KOMANDANT PRVE PROLETERSKE DIVIZIJE NAREDBA br. 88 [1] Vrhovnog štaba narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije Po odluci Vrhovnog štaba narodnooslobodilačke partizanske i dobrovoljačke vojske Jugoslavije imaju se obrazovati — iz postojećih narodnooslobodilačkih partizanskih i udarnih brigada — divizije Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. U vezi s tim Naređujem Da se obrazuje Prva proleterska udarna divizija Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. U sastav ove divizije ulaze: a. Prva proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada, b. Treća proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada (sandžačka), v. Treća krajiška narodnooslobodilačka brigada. Za komandanta 1. proleterske udarne divizije NOVJ postavlja se dosadašnji komandant 1. proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade drug Koča Popović. Za političkog komesara 1. proleterske udarne divizije NOVJ postavlja se dosadašnji politički komesar 1. proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade drug Filip Kljajić. Popunjavanje štaba 1. proleterske udarne divizije NOVJ izvršiće se u najkraćem roku po odluci ovog štaba. Ovo naređenje ima se izvršiti odmah. SMRT FAŠIZMU — SLOBODA NARODU! 1-XI 1942. sod. KOMANDANT NOP I DVJ TITO [1] Naredbe, Zbornik, t. II, knj. 1, s. 197. ŠTABOVIMA 1. PROLETERSKE, 3. SANDŽAČKE I 3. KRAJIŠKE BRIGADE [21] [2] Štab 1. divizije je odmah napisao pismo brigadama, koje su ušle u sastav divizije, za organizaciono sređivanje i borbeno usavršavanje, A-VII, k. 703, f. 3, d. 2. — Prim. M. V. Brigade koje su ušle u sastav ove divizije razvijale su se posebno, u okviru drugih jedinica, pod različitim uslovima, te se stoga i njihova struktura u izvesnim pojedinostima razlikuje. Sada, po njihovom ulasku u diviziju, potrebno je da se one i u tom pogledu ujednače, da budu jednoobrazne, da im struktura bude jedinstvena. Time će se jedne jedinice poslužiti stečenim iskustvima drugih jedinica i preko jedinstva strukture lakše postići jedinstvo komande. Razume se da organizacione mere koje će se sprovesti na osnovu ovog naređenja ne treba smatrati iscrpnim i konačnim. Štab divizije uzeće u razmatranje svaki novi predlog štabova brigade u ovom ili drugom pravcu. U gore navedenom cilju svi štabovi brigada preduzeće sledeće mere: 1) Obrazovaće po bataljonima radne vodove — jedan radni vod na bataljon; radni vod je posebna jedinica, sa svojim stareši-nom, potčinjena neposredno štabu Bataljona; u njemu su okupljeni svi drugovi određeni za razne službe: kuvari, berberin, pot-kivač-veterinar, krojač, opančar, itd. već prema uslovima; kuhinja je zajednička za čitav bataljon, pranje rublja takođe; osim toga, osoblje radnog voda— sem kuvara — obavezno kopa nužnike kada jedinice bivakuju, po uputstvima svoga vodnika koji će se sporazumeti o tome sa odgovornim članovima bataljonskog saniteta; starešine 3. sandžačke i 3. krajiške brigade iskoristiće prvu priliku da se upoznaju sa funkcionisanjem ove službe u jedinicama 1. brigade, gde su radni vodovi već uvedeni; 2) Organizovaće sanitetsku službu po upustvima iznesenim u »Vojno-političkom pregledu« br. 7—8 tj. radi organizovanja prve pomoći odrediće po jednog vodnog bolničara na svaki vod i jednog četnog bolničara kao odgovornog rukovodioca; radi or-ganizovanja evakuacije odrediće po dva nosioca ranjenika na svaki vod sa jednim unapred pripremljenim, laganim, improviziranim, lako sklopivim partizanskim nosilima; 3) Brigadni sanitet svake od tri brigade treba da pribavi i pripremi dva bureta za pranje koja će stalno ostati pri brigadnom sanitetu; štabovi brigada dobaviće dva tovarna konja za tu službu; 4) Organizovaće po bataljonima stalne grupe za dejstvo protiv aviona, po upustvima iznesenim u listu »Prva Proleterska« pod naslovom »Puškom protiv aviona«; obuci ovog ljudstva pristupiti odmah. 5) Organizovaće snajperski kurs — kurs strelaca specijalista; za rukovodioca takvog kursa treba odrediti izučenog nišandžiju; ukoliko se takvih ne bi našlo u brigadi, organizovaće se kurs u okviru Divizije; na taj kurs bataljoni će odrediti po dva borca iz svake pešačke jedinice; po povratku u njihove jedinice, ovi će sprovesti obučavanje novih snajpera u svojim jedinicama. 6) Stavite u zadatak drugovima iz topovskog odeljenja da osposobe protivkolski top za nošenje na konjima; osim toga naba-viće se saonice (lake) za prenos protivkolskog topa po snegu. 7) Izdaće naređenje da se nabavljaju noževi za puške kao i da se čuvaju osigurači od ručnih bombi — koje će dostavljati štabu divizije. 8) Organizovaće analfabetske kurseve po jedinicama, kako bi se što pre i u potpunosti likvidirala nepismenost. 9) Obrazovaće komisiju za izradu vojničkog programa; prvom prilikom te će se komisije sastati, suočiti svoje programe i pod rukovodstvom načelnika štaba divizije izraditi zajednički i jedinstven program vojne obuke za ćelu diviziju. 10). Ustanoviće od bataljona pa naviše delovodne protokole, bolesničke knjige i operacijski dnevnik. 11) Ispitaće mogućnosti i sprovešće u delo maksimalnu^ redukciju brigadne, bataljonskih i četnih komora, strogo se držeći, u pogledu jahaćih konja, propisa Vrhovnog štaba. 12) Organizovaće posebne konferencije po jedinicama na kojima će se tumačiti potreba nabavljanja bajoneta kao i njihova upotreba, potreba čuvanja osigurača od ručnih bombi, kao i neophodnu potrebu kopanja rovova prilikom ma najmanjeg zadržavanja na položaju — što treba staviti u odgovornost neposrednih starešina. 13) Izvestiće o izvršenju svih ovih tačaka. 