da mogu i treba svakom da posluže za primer. Kad smo stigli, već je bila počela kriza — politička, pa dakle i vojnička. Za nama su stigli Crni i Lola. Ni Mira [54], ni Pavle [55], ni Petar [56] nisu imali ni hrabrosti, ni skromnosti da vide situaciju kakva jeste. Trudili su se da nas zadrže »još koji dan« — kao da se o tome radilo! Pojavili smo se svuda, potukli, pa povukli. Išli smo Italijanima za stopama, a na kraju su četnici krenuli za našim stopama. Od onih hercegovačkih partizana koji su krenuli posle za nama — obrazovana je Hercegovačka brigada. [54] Miro Popara, politički komesar Odreda, poginuo 1942, narodni heroj. — Prim. M. V. [55] Pavle Kovačević, partijski rukovodilac u Hercegovini, poginuo 1942. god. — Prim. M. V. [56] Petar Drapšin, komandant Hercegovačkog odreda, španski borac, izvršio samoubistvo posle rata. Narodni heroj. — Prim. M. V. Kod Gata smo doživeli prvi veći neuspeh, imali velike žrtve. Razlozi su mnogobrojni: neki bataljoni su zadocnili, drugi su radili suprotno predviđenom planu, Crnogorci su otkazali onda kada se akcija naših jedinica više nije mogla obustaviti, itd. U svakom slučaju, bilo je tu i naše krivice: trebalo je bolje i opreznije objasniti zadatak, potpuno obezbediti stizanje na vreme, itd. Kadgod se pomene Gat, sećanje na tu strašnu, krvavu borbu izazove kod mene osećanje bola, tuge — krivice, i nekog »kajanja«: žrtve nisu bile opravdane. (A i akcija je bila zamišljena suviše smelo — »odlučujuće« — bez potrebe.) Na Vita barama smo se obrukali, mi iz štaba. Nije bilo nikakvih posledica, niti ijedne žrtve. Naredili smo povlačenje, kada je otuda otvorena vatra prema nama. Tačno je da smo bili umorni i gladni, ali smo dopustili »neprijatelju« da nas iznenadi. Što je najvažnije, snage napadača mora da su bile sasvim male: verovatno neka četnička grupa koju smo mogli bez po muke da razjurimo. Nismo se snašli. Pod utiskom prethodnih borbi — oko Gacka — koje su bile vrlo oštre i teške, prebrzo bez razloga pretpostavili smo da su neprijateljske snage jake i resili se na povlačenje: na takvu odluku mnogo je uticalo to što smo bili iznenađeni, što su meci fijukali pored našeg logora. Ljude smo, naredivši brzi marš za izbijanje na brdo i za izvlačenje, po kiši i vrlo teškom putu, silno — izmorili. »Neprijatelj«, međutim, nije ni pomišljao da nas goni — et pour cause. [57] — S pravom nas je posle Arsa izgrdio što smo »pobegli«. [57] S opravdanim razlogom. Pogrešili smo i, ono ranije, kad smo one bataljone koji su bili pošli za nama iz istočne Bosne i došli u Vrbnicu — vratili natrag na njihove terene. Bila je u tome namera da ponovo ovladamo tim terenom, za leđima neprijatelju, odnosno ofanzivi. Ali to onakve jedinice nisu mogle da izvrše — i bilo je u tome ipak podsvesne želje da otresemo teret koji su, naročito tada, na tom pustom terenu, baš ovakve jedinice predstavljale za nas; bilo je, dakle, tu malodušnosti, besperspektivnosti, ležernosti, nedovoljnog osećanja odgovornosti. A vrhovni štab nam je bio izdao jasno naređenje — čiju jasnoću Arsa nije umeo, pred našim argumentima, da odbrani. Neke koristi je ipak bilo od tog »vraćanja na svoj teren«: održanje Romanijskog odreda. Nismo bili shvatili da je prisustvo tih »dobrovoljačkih« jedinica uz nas značilo već i nešto novo, njihovo potpunije opredeljenje. Oni su svi uprli oči u nas, tražili naslon na nas, osećajući da nemaju sopstvene unutrašnje snage da se organizuju i održe kao celina. Mi smo donekle videli taj pozitivni momenat, ali smo bili skloni i da njihovo »napuštanje svog terena« tumačimo kao odsustvo borbenosti. Glupo! Možda je bilo i toga, ali to nije tada bilo nikako najvažnije. Glavno je bilo da su svi ti ljudi prvi put osetili Nemce kao svoje neprijatelje, uz koje oni ne mogu da opstanu, da postoje uporedo. U proceni bila je to krupna greška. Bili smo strogo opomenuti. Kad nas je, odmah posle toga, Vrhovni štab poslao u Hercegovinu, otvoreno nam je rečeno da nam se daje prilika da popravimo naše greške — i da naučimo od Hercegovaca. Kao što sam gore objasnio, pokazalo se da nemamo šta tu da učimo — tj. da prenesemo kod nas — a operacije su sve do kraja, do Gata, vođene razumno i pravilno. [58] Uskoro po povratku iz Hercegovine, cela naša vojska uspešno je položila vrlo težak ispit: Treskavica. Zatim su došli Konjic i Livno, itd. [58] »I u svom književnom radu K. Popović je samokritičan: takav tip autokritike praktično ne postoji u našoj književnosti.« (Gojko Tešić, Književni spisi Koče Popovića, Prosveta, Beograd, 1985, s. 206. — Prim. M. V.) »Le gros fils du grand pere« [59] — opet me posetio, danas nekoliko puta. Čestitao mi je unapređenje i častio me velikom kutijom cigareta i flašicom pravog konjaka. »Ovde je situacija sada jasna. U Grčkoj su se, navodno, pomirili. Dobro je! Tamo, uostalom, niko se od njih i nije borio protiv Nemaca, nego jedino među sobom.« Smisao ovakve formulacije tek mi je kasnije postao jasan: izjednačuje n-o jedinice sa onim koje se od početka nisu uopšte borile protiv Nemaca. Dobro primećuje Plavi, da je tamo kraljeva vojska sigurno igrala ulogu zastora pred okupatorom, zbog čega n-o jedinice nisu mogle ni da priđu nemačkim vojnicima. Takav jedan period bio je prošle godine i kod nas: duboko ispred Nemaca, nailazili smo na četnike, domobrane, ustaše, itd., i zaista, spolja posmatrajući, izgledalo je da se ne bijemo protiv okupatora, nego jedino »među sobom«. Stvar se, međutim, rasvetljava čim se uvidi osnovna činjenica: da su sve te grupe bile aktivni delovi okupatorske vojske. Noćas je radio-London objavio da je u Italiju sa Bliskog Istoka stigao Poljski korpus. Sutra, ako bude lepo vreme, treba da se spusti sovjetska misija. * R. Ćerčil daje utisak nervno rastrojenog čoveka. Ima svega 32 godine, a po spoljnom izgledu dalo bi mu se 45! »Amerikanac« Popović govori o njemu kao čudaku. * Govoriti o pojavama »zamorenosti naroda« kao što čini »Naprijed« — kakva besmislica, potpuno pogrešna tematika. Kako narod da se umori od života. U mnogim krupnim istorijskim periodima narod je patio, povremeno i zastajao pred teškoćama, ali nikad umoran od svoje životnosti, od svoje upornosti, od pravde, od budućnosti. Rat nije ovde, za nas, spoljna činjenica — koja može da postane nesnosna, nepodnosiva, ovde je rat primljeno oslobođenje neizbežno sredstvo rastenja, osvešćivanja. Koja je revolucija ikad zamorila? /mal dit./ [60] [59] »Krupan sin velikog oca«. [60] Loše rečeno. 26. II 44. Kralje (Prekaja) 23. II spustila se kod B. Petrovca Sovjetska vojna misija na čelu sa generallajtnantom Kornjejevom [61]. U Drvaru 24. uveče priređena je večera na kojoj su bili prisutni maršal Tito, gen. lajtnant Kornjejev, brigadni general Maklin, general-major — (komandant brijanskih partizana), pukovnik Teriš [62], major Čerčil i oko 20 viših i nižih oficira iz sovjetske misije. Govorili su Tito, Kornjejev i Maklin. Svečane crvenoarmejske epolete donekle su nam olakšale obraćanje sa »gospodine majore«, »gospodo oficiri«. Kada je svečani deo prošao, ostali smo u sali sa nekoliko sovjetskih oficira: pevali smo zajedno, i niko nikoga nije nazvao gospodinom. Za večerom, levo od mene sedeo je Čerčil, sa kratkom oštrom bradom — nekako napet, rasejan, kao uvek kad nije zagrejan. Razgovarao je, na engleskom, sa majorom Zaharovim, koji je sedeo desno od mene — i sa mnom. Mene je čisto »padobranski«, prodorno, nametljivo pitao o mnogim stvarima, o kojima nisam bio naročito željan da govorim: otkada je Tito poznat, kad je postao političar, gde je bio za vreme prošlog rata, itd., mislim li da će komunisti zavladati Evropom posle rata, u Francuskoj, na primer, itd. Govorio mi je čas francuski, čas engleski — pošto je uobrazio da potpuno razumem engleski. Zaharov [63] je plav, živahan mladić, prijatan, srdačan i neposredan. Rekao mi je da se oni svi osećaju ovde kao kod kuće — i videlo se zaista da se tako osećaju. M[itra] [64] me »raskrinkala«. Kaže da ne pišem zato da bih sačuvao legendu o sebi; to dabome nije tek tako, nego je izvedeno komplikovano prosto, kao moje generalsko držanje! Nisam se složio — ali sam se zamislio. Posle mi je to i Đido još grublje ponovio: njega uopšte ne zanima hoću li pisati ili ne, hoću da ostavim utisak »genije«, kroz pet godina, ako i budem hteo, neću biti u stanju nijedan red da napišem — pa posle je najnormalnije da govori o čemu bi trebalo da pišem. [61] Kornjejev Nikolaj Vasiljević, general lajtnant Crvene armije, šef sovjetske vojne misije pri Vrhovnom štabu. — Prim. M. V. [62] Clan sovjetske vojne misije. — Prim. M. V. [63] Zaharov — član sovjetske vojne misije — komsomolac. — Prim. M. V. [64] Mitra Mitrović, na radu u agitpropu CK KPJ. — Prim. M. V. Opet sam bio nekoliko dana sa Markom i Đidom. Divni ljudi! Marko pametan, odmeren, pouzdan, miran, energičan, staložen, pronicljiv i — skroman. Đido — onakav kakav je, na neki način genijalan, i rasejan i oštar, i pronicljiv i odsutan. Izgrađene, jake ličnosti. Nije Mitra u pravu. Neki mehanizam, kakav ona zamišlja, postoji u mojoj glavi — ali obrnuto raspoređen. Pokušao sam da joj to objasnim, ali nisam uspeo. Jednom sam, u Livnu, pokušao već to da objasnim Mitri, kad me prekorela što ne učestvujem dovoljno, ne interesujem se dovoljno partijskim pitanjima. Znam da ovo objašnjenje u suštini nije lepše od Mitrinog, ali je istinito. Nije me to pogodilo kao intelektualca, nego baš kao komunistu. Paradoksalno je to: treba da pišeš. A ti se bojiš da pišeš, da ne bi to ispalo niže od onoga što ti hoćeš da predstavljaš. A mesto »legendarno« smo ti mi odredili, mi tražimo da pišeš — dakle, smatramo da se time nećeš načeti. Pa šta ja čime od čega čuvam, onda? — Pisaću. * 28. II 44. Kralje Juče su, usred dana, saveznički avioni bacali materijal, na polje pred nama. Spustilo se i nekoliko engleskih i američkih oficira i podoficira. Prizor je bio veličanstven: deseci raznobojnih padobrana vijalo je nebom; kante bez padobrana padale su uz tresak. Bacanje je vrlo slabo izvedeno, raštrkano na ogromnoj prostoriji. Bez pomoći seljaka, devojaka, dece, materijal ne bismo zadugo prikupili: bez naređenja svi su se dali na posao, nosili na leđima ogromne bale, poterali sanke, konje. Dečko od desetak godina, kome je jedan naš borac rekao: — Pazi da ništa ne fali! odgovorio je mirno i ozbiljno: — Ne boj se, znam da je ovo potrebno našoj vojsci. Baba »Halifaks« [65] poljubila je u ruku američkog pukovnika koji je prvi stigao u naš štab. Posle je četiri puta silazila na potok da donese stvari. [65] Šaljiv naziv za seljanku-aktivistkinju. — Prim. M. V. * Ne liče nikako na nas ovi Englezi i Amerikanci. Ne samo druga rasa, nego, rekao bi čovek — druga vrsta. Do zla boga su hladni... Govorili o hipokriziji? Ne. Više liči na neki oblik skamenjenosti, paralize. Reci, osećanja, stvorena su u nekom manje »kulturnom« dobu, označuju nešto poznato, ugovoreno, pa se i dalje upotrebljavaju — bez veze sa sopstvenim doživljajem. Virtuozna fosiliziranost. Beskrajno su manje ljudi, manje potpuni ljudi od nas, završeni — bez obzira da li pametni, kao pragmatisti. * 29. II Tek kroz ove primerke rase postaje do kraja razumljiv William James [66] i njegova »filozofija«. Od ovih ni jedan nije došao da se bori za kakvu bilo ideju, slobodu, narodno pravo. Tačno reče neko: »Došli su kao trgovački putnici.« Ne bore se ni za demokratiju — već za pare ili, najsvesniji, za imperiju. Čak ni avantura nije čista, nego — »plaćena, izmerena«. To važi sigurno i za one, među njima, koji relativno najviše ginu: avijatičari. Možda je nešto drukčije u mornarici, gde je tradicija i kao takva živa. Dođe čoveku da bude »panslavista«! Treba, doduše, ostaviti marginu — jer su ovde došli špijuni, ološ moralni. Ali i Nemcima smo ostavljali marginu, pa ništa — u njoj nikoga. Psihologija im je veoma bliska nemačkoj, u osnovi, s tom razlikom što su oni bogati (u celini uzev), a Nemci siromašni: nisu mogli da plate sebi ni luksuz »demokratije«. [66] Viljem Džems (William James), američki psiholog. — Prim. M. V. * A juče — sve do jutros — bio je ovde major Crvene armije Kovalenko [67]. Ko brat. I smeje se kao mi, i priča o svemu, i interesuje se za sve — zajedničko nam je. [67] Kovalenko, član sovjetske vojne misije. — Prim, M. V. Od padobranaca, koji su već dva dana ovde, niko nije ni jedno pitanje postavio o našoj borbi. Američki potpukovnik, kad je stigao u naš štab prvo je pitao: »Jesu li Nemci daleko? ... Ima li više od 10 km.« Dikin je ipak bio drukčiji: zajedničke patnje su ga nekako raskravile, a i bio je i suviše pametan da se ne bi trudio da svojim ponašanjem i držanjem ne štrči među nama. I Maklin se nešto malo prilagodio, ali spolja, očevidno. Treba ih videti ovako čiste, kada padnu s neba, pa sagledati njihov pravi, neobuzdani, »prirodni« lik. Pita se čovek umeju li bar ženu da zavole ili je i to navijena gramofonska ploča — određena. Kad je krenuo odavde, američki pukovnik Maxwell oprostio se sa svim našim oficirima pojedinačno i svima nam je isto rekao: »Beskrajno sam vam zahvalan na svoj ljubaznosti. Nadam se da ćemo se opet videti.« Pri tom je upotrebio i odgovarajući glas i pogled; reči su tako izgovorene kao da polaze iz srca — ali ni srca, ni duše u njima ni zere. Takvi mora da izgledaju Japanci. Starmalo pleme, savršeno, roboti u kojima je i misao savršena i mehanička. Jaz je i između nas i njih ogroman, toliko koliko između kapitalizma i socijalizma. 1. III 44. (Prekaja) — Jedan starac, seljak, želi da govori sa komandantom. — Vidi šta hoće! ... — Kaže da hoće nešto da pita. Ušao je Lazar, iz Leskovice. Reče da mu je 65 god. Došao je da pita kakvi su ovi saveznici, što su se spustili pre neki dan, Englezi i Amerikanci. Može li se, pita, imati poverenja u njih kad na njihovoj teritoriji živi naša »bivša vlada«. Pošto smo dugo pričali, zapevao je stihove, koje je sam sročio, o ustanku. Rekao nam je pred polazak: — O, da je ovde zemlja kao u Banatu, kako bismo hranili našu vojsku. Sva su mu tri sina u vojsci. Najstariji je poginuo, već na početku ustanka. — Neka, hvala bogu! — veli. * 3. III 44. Kralje (Prekaja) Stiglo je pismo jednog odbornika da se narod buni što se razvila trgovina stvarima i spremom bačenom iz aviona. Jedan seljak od nekog vojnika dobio par cokula, menja se kajmak za padobrane, itd.! Bilo je, zaista, nekoliko slučajeva — kao što smo naknadno utvrdili. Ali uzbuna je karakteristična, pocrtava važnost koju roba ima za seljaka ... I Englezi računaju na to. * Došao je Steva [68] sa Visa. Priča kako su Englezi hteli da uhapse Ćeću zbog toga što je ošamario nemačkog vojnika, zarobljenog, koji se — oslanjajući se na postupak Engleza — drsko ponašao. Zarobljenim nemačkim oficirima, kada ih vode na kupanje, peru leđa — engleski vojnici! Održavati i tu klasne granice i unutarklasnu pažnju. A nama su prebacivali da zaoštravamo klasne razlike! Nama koji danas — trebalo bi zajedno sa Englezima — vodimo narodnooslobodilačku borbu, za demokratiju, itd. Isto tako ustaše koje Englezi zarobe ne predaju nama, ma bili i ratni zločinci — da ih ne bismo preoštro osudili. Englezi imaju još strpljenja za »džentlmenski rat«, po međunarodnim propisima — kada je, samo u Kijevu, pobijeno 195.000 stanovnika, vešanjem, dušegupkama, itd. A pre neki dan govorio nam je o zarobljenicima i Viktor [69]: »Što se nas tiče što ste se vi zakleli nekom razbojniku? ... Što ste se međusobno obavezali? ... [68] Ivan Krajačić Stevo, član Glavnog štaba Hrvatske. — Pritn. M. V. [69] Viktor Atanasovski Sterju, član rukovodstva Bugarske radničke partije (Komunista). — Prim. M. V. Lička patrola koja je sprovodila juče zarobljenog Nemca, nije ga dovela u štab. Usput ga ubila. Naredili smo istragu. Šest zarobljenih domobrana, na čelu sa oficirom, koje je sprovodila patrola od 4 Ličana — napali su ove, razoružali i pobili! »Krotki domobrani!