14) Izvestiće o tome kako je dosada bila organizovana služba veze i šta predlažu za njeno usavršavanje, kao i o tome da li je postojala posebna četa pratećih oruđa ili ne i šta predlažu u tom pogledu. 15) Štabovi brigada podnosiće svakodnevno štabu divizije kratke redovne raporte — usmene ili pismene, već prema uslovima. 16) Podnosiće svakog 1-og i 15-og u mesecu petnaestodnevne izveštaje o akcijama (sa svim potrebnim podacima) i uopšte o vojničkom radu, zajedno sa izveštajima o brojnom stanju ljudstva, stoke i naoružanja; 17) Podneće odmah spisak celokupnog rukovodećeg vojničkog i političkog kadra; 18) Odrediće po šest boraca za prateću četu Štaba divizije; 19) Obaveštavamo sve štabove brigada da se pri Štabu divizije nalazi hirurška ekipa i da će se verovatno obrazovati pri Štabu divizije bolničarska četa; 20) Ustanoviće dežurne u svakoj četi i u svakom bataljonu; kada bataljoni jedne brigade budu na okupu, odrediće jednog od dežurnih u bataljonima za dežurnog u garnizonu; 21) Izvestiće da li u okviru brigade postoji pionirski vod. Za Štab 1. proleterske divizije Polkom Divizije, Komandant Divizije, Koča Vrhovni komandant je 5. novembra dao direktivu 1. proleterskoj diviziji da najpre likvidira neprijatelja u Sitnici, Mrkonjić Gradu i Jajcu. [3] A već 15. novembra Vrhovni komandant je dao Štabu 1. proleterske divizije opširne direktive za rad: »Prebacite se u centralnu Bosnu, čiji teren očistiti od četničkih bandi — uporišta četničkih bandi su vam ranije dostavljena ... ... Treba svim silama nastojati da mobilišete i u svoje jedinice uvedete što više boraca ... — Ako je neprijatelj u Sitnici i Jajcu toliko jak, onda ta mesta mimoići i produžiti ka centralnoj Bosni... Najzad, u duhu ove direktive, mi vam ostavljamo punu inicijativu u radu ...« [4] Iz Dnevnika Ujutro 16. novembra 1. proleterska divizija krenula iz Petrovca ka Ključu; iz Ključa krenula u podne 17. novembra; 18. maršovala prema Sitnici, Čađevici i Mrkonjić Gradu; 19. novembra u 22 sata napad na Sitnicu, Čađevicu i Mrkonjić Grad. Prva proleterska brigada je likvidirala jako nemačko domobransko uporište u Sitnici, ali je izgubila 22 borca i rukovodioca. Komandant Koča i politički komesar Fića su došli da prisustvuju sahrani poginulih proletera. O tome je M. Vučeković napisao članak »Suza u oku komandanta« u knjizi »Prva proleterska«: S kapom u ruci stajao je iznad duboke rake nem i bez pokreta naš komandant Koča ... Na Koči-nom licu, koje je bilo okrenuto desetini palih proletera, podrhtavali su u grču stegnuti mišići, njegove tako živahne i vedre oči bile su sada setne, orošene. Jedna topla, ljudska suza pala je na tlo kraj buduće humke...« [3] Direktiva Vrhovnog komandanta, Zbornik, t. II, k. 6, d. 144, s. 347. [4] Zbornik, t. II, knj. 6, d. 168, s. 409. Iz Dnevnika Napad na Jajce počinje — 24. novembra u 20 sati; opšti napad na Jajce — 25. novembra u 19 sati (Carevo Polje); Jajce oslobođeno — 26. pred zoru. Iz Dokumenata 1. Posle ponovnog opšteg napada naših jedinica na Jajce i okolna uporišta, koji je počeo sinoć u 19h, pao je i poslednji bunker jutros oko 3h. — Gradom su naše jedinice, pomognute delovima 3. divizije, bile ovladale ranije, tj. već sinoć, ubrzo po padu mraka. 2. Neprijatelj se borio upravo očajnički. Broj poginulih ustaša i Nemaca je veoma veliki. Zarobljenika ima malo, broj još nije utvrđen. U gradu je bilo oko 180 Nemaca, ustaša 320, domobrana nepoznat broj. Naši su gubici, koliko sad znamo, relativno mali, veće gubitke ima dalmatinski bataljon, koji je likvidirao Ćusinu. U gradu zaplenjeno oko 30 vagona soli, nešto brašna. Jedan deo soli podelićemo stanovništvu. Zaplenjeno je još dva pt. topa, dve haubice sa 100 granata, dva minobacača sa 100 mina, itd... 8. O svemu ćemo vas iscrpnije izvestiti čim prikupimo podatke. Komdiv. Koča [5] Iz Dnevnika Prva proleterska brigada 4. decembra ulazi u Kotor Varoš. Od 4. do 7. ujutro 1. proleterska i 3. krajiška brigada vodile neprekidne borbe sa Nemcima. Uništeno 5 tenkova. [5] Izveštaj Štaba 1. proleterske divizije, A-VII, k. 3a, f. 1, d. 50. Štab 1. divizije izdao je naređenje da 3. krajiška i dva bataljona 1. proleterske brigade oslobode Kotor Varoš i razbiju četničke i ustaške grupe u okolnim selima i o rezultatu izvestio Vrhovni štab. Iz Dokumenata 1) Jutros u 10 časova 1. brigada ušla je u Kotor Varoš. Napad je počeo sinoć u 20 časova. Trebalo je da glavni deo zadatka izvrše jedinice 3. (krajiške) brigade. Zbog magle, blata, nedostatka putovođa — a naročito zbog labavosti štabova bataljona koji su, i pored izričitog naređenja Štaba 3. brigade, krenuli sa nekoliko časova zakašnjenja — jedinice 3. brigade nisu učestvovale u napadu na grad. Juče je kao pojačanje iz Banja Luke došlo 30—40 Nemaca sa tri tenka. Oni se još drže u školi (4 km severno od Kotor Varoši, pored druma) sa oko 100 domobrana. Oni su do sada tri puta pokušali da se probiju ka Banja Luci, ali su sva tri puta vraćani — sa gubicima — od naših zaseda postavljenih na prostoru Podbrđe-Babići. Još nije likvidirano ni slabije neprijateljsko uporište (škola) u s. Vrbanjci (6—7 km. južno od Varoši), ali će se sigurno likvidirati u toku noći... Komdiv Koča [6] ... Po završetku ove operacije oko Kotor Varoša jedinice ove divizije zadržaće se na novooslobođenom terenu izvesno vreme u cilju uspostavljanja i učvršćivanja narodne vlasti, političkog rada među stanovništvom,... Na određenom prostoru odmah otpočeti sa političkim radom i stvaranjem, organizovanjem narodnooslobodilačke vlasti. Na prostoru Skender Vakufa i okolini ovaj rad će