« Prema mržnji crvenoarmejaca naša je mala — a i strahote nisu toliko zgusnute. (Kao u, baš nemačkim, filmovima, vodstvo družine »sedi u centru i kuje paklene planove«.) Isti taj koji ubija na hiljade mirnog stanovništva, pravi se da veruje u međusobno pravo — kad je zarobljen, skandalizira se nad »divljaštvom« naših boraca — i to veći deo se iskreno skandalizira, jer veruje da se bori za pravednu stvar, u svojoj beskrajnoj gluposti i životinjstvu. Parafrazirajući Spinozu: »I divlja zver, kad bi mislila, mislila bi da s pravom razdire žrtvu«. Čudimo se Englezima, s pravom, a mi smo u Srbiji, kad bismo zarobili Nemca, samo razoružali ga i pustili na slobodu?! Verovali smo u njegovu revolucionarnu svest, pre svega! Kod Užica, prilikom povlačenja, pustili smo ih 400 — a Palisad je goreo! Zarobljeniku, čak i običnom vojniku, još uvek kažem vi, i mirno ga saslušavamo, najpristojnije. A Viktor, s punim pravom, pita: »Šta? Šta se mene tiče što si se ti zakleo nekom zločincu fireru?« I Viktor ga tada sigurno tako gleda, da ovaj sumnja u poštenje Hitlera i, možda prvi put u životu, ili prvi put posle izbora, 1943. — posumnja nije li Hitler zaista bandit! 7. III 44. Kralje (Prekaja) Bio sam na večeri kod sovjetske misije 4. uveče. Tito je divno govorio. Desno od mene je opet sedeo R. Čerčil, a levo Zaharov. Čerčil je opet došao pijan — smrdeo je na alkohol — te zato bezbrojne čaše votke koje je popio nisu mogle da promene njegovo opšte stanje. Verovatno je hronična pijanica. — Opet je mnogo pričao praveći velike gestove i upotrebljavajući često reči »vovez-vous«, šta, i jedno i drugo, po njegovom mišljenju, vezano sa francuskim govorom. Improvizirao je na temama koje su mu očito omiljene ... «Mon slogan c'est: par le liberalisme vers l'anarchi-sme ... voyez-vous, je suis partisan de la tolerance ... Giraud [70], c'est un homme com-ple-te-ment irresponsable.» [70] Anri Žiro (Henri Giraud), francuski general, prebegao u Afriku. Neko vreme sarađivao sa De Golom. — Prim. M. V. [»Moje geslo jeste: kroz liberalizam ka anarhizmu... vidite li vi, ja sam pristalica trpeljivosti. Žiro je jedan pot-pu-no neodgovoran čovek.«] Čerčil junior govori o trpeljivosti! To je kao kad bismo mi hvalili kapitulantstvo. Trpeljivost kod njih ima sasvim određeno, klasično značenje; ona se podudara sa njihovim odnosima prema zarobljenim oficirima, a direktno je suprotna njihovom padobranstvu; ona uključuje organizovanu slobodu štampe, organizovano obezglavljenje, unošenje zabune; ona uključuje Viktora Emanuela III, Petra i nekada Dražu, ona isključuje — nezavisnost Indije. »Voyez-vous, le marechal Smuts [71] nous a raconte une anecdote tres interessante sur Staline. [»Vidite li vi, maršal Smit ispričao nam je jednu veoma interesantnu anegdotu o Staljinu.] Kada je Laval [72] došao u Moskvu, da potpiše sovjetsko-francuski ugovor o prijateljstvu, upozorio je Staljina da bi trebalo nešto reći što bi umirilo francuske katolike. Staljin je, navodno, na to upitao: »Koliko papa ima divizija?« Staljin, voyez-vous, c'est le plus grand realiste qui existe!« [»Staljin, vidite li vi, to je najveći realista koji postoji!«] — Meme plus realiste, croyez-vous, que Churchill senior? — Oh, oui! mon pere, c'est un grand realiste. Je l'ai etudie. Mais en meme temps c'est un grand sentimental. C'est une combinaison tres rare de l'intelligence et de l'imagination. [— Ćak veći realista, verujete li vi, nego Čerčil stariji? — O, da, moj otac je veliki realista. Proučavao sam ga. Ali istovremeno to je veoma osećajan čovek. To je veoma redak spoj inteligencije i mašte.] Jedva sam se uzdržao da mu ne kažem da je on, izgleda, nasledio od oca samo ovo drugo. «Regardez la tete de votre marechal. C'est une tete remarquable, exceptionnelle ... II a tous ses cheveux. II porte sürement un tres grand numero ... Le capitaine Savitch a une figure tres expressive. II pourrait etre acteur de cinema; un tres grand comique ... II pourrait meme jouer Hamlet, n'est ce pas?» [»Pogledajte glavu vašeg Maršala. To je izuzetno izvanredna glava... On ima svu kosu. Sigurno nosi veoma veliki broj ... Kapetan Savić ima veoma izražajan lik. On bi mogao biti filmski glumac, veoma veliki komičar... Ćak bi mogao igrati Hamleta, zar ne?«] Sa drugog kraja stola gledaju nas i smeškaju se. Svi su, očevidno, upoznali Čerčila juniora. Marko misli da ga je otac poslao ovde da ga se otrese — a i da ne bi tamo pravio ispade. Sećam se našeg putovanja u G. Vakuf na razgovor o razmeni zarobljenika. Onaj gestapovac nam je govorio o nemačkoj sentimentalnosti, o poštenosti, dobrodušnosti, naivnosti Nemaca. I on je u sve to, onom svojom zločinačkom, zverskom pameću — verovao. [71] Smit Jan (Smuts Jan Christian), maršal, predsednik Južne Afrike 1939—1948. — Prim. M. V. [72] Pjer Laval (Pierre Laval), predsednik francuske vlade 1942. Saradnik Nemaca. Osuđen i streljan 1945. g. — Prim. M. V. * Bio sam opet nekoliko sati sa Markom i Đilasom. Svaki razgovor da njima podiže čoveka, uliva mu novu snagu, novu hrabrost. Čitali smo zajedno članke Ilje Erenburga o ratu: »Vojna«. Erenburg je postao veliki pisac. On daje duboku anatomiju Fritza i Gretchen — o psihologiji može, obzirom na predmet, jedva biti reci. Do kraja je analizirao, otkrio sve ono što smo naslućivali o Nemcima, sve ono što smo bili opazili na njima baš onda, prilikom pregovora. [73] On poziva na mržnju. Najjači, najubedljiviji argumenat jeste primenjena mržnja u njegovim člancima. On može da mrzi, on pokazuje kako treba mrzeti, on zna kako krasnoarmejci mrze, on im govori kako oni mrze i saznaje kako se mora mrzeti. On potpuno zna koga mrzi, do kraja zna i dokazuje zašto treba. Njegov verni opis Fritza je najrečitiji poziv na mržnju. Isti je takav Fritz bio onaj poručnik Feldžandarmerije — koga smo posle zarobili, i na našu veliku žalost, zbog razmene, morali pustiti. [73] Martovski pregovori sa Nemcima. — Prim. M. V. Sila i beda nemačkog vojnika [74] [74] Članak Koče Popovića, »Nova Jugoslavija«, br. 3, 1944. godine. — Prim. M. V. Fašističke ciljeve, metode i propagandu, njihovu surovu snagu i duboku slabost upoznali smo još pre nego što je počeo rat oružjem, rat neposredni, grudi o grudi, oči u oči. To poznavanje omogućilo nam je da krenemo u borbu na život i smrt, u vreme dok je bajka o nepobedivosti Hitlerove vojske bila gotovo još neokrnjena. Ono nam je dalo perspektivu, osposobilo nas da vidimo naše mogućnosti, da iza naše početne beznačajnosti sagledamo našu buduću — sadašnju snagu. Ali, tek u toku rata, u narodnom ustanku, sukobili smo se sa »nemačkom oružanom silom«, sa nemačkim vojnikom. general-lajtnant Koča Popović Iz Beležnice U zimu 1940. nalazim se u zatvoru. U kolektivnoj sobi br. 7, na prvom spratu Stare uprave, [75] sa mnom, jedinim »političkim«, nalaze se špijuni, pijanice, belogardejci, Rusi, Belgijanci, Slovenci, Italijani, Albanci, fašisti (koji su slučajno zapali), četnik koji je u pijanstvu opsovao Hitlera, Kozak koji je pijan pljuvao pred Sovjetsko poslanstvo, italijanski vojnik koji se oženio u Španiji za vreme rata i zbog žene dezertirao, da, mali šegrt kod koga je nađen komunistički letak, tri Slovenca koji su uhapšeni jer su pobegli u svoju otadžbinu — Jugoslaviju — iz Italije, jedan poluludi slikar, koji je u pijanstvu psovao monarhiju, jedan kafedžija koji nije platio dozvolu za radio aparat, drugi koji je, slučajno, ekserom, probio s one strane zida, sliku kralja Aleksandra, jedan student koji je hteo da postavi paklenu mašinu do-bijenu od nekih Engleza (pod voz koji je vozio neki materijal za Nemce), jedan Belgijanac, Jevrejin, koji se hvalio da je bežeći iz Rumunije gde je radio, navodno, kao inžinjer za naftu, spalio neke magacine goriva, jedan student, fašista, uhapšen po zakonu o štampi, drugi »student«, fašista, uhapšen zbog nekog javnog skandala, a ubačen u našu sobu radi špijuniranja, neki predsed-nik pekarskog udruženja koji je doveden zbog toga što je odbio da prodaje hieb po određenoj ceni (u stvari međupekarsko, stranačko obračunavanje), Jevrejin iz severne Afrike, bivši francuski oficir, jedan keiner koji je pobegao iz nemačkog logora, ubio usput neke nemačke vojnike — zaklao — koji se izdavao za Francuza, a bio verovatno Poljak (blag, detinjast, utučen, ne shva-tajući nikako zašto je uhapšen: hteo je da izvrši samoubistvo, preko francuskog poslanika predali su ga Nemcima), itd. Svi ovi nisu bili odjednom u sobi, nego su se smenjivali za vreme mog boravka. Ja jedini nisam imao pravo na šetnju. U susednoj sobi Ljotićevci (!) pevali su fašističke pesme i redovno, pre svakog obeda, čitali molitvu — do pola prozora kobasice, puter, kajmak; u njihovoj sobi je jedno vreme Radovan. Itd. [75] Uprava grada Beograda. — Prim. M. V. ... Između ostalih, doveli su u ovu našu šarenu sobu dva Austrijanca; jednog dezertera, poljoprivrednog radnika, tupog — i jednog mladog radnika, komunistu, koji je pobegao iz koncentracionog logora i znao mnogo lepih nemačkih revolucionarnih pesama, ali najčešće je pevao pesmu mornara sa podmornica — protiv Engleske: »... denn wir fahren gegen Engel-land!« [76] Sa tim mladim austrijanskim radnikom, komunistom, dugo sam razgovarao o svemu. On je zaista bio u logoru i očekivala ga smrtna kazna, zbog delenja nekih komunističkih letaka. Kakva je bila sadržina tih komunističkih letaka nije mi poznato i do kraja nisam uspeo da saznam šta je pobudilo Heinrich-a da deli letke. U prvim rečenicama kakve bilo političke teme, uvek smo se slagali — ali u drugim i u poslednjim — nikako. Posle nekoliko revolucionarnih fraza — kroz njega bi jasno progovorila nacional-socijalistička ideologija: kako po pitanju Jevreja, tako i po pitanju Sovjetskog Saveza, trockizma, superiornosti rasa, visokog standarda života u Nemačkoj, itd, itd. Ja sam mu, najpre mirno i uporno, a zatim uzbuđeno i s izvesnim ogorčenjem, tumačio da to što on govori nema nikakve veze sa naukom, sa komunizmom, da ga zatrovala nacional-socijalistička propaganda, da je najstrašnije baš to što on, kao progonjeni komunista, propoveda fašističke ideje. On se branio; kad sam bio žestok popustio je, uviđao je da sam dobronameran, ali se u njemu, bar za ono vreme dok smo bili zajedno u zatvoru, ništa od njegovih nakaradnih, izopačenih, nakaznih, zagađenih misli i tumačenja nije promenilo. Bio je mlad, mio i srazmerno načitan, kulturan. Davao je utisak inteligentnog mladića — ali, ako se vratio u svoju germansku otadžbinu, sigurno je poginuo braneći Adolfa Hitlera. [76] » ... Mi vozimo protiv Engleske!« 8. III 44. Kralje (Prekaja) Čitamo sovjetske knjižice. Skoro sve su izvanredne. Nijedan problem nije preskočen. Dobija se utisak da nijedan događaj nije ostao nezabeležen, neopisan — nijedan junak nepoznat. Ne radi se o ličnim herojstvima. I kad su heroji određene ličnosti, nosi ih masa: lično herojstvo je masovno. Iz svake stranice, ma o kom predmetu, kulja realistična romantika, koja, očevidno, ne leži samo u stilu pisanja i opisivanja, u shvatanju pisca — nego u stvarnosti opisanih doživljaja i podviga. I kroz to probija veličina one borbe koju vode Crvena armija i sovjetski narodi; kroz veličinu mržnje, veličinu samo-pregora, žrtava, junaštva, oduševljenja, kroz napetost napora: veličina i pravednost borbe koja ljude pretvara u bogove. Rat je već postao epopeja, već ušao u istoriju ne kao niz prostih činjenica, nego već sa onom klasičnošću koja je do danas pripadala samo prošlosti, dolazila tek naknadno, nekoliko godina posle dima, prašine, rana i smrti, osakaćenih tela i razrovane zemlje. Prvi put se pisana istorija ne odvaja vremenski od doživljene. Prvi put milionske mase znaju već sada, u toku borbe, znaju do kraja za šta se biju, krvare, ginu i nepoštedno ubijaju, tamane. Prvi put reci koje izgovaraju borci ulaze neposredno u istoriju, onog trenutka kad su kazane, u svom punom smislu. Prvi put su sve te reci i program, i obaveza, i zastava, poziv i zaključak, obećanje i konačni sud. Sa tom vojskom i tim narodima ne mogu se više meriti ni koji drugi. Odmakli su za čitavu jednu epohu. Rat je sve odmerio, proverio: i ljude i sisteme. Svaki narod i svaki čovek pokazao je ko je i za šta je sposoban. Gradovi nisu samo naselja, više manje pogodna za napad ili odbranu, nego i simboli. Reke isto tako. To su Rusi osećali — a i Nemci su osetili i rekli pred Staljingradom. I zato se grdno varaju oni koji prave račune sa iskrvavljenjem, očekuju slabljenje Crvene armije. Onako kako su stvari pošle, idu i mora da idu, svaka nova pobeda je jedan poziv više da se nastavi napred, još žešće, još upornije, još sigurnije, još više neodoljivo. Svaka smrt je nadoknađena pojačanjem života hiljada. Svaki nov boj je otelovljenje novih poleta, novog kvasca za nove, još suvereni je podvige. (Taj subjektivni momenat je, možda, najteže razumeti, ako ne i uočiti: kako se slavne jedinice i dalje slavno biju — kad ni jedan od veterana nije više u njima. A tako jeste.) * Sve dalje ka zapadu neumoljivo, neumitno prodire najveća vojna sila na svetu — svakim danom, svakim bojem, svakom pobedom sve veća, sve dalje ispred svih ostalih. I ako nije sad umesno tumačiti razlike u ciljevima, u svesti raznih vojski zajednički ratujućih savezničkih država, ne može se a da se i ciljevi, i svest, i volja ne osvetle, ne razlikuju — i to oštro — pa i srazmerno oduševljenju koje ih nosi. Ne može se boriti za istu stvar vojnik kod Pskova [77] i vojnik kod Ancija [78]. Sposobnost njegovog učestvovanja nije ista, u krajnjoj liniji nije im isti cilj, ni ono što brane. Pravu slobodu i budućnost engleskog naroda — brani sovjetski vojnik. Njegova borba — hoću da kažem — daje liniju celom ratu, rat je zaista postao pravedan onda kada je prvi sovjetski vojnik opalio prvi metak na fašistu. Šta brani i šta postiže onaj koji vodi rat, koji je na čelu rata — odlučuje kakav je rat. Ako se Englezi bore za nešto što im je zajedničko sa Rusima, to je objektivno za pravo da budu hrabri kao crvenoarmejci, za pravo da njihova zemlja bude pravedna kao što je sovjetska. [77] Grad severoistočno od Moskve. — Prim. M. V. [78] Grad u južnoj Italiji. — Prim. M. V. Nemci su počeli da izdaju list: »Okupator«! List se javno tako zove, i javno se priznaje da ga izdaje okupator. Kakva glupa, samoubilačka perverzija! Kakvo odustajanje od krupnih političkih poteza! Crna propaganda, trik — ozvaničeni; priznanje popularnosti naše štampe, znaju da će naslov probuditi interes. Kakva obezglavljenost, krparenje: ući u sobu kroz mišju rupu, jer su vrata, pa i prozori, zakovani. (Zna ih Ilja Erenburg do »duše«, do creva.) * Na večeri, onog dana, Zaharov mi je rekao: »Ovde, kod vas, materijal za pisanje je ogroman, divan; vrlo malo ste ga upotrebili i istakli.« Tako jeste. I to je znak naše zaostalosti, pa i zaostalosti naše borbe za onom sovjetskih naroda. Podvizi su tu, i junaštva, a što, sem narodne pesme, nema koga da ih već sad ovekoveči, nije li to i izvesno pomanjkanje svesti? Ne znam da li je tačno ovako pitati. Ne radi li se više o zaostatku intelektualaca, koji nisu još srasli dovoljno sa narodom? * Od onih koji budu čitali ove beleške, mnogi će se začuditi »temama« — i s pravom. Zar bi tako i o tome pisao »polkovodac« — kakav bi morao biti komandant naše jedne velike jedinice? Politički smo na visini borbe; bez toga se ne bi ni mogao zami sliti njen uspeh. Ali kulturno, literarno, i osećajno, zaostajemo za njom. O podvizima 1. proletbrigade nije niko pisao sem Radovana — i Španca[79]! Ja ni reči. Prvi proletkorpus trebalo bi nekako da za komandanta ima heroja. Fića je to bio, drukčiji, ne u ovom ratu, ali je ipak bio simbol proleterstva. [79] Danilo Lekić, komandant 1. proleterske brigade. — Prim. M. V. * 10. III 44. Kralje (Prekaja) Proleće se polako nameće. I oblaci i vetar nemoćni su da produže zimu. Na Istočnom frontu u ofanzivi su tri ukrajinska fronta. Danas, pre godinu dana, Đido, Vlatko [80] i ja prošli smo Crnu ćupriju na Rami — koju su spalili odmah zatim. Prespavali smo u strmoj, kamenoj uvali, iznad same reke; sutradan smo krenuli na pregovore za Prozor. Lane u ovo doba bilo je neprestano vedro — avioni su nas svakodnevno napadali. Lepo vreme je trajalo sve do 29. III. [80] Dr Vlatko Velebit, načelnik pravnog odeljenja VŠ. — Prim. M. V. * Leka nam poslao štampu. Slovenačka odskače: i po kulturi, i po stilu, i po ukusu — i po dubini linije. * Ne bih hteo da idem u inostranstvo. Još su pred nama velike borbe, u kojima bih želeo bolje da učestvujem. Kalinjin [81] napominje da je vojsci, da bi održala svoju sposobnost, potrebna stalna praksa, stalna borba; da je svaki dugačak odmor otežan. Mi se već jako dugo odmaramo. Štetno je to i za starešine. Opet jednom primiti punu odgovornost! Za vojsku, zbog materijalnih uslova, ovaj odmor nema ni one dobre strane normalnog odmora. Korist su: kursevi, rešenje nekih organizacionih pitanja. Znam, kad krenemo, krenućemo silovito — čim okopni. [81] Kalinjin Mihail, predsednik Predsedništva Vrhovnog sovjeta SSSR. — Prim. M. V. * 20. III Kralje (Prekaja) Iz zbirke članaka Aleksej Tolstoja: »Ja pozivam na mržnju«: [82] [82] Aleksej Tolstoj: Ja pozivam na mržnju, Gorkovsko oblasno izdanje, Gorki, 1942. g. Drugo izdanje. — Prim. M. V. Str. 16: »Teror i golod polučila Germanija vzamen kiseljnih beregov. »Vibirajte — niščetu ili vojnu«, — zajavil Gitler oduračenim nemcam, i načalas semiletnaja obrabotka i podgotovka molodogo pokolenija, prednaznačennogo k uboju. »Soldat ne dolžen znat boljše togo čto on znajet. Soldat ne dolžen dumat, za nego podumal fjurer; — tak glasit pervoj punkt polevoj knižki fašistkogo soldata.« [»Nemačka je umesto udobnog života dobila glad i teror. .Birajte, bedu ili rat' — izjavio je Hitler zaglupljenim Nemcima — i otpočela je sedmogodišnja dresura i priprema mladog naraštaja, namenjenog klanju. .Vojnik ne sme znati više nego što zna. Vojnik ne sme da misli, za njega misli Firer', — tako glasi prva tačka vojnih pravila fašističkog vojnika« (str. 16). * 25. III 44. Kralje (Prekaja) Danas smo se po buri vratili iz Drvara. Prekjuče smo bili na večeri koju je priredila engleska misija. Unapred se govorilo da nam Englezi spremaju lekciju iz demokratije — pozivanjem žena na zakusku! »Kroz liberalizam ka anarhizmu!« Čerčil — sin i general su sami prikazivali goste, itd. Ali, u zaglavlju lista VIII armije ne piše više »slobodan list slobodnog naroda« — u znak protesta redakcije zbog zabrane jednog objektivnog članka o narodnooslobodilačkoj vojsci. Tito je jako zaposlen. Nema više vremena sa nama o svemu da porazgovara. Tužno i prirodno. Arsa je impulsivan temperament i nesumnjivo talentovan vojnik. Nema dovoljno sistema. Glavni nedostatak mu je: odsustvo hrabrosti — ne mislim lične. Bio je protiv napada na Livno, onda 1942. g. — tj. za odlaganje — bio je odlučno protiv napada na Bihać 1942. g., isto i protiv napada na Banja Luku, početkom ove godine. I sad je protiv odlučne aktivizacije naših snaga. Smatra da jma još suviše nemačkih snaga u Dalmaciji, da ništa ne možemo postići. Ima iluziju da naša vojska može da živi od partizanskih akcija. Kad mu se objasni, na konkretnim primerima, da su potrebne i druge, zamašnije — on odobrava, ali samo teoretski. Njemu takve akcije ne padaju na pamet. Stalno govori protiv frontova, kao da ih u sadašnjoj fazi možemo univerzalno odbaciti. Stari sasvim drukčije gleda i razume: on zna da se ne može bez frontova. To je krupan nedostatak, koji nije rezultat procene izvesne određene situacije, nego izvesna psihološka, duboka crta: nešto nalik na četničku strategiju — toutes proportions gardees [83] — razume se — on kaže da bi bilo skroz pogrešno kada bismo mi stekli utisak da »33« koči inicijativu za akcije koje imaju smisla. Inicijativa naših jedinica jeste sužena, prirodno, zbog sektora koji branimo, karaktera tog sektora. Ali stvar nije u tome, nego u onom istome: nedostatak borbenosti, inicijative. Ne kažem da se to ne može savladati predlozima i odgovarajućim akcijama. Karakteristično je za njega. Naš upad u Dalmaciju on, u stvari, zamišlja u vreme kada budemo postigli apsolutnu nadmoćnost snaga, kada više ne bude rizika. Rukovoditi znači predvideti. Bojim se da to neprijatelj ne iskorišćuje. Jedan primer; sada, kada je Hvar oslobođen, govori se da su na njemu bile male neprijateljske snage. Snage neprijatelja na drugim sektorima nećemo moći doznati isključivo obaveštajnom službom, naročito kad se zna da neprijatelj namerno vrši zbrkane pokrete da bi nam onemogućio pregled. Nije isključeno da su neprijateljske snage slabije — i moralno — od onoga što pretpostavljamo. Sve se to ne može drukčije ustanoviti nego borbom, izazivanjem i ispitivanjem njegove reakcije kroz borbu. Jedna činjenica koja znatno koči našu inicijativu jeste nedovoljna obaveštenost o situaciji u celini. Mi znamo približno situaciju u svetu, i situaciju na susednim sektorima, ali u stvari ne znamo situaciju u Jugoslaviji, odnosno u zemljama Jugoslavije. Ja treba da znam situaciju u Dalmaciji, da bih mogao konkretno smišljati operacije; da bih ih mogao realno postaviti treba da znam i njihov okvir; pa i situaciju u Srbiji. Izbegavati frontalne borbe! U redu! Video sam raspored slovenačkih snaga, čitam o njihovim akcijama. Vojska od 1/4 miliona boraca ne može i ne sme da se svede na partizanske akcije — ona to i ne radi. [83] Pod istim uslovima. 30. III 44. Kralje (Prekaja) Radovan je osobenjak. I on se u zadnje vreme hierarhijski deformisao; kod njega je to sasvim drukčije. Neki monopol — genijalnosti! * 1. IV 44. Sanjao L. [84] Išao sam sa majkom. Bio sam mlad, možda i dete. Prišla je, poljubila u ruku majku, pa mene. Tako me pogledala — a i bez toga — odmah sam osetio da je iskoristila prisustvo majke da bi meni mogla dokazati da me voli. Često mislim na taj period moje mladosti i ne znam da mu odredim značaj (afektivni). Bilo je tu neke neumitnosti. Godina se sećam. Preko svih nesavladivih prepreka — čak sam i nogu uganuo — događaji su se razvijali, nametali gvozdenom logikom. Godinama sam se branio od onoga što se i kroz tu iskidanu odbranu razvijalo, probijalo, prevladavalo. Prvi ishod bio je jadan kao u snu, i sam obeshrabrujući. Pojavili su [se] novi imperativi, sve na istoj, silovitoj liniji. Nepojmljive bezazlenosti rušile su se jedna za drugom, do onih najneposrednijih jecaja. I izlazna logika bila je isto tako apsurdna i neizbežna. [85] [84] Devojka iz rane mladosti: — Prim. M. V. [85] Izlazak iz logora u Francuskoj, posle povlačenja iz Španije. — Prim. M. V. U logoru ograđenom trorednom bodljikavom žicom, usred stotine hiljada izbeglica, na glasnogovorniku izgovoreno je moje ime, pogrešno, bezlično! Sastali smo se isto tako, pogrešno, kao bez prošlosti — pored barake, u žici. Nikakva drukčija sudbina, jer je nema, nije mogla da me oslobodi. Taj susret je odredio sve što se posle nije dogodilo, mirno i prkosno, prirodno i nepojmljivo, sigurno i jedva stvarno. Ko zna kakve su sitnice još odredile tu najmanje verovatnu, ničim nepredodređenu stvarnost. Gladan sam bio, i prljav: okupao sam se, presvukao i najeo. U sobi možda nije ni čekala, nije više znala kako da čeka, a bilo bi i suviše providno. Na ulici, kad je već pao mrak, samo me upitala: »Mogu li vas uzeti pod ruku?« Odgovorio sam, podlo: »Zašto ne.« Pristanak je bio suviše prirodan, kao da sam odgovorio drugu. Iste noći smo otputovali. Male laži pripisane su snu — sem one velike, odbijanja. Ko zna koje sitnice, velim. Možda da je soba bila na onom trgu S-t Sulpice, ne bi imalo o čemu da se ćuti. Ali ništa. Onako bezobzirna nije se usudila ni da pita, da moli za ikakvo objašnjenje, sem što je jednom, sasvim neizazovno, u bučnoj kafani gde je svirao neki mađarski ili rumunski orkestar, briznula u plač. Kasnije, sva zastarela neobjašnjenja su se preokrenula. Ono u Cavtatu, pored bove kao da sam ja imao šta da prebacujem. Tako je bilo. One nepoznate godine ostaće nezamenljivo glavne i zrele. A onako nevešta i bespomoćna, kao što je bila posle mog povratka, mogla je biti samo žena koja je smrtno volela. Kad se opet budemo sreli, biće sve iz osnova, nepovratno promenjeno i ničim nespojivo sa nama, živim. Bojim se likova koji su mi bili dragi, unakaženih, možda poniženih, vremenom. 4. IV 44. Juče predveče odjednom se pojavila Lj. V. [86], kao najmilija sestra. Grudobolna je, šalju je iz brigade na lečenje. Prosto ti je milo gledati. U 1. brigadi je od osnivanja, pre vojske, kad su se svi poznavali »lično«. Mala je, uvek je bila slabašna i neumorna: sestra J. V-a[87]. U poslednje vreme bila je politkom Tehničke čete 3. krajiške brigade. Bila je studentkinja, nosila je uvek teški sanitetski ranac; postala je zreli rukovodilac. Uvek se smešila, na obrazima rupice, oči plave, kosa nemirna, ramena slaba. Razbolela se još kod Tičeva. Tužno je govoriti o njoj ovako u prošlom vremenu, nekako kao da si ju osudio. [86] Ljubica Vukanović. — Prim. M. V. [87] Jovan Vukanović. — Prim. M. V. * Jutros sam se probudio u 3 sata. Bilo mi je zlo. Činilo mi se da je već svanulo. Sam san je obuhvatao čitavu jednu tešku noć. Bilo mi je muka isto onako kao u zatvoru, kad sam pušio lulu: opet zbog duvana. Gušio sam se. To stanje je i ovog puta izazvalo dugi košmar. Znam da je san bio mučan, ali u čemu se to tačno sastojalo, sada ne znam. Bilo je opet vezano za Vjeru. Ona je tu prirodno sedela. Nešto su joj prebacivali, ali se ona, očevidno, nije osećala nimalo kriva. Na mene nije obraćala nikakvu pažnju, kao da ništa nismo jedno drugome. A tek smo se bili sastali, posle dugog rastanka. Kad je trebalo da ostanemo sami, ona je nekud bila otišla. Ponašala se tuđe i kao prema tuđem. Nisam je ništa pitao, ali mi je bilo teško. Al' sve ovo nije strašno. Nema ničeg zajedničkog s mojim osećanjem užasa kad sam se probudio. Mora da je još nešto bilo, što sam sad zaboravio, ili je taj užas bio vezan za osećanje zbog Vjere. * 5. IV Već nekoliko dana, na Mrkonjićkom sektoru, 1. proletbrigada vodi borbu sa jakim delovima »Princ Eugen« divizije. Posle koncentracije izvršene krajem prošlog meseca u Jajcu, bilo je jasno da neprijatelj nešto sprema. Nije se samo znalo da li ima nameru da se probije ka Banja Luci ili da nadire prema Mliništu. Jutros Vaso javlja da je sinoć neprijatelj ušao u Mračaj [88] i da mu na tom pravcu stalno stižu pojačanja. Slavko [89] ceni da je po sredi samo smena garnizona u dolini Vrbasa i Travnika i da je ovaj prodor neka vrsta ekskurzije, naporedo sa smenom. Ne izgleda mi verovatno. Kad nam je prekjuče Vaso javio da je pre podne neprijatelj prodro u Mrkonjić, nismo se začudili — tim pre što smo mu već ranije bili naredili da mu je glavni zadatak zatvaranje pravca od linije Jezera — Mrkonjić — Rogolje ka Mliništu. Kad smo o ulasku neprijatelja u Mrkonjić izvestili Arsa, javio se, malo kasnije, na telefonu sam Stari. Rekao mi je da je nezadovoljan radom štaba 1. divizije i da je prošlo vreme stavljanja pred gotova fakta. Očevidno ga Arsa nije izveštavao o razvoju situacije, onako kako smo ga mi redovno izveštavali. To je uopšte slabost izvesnih načelnika: ili ne smeju ili ne smatraju potrebnim da svog neposredno pretpostavljenog, naročito ako je ovaj od velikog autoriteta, izveštavaju o sitnicama ili nepovoljnim momentima. O rezultatima, međutim, moraju da izveste, i onda oni izgledaju neočekivani. Potrebna je i načelniku hrabrost. [88] Selo kod Mrkonjić Grada. — Prim. M. V. [89] Slavko Rodić, komandant 5. korpusa. — Prim. M. V. Sutradan, izvestio sam da je neprijatelj zadržan ispred Rogolja, da je imao velike gubitke, ali da su i naši gubici osetni. Sad je nastala suprotna reakcija: zašto su se naši upustili u tako jaku borbu? Znači da je Stari u međuvremenu razumeo da sa jednom brigadom, ma koliko jakom, nismo mogli da primimo i zadatak zatvaranja pravca Mrkonjić i zatvaranje pravaca od Mrkonjića. »Ako hoće za Banja Luku, neka ih, neka prođu!« reče mi na telefonu. * Naš novi načelnik je generalštabni pukovnik. [90] Tek je dva dana kod nas i, jasno, ne mogu se još proceniti njegove sposobnosti. Koliko mogu sada da prosudim, pored sveg svog vojničkog znanja, on je više administrativno lice. Nema one naše ekspeditivnosti, sažetosti — u operacijama i rukovođenju, kao što je nije imao ni moj prvi načelnik B. P. [91] Za nastavnika bi sigurno bio odličan, no desilo mi se često da se prevarim u prvoj proceni čoveka. Ovaj nema izgleda da se popravi, jer nije dovoljno mlad za to — ali ima mogućnost da se pokaže. Teško ću naći boljeg načelnika od Vasa; no on je pre rata bio jedva oficir. Ono što je znao, naučio je kod nas; isto bi postigao i da se nije ranije — kartao u Peći. * P[lavi] [92] nesređen, razmažen, raspojasan. To pomera i odnose u štabu. Može da bude neobično lucidan i ekspeditivan, ali to samo occasionellement. [93] Slično Fići, na koga inače ni po čemu ne liči, nema baš one budnosti koju bi baš on, po svojoj funkciji, trebalo da oličava, onaj »niz prisebnosti«, onu neprekidnu odgovornost. I on će, u ime neke širine, koja je lenjost, za neku, sitnu, ali oštru i potrebnu meru, reći: »Pusti, šta će ti to!