preuzeti 1. brigada... Mi očekujemo da ćemo na ovom terenu pravilnim radom učvrstiti narodnooslobodilačku vlast i doći do velikog broja novih boraca. Potrebno je ljudstvo dobro odmoriti i osposobiti za nove pokrete ... U međuvremenu nam, dakle, ostaje da se zadržimo ovde, da uznemiravamo neprijatelja i ometamo ga ne primajući jaču borbu sa njim. Dok takvo stanje bude trajalo, i ovako vreme — treba narediti i onim bataljonima, koji nisu u prvoj borbenoj liniji, da ljudstvo raspoređuje shodno ovakvoj situaciji: da se ni ljudstvo ni konji ne gomilaju preko dana u selima, nego da se raziđu po okolnim šumama i kolibama, odnosno da se odmore i nahrane. Komandant Koča Popović [7] [6] Izveštaj Štaba 1. prol. divizije, A-VII, k. 706a, f. 1/2, d. 7. [7] Izveštaj Štaba 1. prol. divizije, A-VII, k. 706a, f. 1, d. 11. Iz Beležnice [8] XII 1942. »Apres la serie d'educations sentimentales« [9] et vecues peut-etre comme telles, face aux faits entre tous les plus reels: la mort, le sang, la lutte et la conviction armee. Deux images que la mort a faites logiquement fugitives: Moma »ce heros au sourire si doux« [10] se noye et surtout Draganče, [11] effile ä force de maigreur et poutant crible de balles, dechiquete — assassine. * [»Posle niza sentimentalnih obrazovanja« i možda tako doživljenih, suočen sa najelementarnijim činjenicama: smrt, krv, borba i naoružano ubeđenje. Dve slike koje su smrt učinile logično prolaznom. Moma »taj heroj tako umilnog osmeha« utopio se, a posebno Draganče, vitak od mršavosti, visok, a ipak izrešetan mecima, iskasapljen, ubijen.] * Suenos y mentiras [12] Contre — arguments [13] [8] Koča Popović je tada počeo da piše svoje beleške — u Beležnicu — Prim. M. V. [9] Iz romana Sentimentalno obrazovanje, francuskog književnika Gustava .Flobera (Flobert). — Prim. M. V. [10] Iz pesama francuskog književnika Viktora Igoa (Hugo), prvi stih pesme Borba (La Bataille). — Prim. M. V. [11] Dragoslav Pavlović, politički komesar 5. bataljona, poginuo 21. januara 1941, narodni heroj. — Prim. M. V. [12] Snovi i laži. Iz albuma slika F. Goie — Velike ruševine rata. — Prim. U.V. [13] Protiv-dokazi. [14] štab 1. divizije dobio je zadatak da razbije četnike u centralnoj Bosni. Komandant Koča razmišlja o predstojećem zadatku. — Prim. M. V. Nekoliko prostih istina o četničkim lažima. [14] 1. »Još nije vreme« — čisto politička parola, jer, između ostalog, pobijena velikim uspesima n.o. vojske; »Okrenućemo oružje protiv okupatora« — jedna od retkih istina u programu (!); utoliko potrebnije blagovremeno i do kraja raskrinkati političku sadržinu tog programa, tj. etape izdajstva, čija je suština uvek ista: protiv naroda. »Velika Srbija« — odnos prema ostalim narodima najubedljiviji dokaz o fašističkom obeležju čitave »ideologije«. 2. Četnici, u izvesnom smislu, i postoje — »pomoću« nas (!) protiv nas — vojske, naroda. Nisu oni za okupatora zato što je okupator, nego su toliko protivnarodni da su prirodno sa okupatorom, u određenim uslovima. Ratnički spoljni izgled srazmeran kukavičluku, terminologija i simboli (mrtvačka glava) takođe. Otkuda bi četnik mogao biti hrabar, kada osnova i osnovna pobuda njihovog stava i opredeljenja: kukavičluk, priznanje nemoći pred snagom okupatora. Jedine pobude koje mogu da vezuju taj kukavičluk: pohlepnost, pljačkanja, razbojništvo — ako možda ne i osnovna — »ideološka« pobuda, u svakom slučaju osnovna efikasna argumentacija. 3. »Sačuvati srpski živalj« — predati na milost i nemilost osvajaču: da naše ljude mobiliše za maksimalno produženje ro bovanja. Preporučivati narodu da se ne bori »jer još nije vreme« mogu samo špekulanti, oni koji se sami ne bore, kojima od drugih primljeni teret omogućava da špekulišu i politiziraju, koji određuju sektore za koje je već vreme i sektore za koje još nije vreme — i to na osnovu procena prvenstveno klasnog karaktera. Tako, i sami ministri, pored toga što zadržavaju sebi iluzorno pravo da odrede kada će biti vreme, već sada određuju koje, kakve i dokle se akcije već sada mogu vršiti: »rušenje te i te pruge, na tom i tom sektoru, dotle i do tada«, kao da bi drugi, tj. prvi zasada realni gospodar, trpeo da sluge već sada ne budu potpuno sluge. — U našoj štampi ne podvlačimo uvek dovoljno aktivni karakter četničke saradnje, objektivno — ma bilo i privremeno sa obe strane — podudaranje interesa. Zvanični opis iz Londona je toliko lažan, da prostim poricanjem te laži ostajemo daleko ispod stvarnosti. 4. Protivrečnost: »još nije vreme« — »Robin Hud«. Ili se Robin Hud bori i onda je vreme, ili čeka i onda nije Robin Hud. Ova koncepcija samo potvrđuje da su pobude odlaganja čisto političke, kastinske. — Karađorđeve zvezde se dele za zasluge u borbi »protiv neprijatelja u okupiranoj otadžbini« — u borbi za koju se uporno i iz sveg glasa ponavlja da nije vreme. I to dokazuje dve stvari: da postoji određeni »neprijatelj u okupiranoj otadžbini« i da je za borbu sa tim neprijateljem vreme — protiv onih koji na delu i svojim uspesima dokazuju da je i te kako vreme za borbu protiv okupatora. (Po dokumentima zaplenjenim u Šipragama, [15] vidi se da glavna borba protiv komunizma: Minhen — Cemberlen [16] — antisaveznički.) XII 1942. Radio-London je juče prvi put spomenuo borbu jedne zvanično narodnooslobodilačke jedinice: 1. bosanskog korpusa — i čestita njegovim borcima! [16] München — Chemberlain. [15] Selo istočno od Kotor Varoša. — Prim. M. V. Posle izjava Šubašića i Kosanovića u Americi, posle nekoliko članaka o pravom mestu i ulozi Draže Mihailovića u nekim engleskim i američkim listovima. Počinje izričito propovedanje jedinstva i saradnje. Očevidno zaokret ili predznak verovatnog zaokreta. Mogućni ciljevi: sadašnjom saradnjom izbrisati dosadašnje izdajstvo, krivicu za odbijanje saradnje prebaciti na nas i postići bar saradnju izbegličke vlade sa rukovodiocima narodno-oslobo-dilačkog pokreta, ostaviti otvorena vrata za legalan povratak te vlade u zemlju. Uzroci takvog zaokreta: obrazovanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja, razmah narodno-oslobodilačkih pokreta i sve zamašniji i brži uspesi n. o. vojske, očevidno slabljenje pozicije vojničkih i političkih sila osovine. — Opasnost da u kratkom roku (relativno) likvidiramo četništvo, da pridobijemo Hrvate, da se učvrstimo bar u Bosni, Liki i Dalmaciji, itd. Naši zadaci zato, između ostalog: a) precizirati naš stav prema svim oružanim grupacijama i grupama koje dosada nisu bile obuhvaćene u n.o. vojsci; b) pokazati da su bili u pravu ne oni koje je njihovo spe-kulisanje dovelo u neposrednu službu okupatoru, nego oni koji su se borili i učestvovali u borbi protiv fašizma, na istočnom frontu na kome se bore SSSR, Engleska i SAD; c) Jasno i nedvosmisleno objasniti: obzirom na prošli rad i na ono što se ima još učiniti, priznaju se samo jedinice n-o vojske; svako zadržavanje izvan nje — produžavanje špekulisanja, odlaganje jedino moguće saradnje, demoralizacije i demobilizacija, unakaženje ciljeva n-o borbe, pomoć okupatoru, itd.; d) Fašizam propada; najokoreliji, najkompromitovaniji još hoće da se nadaju; izvestan deo panično već beži ili hoće da beži, jasno i nedvosmisleno izjavljujemo da se prilaženje ne može duže odlagati — kao i to da u naše redove nikad nećemo primiti one ogrezle u krvi svoje braće, svi ostali, bez obzira u kakvim su se jedinicama nalazili i pod čijom komandom ili terorom stajali, da pristupe odmah. [17] [17] U duhu ovih razmišljanja data je direktiva Štaba 1. proleterske divizije o postupku prema bivšim pripadnicima drugih vojnih formacija, A-VII, k. 701, f. 6. d. 6. — Prim. M. V. Sada, kada se započinju odlučne bitke, ne možemo dopustiti i nećemo dozvoliti da bude naoružanih »mudrih i strpljivih posmatrača«, koji čekaju da prevagne na jednu stranu, pa da se ovoj pridruže. Krv naših boraca ne čeka — ona teče. Svaki ko ima pušku ili je s nama — i sa saveznicima — ili protiv nas — i saveznika. e) Za sve one koji ume ju da misle i da sude, i snaga je na našoj strani — pobeda; ali samo zato što smo borbu poveli i vo dili onda kada mnogima to nije bilo jasno; Čekati sa oružjem ne može više nikako značiti: »biti neutralan«, jer situacija ne dozvoljava, ona onemogućava takvu neutralnost; Brzina i sigurnost uspeha zavisi baš od toga hoće li oni, koji su bili izvan naših redova odmah da se pridruže; f) mi ne garantujemo mir i spokoj stvo, već donosimo dosledno i do kraja pooštrenu borbu protiv svih narodnih neprijatelja; a takva borba, uz učešće svih — sposobnih da se bore, upravo je jedina trajna i sigurna garancija za brzo postizanje pobede i trajnog mira; Svakome ko ume da misli i vidi — dalje od svog nosa i kućnog praga — mora biti jasno da bi bez njegovih slugu — četnika i ustaša, položaj okupatora već sada bio neodrživ — i neizdržljiv. Kada smo ovoliko postigli imajući protiv sebe pored okupatora i domaće izdajnike, šta ćemo i koliko brzo moći postići, ako budemo pred sobom imali jedino Nemce? Mi smo dovoljno jaki da razbijemo sve narodne neprijatelje, ali je nesumnjivo da ćemo u tome brže uspeti ako nam i ukoliko nam brže priđu mase kojima su se do sada bile nametnule peto-kolonaške četničke glavešine; g) okretanjem oružja protiv okupatora onda kada ovaj bude pred slomom, razbojnici neće moći spasiti svoje glave; nije više vreme! h) ono što smo postigli, postigli doslednom i pravilnom političkom linijom; nikome od naših novih suboraca nećemo dozvoliti da tu liniju, prostu i široku, unakazi i okalja. K[oča] Iz Dnevnika Od 7. decembra, krenuo ujutru iz sela Gajići kod Maslovara, pa do 13. decembra stalne borbe sa četnicima na teritoriji gde je razbijen centar srednjobosanskih četnika u selima i okolnim mes-tima do Prnjavora i Teslica. Popovići — polazak 31. decembra uveče; Brankovići — polazak 1. januara 1943. godine uveče; u 19 sati počinje napad na Teslić. U Teslić — došao 2. januara ujutro. Štab 1. proleterske divizije je dao naređenje za napad na Teslić. [18] Napad je izveden sa dve mešovite grupe, sastavljene od bataljona 1. proleterske i 3. krajiške brigade. Štab 1. divizije je znao da 3. krajiška brigada nema iskustva u oslobađanju gradova, pa je izmešao bataljone 1. i 3. brigade. [18] Naređenje Štaba 1. divizije, k. 706a, f. 1, d. 35. 78 To je znatno pojačavalo udarnost grupa, a bilo je potrebno i radi toga da se brigade bliže i bolje upoznaju i da uspešnije sadejstvuju u budućim borbama. [19] Iz Dokumenata Vrhovnom štabu [20] Garnizon u Tesliću brojio je preko 2000 vojnika, i to: 1. i 3. bojna 4. pešadijske pukovnije, 23. i 34. satnija 1. pešadijske pukovnije i jedna domdo bojna (domobrani iz okoline — M. V.). Zarobljeno je: preko 1000 vojnika, među njima pukovnik Binder, preko 30 oficira, 3 lekara i 1 logornik. Do sada je zaplenjeno: 4. haubice, 3 protivtenkovska topa, 5 minobacača, nekoliko hiljada artiljerijske i minobacačke municije, stotine hiljada puščanih metaka, velika količina životnih namirnica i sanitetskog materijala, 8 lokomotiva, sa 30 vagona ... Plen se i dalje prebrojava. Transport se vrši vozom. Grad je zauzeo Kraljevački bataljon i zaslužuje svaku pohvalu. Topovi su prelazili dva puta iz