« Impresionista. Razbacan je, kao što je čupav; nečeg narodnjačkog. »Glumi samoga sebe« je preoštro, ali ima nečeg istinitog. [90] Karlo Lalić, pukovnik. — Prim. M. V. [91] Branko Poljanac. — Prim. M. V. [92] Mijalko Todorović, politički komesar 1. korpusa. — Prim. M. V. [93] U izvesnom slučaju. * Vratio se Plavi iz Drvara, malo pre. Kad se saznalo da su Nemci ušli u Mrkonjić, počela je stara priča: »Prva nije izvršila zadatak — Sutra će Nemci biti u Glamoču! — itd.« Radovan je citirao Kalinjina. Sad bode oči da je 13. brigada ostala s one strane Vrbasa — »pastorče« — da se 15 boraca iz 3. ličke smrzlo. Razbesnelo me. Samo zbog toga krenuću večeras u Drvar. Prva je do sada radila upravo besprekorno. Uvek me začudi kako i razboriti ljudi upadnu u raspoloženje nametnuto od najneodgovornijih, naj nervoznijih, najviše sklonih panici. Kako to svaki otuda proceni šta je trebalo i nije trebalo, kako se svaki smatra pozvanim i kompetentnim da sudi o slavnim jedinicama i o proverenim starešinama. I ljuti me što baš Radovan, koji ume da izdvoji mišljenje, ovde opet pliva niz struju. Uvredljivo je za starešine i obeshrabrujuće, kad dolazi od starih drugova. Nepoverenje koje boli. Kako se može poći od njega! Toliko su se puta ti prvi sudovi, bolje rečeno prve reakcije, morale revidirati. To znam, pa ipak me razbesni, i delimično onesposobi. Ali oni — nikad ne nauče, nego svaki put ponovo suvereno zaključuju i ocenjuju. Ne uviđaju svoju neodgovornost. Vređaju i jedinice — koje ni po čemu ne zaslužuju nepoverenje. Sve sam ovo slabo objasnio, jer sam uzbuđen. Moram o tome govoriti sa Markom: tu ima nečeg neprijateljskog, nedostojnog. Ne govorim ovde kao superiorni frontovnik. Isto sam toliko i daleko od fronta. A znam da su mnogi od kritičara lično hrabri ljudi. U Španiji su se zvali »bulisti«. [94] 9. IV 44. U Grčkoj je obrazovan Nacionalni komitet. Samim tim Zuderosova vlada nastavlja da radi dok se ne re[i kriza — ona, izbeglička. Radio-London suprotstavlja nacionalnim komitetima — krugove u inostranstvu. Druga etapa politike čija je prva etapa bila: »nije vreme«! Ono na putu za Dalmaciju Dikin me je pažljivo slušao kad sam ga pitao: kakvog interesa ima Engleska da se vezuje za nepopularne i propale klike? Opet je po sredi neka računica, koja će se pokazati pogrešna. Možda se nadaju da će na neki način moći da intervenišu, diriguju, uprkos Atlantskoj povelji, Moskvi i Teheranu. Opet ne znaju s kim i sa čim imaju posla, opet ne razumeju da se sadržina ovakvih narodnih pokreta ne da iscrpsti — ni shvatiti, ni uhvatiti — psihologijom. (Pričao nam P[avle Ilić], po povratku iz Italije, kako jadno izgleda Intelligence Service!) Treba obezbediti neke pozicije, neki oslonac. I tu protivreč-nost: snaga se mora priznati onome koji je ima, a veza održavati i sa onim za koje bi se želelo da je ima. Rezultat: porašće nepoverenje onog koji je ima, neće se dati snaga onom ko je nema. Biće Englezi naterani na kraju da javno dadu podršku onim koji predstavljaju snagu, daće je u trenutku kad to više neće biti nikakva zasluga — ma ni dalekovidosti — nego možda priznavanje opštepoznate činjenice. Itd.... Uvek u zadocnjenju: u ono vreme kad realizam politički postao »contre mauvaise for-tune bon coeur«, [95] osudio svu prethodnu etapu, kad »ad usum delphini«, [96] kada priznati samo podvlači koliko se dugo nije priznalo. S kakvim pravom određujete: »posle pada Rima« i si.? Šta dobijate, sem vremena — da se kompromitujete. Velika Britanija: izaći će iz ovog rata kao sila drugog reda, i pored toga što je u pobedničkom bloku. U izvesnom smislu pobeđuje i mimo svoje volje — i u ratu kome nije ona sadržinu ni dala, ni mogla izbeći. Američki vojnici glasno se pitaju: šta tražimo mi u Evropi. Za pobedu nije dovoljno tući se — a još manje štedeti se. U antifašističkom ratu pobediće oni narodi, biće pobednici oni narodi koji su se borili protiv fašizma, koji su dobili ono što su tražili. Velika Britanija neće biti među njima. [94] Panikeri. [95] Dobro raspoloženje uprkos zloj sreći. [96] Za korišćenje od glupaka. * Kun nas slika. Sada radi Plavog, koga zadirkujem što se drži lepotanski — kao oni džentlmeni na finim modnim žurnalima. Tim povodom ispričao sam im o Adelini [97] i njenim plavim očima. Iako prilično skromna, ceo svoj život prilagodila je očima: one određuju boju nameštaja, tkanine, nakita, itd. Kun nam ispričao o Ziki Geniju [98]: Sedeo je u kafani sa nekim koga nije poznavao. Prošao je salon i vratio se. Onaj se smejao: »Šta izvodiš?« »Da se kladimo da mogu da ćopam kao i ti!« Žika je primio opkladu. Krenuli su. Pošto su tako, ćopajući, prošli celu Aleksandrovu ulicu i stigli na Terazije, onaj je kapitulirao i platio opkladu. |ika je krenuo dalje. »Ne moraš više da ćopaš — neka, ja ću ovako do kraja života.« * L[alić] [99] radi. Profesionalno marljiv. Retko se koji od profesionalnih, naročito viših oficira, pokazao sposoban za operativnog komandanta. Postepeno su se kanalisali za nastavnike po oficirskim školama, za načelnike i oficire po višim štabovima. Dakle, više »teoretičari« i administratori — to karakteristično i poučno. Većini tih ljudi nedostaje — dijalektika! * Sa P[lavim] sam nezadovoljan. Naročito u poslednje vreme. Ležeran je, nesređen, bez ikakve inicijative, rasejan, raspušten. Ne želi i ne ume da se zaposli, iako ima mnogo posla, odsutan je, dokon, neozbiljan: gađa ptice, zvižduće, okreće radio, provodi prazno vreme. Nema nikakve trajne upornosti, rašiven, uvek dremovan i opušten. Ne valja. Nema živog osećanja dužnosti i odgovornosti. Čisto impresionistička priroda. [97] Svastika K. Popovića. — Prim. M. V. [98] Adelinin muž. — Prim. M. V. [99] Karlo Lalić, pukovnik, načelnik Štaba 1. korpusa. — Prim. M. V. * Re[io sam da napišem poručeni članak, koji treba danas da završim. [100] Radim na njemu, ali su uslovi rada nemogućni. Svaki čas imam da rešavam druga pitanja, sitnija i krupnija. Onemogućen svaki kontinuitet razmišljanja. [100] Napisao je opširan članak »Udeo i značaj narodnooslobodilačke borbe u ratu protiv fašizma«. Članak je objavljen u »Novoj Jugoslaviji«, br. 4 i 5, 1944. g. — Prim. M. V. * 14. IV Kralje Sedim na suncu — dakle kao u Španiji. Drenovi su cvetali. Sredina polja je poplavljena, njime teče široka, brza, plitka i privremena reka. Niz jaruge i puteve juri voda; izvori niču na sve strane. Prvi put pratim oranje. Sava — naša domaćica — neumorna je, samo juri, svuda je, grabi — da joj posao ne pobegne. 16-godišnju Miku uhvatilo — proleće, pa od svesti o svom značaju žene jedva otvara usta kad govori. Mala, mila, Draginja — nemirna kao vrabac, naginje glavu, a jezik joj viri između belih zuba. Zamisli, pevaju ptice! Prošli put kad sam išao u Drvar, preletele su, sasvim nisko i blizo — dve laste: pa ne veruješ svojim očima. Sava — mala, prava, čista, živa, otkrivenih zubi, sa crnom keceljom, povezana bledožutom maramom. Stara je nedelju dana sklanjala kamenje sa polja, da oslobodi zemlju za oranje. I ona je nekako drukčije ozbiljna postala samo-svesna i dobila nečeg ponosnog — prijateljskog: radi se zemlja! I teško i počasno. Voleo bih da vidim lice ovih seljaka pred traktorom, u pokretu, na radu. * Pročitah u letu V. B. na onoj strani: »Vjera Bakotić izaći će iz ovog rata kao sila drugog reda«! Vjera Bakotić — ili Velika Britanija? * 16. IV Kralje Juče bio u Drvaru. Radovan mi je govorio o Vjeri. Čuo je da se preudala, da bi se zaštitila od progona! Odnosno da je pitala može li!! Ostali nisu hteli da mi kažu. Radovan hoće da znam baš da bih bio sposoban da postupim kako treba. U pravu je. Ali se pogrešno boji. Baš zato što sam Vjeru toliko voleo, ne bih joj oprostio ni manje izdajstvo. Jedino što je preda mnom zaštićuje jeste što bih i ja bio kriv — i što bi ona meni više oprostila! Zato neki put zamislim, ali onako kao što mi se i najpodlija nekad učini mogućna — prosto kao suprotno od svega što je časno — da pristajem na sve, samo da bih podelio Vjerino poniženje. U tim najosetljivijim ličnim situacijama suviše često mislim kroz tog antikritičnog nihilistu i ekstremistu. — Čudno je kako sam uvek umeo da se branim od duševnog bola! * Bliži mi je Milovan od Radovana. Pričinilo mi se juče da smo bili prisni — i bili smo. Ali nije trajalo — iako je tako požrtvovano, verno popravljao moj rukopis. Na nekoliko dana pre no što ću otputovati, Đilas me zagrlio, i, razdragan kakav ume da bude, pogledao me i rekao: »Dobri smo prijatelji.« Između Radovana i Koče nešto ne ide. A Radovan je, začudo, nekako nadvladao Mitru: on nekako vodi prvu reč. * 24. IV Berići Iz Prekaje smo pošli 19. ujutru, Plavi, ja i tri kurira. Na brdu smo naišli na veliki sneg. Naši konji su jedva prošli, jedan je ostao. Predveče stigli smo u Ribnik. Dočekao nas N., gojazan i samozadovoljan. I on, kao mala Mika, jedva otvara usta kad govori: time, između ostalog, to, razume se, deluje smešno. Šepuri se, seta se pred štabom sa rukama na leđima, mlađe oficire poziva, izostavljajući uobičajeno »druže«; veli: »Zastavni;e.« A ipak mu se ne može ne znam koliko zameriti: njegovo držanje je mera njegove sirovosti; takoreći tek došli na vlast, i to veliku, priznatu; ljudi iz naroda, borbeni. On je doduše učitelj, ali je to znak i izvesne ograničenosti. Tako se ne drži Vlada Šegrt; malograđanska ograničenost upravo. Već na putu počeo sam slabo da se osećam. Slabo sam bio odeven, a u toku istog dana prošao sam kroz hladne šume i sunčanim poljima. U Ritmiku su voćke cvetale i trava, mlado žito pokrili zemlju. Verovatno sam se od tih naglih promena temperature i razboleo. Do danas nikako nisam uspeo da savladam bolest. Prođu bolovi u glavi, ali traje to svega nekoliko sati, pa počinje ponovo. I pošto to traje već četiri dana, osećam se nekako ošamućen. Na sunce ne smem da izađem. Prekjuče je »Princ Eugen« ponovo krenula iz Jajca: oko podne prodrli su u Mrkonjić. U međuvremenu prebacila se na ovu stranu Vrbasa i 13. proleterska. Sinoć je prešla i 13. krajiška. Front je, dakle, konsolidovan. Neprijatelj će morati upotrebiti veću snagu, dovesti pojačanje, ako misli da prodre ovamo. 30. IV Mokronoge [101] Bio juče kod Arsa. Sve je nervozniji i određeno, usmereno, zagriženiji. Ne valja. Nije mu lepo ni držanje prema mlađim. Uvek polazi od toga da su pogrešili, da su nesposobni. Opet se potvrdile velike sposobnosti, velika obdarenost, oštroumnost i praktičnost Plavog. Izlaganje i analiza bili lumineux; [102] zaključci takođe. Znači: jako lenj. Znači: treba ga gurati. U tim trenucima, zna svoju vrednost, a zatim se divi sam sebi, pa pomalo i čudi. Svaki put je u sebi otkrovenje — kao umetniku njegovo delo. * Sa Starim govorili o perspektivama. Najpovoljnije i najefikasnije bi još uvek bilo izbijanje na obalu. Je li već mogućno? Ako nije, šta u međuvremenu, odnosno dokle? Da ne propustimo druge mogućnosti, reče: ostavićemo na ovim pravcima manje snage, osloboditi za akcije jednu jaku grupu. Zadnjih dana sam neraspoložen. Nije reč o perspektivama, nego o nekom drugom, ličnom pesimizmu. Dolazi mi da gledam stvari sub specie aeternitatis. [103] Na cesti sam sreo devojku u vojničkom odelu. Video sam samo njen umor, njenu usamljenost, uzaludnost na toj cesti. Kako je to rat primljen! Polaziš od toga da ima pravednih i nepravednih ratova. Ništa ne možeš protiv toga! Energije ipak žive. Ljudi hoće, žrtvuju se. Drugi samo žive. Ukoliko manje očekuju, utoliko su bezobzirniji, više grabe. Smrt može ponekad postati tako sporedna — kao pretnja. Važna je uvek po vrednosti koju proverava. Veličanstveno da ljudi, osećajni, plemeniti, pametni, radosni — vrše juriš. [101] Selo blizu Drvara. Tu bio Štab 1. korpusa. — Prim. M. V. [102] Blistav. [103] U svetlu večnosti (lat.). * 5. V Mokronoge Pre tri dana, 2. V, otvoren je u Drvaru II kongres Antifašističke omladine Jugoslavije. Sedeo sam pored Roćka [104]. Govorio je Tito; za njim nekoliko delegata, omladinaca. Odjednom, u tišini velike sale, u prisustvu blizu 1000 delegata i gostiju, čujem: »U ime štaba 1. korpusa ima reč...« — predsednica izgovori moje ime! Ustao sam, pogledao Roćka, koji je visoko podigao obrve i zinuo — i krenuo sam na govornicu. Nikog nisam video u sali, okrenuo sam se predsedništvu i rekao: »Niko me nije obavestio da treba da govorim!« Članovi predsedništva su se zabezeknuto zgledali među sobom. Prošlo mi je kroz glavu da im kažem: »Neću.« Ali izlaza nije bilo. Krenuo sam, kao glavom u zid, rešen. Čak se nisam osećao ni zbunjen, bilo je suviše ljudi. Okrenuo sam se sali, naslonio na pult, da bih dobio u vremenu. Za vreme govora, koji je bio kratak, primetio sam samo Mitru i Canu. Gledale su me blagonaklono. Rekao sam što sam umeo i vratio se na svoje mesto. Roćko mi reče da je organizovao aplauz kad god je prilika bila, da mi dao mogućnost da se priberem ali, veli, posle nije više bilo potrebno. Tito reče posle: »Dobro je, tako te treba naterati još koji put.« Za ćelu stvar izgleda da je donekle kriv i Leka. Kad se odlučilo da treba da govorim, rekao je: »Nemojte mu javiti, jer će izmisliti neku operaciju kod Mrkonjića — i otići tamo.« Zina[105] je okrenula na šalu: »Pred III kongresom obavestićemo te... Učinilo nam se da si zatražio reč.« Rato [106] se izvinjavao. Badava: bilo i prošlo! Više sam se začudio kad je sve bilo gotovo. Nisam mogao da poznam sebe. Da mi se to desilo pre tri godine, pa i posle, sigurno ne bih uspeo išta da kažem. Posle ovoga mogu da istupim pred bilo kim i pred bilo kolikom masom. Govornik, jasno, nisam postao i neću postati, ali dovoljno je da smem da govorim, prema svojim sposobnostima. Ranije sam se zbunjivao čim bi slušalo više od pet-šest ljudi. Radovan kaže: »Nismo znali da ne znaš. Primetio sam odmah da nešto nije u redu. Oko usta bio si sav pobeleo.« Ovoliko o ovome pišem jer je za mene bilo stvarno otkrovenje. Koristilo mi to što sam dva-tri puta morao govoriti pred vojskom. [107] Glavno je da je strah razbijen. Ni ono na univerzitetu se nisam bio zbunio, ali je to bilo sasvim drukčije: imao sam pred sobom rukopis, koji je trebalo samo glasno pročitati. Naslućivao sam da sam drukčiji no što sam bio, određeniji, otvoreniji, ali tek sam na ovom slučaju video kolika se promena izvršila. Cana kaže: »Gledala sam kako si drsko nastupio, drukčije odmah nego svi pre tebe.