ruku u ruke i odmah dejstvovali. Naši gubici su jedan poginuo i 10 ranjenih. Koča Zarobljeni domobrani obično su, posle razoružanja, puštani kućama. Trebalo je pokušati da se zadrže u NOVJ. Štab 1. divizije dao je uputstva brigadama o novom načinu postupka prema zarobljenim domobranima. [21] Iz Dokumenata ... Zarobljen komandant garnizona, pukovnik Stjepan Binder sa 38 oficira i preko 1.000 domobrana. Domobrane koji su iz krajeva oko Teslića saslušati, i ako se utvrdi da se nisu borili (uporno) protiv nas pustiti kućama. Ostali domobrani, koji su većinom, iz Slavonije, neće se sada odmah puštati kućama. One koji se budu prijavili nama — odmah ih kao takve uvrstiti u naše jedinice. Ostali će se zadržati u našitm jedinicama izvesno vreme, a zatim, kad stupimo u vezu sa slavonskim partizanima, uputiti ih ovima. Pošto je nemoguće sve zarobljenike držati na jednom mestu, oni će se rasporediti po našim jedinicama, jedan deo njih posle nekoliko dana, kada se budu* upoznali, najpozitivniji među njima, tada se mogu i naoružati. Na 1. brigadu dolaze 400 domobrana, na 3. sandžačku i 3. krajišku po 300, koje treba odmah rasporediti po bataljunima, izjednačavajući ih u pogledu ishrane i stanovanja sa našim borcima. Oficire ne treba prosto »odbaciti« pošto među njima ima možda nekih koji ne zaslužuju da budu odbačeni i drugi za koje bi bilo šteta da pobegnu. Njih, pošto su se stavili pod našu komandu, treba pozvati i zajedno sa drugovima sa terena resiti šta ko od njih zaslužuje. U svakom slučaju, pre nego što se utvrdi kako su se držali i šta su radili, treba ih odvojiti od ljudstva sa kojim su do sada bili. Po izvršenom proveravanju lako ćemo posle rasporediti poštene među njima. [19] To je iskustvo iz komandovanja u 1. proleterskoj brigadi. Od prvog dana Koča je gotovo uvek slao u borbu jedan crnogorski i jedan srbijanski bataljon. Tako su zajedno dejstvovali 1. crnogorski i 3. kragujevački, kao i 2. crnogorski i 6. beogradski bataljon. [20] Prvi izveštaj Štaba 1. divizije o oslobođenju Teslica — depeša, Zbornik, t. IV, k. 9, d. 16, s. 39. [21] Uputstvo — naređenje. Zbornik, t. IV, knj. 9, d. 17, s. 14. Iz Beležnice 12. I 1943. Une fois de plus, comme en Espagne, la guerre, ses conditions de vie = mesure de la valeur des oeuvres litteraires, — par l'acuite des jugements. Je me souviens d'Edgar Poe, culbute, de la pauvre litterature des chäteaux hantes. [Opet kao u Španiji, rat, njegovi uslovi života, jednako meri vrednosti književnih dela — po oštrini sudova. Sećam se Edgara Poa, koga je upropastila jadna literatura ukletih dvoraca.] Druga polovina januara protekla je u stalnim borbama protiv Nemaca oko Teslića i prema Banja Luci, protiv četnika u Jošavci i okolini i protiv domobrana prema Prnjavoru. Prnjavor je lako oslobođen. Stanovništvo Prnjavora i okolnih sela veoma prijateljski je dočekalo partizanske jedinice. Delovi 1. brigade izbili su na r. Savu. Krajem januara Vrhovni štab je obavestio Štab 1. divizije da je započela velika neprijateljska ofanziva na oslobođenu teritoriju iz Karlovca, Petrinje, Gline, Sanskog Mosta itd. [22] U takvoj situaciji Štab divizije je naredio brigadama da se koncentrišu prema Banja Luci. [22] Naređenje Štaba 1. prol. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 9, d. 109, s. 249. Iz Dokumenata ... Poznato nam je da su mnoge jedinice, naročito 1. brigada, umorne zbog neprekidnih borbi i marševa, ali je naša dužnost, u trenutku kada jake neprijateljske snage napadaju na oslobođenu teritoriju, da uložimo najveće napore za rasterećenje onih jedinica naše vojske koje podnose glavni pritisak neprijateljske vojske. ... Treba voditi računa da imamo naročite obaveze prema narodu koji nas je tako srdačno dočekao i da bi bio veliki politički gubitak ako bi se naš odlazak završio represalijama od strane neprijatelja prema stanovništvu koje ne bismo uspeli da odbranimo ili bar uspešno da branimo ... [23] Vrhovni štab je najpre smatrao da treba braniti slobodnu teritoriju manevarskom borbom, ali vrlo brzo je doneo novu odluku, da delom snaga manevarski brani slobodnu teritoriju, zaustavlja nastupanje neprijateljskih kolona na glavnom pravcu a od 1, 2. i 3. divizije formirao je Operativnu grupu, sa ciljem da pređe u protivofanzivu preko Neretve, severne Hercegovine i Crne Gore u južnu Srbiju i naredio 1. diviziji da se što pre prebaci u rejon D. Vakuf — Bugojno. [24] Štab 1. divizije, čim je dobio naređenje Vrhovnog komandanta, naredio je brigadama da se što pre prikupe i odmah krenu. Iz Dnevnika, Iz Jotanovića — pošao 29. januara uveče; ... došao 6. februara uveče u Bojsku kod Bugojna [preko 250 kilometara — preko planine Ulomac i padine Vlašića i Komara, po dubokom snegu, preko jaruga, kanjona i visokih brda — M. V.]. Kod Šipraga komandant 1. divizije dao je brigadama dan odmora da bi lakše savladale padine planine Vlašić, ali Vrhovni štab depešom je naredio da se pokret hitno nastavi. [25] Posle ovog naređenja Štab 1. divizije je zaključio da bi dalje nošenje teških ranjenika znatno usporilo pokret i dovelo u pitanje izvršenje glavnog zadatka. [23] Naređenje Štaba 1. prol. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 9, d. 129 i 135. s. 292. i 311. [24] Naređenje Vrhovnog komandanta, Zbornik, t. II, knj. 8, d. 10, s. 19. [25] Naređenje Vrhovnog komandanta, Zbornik, t. II. knj. 7, d. 172, s. 507. Iz Dokumenata Štabu 1. brigade [26] 1. Na putu za Limljane uverili smo se da bi dalje transportovanje teških ranjenika bilo skopčano sa ogromnim tešikoćama; pored toga bi njihovo prenošenje toliko usporilo marš naših jedinica da bismo sigurno zakasnili. 