« Tako i jeste bilo: bio sam u drukčijem položaju, i osećao sam potpuno da jurišam glavom na zid, da prepreka ne srne biti, da treba krenuti kao da ih nema, da je položaj toliko beznadan da nema mesta očajanju. [104] Rodoljub Colaković. — Prim. M. V. [105] Gordana Belić, član politodela 2. proleterske brigade. — Prim. M. V. [106] Rato Dugonjić, predsednik USAOJ-a. — Prim. M. V. [107] Koča nije voleo da »drži govore«. To su njegovi proleteri znali, a ipak su više puta tražili da govori pred strojem. Kad im to nije uspelo, malo nezadovoljni što ne mogu čuti svog omiljenog komandanta, izmislili su jednu ironičnu anegdotu: Koča je, ipak, održao svojim proleterima tri govora: * Čitam Tarlea o 1812. [108] Tolstojeve ocene pojedinih ljudi ispravlja, ali opšta ocena ostaje ista, tako da i te ispravke dolaze sasvim prirodno i ne negiraju Tolstoja. Pala mi je u oči sličnost problema, političkih i vojnih, ondašnjih i sadašnjih — iako se istorija nesumnjivo ne ponavlja. Postoji jedan istorijski kontinuitet odnosa snaga i problema, koji odatle proističu, pa i argumentacija. Ponekad dobijam utisak da današnji hroničari nisu dovoljno svesni trajnosti tih problema, da zamišljaju da se tek sada, po prvi put postavljaju. Postoji izvesna problematika mimo oktobarske revolucije, nikako dublja od njenog uticaja. To je valjda zato što su narodi isti, isto raspoređeni u glavnim crtama. Ova složenost nije osnovna. Rezultati moraju biti sasvim drukčiji. Barklaj de Toli [109], posle toga što je pao u nemilost, tražio je smrt na bojnom polju, ali je nije našao — i još neki. Bliska su ta htenja. Generali su išli na najopasnija mesta, i to se primećivalo, znalo, cenili su ih zbog toga. Tačno se zna i za Arakčejeva [110] da je bio kukavica, da mu je glavno bilo da bude što dalje od fronta. Bliski su nam ljudi i karakteri, njihove reakcije, unutrašnje borbe. Veličanstvena je upornost, doslednost Barklaja koji se, pored najtežih optužbi, drži one linije koju smatra jedino pravilnom, koji, i onda kad je smenjen, zastupa, pred Moskvom, mišljenje da treba napustiti prestonicu bez borbe. Kutuzov je, u svojoj delatnosti, drukčiji no kod Tolstoja, aktivniji u odnosu na koncesije javnom mišljenju. Pa onda procena, revizija procene pojedinih operacija, retrospek-tivno tumačenje sopstvenih odluka. Setio sam se Balinovca! A Plavi mi jutros reče da je, na Kongresu, jedan delegat, prilikom dodeljivanja prelazne zastave 1. proleterskoj brigadi, [111] pomenuo preokret kod Balinovca. Veli da je sigurno to negde pročitao, možda kod Radovana. I mi smo tako ocenjivali Balinovac. Ali — da li se to slaže sa drugom ocenom, da nije trebalo onog dana krenuti sa Lučkih i Vrbničkih Koliba? Tada smo imali osećanje odgovornosti. Ali često tek naknadno vidimo kolika je, u nekoj odluci, bila odgovornost. To ovde, uzgred. Ništa nije rečeno o 1. brigadi. Radovanova knjiga o Drini je izrazito slaba. Stvari treba prići konkretno i dokumentovano: komandanta korpusa, 37 članova politodjela, ni jedan rukovodilac bataljona nije poginuo od puščanog ili mitraljeskog metka, čudesni uspesi odmah posle bitke na Sutjesci, do bitke na Neretvi nijedan borac nije ranjen ni poginuo od neprijateljske avijacije. [112] Veličanstveni rezultati za vreme zasedanja I omladinskog kongresa (broj zaplenjenih topova, zarobljenih neprijateljskih vojnika), broj likvidiranih garnizona, značaj za ćelu vojsku i rat zauzimanje Konjica i Livna, značaj zauzimanja Teslica i Zvornika, desetkovanje Crne legije, posledice u Hercegovini, borbe kod Glavatičeva i Kalinovika, itd. Većinu ovih momenata, njihove izuzetne važnosti, opazio je Plavi. [113] Neophodno je potrebno uvesti po jedinicama vođenje hronike odsada i unazad sve do osnivanja jedinice. [108] Evgeni Viktorovič Tarle, francuski istoričar ruskog porekla — Napad Napoleona na Rusiju. — Prim. M. V. [109] Barklai de Tolli, ruski general, učesnik u ratu protiv Napoleona. — Prim. M. V. [110] Arakčejev, grof, general artiljerije, ministar u carskoj vladi Rusije. — Prim. M. V. [111] Na II kongresu USAOJ-a dodeljena je prelazna zastava 1. proleterskoj brigadi. — Prim. M. V. [112]Neverovatno, ali je tačno! Podatak sa kojim se ne može pohvaliti nijedan drugi komandant. — Prim. M. V. [113] Neke od ovih borbi ubrajaju se u presudne bitke našeg rata i revolucije. — Prim. M. V. * Razgovaramo o Rusima i o Englezima. Rusi glume diplomate i državnike. Još nisu to prirodno. Tek se prilagođavaju novom položaju sovjetske države u svetu. Nama to njihovo držanje smeta; ta njihova računica izgleda nam nepravedna, pa i pogrešno sitna, znak nesigurnosti, kojoj nema mesta. Pravo kaže Marko: »Oni ne osećaju da mi 20 godina živimo za to što nam je zajedničko.« Ali nikakva njihova hladnoća neće uspeti da nas odbije od njih, da dozvoli i pomisao na upoređenje njih s ma kim drugim. Drukčiji su oni među njima koji su došli ovamo, na budućim svojim funkcijama predodređeni za to: Gor-škov, pa onaj major-tenkista koji je krenuo za Srbiju. Drukčija je njihova omladina, njihov ćeli život u zemlji: vidi se to nepobitno po onome kako pišu. Krivo nam je što je tako. Kad smo čuli da Kornjejev neće doći na kongres, Marko primeti: »Da smo mi ovako taktizirali, ništa ne bismo postigli za ove tri godine.« Englezi-padobranci! Bezobzirno prodorni — nisu naši prijatelji. Po svemu se potvrđuje da ih je kapitalizam u osnovi iskvario, iskrivio, unakazio. Pobude su im iste kao Nemcima: razlika je, zaista, samo to što mogu sebi da pripišu izvesne nazovi--slobode. Takav mora da je čitav narod, omladina, masa. Svi su načeti kao ljudi, ljudska bića. Amerikanci, pojedinačno ne tako izgrađeni, još su gori u celini: starmali. Nisu ni izrasli, a već su se skamenili; nisu se ni pobunili, a već su postali reakcionari. Svetlost neće doći sa te strane. Velika istorijska uloga čeka Slovene. I taj nasilnički mrak moraće se sigurno razbijati silom. Irvin Šo je običan vojnik u američkoj vojsci — jer se smatra da je komunista! Omladina Engleske pozdravlja naše »u ime onih koji se aktivno i pasivno bore« (!!!) ... omladinci pozdravljaju iz tvornica gde rade za pobedu i — pre svega, primećuje Milovan, za hieb. Mračno, grubo-materijalističko naličje filozofije idealizma. Smrt je samo smrt. I zato što, po njihovom mišljenju, pobeđuje samo nadmoćna tehnika, odnosno što samo sa tim računaju — ne mogu da zauzmu Kasino, propustili su priliku da zauzmu Italiju, itd. Njihovo držanje prema izdajničkim izbegličkim vladama je ogavno, antiantifašističko. U našoj argumentaciji o izbegličkoj vladi i o držanju saveznika prema njoj nedostaje jedno objašnjenje i jedna postavka. Kralj, jedinstvo koje oni žele, »krugovi u inostranstvu« koji se stavljaju na ravnu nogu sa »krugovima u zemlji« — sve je to, u najboljem slučaju, formalna »dijalektika«, koja prikriva izrazito antifašističke sile i namere, šuplju demokratologiju koja osvetljava i ciljeve i »demokratiju«. Pitanje se postavlja ovako: sudovi se donose na osnovu činjenica; sarađuje li ta i ta iz-beglička vlada sa okupatorom, sa Nemcima, ili ne, kad se to utvrdi, a u tome nema nikakve teškoće, nema teškoće ni za davanje jedino mogućeg odgovora. A kako Italija? I o tome bi se moglo govoriti. Ostajanjem kralja, koji se, eto, ne smatra, odlučujućim, baš je posledica takvog izbegavanja da se postavi problem. Zbog čega? Engleska učestvuje u antifašističkom ratu protiv svoje volje, za svoje imperijalističke interese — subjektivno. Taj rat čini pravednim i za Engleze zaista jedino neupo-redivo učešće Crvene armije. (Na margini: Objašnjenje Titovog intervjua za američku štampu nailazi na prepreke; američki novinar koji je došao po svojoj volji na Drugi omladinski kongres — uhapšen je u Drvaru i avionom vraćen u Italiju. U ovom slučaju, kakva ekspeditivnost?!) * 7. V Mokronoge Reč ima advocatus diaboli [114] Situacija je ovde već duže vreme zavezana. Od borbi prema Livnu i Duvnu nigde nismo imali široku inicijativu. Postignuta je neka stabilizacija koja odgovara zatišju na evropskim fron-tovima, ali koja nas ne može zadovoljiti. U pogledu naoružanja zavisni smo od saveznika, pa i u pogledu planova. Računati na vezu s morem je potrebno, kao na najvažniju mogućnost i rešenje. Ali računati samo na nju znači suziti svoje perspektive. I onda koristi pune mogu nastati samo ako saveznici budu hteli odgovarajućom merom da nas pomažu. Nesumnjivo bi samo izbijanje na more mogao biti momenat koji bi baš odlučujuće delovao u tom pogledu na saveznike. Pre toga ili uporedo bi moralo »uslediti« i priznanje. Nije verovatno da Nemci mogu nešto ozbiljnije preduzeti sada protiv nas. Ali ipak i tu mogućnost treba imati u vidu. Kako stvari stoje, posledice jedne takve, ma i delimično uspešne ofanzive, mogle bi biti skoro katastrofalne. Bojim se čak da nije naš politički kapital suviše naduven u odnosu na njegovu stabilnost. (Tehnički svakako, tj. u pogledu pokretljivosti VŠ-a.) Ako bi došlo do takvog neuspeha, mogle bi naše sadašnje pozicije retrospektivno izgledati kao blef. Prosto bih ga sam smanjio da, ako ga izgubimo, ne izgubimo toliko. Ponavljam, ovakav razvoj nije verovatan — ali se ne sme isključiti potpuno. [114] Đavolov advokat. * Skica članka za inostranu štampu Zašto je potrebno da saveznici hitno priznaju NKOJ? [115] [115] Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije. — Prim. M. V. Staljinova Dnevna zapovest (prvomajska) kaže: »Teže je ubiti zver u njenoj jazbini, nego što je bilo isterati je iz naše zemlje« (otprilike); saveznička štampa stalno piše o teškoćama predstojećih operacija na evropskom kopnu. Situacija u Jugoslaviji takođe je teška i očekuju nas još velike teškoće i borbe. Staljin kaže da je pobeda — pogotovu brza — nemogućna bez istovremenog napada sa istoka i zapada. Mi isto smemo otvoreno da kažemo da bez tih osnovnih frontova mi ne možemo da se obračunamo sa okupatorom u našoj zemlji. To što važi za nas, važi još u mnogo većem stepenu za sve ostale porobljene narode. Ako su saveznici ipak — i pored velikih žrtava i napora koje očekuju — resili da otvore front u Evropi, znači da uviđaju neophodnost obračuna na njenom tlu, znači da su se sporazu-meli o važnosti što bržeg završetka rata. To što važi za njih, važi još u mnogo većoj meri za nas, našu zemlju, čiji se veliki delovi nalaze još uvek pod okupacijom. Pored toga, ukoliko rat bude duže trajao, nemački teror će iznalaziti nove mogućnosti za njegovo produženje — a porobljenu Evropu će sve teže biti obnoviti. Ne verujem da iko od odgovornih saveznih državnika računa sa tim kao sa činjenicom korisnom za bogaćenje pojedinih krugova, jer za sve to vreme teći će krv svih naroda koji učestvuju u ratu. Nijedan narod, to je glavno, nema interesa u produženju rata, koje znači produženje patnji i povećanje teškoća. Saveznici nas sve pomažu oružjem i materijalom. Time nas priznaju za svoje saveznike. Ali, ako je priznata nužnost punog vojničkog sadejstva svih snaga koje se bore, nerazumljivo da ne postoji još i puna politička saglasnost na zajedničkoj antifašističkoj liniji. Pred teškoćama kakve se predviđaju, nije, naime, nimalo sporedno koliku će pomoć moći, i to što pre, da pruže narodi porobljenih zemalja. Ako čeka materijal za njih, nepojmljivo da nije obezbeđen i politički uslov njihovog punog učešća. Je li na političkom polju učinjeno sve da se porobljeni — pa i slobodni narodi — mobilišu do krajnjih mogućnosti? Nije. Ne samo to, nego postoji još uvek i aktivna politička intervencija protiv njihovog učešća, u ime sumnjivih posleratnih računa. Da ne govorimo o tome da je intenzivnost učestvovanja, i političkog, u antifašističkom ratu, probni kamen stvarnih demokratskih ciljeva i sila koje u njemu učestvuju. Velika protivrečnost postoji između bombardovanja Nemačke povelikim brojem aviona, koji iziskuju tolike radne i borbene napore, i stava, pa i zvaničnih krugova, prema NO pokretima porobljene Evrope. Ko ima kakav interes da se još uvek podržava izdajnička izbeglička vlada u Kairu, odnosno Londonu? Kakav je to doprinos okupljanju antifašističkih snaga? Ko i zašto ima interesa da se zataškava izdajstvo »naše« izbegličke i drugih vlada, da se daje gostoprimstvo ljudima koji su svi u punoj meri ratni zločinci? Kako može da prolazi besmislena parola o »ujedinjavanju svih slobodoljubivih snaga«, kad se u njih ubacuju oni koji sa-rađuju, služe okupatoru?! Takvim podržavanjem, krivci se ose-ćaju ohrabreni da produže putem izdajstva. Između svih ideoloških formula stoje tvrde činjenice koje su proverene. Kod nas na primer: dovoljno je postaviti i odgovoriti na pitanje: sarađuje li Draža sa okupatorom ili ne? Je li Draža punopravni član te i te vlade ili nije? To je osnovno. I kada se to zna — a zna se — prosta antifašistička ocena i zaključak nameću se. Onda se neće tražiti nikakve olak-šavajuće i zataškavajuće okolnosti. Nema ni potrebe da ih traži iako sem onih koji, znajući stanje i rad, brane ih, jer ih smatraju za nešto korisnim. Zašto, rie moramo znati, ali znamo sigurno da to nešto nema nikakve dodirne tačke sa samim antifašističkim ciljem ovog krvavog rata. Ili — da postavimo i taj problem. Narodi plaćaju svoju slobodu, ali treba da bude jasno da nikakve političke mahinacije neće moći da im oduzmu plodove borbe. Već politika čekanja je krahirala, jer je potcenjivala životnost naroda. Neće biti drukčije ni od sada. Političko zabašurivanje neće moći skrenuti narode sa svog puta ka ciljevima koji će onemogućiti fašizam i sve ono što naliči na njega, podržava ga ili pod drugim vidom znači isto što i on. Ako je tako, koja velika sila ima interesa da svu svoju popularnost, svoj mogućni uticaj proigra ovakvim mahinacijama — koje se vrše baš radi obezbeđenja uticaja. Realistička politika mora da računa sa istorijom naroda i društva. Ona ne može određivati istoriju, sem ukoliko poznaje baš zakone razvitka naroda i društva. Znači, svako nametanje izvesne političke konstrukcije na osnovu privatnih, interesa znači protivno od realizma, znači svoju propast. Kako to neće ljudi da razumeju? Ne priznati velike promene koje se dešavaju nikako ne znači ukinuti ih; isto tako, nije mogućno konkretne i konkretno usmerene snage okrenuti, dirigovati u nekom svom odvojenom interesu. Ako je taj interes odvojen, biće savladan, prevaziđen. Strah od komunizma? Dakako. Ako bi i bilo tako, ne bi to bilo posledica neke veštije propagande, nego opet izmenjenih uslova. Ako se komunistima ostavlja prvo mesto u borbi protiv fašizma, ako borba protiv fašizma dovodi do pobede komunizma, znači da je ovaj najefikasniji protivnik fašizma. Budite isto toliko efikasni protivnici fašizma — to se traži. Ili priznajte da vaše postojanje ne može da se pomiri sa ukidanjem fašizma. Takve su činjenice. Sve ostalo je filozofija, i to rđava, sve ostalo je kočenje antifašističke borbe. Na žalost, ne radi se o argumentima i ubeđivanju, nego o određenim klasnim interesima. Izdajničke, izbegličke vlade su ona mesta gde se ti interesi dodiruju iz antifašističkog i fašističkog bloka. Da bi se ovde nabacane misli mogle završiti, trebalo bi preći na osnovno objašnjenje: imperijalizam. * 15. V 44. Pre neki dan dobih pismo iz Italije — ili Engleske — preko majora Čerčila, od nekog Vana Ivanovića. Pismo je adresirano: »Generallajtnant Koča Popović«. Počinje ovim recima: »Dragi Kočo, ja ne znam da li se Vi mene sećate, ali smo se mi upoznali kad smo bili još jako mladi. Ja sam kuzen Vana Živadinovića [116], i ja Vas se sećam još od 1925. godine, kad sam bio u B-gdu.« Zatim: »... pa sam pomislio da će Vas interesovati da čujete da je Vane pre 10 dana stigao u London... Ja sam major u britanskoj vojsci... Nadam se da neće dugo trajati i da ćete moći da izjurite Nemce i svu onu kvislinšku bagažu iz Jugoslavije.« [116] Vane Živadinović Bor, nekada istaknuti nadrealista, profesor univerziteta, emigrant. — Prim. M. V. Iako je to tako davno bilo, sećam se Vana Ivanovića. U to vreme bio je sportista, koji je nedavno došao sa studija u Engleskoj i spremao se, mislim, da ide u Južnu Ameriku. Nekakav je rođak direktoru i sopstveniku najvećeg parobrodskog društva na Jadranu. I taj Vane Ivanović, kuzen onog gada, nekada mog najintimnijeg prijatelja Vana Živadinovića, major je u — engleskoj vojsci i otuda izražava neke svoje nade, kao da on sa tom zemljom, o kojoj je reč, nikakve veze nema — a i nema. Za njega su izdajnici »kvislinška bagaža« — neka vrsta filozofsko-sociološka kategorija. Itd. Vane Bor, najautentičniji Klim kojeg sam ikad sreo u životu — stigao je u London. Naravno! Stigao je pravo iz Beograda, gde je, sigurno, ukoliko je univerzitet radio, sve dosada imao neku katedru na pravnom fakultetu — ili, ako nije radio, odgovarajuće čisto intelektualno zaposlenje. Vane Živadinović je sigurno dobro živeo, u dubini svoje beskrajno korektne duše gajio duboka probritanska osećanja i drugovao sa nekoliko razboritih nemačkih intelektualaca. On je imao jako suptilno, »principijelno« i čvrsto, mirno, političko mišljenje, visokoučeno i visoko uopšte, toliko uzvišeno da nikome nije smetalo, tako prirodno konzervativno da nikakvu propagandnu ili dejstvitelnu tačku i meru okupatora nije moglo ni da ugrozi, ni da uvredi. Verujem da je Vane bio tako principijelan da je čak mogao da diskutuje o politici sa nemačkim intelektualcima! I sada je Vane Bor — stigao u London. Cenio, merkao, imao možda čak moralne krize, i uzeo veliku odluku — staviti svoje snage i »nesumnjivo velike« sposobnosti u službu demokratiji. U Londonu će se provlačiti, ulagivati; hvatati veze, manevrisati, njuškati, sve sa istim ciljem kao i dosada — samo u situaciji za koju je zaključio da je korenito promenjena; upotrebiće možda i marksističku terminologiju — da odigra što lepšu ulogu, u stvari da sve bude skopčano sa što manje opasnosti; u stvari da što bolje, ugodnije živi. Grozni ljigavac i podlac. * Pre tri dana bio je ovde Stojan Pribićević [117] da nas intervjuiše o 1. korpusu. U uniformi je američkog oficira, naše reci izgovara sa američkim naglaskom i ne može odmah da ih pronađe: već-tek je 12 godina u Americi. O našoj borbi pisao je otpočetka pozitivno. O izbegličkoj vladi govori sa duboko saznateljnim prezrenjem i podsmehom. Kad govori kako treba prići savezničkoj štampi, agencijama i cenzurama, govori spolja, kao neko ko nije u tom mehanizmu i sa humorom koji to potvrđuje. Ali nama je ipak tuđ. Koje su duboke pobude njegovog rada, držanja — ne znam. Izgleda ipak da je lični uspeh — no drukčijom, pametnijom linijom od one onaniste Vana Bora. [117] Major američke vojske, ratni dopisnik, poreklom Jugosloven. — Prim. M. V. * Bili i Rusi. Gorškov [118] je skroman i pametan, solidan. Priča prirodno o velikim stvarima. Kroz to odmah osetiš veličinu — Rusije. * Svaka devojka koja je osećala izvesnu naklonost prema meni — nije znala da razlikuje kada se šalim, a kad govorim ozbiljno. To je bilo i pre 20 godina — ovo pišem povodom Z. Tu nešto ima. Pre 15 godina njoj bih rekao: »Vama su sigurno odvratne žene bez struka«, i setio bih se Mikievog »wir haben schon angefangen« [119] [118] Gorškov Anatolij Petrovič, general-major Crvene armije, član sovjetske vojne misije pri V. Š. — Prim. M. V. [119] Mi smo već otpočeli! * Nemci — odnosno ustaše — su prokrstarili Liku. A nas naši ni o čemu ne obaveštavaju. To nas sužava i — ponižava. Stekao sam utisak da sa dosadašnjim snagama, na sektoru našeg korpusa neprijatelj ne može ništa ozbiljno da preduzme,. * R. Cerčil je navodno izjavio, tj. nekome rekao, da će se naša stvar ubrzo povoljno re[iti, i to »preko svakog našeg očekivanja«. To bi bio znak da saveznici zaista misle da krenu. * 16. V 44. Iz knjige »Našestvie Napoleona na Rossiju 1812 g.« [120] E. Tarle: [120] Napoleonov napad na Rusiju. — Prim. M. V. str. 267. »Najuticajniji neprijatelj Kutuzova... sedeo je takođe u njegovom štabu. To je bio već nekoliko puta pomenuti engleski komesar pri ruskoj armiji general ser Robert Vilson... Oni su pre svih shvatili da Kutuzovska strategija protivreči interesima velikobritanske politike... Iz Engelske je dolazilo ne samo oružje, nego i zlatni sterlinzi, kao i uvek u takvim slučajevima kada je Englezima bilo potrebno da uz pomoć tuđih armija odbijaju groznog neprijatelja. Robert Vilson je znao da sebi može mnogo da dozvoli i široko se time koristio.« 17. V 44. Jutros sam se kupao u Uncu. Voda nije bila mnogo hladna. Mirisalo je isto kao na Savi. Pravio sam gimnastiku. Telo je sačuvalo svoju živost i elastičnost. Setio sam se Vjere, one njene užasne tragedije. Zar se može išta ne oprostiti ženi koja je to preživela... A visoka Slovenka doživela je to isto u logoru, ali nju ništa nije slomilo, nema šta da joj se oprašta, ona sudi. Sinoć pred san smislio sam nešto o Vjeri što je bilo duboko istinito, rešenje komplikovane jednačine od kog je sve postalo jasno, nesumnjivo, odgonetnuto. A sada se ne mogu setiti ni elemenata jednačine. Bilo je precizno, nepobitno, iscrpno. Sve je bilo objašnjeno. Sad se više ne sećam ni šta je sačinjavalo to »sve«. Ne sećam se više ni tajne, a kamoli otkrovenja. Čudim se kako se takav životni zaključak može — zaboraviti, kako može zavisiti od nadahnuća. Ostalo je samo sećanje na boju i lucidnost stvari, i nemir zbog toga što je sama stvar nestala. Izgubljeno je veliko smirenje. A ne znam čak ni šta je bilo smireno, šta opet boli. Ipak mi se ponekad samo postavi pitanje šta će biti od »nas«. Odgovora nema. Svede se na kraju na neizbežno pitanje: da li je mnogo ostarila? Niko je sigurno ne brani od bora između obrva. A ne može da se svede na to. Za vreme ove tri godine, ona je živela, mislila, postojala. Možda su je najzad ipak uhapsili i — ubili. Možda se dobro držala, otkupila. — Ako se »povukla«, da li je •mogućno da mi je ostala verna? Bila je suviše detinjasta da bih je upoznao do kraja. Sve ovo pišem da bih došao do izgubljenih elemenata one jednačine, ali ne ide. — Znaću sve, čim je pogledam. Ako se ni to ne bi desilo, značilo bi odmah da baš ništa više zajedničkog nemamo. Možda je rešenje bilo sasvim izmišljeno, jer da nije, morao bih se setiti. Ako nas je napustila, ipak neću moći preći preko toga — prostim raskidom. Pomislite! Ona živi neprekidno, svakog trenutka, kreće se, misli. Ona tri godine, iz dana u dan, živi određenim životom, ne učestvujući u ovoj osnovnoj borbi. Ona je sada negde, nešto radi; gleda, i sve to — nikakve veze, ničeg zajedničkog nema sa Zelengorom, sa Savom Kovačevićem, sa 2. bataljonom 1. proletbrigade, sa omladinskim kongresom, sa smrću Olge Dedijer[121]! Sad razumem zašto se pitam da li je ostarela. Znam da nije ogrubela onako kao žene Lenjingrada ili drugarice — bombaši 1, 2. i 4. brigade. [121] Olga Dedijer, lekar, poginula u bici na Sutjesci 1943. — Prim. M. V. * Prvi put vidim oranje. Govorih sa Plavim. Osećaju seljaci važnost svoga rada. Ima tu i neke mistike, incantation [122] koja nije nikakva »vezanost za zemlju« u onom banalnom smislu. Ima i nekog namernog trošenja iznad same nužde, trošenje glasa i snage, izvesnog posebnog ponosa i ozbiljnosti. Kada je po ceo dan sklanjala kamenje sa njive, baba »Halifax«, u Kralju, znala [je] da taj njen rad vredi više od onog svakodnevnog, da ravnopravno učestvuje u časnom i odgovornom poslu. [122] Čarolija. * Gorškov nam priča o disciplini u Crvenoj armiji i o odnosima između vojnika i starešina. I u borbi moraju biti propisno odeveni. Kad sretne pretpostavljenog, pre nego što ga pozdravi, vojnik uzme paradni korak. Sad je uvedeno da kad naiđe general, vojnik stane, okrene se prema njemu i pozdravi. U tramvaju, veli, mlađi oficiri uopšte više i ne sedaju, jer čim dođe neki stariji, moraju da mu ustupe mesto: ne isplati se šesti. Izbega-vaju se ulice gde su veliki magacini za snabdevanje oficira i vojnika jer pozdravljanju nema kraja ni prekida. Da. Rekoh mu da je to sigurno nužno, kao reakcija na raniji demokratizam, ali da će vremenom morati da umekša — svesno. On ne veruje. ... Znači posle rata neću moći da podavrnem rukave i uzja-šim bicikl ili incognito da idem da se prošetam u ponoć. Milovan kaže da nam takve stvari više neće ni padati na pamet. A tragedija zaista i nije mnogo velika. U pozorištima u Italiji Amerikanci sede sa nogama na naslonu, vojnici bacaju prezervative napunjene vazduhom sa galerije. Niko ih za to ne opominje. I to je neka vrsta »individualne slobode« — kao i svakodnevno opijanje vojnika. Ta sloboda, odnosno ona druga — ne obuhvata Irvina Šoa. Malopre mi je R. Čerčil telefonirao da će u petak doći ovamo sa Pribićevićem; poneće gramofon i ploče. Pre večere bio Venosta. Došao je da se poveri, da, kao od prijatelja, traži pomoć u svojoj tragediji. Naslutio sam o čemu se radi. Priče iz knjiga eto događaju se pred nama. Njegova »dilema« ipak me dirnula. Gotovo bih želeo da mu pomognem, iako nam nije ništa; ali eto čovek, duboko potresen. Tu nismo još tvrdi, dakle nismo dorasli neprijatelju, koji je apsolutno bezobziran. Možemo li uspešno da mu se suprotstavimo bez odgovarajuće bezobzirnosti. U pravu su oni koji su postavili dilemu. Onaj kome je postavljena do juče je bio neprijatelj i sutra bi, verovatno, opet postao, i pored sadašnjih izjava doživotne blago-darnosti. U politici nikad nije prestalo važiti »cilj opravdava sredstvo.« Radi se o opravdanosti cilja. Tek smo na početku borbe i u mnogo čemu iskusnima izgledamo sigurno beskrajno naivni. Koliko je vredno zastati pred tragedijom čoveka koji je ceo svoj život služio neprijatelju, činovnički i svesrdno? Kolika je vrednost njegove ličnosti u poređenju sa vrednošću onih divova koji su padali u borbi protiv njemu sličnih i onih koje su vodili. Ali eto, u jednom zaokretu, na neki način se trgao i sada sedi pred tobom, iskreno utučen, savršeno shvatajući svoj položaj. Drugo, imaš neko osećanje obaveze prema njemu, baš zato što si mu ukazao gostoprimstvo, dok su gori od njega izmakli dilemama. Sitna je ta naša pravda — ne dejstvuje i ne pokreće. Zastariće brzo. Ali u onoj velikoj podeli posla, koja će morati nastati, ne želim da budem njen neposredni izvršitelj. Lepše je odgovarati za »opravdanost ciljeva«, za ona sredstva koja će i sama biti neposredno opravdana. 18. V »... les regles du jeu« [123] — »pravila igre«. — To je bilo sinoć. Ako Englezi umeju svaki lični interes da predstave kao opštečovečanski, neka bude nama dozvoljeno i nešto obrnuto, što je bez sumnje mnogo prirodnije — da nazovemo stvari njihovim imenom. Konkretizacija opštih interesa čovečanstva zahteva prelaženje preko interesa neljudi. Itd. [123] Pavila igre. 20. V Prekjuče bio ovde Bevc — Kardelj. Objasnio nam — Srbiju. Može se podići samo iznutra. To je postavka prosta, koja razrešuje čvor. Opovrgavali smo Gorškova kada je iznosio sličnu tezu. Danas je jasno da je ovo jedini put. Juče je Radio-London javio da je kralj Petar otkazao poverenje Purićevoj vladi. Noćas je bio kod nas Randolf Čerčil. Govorili smo o mnogim pitanjima, onako nevezano kako je on jedino sposoban. Raniji utisak se potvrđuje. Duboko je reakcionaran. »Ako Sovjetski Savez nastavi ovako da nema poverenje u nas i ako započne imperijalističku politiku, odnosno ako misli da svoja gledišta može da nam nametne, gubim veru da će saradnja sa njima moći dugo da traje.« Opet je govorio protiv »osvete« koja bi bila suviše dosledna. »Najbolje je načiniti spisak od 500 glavnih ratnih zločinaca, s tim da se oni, bez suda, čim se uhvate streljaju.« Kad sam mu rekao da taj broj nikako ne odgovara broju stvarnih krivaca, uporno je tražio da mu kažem koliko ima, po mom mišljenju, takvih krivaca! Hteo je stvar da svede na: »ne možeš, kad je borba prestala, da kažnjavaš one koji su ratovali, tukli se protiv tebe!« Uzgred je saopštio kao sasvim jasnu, svakom razumljivu i za svakog prihvatljivu stvar da Engleska nije imala i nema interesa da se na Balkanu obrazuje jedna jaka država jer »tuda prolazi put za Istok!« Interesantna je uloga misli kod svih njih. Ona je prosto sredstvo za odbranu određenih interesa, politike i premoći. Misli i predstave nemaju kod njih nikakve svoje sadržine, efektivne i intelektualne, one ne opisuju nikakvu stvarnost, kojoj bi odgovarale. Uzbudljivost i razumnost reći samo su ugovorena sredstva za odbranu vrlo suvih i realnih interesa. Najvulgarnija »pris-trasnost«, goli instrumenat vladanja — kao nož i bomba. Čelik je tvrd i oštar, njime možeš da prodireš u ljudsko meso — reč je nematerijalna, njenom sadržinom ulaziš u ljudsku dušu. Ćelo mišljenje je — »crna propaganda«. Šta će ti, recimo, stvarna iskrenost, ako postoje reci koje je uključuju, izražavaju. Zašto voditi računa, recimo, o tuđim životima ili sreći, kada se to može prosto reći i postići isti propagandni efekat kao da si stvarno učinio ono o čemu govoriš. Ako je neko opravdanje logično, kakvu važnost imaju činjenice koje pobijaju to objašnjenje? To je idealizam na delu, u životinjskoj praksi. Razbojnički imperijalizam. 