2. Zbog toga smo rešili da sve teže ranjenike sa potrebnim sanitetskim osobljem ostavimo na ovoj visoravni između s. Šiprage i r. Ugar. 3. Bolnica, međutim, ne može ostati bez zaštite. Stoga smo resili da uz bolnicu ostane jedan vaš bataljon: predlažemo Treći. Zadatak tog bataljona je: a. Neposredna zaštita bolnice — sa jednom četom; b. sadejstvo sa meštanskim bataljonom (odnosi se na Prnjavorski bataljon — M. V.) koji ostaje na ovom terenu; c. održavanje veze sa 3. sandžačkom brigadom — bilo neposredno, bilo preko najbliže krajiške jedinice; d. evakuacija ranjenika u najpovoljnijem pravcu, u slučaju nužde. 4. Za komandanta svih partizanskih snaga u centralnoj Bosni određuje se drug Miladin, koga odmah uputiti u selo Zlovarići, radi prijema direktiva. 5. Štabu bataljona koji ostaje izdati sve potrebne vojničke i političke direktive: vršenje partizanskih akcija, likvidiranje manjih neprijateljskih uporišta, mobilizacije novih boraca, itd. 6. Izvestićemo prvim radiogramom i Vrhovni štab, ali ovo sprovedite ne čekajući odgovor Vrhovnog štaba. Komdiv, Koča Zbog ovog naređenja Koča Popović je oštro kritikovan, ranjenici su priključeni koloni Centralne bolnice, pretrpeli sve nedaće preko Neretve i, oni koji nisu prezdravili, poginuli na Sutjesci. U međuvremenu, teren na kome su bili ostavljeni ranjenici stalno je bio slobodan. Prva divizija je hitno izbila u rejon Bugojna. Komandant divizije odmah je poslao pismo Vrhovnom štabu u kome, pored ostalog, stoji: »Pošaljite dalje direktive.« [26]Naređenje komandanta 1. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 9, d. 158, s. 350. Iz Dnevnika Pidriš — 7. februara u podne; Duvno — 8. februara posle podne; [27] Pidriš — 15. februara ujutro. Iz Beležnice 9. II 43. Duvno Povodom sastanka u Grabovici. [28] Imali su nedostojno držanje koje se izrazilo u pokušaju zabašurivanja — nadmudrivanjem. Od toga dana se ništa nije desilo što bi moglo izazvati »ličnu ocenu« njihovog stava — sem savesnog razmišljanja o njemu. Podvući da se prelazi preko »ličnih momenata« znači baš postaviti lično; a ne samo da se nije prešlo nego se, pored ove izjave, sve na njima zasnivalo. Sadašnja srdačnost nametnuta jer ni izdaleka nisu stavovi raščišćeni, jer se sa ovoliko malo dobre volje, ovoliko »vidumanosti« [29] ne mogu ni raščistiti. A liči, u pogledu ostalih, i na bezazlenu zaveru — i to ne protiv ovog ili onog, nego protiv svoje odgovornosti. — Ali nemogućno da nisu bar naslutili svoju odgovornost. 15. II 43. Pidriš Jučc Crvena armija oslobodila Harkov. [30] Danas 3. divizija napada Prozor — a naša 1. otišla prema Ivan planini. London sve češće pominje partizane u Jugoslaviji pozivajući na jedinstvo pod komandom velikog Draže. Manevar providan: alko ne dođe do tog — nemogućnog — jedinstva, krivi treba da budemo mi. Draža ima, navodno, vojsku a mi, navodno, odrede tj. grupice »u šumi«; pripremanje tumačenja borbi koje će oni stvarno započeti; postepeno priznavanje naše borbe radi njihovog uključivanja u nju, naša legalizacija — određena — čime treba da se postigne i određena legalizacija izbegličke vlade, itd., pogodno naročito sada kada se očekuju rezultati neprijateljske ofanzive na nas koja treba da nas oslabi; kad se naša borba ne može sakriti, prećutati, da bar postane sastvni deo onog za čim oni sada teže — boreći se protiv nas; koncesija činjenicama koje se protive aktivno njihovoj »taktici«, činjenicama koje su učešćem naroda postale i politička i materijalna snaga, itd. [27] Na savetovanju u Vrhovnom štabu 8. februara u Duvnu, Vrhovni komandant upoznao je komandante 1, 2. i 3. divizije sa planom protivofanzive i dao im zadatke..'. »Prva proleterska divizija — osnovnim pravcem: Gornji Vakuf — Solakova Kula — Ivan-sedlo. Zbornik, t. II, knj. 8, d. 23, s. 40. — Primr M. V.) [28] Selo blizu Šipraga — Kotor Varoš; održan sastanak Štaba 1. prol. divizije i štaba 1. prol. brigade zbog nekih međusobnih nesuglasica (Izveštaj Dušana Korača, sekretara divizijskog komiteta KPJ, arhiv CK SKJ, 1943/91. — Pritn. M. V. [29] Izmišljanje (ruski). [30] Ta radio-vest silno je obradovala sve borce. Izgleda i najviše rukovodstvo NOR-a u toj vesti videlo je potvrdu ispravnosti svoje odluke da se hita ka Srbiji. U Pozivu Izvršnog odbora AVNOJ-a stoji... »Još ova ofanziva — i onda više nijedna!« Zbornik, t. II, knj. 8, d. 25, s. 42. — Prim. M. V. Jedinice 1. divizije ostale su na položajima sedam dana posle veoma usiljenog marša. Iznenada, 14. februara, Vrhovni komandant naredio je Štabu 1. proleterske divizije: »Još u toku 15. najhitnije uputite 1. brigadu da zatvori Ivan planinu naveče 16. ovog meseca... Treća krajiška i 3. sandžačka da ostanu na svojim položajima.« [31] Prva proleterska brigada nalazila se na desnoj obali Vrbasa prema Bugojnu. [32] Komandant 1. divizije, Koča Popović, odmah je odgovorio na ovo naređenje: »Vaše naređenje od 14. II 43. primili smo 15. 2. u 1 sat po ponoći. U toku 15. o. m. 1. brigada kreće u određenom pravcu, ali će, s obzirom na dužinu puta, vrlo teško stići na određeno mesto do 16. o. m. naveče. ...