24. V 44. Prekjuče je stiglo pismo od R. Čerčila. Između ostalog pominje »dražesno veče koje je proveo sa nama«!! I ta učtivost je bestidna — kada smo se očevidno svi dosađivali. Ali postoje reči: veče, prijatno, itd., i običaj da se njima opiše neko sedenje. I to je za Engleza dovoljno. Pošto bi veče trebalo da je takvo, pravimo se kao da je zaista bilo tako. U istu padobransku psihologiju spada i drskost i učtivost: i jedno i drugo se nameće. Čitam američku štampu, onu za vojnike i onu za civile. Najčistiji imperijalizam, jedva zamaskiran demokratskom kombinacijom reci, tj. kombinacijom demokratskih reči. Sve je na istom planu, sva su mišljenja i gledišta iste vrednosti, ima ih toliko i o svemu da se niko ne može na osnovu njih orijentisati. Prava intelektualna anarhija. Ima i stručno pohvalnih članaka o Crvenoj armiji ali se zato u nizu drugih članaka o ekonomskim, političkim, društvenim problemima, sistematski probija osnovna antisovjetska linija, i čisto imperijalistička. Vidim da Čerčil samo ponavlja ono što proizilazi iz takvih članaka ili je u njima i izričito rečeno. »Sovjetski Savez još sumnja u nas«, »ne znamo šta Sovjetski Savez misli, hoće i sprema«, »počinjemo da sumnjamo u mogućnost trajnije saradnje sa Sovjetskim Savezom«. Nedeljno izdanje »Tajms«-a, u filigramskom izdanju, donosi intervju princa Umberta, italijanskog. Ceo člančić je pisan sa simpatijama prema Umbertu, i sa isto takvim simpatijama se iznosi njegovo mišljenje da bi saveznici trebalo da puste karabiniere iz logora i zatvora, jer bi se pomoću njih mogli sprečiti preterani pokreti »neodgovornih« masa, tj., dakle, haos, nered, itd. A taj »haos« i »nered« predstavljaju isto tako proizvoljnu parolu (slogan), kao »zakonita emigrantska vlada«, »ujedinjenje svih snaga za borbu protiv okupatora«, »narod će sam rešiti posle rata oblik vladavine«, »posle osvajanja Rima«, »preuranjene akcije«, »kad narod bude slobodan«, itd., itd. O čemu se radi? Da se već sada, »ne čekajući pad Rima«, preduzmu mere za onemogućenje »haosa«, a to znači preduzeti odmah protivmere da narodi ne preduzmu odmah nikakve — mere; to znači preduzeti odmah mere da emigrantske vlade ostanu zakonite,, da se ne ujedine sve snage protiv okupatora, da narod ne rešava sam posle rata oblik vladavine, da narod ne bude slobodan, itd. * U B-gdu sam još tamo, 36—37, počeo da pišem članak protiv propagande. Nisam ga napisao. U većini zemalja dobar deo propagande ide za tim i znači: laž izneti kao istinu. Nemačka, na primer, nije pretrpela nijedan poraz iako se nalazi 1800 km zapadno od Staljingrada. Nemac ovu celovitu sliku uopšte ne dobija i nema, jer se svaki događaj posebno postavi i komentariše itd. * Juče je duvala jaka bura. Prošla noć je bila izvanredno hladna. Jutros, čim sam se probudio, osetio sam da se oko nas dogodilo nešto neobično. Pogledao sam kroz prozor, odmah sam uočio i dosetio se: potok je presušio. Bi mi žao, sva se priroda nekako time promenila — kao da smo dugo putovali i stigli u pustinju. Otišao sam do Unca, da vidim šta je s njim bilo: smanjio se, suzio, teče sporo, uprljao se. Usput sam gledao, kao svakog dana, njive: prvi put u životu saznajem kako klija pasulj i kukuruz. Na povratku išao sam pored ostatka potoka, tamo niže gde još pomalo teče, jer nisu svi izvori presahnuli. Ni nalik na raniju bistru, brzu vodu. Hiljade nekih životinjica umiru u vodi. Vidi se da su one hitre što su do sada živele u njoj, što jure po površini — u stvari ne znaš da li jure ili lete. Sada su obamrle, lepo im se vidi i oblik, razbolele se od nečeg — kanda od sporosti, ustajalosti vode — gadne su; bolest im je oduzela snagu da se drže na površini, potonule su; i svaka se trudi da ponovo iziđe gore, kao da bi se time povratilo staro; s velikim naporima probija se ka površini, ali redovno ne uspeva, ne stiže, malaksava i ponovo tone. * 7. VI — Vukovsko 25-og prošlog meseca Nemci su izvršili vazdušni desant na Drvar. Čim je »protutnjala« januarska neprijateljska ofanziva, u duhu svog opšteg naređenja od 9. decembra 1943. g. Štab 1. proleterskog korpusa naredio je 1. proleterskoj diviziji (1. i 13. brigada) da posedne položaje severno od puta Jajce — Travnik, a 3. krajiška brigada da zatvori pravac Glamoč— Drvar; 6. diviziji (1. i 3. brigada), na liniji Mrkonjić Grad — Šipovo, da zatvori pravac od Jajca prema Mliništu; 2. brigada je upućena u okolinu Drvara, da obezbeđuje Vrhovni štab. Ovaj raspored jedinica je zadržan do sredine marta 1944. Tada je, po naređenju Štaba 1. korpusa, najpre prebačena preko reke Vrbas 1. proleterska, a kasnije i 13. proleterska brigada sa zadatkom da zatvaraju pravac od Jajca preko Mliništa ka Drvaru. Šesta lička divizija, Naredbom Vrhovnog komandanta od 19. marta, proglašena je proleterskom i od tada nosi naziv: 6. proleterska divizija »Nikola Tesla«. Divizija je pomerena najpre prema Glamoču, a zatim je sa 1. i 2. brigadom zatvarala pravac od Srba i Bihaća prema Drvaru. Treća brigada je do 15. maja bila u Drvaru, a tada je, posle jedne informacije da je savezničko vazduhoplovstvo uništilo nemačke jedrilice na aerodromu kod Zagreba i napada jačih neprijateljskih snaga na pravcu Srb — Drvar, povučena u Trubar (12 km od Drvara) u divizijsku rezervu. [124] U periodu od januara do 25. maja 1. proleterski korpus nije vodio neke veće operacije. Uglavnom, sve se svodilo na nasilna izviđanja, na borbe 1. divizije sa delovima 7. SS »Princ Eugen« divizije oko Jajca i Mrkonjić Grada i 6. divizije prema Srbu i Donjem Lapcu. Vodio se tzv. »mali rat« u kojemu se jedinice iscrpljuju, gube borci i municija, a uspesi su neodgovarajući. Divizije su, u duhu navedenog naređenja štaba 1. korpusa, samoinicijativno dejstvovale i pokušavale da neprijatelju nanesu što više i što jače udarce. Međutim, kasnije se uspostavilo da je neprijatelj planski vodio takve borbe sa jakim snagama, obezbeđujući sebi polazne položaje za drvarsku operaciju. [125] Tek kada je počeo desant na Drvar, videlo se kako je znalački, gotovo idealno, raspoređen 1. proleterski korpus. Najpre je 3. brigada 6. divizije, gotovo trčećim korakom, prešla 12 kilometara od Turbara do Drvara i suprotstavila se desantu. Njoj se uskoro priključio i jedan bataljon 1. brigade. Sa ostalim snagama u Drvaru onemogućile su napad na pećinu, opkolile desantne jedinice, zbile ih na mali prostor i, kad je trebalo da ih unište, prodrle su u Drvar druge nemačke snage preko Petrovca i Srba. Žestoke borbe protiv Nemaca koji su nastupali preko Srba vodila je i 2. brigada 6. divizije, a 3. krajiška brigada 1. divizije sa kolonom koja je nastupala od Livna. Ipak, najduže i najteže borbe su vodile l. i 13. brigada 1. proleterske divizije. [126] Ove brigade su vodile danonoćne borbe sa ojačanim 13. pukom i Izviđačkim odredom 7. SS »Princ Eugen« divizije od zore 25. do noći 29. maja, zatvarajući pravac prema Drvaru od Jajca i Mrkonjić Grada. [124] Nemačko komandovanje je smislilo plan za drvarsku operaciju: prvo, snažno bombardovanje, posle toga se spuštaju padobranci i jedrilice sa vojskom, topovima, minobacačima i mitraljezima. Njihov je zadatak bio da unište Vrhovni štab, da zauzmu centar veza i onemoguće komandovanje okolnim jedinicama. U isto vreme jake nemačke snage trebalo je da nastupaju od Bosanskog Grahova, Srba, Bihaća, Banja Luke, Mrkonjić Grada, Jajca i Livna i koncentričnim napadom što pre prodru u Drvar, pridruže se desantu i nastave uništavanje partizanskih jedinica po delovima. — Prim. M. V. [125] Vidi Oslobodilački rat, knj. II, s. 79—97. [126] Na dan desanta uveče Vrhovni komandant je tražio jedan bataljon 1. proleterske brigade za lično obezbeđenje. Komandant korpusa Koča Popović, pošto nije imao direktnu vezu sa 1. divizijom, zamolio je Štab 5. korpusa, ako ima vezu sa njom, da joj prenese naređenje. — Prim. M. V. Iz Beležnice Juče, 6. juna, otvoren je II front. Prekjuče, 5. juna, oslobođen je Rim. U međuvremenu razvijala se nova nemačka ofanziva na nas. Nalazimo se na mestu svega nekoliko stotina metara udaljenom od šumice gde sam predanio zajedno sa Dikinom, prošlog leta, na putu za Dalmaciju — Split. Malopre bio ovde Jusko i pričao nam o Bugojnu. Nemci mobilišu: Muslimani se sklanjaju, a Hrvati odlaze u vojsku. Mnogo je događaja bilo od 25. maja, od dana izvršenja desanta na Drvar i mnogo bi se moglo pričati. Ovo je stvarno prvi nemački desant koji nije uspeo. Nije bio pripremljen slabije od ostalih, iznenađenje je postignuto, ali je prednost od njega vrlo kratko trajala. Ubrzo je došao do izraza odnos snaga, odnos vojničkih sposobnosti. Bez pomoći spolja, cela desantna grupa bila bi uništena i pored za naše prilike dotada neviđenog učešća nemačke avijacije. Posle toga, kada je nemačka sila pritisla, pokazali smo se vesti j i od nemačkih oficira, odlučniji, drskiji i što je na j glavni je i najčudnije — brži peške nego Nemci na kamionima. Nemci su opet redovno zakašnjavali, bar za nekoliko sati. Mi smo započinjali borbe i iste noći brzo se prebacivali na drugu stranu. Tako je bilo sa 1. i 13. proleterskom kod Lisine, sa 3. ličkom kod Prekaje — Marčete, sa 3. krajiškom kod Rora, sa celom 1. divizijom kod Pribelja. Strepio sam kad smo noću 5/6-og prelazili Kupreško Polje. Mogli su svakog trenutka da naiđu tenkovi na cestu od Šujice, na samo polje, pa i na aerodrom. Ništa se nije desilo. Kupres je još uvek u našim rukama. Naša vojska se odmara. Nemci su upotrebili novu, bolju taktiku. Više su dejstvovali kao na »običnim« frontovima, manje se držeći nekih »šema za partizane«. Ali ipak nisu uspeli i nisu mogli uspeti. Njihova pokretnost nije određena posedovanjem kamiona: treba vremena da se ti kamioni spreme svaki put za pokret. Valjda su hteli da primene i ruska iskustva koja su osetili na svojoj koži: opkoljavanje i uništenje. Ali, prvo, nisu imali ipak dovoljno snage za to, a drugo — mi nismo Nemci. Ovog puta nisu se ograničili na to da jednom prođu izvesnim delovima naše teritorije, nego su po nekoliko puta krstarili tamo-amo, tako da nije bilo mogućnosti jednim dugim i smelim pokretom skloniti se. Stvar se promenila utoliko što smo ovog puta morali nekoliko puta da se sklanjamo, vraćajući se na napušten prostor i ponovo ga napuštajući. Sposobnost manevrisanja ostala je na našoj strani. Išli smo putevima koji nisu ubeleženi u sekcijama, pa i nisu poznati seljacima, sem najbližem dotičnom terenu. To se desilo dva puta: između Bjeljevine i Mliništa i između Pribelja i Janja. Kod Bjeljevine, Bajić (3. brigada) i njegovi bataljoni nisu se snašli. Premanevrisali su neprijateljski položaj, pa tako i sebe; nisu, dakle, ni shvatili glavni zadatak (obezb. Vrhovnog štaba), nego su se upustili u borbu, koja se mogla, ako ne izbeći, ono brzo otkloniti. Izvesno odsustvo budnosti: iste vrste kao izbijanje te brigade, prošlog leta, u Duvanjsko Polje, kod Mokronoga. U izuzetnim situacijama ne umeju izuzetno — u stvari normalno — da reagiraju. Pokret je bio mučan, napet, odozgo iznerviran, kao svaki pokret uz Arsenija i njegovo društvo. Odgovornost je bila strahovita — i apsurdna. [127] Bezbednost tolikog blaga zavisila je od pojave najmanje neprijateljske kolone: svaki pucanj je podsećao na atentat. Kad je rešenje nađeno, duboko smo odahnuli. Hteo sam Starom da napišem pismo o Zdenki, [128] ali nisam stigao. Smislio sam ga bio celo. Zameram njegovim najbližim drugovima što »po tom pitanju« nisu najodlučnije intervenisali. Ova situacija je čudovišna. Najneposrednije uz Starog nalazi se stvorenje koje je u sebi sakupilo gomilu najnegativnijih osobina: besprimerni kukavičluk, panikerstvo, pokvarenost, samoživost, histeriju, bezobzirnost, pretvorenost; stvorenje i fizički prljavo, zapušteno, čupavo, koga svi mrze. Neugodno mi je što se ovoliko zadržavam — o Zdenki svi pričamo. Velika je naša sramota da tu prljavu smetnju ne možemo da uklonimo. [127] Manevar 1. proleterske divizije je uspeo i ona se postavila prema Mliništu i Glamoču, obezbeđujući koridor Vrhovnom štabu da prođe ka Kupreškom polju, ka aerodromu, odakle je poleteo za Bari. Vrhovni štab je najpre pokušao da se izvuče preko sela Poljice na Šator planinu i došao do Preodaoca, a onda se vratio. Pokušao je da prođe kroz koridor, ali mu se učinio nesiguran, došlo je do sukoba sa delovima 7. SS divizije, i vratio se. Komandant korpusa, Koča Popović, verovao je u svoje jedinice, prihvatio odgovornost, za koju kaže da je bila »strahovita«, za siguran prolaz kolone Vrhovnog štaba. Iduće noći, pored naređenja jedinicama, stajao je na cesti Glamoč — Mlinište sve dok i poslednji vojnik iz pratnje Vrhovnog štaba nije prošao. Prvoj diviziji je pristigla u pomoć 3. krajiška brigada i 3. bataljon 1. proleterske brigade, koji su se nalazili na neposrednom obezbeđenju Vrhovnog štaba i sigurnije obezbeđivala koridor. Prema izjavi Koce Popovića, kad je Vrhovni štab prešao cestu i bio bezbedan na Vučjoj Poljani, Koča ie upitao vrhovnog komandanta Tita — šta sada misli o Prvoj? — Tito je odgovorio — »Zaista, Prva je i dalje prva!« (Beleška — privatni arhiv Koče Popovića.). — Prim. M. V. [128] Davorjanka Paunović Zdenka, sekretarica Vrhovnog komandanta. — Prim. M. V. Sa nama se nalazi grupa Engleza. Mirni su i savesno vrše svoj posao, dužnost, bez obzira na prilike, ne žale se: jednom reči — drže se. Nekoliko Rusa su nas, u tom pogledu, neprijatno iznenadili. Pukovnik koji je bio sa nama radio je i rukama i nogama da se izvuče — i uspeo je da odleti. Ne odnosi se to na sve, ali je očevidno da Rusi nisu još shvatili naš način borbe, na sitno i na brzinu. Svaka neočekivanost ih izluđuje, ne razumevaju još da je sav naš rat — rat neočekivanosti — za neprijatelja, pa dakle i za nas. A nama, opet, teško je uneti se u to kako stvari izgledaju drugima, za koje su nove. Mi prirodno živimo izuzetnim životom. Rusi su nam priznali da je ovaj naš rat mnogo teži i naporniji — donekle nam prebacuju što je tako (a ne može biti drukčije), a uglavnom se čude. Englezi se ne čude. Kako se čuditi činjenicama! 10. VI Vukovsko Ujutro 28. V. pošao sam iz Poljica za Potoke, [129] na poziv Starog. Oko već davno razrušene stanice Potoci videli su se tragovi onomadašnjeg bombardovanja. Pored pruge i po njoj prolazili su pojedinci i grupe, od kojih su većina vukli kazane sa vodom: nered priličan. U barakama sam našao Marka, Arsu, Rukavinu. [130] I oko njih, oko baraka, vladao je nered; ljudi su se muvali tamo-amo. U baraci sve je bilo poluspakovano, poluraspakovano, kao pred put. Svi su bili ispijeni, pomalo grozničavi; neprekidno je nekog bilo na telefonu. Kosta je pošao sa nama. Posle skoro dva sata hoda stigli smo do Starog, duboko u šumi. Ovde je bilo mirno, skoro veselo. Dugo se nije razgovaralo o planu koji treba doneti. Stari me u neko doba pozvao i tiho se posavetovao sa mnom o situaciji i njenom rešenju. Kad je pala noć, u pećini, pred velikom vatrom, počelo je savetovanje. Prvo je izgledalo da će naše snage krenuti okupljene, u starom pravcu, dok je Rodić [131] imao da se glavninom povuče ka severu. U toku pretresanja pojedinosti ovog plana, izbila je na videlo njegova nerealnost. Umesto toga, predložio sam da se, pre nego što se započeto okružavanje uobliči, probijemo »centrifugalno«, u razne pravce: Stari je odmah prihvatio; videlo se da je i on bio došao do takvog rešenja. Odluka je počela da se sprovodi iduće noći. Verujem da je mnogo doprinela brkanju neprijateljskih planova. [129] Selo istočno od Drvara, železnička stanica u kojoj je ranije boravio Vrhovni štab. — Prim. M. V. * Maksvel bi želeo da mu nabavimo nemačkog oficira, naročito iz Brandenburške ili »Tigar« divizije, da bi ga poslao u Bari. »Mogao bih za njega dobiti Jyp.« Kad sam mu rekao da naši borci teško i retko dovode zarobljenike duboko u pozadinu, bezazleno me je pitao: »A ako im se obeća čokolada?« Morao sam se nasmejati: »Kad bi moglo biti nešto manje materijalno! Na primer — odlikovanja.« — »Ah! Odlično, i penzija se dobija uz ordenje!« Crni kaže dobro: Konvencija je postala kod njih suština. Plavi tačno primećuje da to oni ne čine zato što nas smatraju nižim bićima, nego što misle kao trgovci. Ja mislim da su, vabeći Crnce, i sami primili nešto od crnačkog mentaliteta. [130] Ivan Rukavina, komandant 4. korpusa NOVJ. — Prim. M. V. [131] Slavko Rodić, komandant 5. korpusa. — Prim. M. V. Iz Dnevnika Ravno — pošao 10. juna uveče; Bari, Italija — došao 11. juna ujutro; Manfredonija — pošao 12. juna pred zoru; Vis — došao 12. juna ujutro. Vis — pošao 14. juna pred zoru; Bari — došao 14. juna ujutro. — Bio u Vrhovnom štabu. 17. VI 44. Bari Već sam nekoliko dana ovde, po povratku sa Visa. Čekam avion za povratak. Vaso je juče javio da je prešao komunikaciju Prozor — Gor. Vakuf. U međuvremenu video sam deo Italije, snagu savezničke vojske i — englesku flotu, tj. mornaricu, tj. mornare na svakodnevnom poslu. Treba mnogo dopuniti psihološki portret Engleza. Tamo sam video deformaciju čoveka, ovde njegovu ogromnu snagu (istog tog unutra unakaženog čoveka). Bogatstvo, organizacija, urođeno vršenje dužnosti; velika tradicija upravljanja i vladanja. Svi materijalni uslovi za pobedu već su dati. Na Vis sam išao patrolnim brodom M.L. 841, a otuda sam se vratio razaračem koji je tek bio doveo dr Subašića na Vis. Svuda ista sigurnost ljudi, pretpostavljenih i mornara; ljubaznost dovoljna. Samostalnost, lična odgovornost stečeni (i dalje uvežbavani) kao prirodna osobina. Kapetani su mladi ljudi, koji prirodno upravljaju svojim malim svetom. Prekjuče sam sa Rusima bio u pozorištu. Davala se Kavaleria Rusticana i Pajaco. Bili smo jedini stranci. Mnogo su nas gledali i, očevidno, mnogo razgovarali o nama. Zadovoljenja kulturne dužnosti, spada u program; da li su nešto doživeli pri tom, ne znam. Po reakcijama na pojedina mesta i arije, izgleda ipak da jesu. Pevači i gluma bili su jadni, naročito u Kavaleriji. Po glasovima rekao bi čovek da su gotovo svi gladni. U Pajacima uveli su na binu neku decu, očevidno uzetu sa ulice: i ona su prirodno bila na bini. Horisti su imali ista odela u jednoj i drugoj operi; horovi su slabi. Upadljive su bile dve stare, propale horistkinje — po prilježnosti (iskusnoj) u praćenju dirigentskih pokreta. Orkestar je iznad pevača. Sve u svemu, muziciranje im je prirodno i prosto; i glasovno se oseća italijanska škola, samo nedostaje kvalitet glasa. Jedna pevačica iz Pajaca ličila je na jednu iz Kavalerija. Povela se diskusija o tome; počeli smo da govorimo kako je ova skrojena, a kako je bila ona. Sudakov je primetio: »pevačice, a ne razlikujete ih po glasu, nego po telu!« Sve zajedno jadno, siroto. Posle sam išao na večeru ikod Rusa. Pevali smo — bez pića. Za Vis sam se ukrcao u Manfredoniji. [132] Od Barija do Manfredonije išli smo automobilom. Prošli smo kroz desetak gradova i varošica. Na ulicama puno sveta, omladine, dece — trudnih žena. Ovi Italijani ne učestvuju u ratu — završili su ga. Da li svojom voljom ne učestvuju — ne znam. Ljubav cveta. Svuda mnogo savezničkih vojnika i nepregledna količina materijala. Saobraćaj ide potpuno nesmetano. Znači da Englezi idu bar tri puta brže od Nemaca, koji mogu da se kreću samo noću, zbog savezničke avijacije. U našem predstavništvu red nekako nije primeran. A i izbor ljudi je čudan: svi su pomalo neobični. [132] Pristanište blizu Baria — Italija. — Prim. M. V. Govorili smo o našem javašluku. Ratno iskustvo i ekspeditivnost naša su od velike vrednosti, ali ne dolazi dovoljno do izražaja gdegod se radi o pokretanju i upotrebi krupnih aparata. Nema onog engleskog opšteg vršenja dužnosti koji dozvoljava da se glavni deo dnevnih zadataka vrši gotovo automatski. Mi gubimo ogromno vreme u rešavanju (uglavnom) sitnih pitanja koja se rešavaju sama — gotovo otpadaju — organizacijom. Naši kuriri još ne nose čuture! Male stvari vise i treba ih pojedinačno rešavati, unositi se u njih kao da su velike. Tako je svuda sem u vojsci — u rukovođenju operacijama. Juče sam posetio bolnicu u Grumi i logor naših tenkista i avijatičara u Gravini. U Gravini sam govorio pred 1200 vojnika!! Navikao sam i tremu sam prebrodio. Govorim normalno bez pretenzije da nešto novo otkrijem. Govorim obične stvari koje se mogu i koje treba obično reći. Iznosim to ovde da bih zabeležio koliko sam se promenio od kongresa u Drvaru. Bilo je potrebno i meni i drugima. Moraću raditi naporedo, prema svojim sposobnostima i znanju. Gore su opet prezaposleni. Pitanja koja su nam kod Vukovskog izgledala važna — smanjila su se pred veličinom problema koji se sada postavljaju gore. To sam osetio, pa sam ih i ja smanjio. Glavni deo svoje uloge odigrao sam između Potoka i Mliništa. [133] Ovoliko, na brzinu, da ne bih zaboravio. A ponovo napisati sigurno neću. Izgleda da su se već sutradan po mom odlasku sa Ravnog, razvile borbe prema Prozoru, Bugojnu i Duvnu. Vasa se opet našao ubrzo s one strane neprijatelja. [134] Aerodrom zasada, izgleda, nemamo. Za Glamoč ne znam. [135] [133] Najkritičnijeg dana, 29. maja, posle savetovanja kod Vrhovnog komandanta, došao je na komandno mesto brigada 1. divizije — bataljoni su bili izmešani — komandant korpusa, Koča Popović, i pitao: »Da li možete održati ove položaje do noći?« To je bilo i pitanje i naređenje, jer se u blizini, u železničkoj stanici Potoci, nalazio Vrhovni štab i Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije sa stranim predstavnicima, to je bio predus-lov za planirani manevar. Proleteri su obećali i izdržali. Kad_ je pala noć, komandant 1. proleterske divizije Vaso Jovanović opet je napravio nevero-vatan manevar, grupisao snage i, po besputici, obišao levo krilo neprijatelja i obreo se sa divizijom iza njegovih leđa. Jedino preko položaja 1. proleterske divizije, 1. proleterskog korpusa, neprijatelj se nije probio ka Drvaru u vreme drvarske operacije. To je bila odlučujuća bitka za obezbeđenje Vrhovnog štaba. — Prim. M. V. [134] Prva proleterska divizija, posle drvarske operacije, ponovo se našla u teškoj situaciji na Vukovskom, kod Prozora, na Vranići. To su bile veoma teške borbe u kojima je komandant 1. divizije opet izvršio nekoliko neobičnih, ali uspešnih manevara. Nemci su planirali da ovom ofanzivom razbiju partizanske jedinice u delu Bosne i Dalmacije i da, u slučaju iskrcavanja saveznika na obalu Jadrana, imaju osiguranu pozadinu. — Prim. M. V. [135] U rejonu Glamoča nalazila se 6. proleterska divizija 1. korpusa. — Prim. M. V. * 25. VI Bari Još sam u Bari-u. Čekam na avion koji treba da me vrati. Nemam ovde nikakvog posla i krivo mi je što se moj odlazak ovoliko odlaže. Juče sam opet pisao Arsi. U međuvremenu prošli su ovuda Veljko [136], Tempo [137], Mihailo [138], Moma [139], Ljubinka [140]; sa nekima od njih nisam se video otkad sam krenuo iz Beograda. Juče sam bio na ručku kod Broda, Dikina. Mislio sam da ćemo biti sami i da ćemo moći da razgovaramo. Ručak je, međutim, bio svečan; bili su prisutni Maklin i mnogi viši oficiri. Posle podne sam svratio u bolnicu gde mi je rečeno da će biti Adelina. Bilo je odvratno kao u svakoj bolnici: sve je unapred anonimno, pa i one najličnije patnje. Dugo sam sinoć pričao sa Canom i video je življom nego što sam pretpostavljao — radilo se o njenom delokrugu rada, i evo ti odmah čoveka pametnog, iskusnog, nezamenljivog. Toliko sam malo događaja zabeležio u ovoj beležnici. Nije zato što ih nisam znao; nego su mi, sa moga mesta, izgledali suvišni, u poređenju sa onim što su doživljavali drugovi napred. Glupo je: i ovo je mesto u ratu. Uvek me mrzi da opisujem »ono što se desilo«. Čini mi se, između ostalog, da baš to što se desilo ne može da nestane, izgubi se, pa da je dovoljno samo omeđiti drugim, sitnim, spoljnim događajima i mislima. Ima toga. Mnogo staroga bih, pomoću ovih belega, mogao sad da opišem, ali nedostaju ljudi i razgovori. Sva se stvarnost svodi na neku logiku ili, što je još gore i još proizvoljni je, na — psihologiju. [136] Veljko Ilić, pomoćnik načelnika Vrhovnog šaba. — Prim. M. V. [137] Tempo Svetozar Vukmanović, član Vrhovnog štaba. — Prim. M. V. [138] Mihailo Blagoje Nešković, sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. — Prim. M. V. [139] Moma Marković, član Glavnog štaba za Srbiju. — Prim. M. V. [140] Ljubinka Milosavljević, sekretar SKOJ-a za Srbiju. — Prim. M. V. * Mihailo mi je govorio o Vjeri. Juna prošle godine predlagao joj je da iziđe, nije htela. Rekla mu je: »Ne verujem ti« (!) Jednog dana ipak je uspeo da je ubedi, i sutradan je trebalo da krene. Nije došla — on je čekao (onda kada je svako njegovo izlaženje značilo izlaganje života). I kad joj je predložena razmena, nije pristala — opet nije verovala. Mihailo kaže da se o svemu saveto-vala sa onim bednikom Aleksandrom Vučom, da je bila jako uplašena, demoralisana. Već samo to što je za savetnika mogla izabrati onog — da ne govorim o drugu — zbunjenog, nesamostalnog, slabog, konfuznog, neodlučnog, rastrganog čoveka, znači da je odustala od potrebne ranije — jasnoće. Posle su je, povodom neke provale, pomenuli u novinama. Ako se sve to poveže sa razvodom i udadbom (formalnom) za prijatelja onog »nimalo sumnjivog«, onda se može pretpostaviti najgore, i bojim se toga. Ako su je opkolili, ako su pritiskali, pitanje da li je našla snage da se odupre: svaka koncesija mogla je biti povod za učenu, za novu koncesiju. Čime da se suprotstavi, kojom snagom, kojom verom, kojim poštenjem, kojom hrabrošću — ako su počeli da je gone? Znam da u toj računici, u tom stroju granice ne može više biti, da se stalno pomiče; ako je još živa, morala je sve više zavisiti od njihove »dobre« volje, koja nije imala nikakvog razloga da bude »dobra«. Sećam se one lične tragedije od koje se teško podigla — ali se sve to ne može nikako da opravda. Zamišljam i kako je mogla nastupiti sve veća tupost, sve manje osećanje osnovnih obaveza ... ali ako je toga nestalo, šta je moglo opravdati njen život, održati ma i onu najspoljniju ličnu čistoću? Ne žalim — čak ni da je umrla, jer ne znaš šta je time prekratila, po koje bescenje. Vidim jasno sredinu, uticaj moje porodice: možda je ova imala toliko osećanja da je sačuva od najgoreg; pitanje je da li je uspela, koliko se smela i htela u tome založiti. Odmeriti i prekinuti — je najlakše, ali stvari mogu biti toliko strašne da prekid ne bude dovoljan. Toliko smo bili vezani, da ne mogu ne biti saodgovoran, sukrivac. Ne radi se o spašavanju moje ličnosti, nego o ... * 6. VII 44. Još uvek smo u Bari-u. Čekamo da nam situacija i predu-sretljivost Engleza dozvole odlazak u Srbiju. Čekamo već nedelju dana, ali situacija u Srbiji se često i brzo menja, a veza je vrlo slaba, pa se promene ne mogu izbliza pratiti; engleska ljubaznost je neuhvatljiva; ne znamo koliko neće, a koliko stvarno ne mogu: realne smetnje omogućuju voljne. Prva divizija stigla je u Trnovo i Kalinovik. Imala je vrlo teške borbe istočno od G. Vakufa — i velike žrtve. Zašto je morala primiti te borbe ne znam. Radi učvršćenja veza sa Toplicom i obezbeđenja potrebnog aerodroma za spuštanje nas 90 sa odgovarajućim materijalom (radio stanicom i ostalo) rešili smo da sutra uputimo tamo jednu grupu padobranaca, na čelo sa Ljubom Đurićem. [141] Uslovi za skakanje su vrlo nepovoljni: vršiće se noću, bez vatri, drugovi nisu dosad nikad skakali, oslobođeni prostor je uzak. Pa ipak izgleda da ćemo morati ostati pri tome. Sa nama idu Mihailo, Svetozar, Spasenija, Ljuba Đurić, Ratko Sofijanić, Miloje Milojević, Srba [142], Milosav [143], Bradonja[144]. Južni deo Srbije je u punom poletu. Odlazimo radi učvršćenja jedinica. Treba na delu dokazati da se problem ne postavlja i ne rešava u obliku: »u Srbiji ima 200000 porodica koje ne žele komunizam!« [141] Ljubo Đurić, zamenik komandanta Glavnog štaba za Srbiju. — Prim. M. V. [142] Srba Josipović, politički radnik. — Prim. M. V. [143] Milosav Milosavljević, politički komesar Glavnog štaba za Srbiju — Prim. M. V. * Posle dugog vremena, imao sam prilike da doznam nešto o francuskim književnicima. O tome su mi govorili Kocbek[145] i Kosmač [146]. Aragon je postao petenovac (?) i skoro logična linija: Jeanne d'Arc, Maurice Chevalier, Petain [147]. Breton je otišao u Ameriku. Živeli su jedno vreme u nekoj luksuznoj vili kraj Marselja: »ludi su bili povlašćeni, bolje su živeli i prvi putovali. U Americi je bila potražnja za ovakvim »neuravnoteženim«; a Dali im je pripremio slavan i lak ulaz. [144] Radivoje Jovanović, komandant divizije. — Prim. M. V. [145] Edvard Kocbek, slovenački književnik, većnik AVNOJ-a. — Prim. M. V. [146] Kosmač Ciril, slovenački književnik. — Prim. M. V. [147] Peten Filip, (Petain Philippe) francuski maršal, predsednik kvislinške vlade u Francuskoj. — Prim. M. V. * Italiju nisam upoznao, pa ni Bari — osim spolja i »spontano« iz automobila. Bogatstvo Anglosaksonaca je ogromno, neopisivo, standard života neobično visok (igrališta, čistoća, posebna pisaona usred polja za vojsku, svakojaki materijal), — standard života da, ali sam život? Svi liče jedni na druge, imaju slične pokrete, sigurno i slične duše. Amerikanci — starmali. Mnogo bi se moglo pisati o saveznicima. A Italijani. Ne znam ništa određeno, ali ulica je neizdrživa. Jeste da i pobeđeni žive, i da im je unutrašnji život, nasitno, sačinjen od osećanja, misli, nada i patnji — kao i kod svih ostalih. Ali bi se ipak, i na ulici, morala osećati tragedija koju su pre-živeli i koju preživljavaju. I po položaju i po držanju — način primanja položaja — nekako ljudi drugog reda. Prosto bode oči bezbrižnost omladine i svih ostalih — nekako bez obaveza ni prema čemu, pa ni prema sebi: korzo pun, šetkaju se utegnuti, umišljeni oficirčići, neko neprikladno veselje (ne dolazi od radosti oslobođenja i promenjenih zadataka, nego od bezbrižnosti, nesagledanja stvarnosti, površnosti); dece mnogo — i mnogo trudnih žena: pa i one smetaju, vređaju; ne radi se tu o nekom plodnom, zdravom, životnom materinstvu, nego kao gola, životinjska neuništivost postojanja dva pola; a svedeno na ovo, čime to ima žena da se ponosi? Ovako obezbeđenje ljudskog života: nameće se pretstava o poreklu ploda, a ne o njegovoj vrednosti, ne o dostojanstvu funkcije davanja, stvaranja života. Pa ipak iz ovog maltene stada treba i može da nikne ljudska, društvena snaga. Tek odavde, sada, vidiš besmislicu sukoba napete, larmadžijske sile fašističke Italije i mirne, materijalne sigurnosti savezničke sile. Sa Nemačkom i SSSR stoji drukčije. Ruski vojnik i naši borci, zajedno sa borcima iz potlačenih zemalja, jedini su koji, najviše objektivno braneći goli život, subjektivno najmanje brane njega — pa dakle i daju drugi objektivni kvalitet svojoj celokupnoj borbi. Umiremo celi i pobedićemo celi. Nemac je počeo da brani goli život, ali kao zločinac i zato što je postao slabiji od protivnika, itd. * Ponoć je prošla. Opet kad budem legao pod komarnik u bašti, pre nego što zaspim, zadiviću se nad tišinom i noći i zagledaću se smireno u zvezdano nebo, etc.
|