« [33] Prva brigada, i sa njom komandant divizije Koča Popović, krenula je 15. februara uveče, 16. februara stigla oko 9 sati u Solakovu Kulu. U 16 sati nastavila je marš i 17. februara u 11 sati stigla u Repovce! Tu se odmorila i u 17 sati krenula u napad na Ivan-sedlo! U 20 sati počeo je napad: razbijeno je oko 300 ustaša i gonjeni su do zore, a onda je razbijeno još i stotinu ustaša u Raštelici. I drugi deo brigade je takođe razbio 60 Italijana u Bradini. Ubijeno je 23 ustaše, 12 žandarma i 13 Italijana. Zaplenjeno je devet mitraljeza i znatne količine municije i hrane. Poginula su dva borca i jedan ranjen. [34] [31] Naređenje Vrhovnog komandanta, Zbornik, t. II, knj. 8, d. 37. s. 69. [32] Marš je trebalo izvršiti preko padina Vraniće, Zec-planine i Bitovnje i zauzeti kasarne na Ivan-sedlu, u kojima je bilo oko 300 dobro naoružanih ustaša. Od Vojske, gde su bile neke jedinice 1. proleterske brigade — do Ivan-sedla ima 45 km vazdušne linije, što je, po naređenju Vrhovnog komandanta, trebalo preći u toku 24 sata(!) i napasti utvrđene ustaše na Ivan-sedlu. Žarko Vidović, komandant 3. sandžačke brigade, proučavao je ovu marš-rutu i, uzimajući u obzir noć, sneg, klizavicu i nagib — uspon ili pad staze, zaključio da kolona po njoj može marširati najviše 1 kilometar na sat, a staza je duža od 70 kilometara. Žarko Vidović, 3. sandžačka brigada, VII, Beograd, 1972, s. 168. — Prim. M. V. [33] Izveštaj k-ta Koče Popovića, Zbornik, t. IV, knj. 10, d. 83, s. 166 [34] Iz Izveštaja 1. proleterske divizije, Zbornik, t. IV, knj. 10, d. 173, s. 326. Nemačka pukovska borbena grupa »Anaker«, jačine oko 2500 vojnika, uz jaku podršku artiljerije, tenkova i avijacije napala je 21. februara iz Tarčina na položaje 1. proleterske i 3. sandžačke brigade na Ivan-sedlu. Grupa je uspela da se probije preko Malog Ivana ka Konjicu. [35] Vođene su teške borbe danju i noću u rejonu Ivan-sedla, po dubokom snegu, bez naselja i na visini iznad 1.200 metara. Avijacija, sa obližnjeg aerodroma u Sarajevu, stalno je bila u vazduhu i bombardovala svaki, pa i najmanji cilj — puškomitralješka odeljenja. Komandant 1. divizije, iako nije dobio odobrenje od Vrhovnog štaba, čim je 3. divizija odustala od napada na Konjic, naredio je 1. proleterskoj i 3. sandžačkoj brigadi da se povuku iz tog vatrenog pakla na Ivan-sedlu. Brigade su se povukle 27. februara prema selu Bulatovići. [36] Iz Beležnice 25. II 43. Zagrepčane [37] Već nekoliko dana i na ovom sektoru traje nemačko-ustaška ofanziva, uz učešće relativno velikog broja aviona, među njima i »štuka«. Zadatak naših jedinica je nezahvalan, držanje položaja pod koncentričnom vatrom neprijateljske avijacije, artiljerije i bacača, ali nužan u okviru apšteg plana. Od izbijanja 1. proleterske brigade na Ivan-sedlo, izbačeno iz stroja oko 100 boraca. Pred žalošću za tim žrtvama i za njihovo opravdanje, treba se setiti napora i žrtava Crvene armije, napora i žrtava jedinica koje brane oslobođenu teritoriju. [35] Italijanski izvestaj, Zbornik, t. IV, knj. 10, d. 251, s. 489. [36] Naređenje Štaba 1. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 10, d. 165, s. 312. [37] Selo zapadno od Konjica. — Prirn. M. V. * Le temps comme certains jours d'Espagne — niant la guerre. Les nuits sont limpides, cristallines, les etoiles — dirait-on — pretes ä eclater, les jours pleins de soleil impassible et tragique. Le vent se leve soudain, puis retombe: il n'y aura toujours pas de nuages! Le froid du soir s' engouffre, s' impose au moment meme ou le soleil sombre derriere les cretes. Les beautes couvent, germent, se devinent, mais restent inaccessibles — la guerre est plus forte, la mort est trop normale! Le paysan, peut etre, qui regarde la terre par son labeur voit encore ce qu'il voyait «autrefois» — mais que voyait-il? Nous autres, nos yeux de guerriers nous aveuglent — mais nous, de ce cote, nous sentons au moins le regard d'homme ä venir, nous ne faisons que subir cette »mauvaise qualite« imposee . . . nous combattons pour le droit — entre autres — de voir les beautes. Et pourtant, verite bien vieille: il aura fallu vivre des jours bien «obscurs»! Le voyageur pacifique et paisible ne voit pas tout ce qu' il »aurait pu« perdre! Et quand la guerre sera finie, il faudra revivre bien des choses — du passe et au present d'alors. »Une fleur t'attend. ..«, oui: une fleur t'aura attendu et eile t'accueillera — virginale. Faudra-t-il reapprendre l'amour? L' amour exclu lä-bas par la bestialite, ici par la chastete! II arrive qu' une femme passe, se penche ou s' assied et que ses gestes feminins nous inquietent. Des debris et des esquisses de reves s'y accrochent — päles reminiscences d'une ardeur revolue, adolescent sans fougue. Peut-etre, quelquefois, des mo-ribonds hesitent ou prononcent ensemble les noms de 1' amante et de la revolution. Se reconnaitra-t-on apres tant de jours exclusivement differents, parfois opposes? ... — Et soudain, ici-meme, le »charme« est rompu, le ruisseau c' est de l'eau qui coule, j' ai reve — la guerre dure! Il n'est que 10 heures, les derniers groupes de »Štuka« n' arrivent qu' ä 17 heures! Ensuite, c'est nous qui com-mencons, et c est nous qui finirons! Les jeunes s' adaptent, avec tout au plus des Clements de coquetterie innocents parce que observables, ponderables, Consta-tables. Mais d'autres provoquent comme elles vivent, comme elles marchent, comme elles ont soif: chaque geste est partie Constituante d'un corps qui a des seins et des hanches. Nous autres, les mortels, nous ressentons un soulagement quand les avions, par ex[emple], poursuivent leur chemin; et pourtant, ils s'en vont tuer des hommes qui nous sont tres chers! Ainsi d'autres choses tant que la circulation du sang est rivee ä un coeur au-delä de son degre de noblesse... [Vreme je kao onih dana u Španiji — poričući rat. Noći su prozračne, kristalne, zvezde — reklo bi se — spremne da eksplodiraju, dani prepuni sunca neosetljivog i tragičnog. Vetar se odjednom digne, pa prestane, još neće biti oblaka! Hladnoća večeri grune, oseti se istog trenutka kada sunce zađe iza grebe-nova. Lepote se legu, klijaju, naslućuju ali ostaju nedostižne — rat je jači, smrt je suviše prirodna! Seljak, možda, koji gleda na zemlju kroz svoj rad opet vidi ono što je video nekada — ali što je on tu video? Nas druge, naše oči ratnika nas zaslepljuju — ali mi sa ove strane, bar osećamo pogled čoveka koji dolazi, mi samo podnosimo taj nametnuti »rđavi kvalitet« ... Mi se borimo za pravo — među ostalim — da vidimo lepote. A, međutim, vrlo stara istina: moraćemo živeti vrlo »mračne« dane! Putnik miroljubiv i tih ne vidi što »je mogao« izgubiti. A kada se rat završi biće potrebno ponovo proživeti mnoge stvari — iz prošlosti i u tadašnjoj sadašnjosti. »Jedan cvet te čeka. . .«, da: jedan cvet će te čekati i prihvatiti — devičanski. Da li će trebati da se ponovo uči ljubavi? Ljubavi koja je tamo isključena bestijalnošću, ovde čednošću. Desi se da prođe žena, nagne se ili sedne i da nas njeni ženstveni pokreti uznemire. Ostaci i obrisi snova se nadovezuju — bledo sećanje na jednu minulu strast. Mladići bez žara. Možda, ponekad, umirući oklevaju ili izgovaraju zajedno imena ljubavnice i revolucije. Da li ćemo se prepoznati posle toliko izuzetno različitih dana, ponekad oprečnih?... Iznenada, ovde, na licu mesta, »čar« je razbijena. Potok je voda koja teče, sanjao sam, — rat traje! Tek je 10 sati. Poslednje grupe »štuka« stižu do 17 sati. Posle toga, mi smo ti koji počinjemo i koji će završiti. Mladi se prilagođavaju, ne idući dalje od elemenata koketerije, bezazlenih zato što su osmotrivi, izmerljivi, primetni. A druge izazivaju onako kako žive, kako hodaju, kako su žedne; svaki pokret je sastavni deo tela koje ima grudi i bokove. Mi ostali, smrtnici, osećamo olakšanje kada avioni, na primer, nastavljaju svoj put; a ipak oni odlaze da ubijaju ljude koji su nam vrlo dragi. I tako i druge stvari sve dok je krvotok skopčan za srce — iznad njegovog stepena plemenitosti...] Iz Dnevnika Podhum — 28. februara [na sastanku u Vrhovnom štabu — prim. M. V.]; Gračanica — 1. marta ujutro; u Prozor — noću; na Makljen — 2. februara ujutro. Krajem februara nemačka 117. divizija energično je nastupala prema Prozoru i zapretila da uništi bolnicu i delove Vrhovnog štaba koji su se nalazili u dolini Rame. Na savetovanju u Vrhovnom štabu 28. februara odlučeno je da se izvrši protivudar. Na osnovu zapovesti Vrhovnog štaba, Štab 1. divizije naredio je brigadama: »Prva proleterska brigada [prolazi kroz položaj 1. dalmatinske brigade — M. V.] nastupa pravcem... Seoci, severno od s. Ždrimci, s. Vrsi — iznad sela Bistrica! [Sva ta mesta su iza neprijateljskog prednjeg kraja — M. V.] — Treća sandžačka vrši pritisak prema Gornjem Vakufu; ... Vrhovni štab priprema protivnapad. Pred nas se postavljaju zadaci koji se moraju izvršiti brže, odlučnije no ikada. Borcima objasniti izuzetnu važnost zadatka.« [38] [38]Naređenje Štaba 1. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 11, d. 11, s. 23. Brigada je prošla kroz neprijateljski položaj i izbila prema Gračanici u bok i pozadinu neprijateljskih jedinica. Dva dana vodila je teške borbe i presudno uticala na ishod borbe u protivudaru kod Gornjeg Vakufa. Dan posle toga nastalo je primirje!! Prva proleterska je prekomandovana u 2. proletersku diviziju, a komandant Koča Popović, u sastavu delegacije Vrhovnog štaba, otišao je u Gornji Vakuf na pregovore sa Nemcima — poznati kao Martovski pregovori. Iz Beležnice 27. III 43. Jelašca Le 11. matin je pars de Gračanica, comme parlementaire, vers Prozor—G. Vakuf—Bugojno—G. Vakuf. Retour seul, le 14. marš matin. — »Bitka kod Prozora«. [39] [Ujutro 11. marta polazim iz Gračanice, kao pregovarač, pravac Prozor—G. Vakuf—Bugojno—G. Vakuf. Vraćam se sam, 14. marta ujutro.] [39] Koča stavlja znake navoda, odnosi se na predgovore sa Nemcima. — Prim. M. V. Iako ne umem da pripovedam, zabeležiću. Desetog marta u sumrak spustili smo se do mosta kod Gračanice, za koji, kad smo pošli iz D. Vasti, nismo znali da li je čitav, da li je u našim rukama. Još dok smo se strmo spuštali, opazili smo vatre na drumu, u klancu Rame. Nedaleko od mosta, prema Gračanici, nailazimo na Crnog i Terzića, u jednoj kućici pored druma. Soba je slabo osvetljena, na daskama spavaju neki drugovi — kao sve vojničke sobe pred odlazak, pred napuštanje, u neredu i rečito privremene. Ovde treba mi da ostanemo, sa Veljkom. Već se priprema paljenje mosta. Stari nas zove, auto dolazi po nas. Nekoliko kilometara dalje ulazimo u isto ovako »privremenu« sobu. Doznajem da Đido i Vlatko treba da idu u Bugojno, na poziv nemačkih vlasti, radi pregovora o razmeni zarobljenika. Predlažem da idem i ja, kao vojnik. Pristaje se. Kad nailazimo na most, već je preliven naftom. Vojska koja je imala da prođe, prošla je. Govori se da su Nemci na kosama istočno od druma. Pošto bi se posle teško prešla reka (Rama) resili smo da se odmah prebacimo i da sačekamo dan u jarku koji strmo izbija kod samog mosta. Oko nas se još žure neki drugovi oko pripremanja mosta za paljenje, a drugi prelaze i spuštaju se ka vodi: jedan ranjenik na konju okliznuo se, poieteo prema vodi, uspeo da se zadrži. Najzad su neki drugovi čuli njegovo dozivanje i pronose ga pored nas. Kod Hueske [40], onaj u žicama, između linija, dozivao je ćelu noć. Nismo čuli, nego su o tome telefonom stalno javljali onom komandantu Poljaka, koji je onako uporno i besmisleno i uzaludno ćelu noć ponavljao: »Čuješ li me! Alo, čuješ li me?« Smestili smo se u jaruzi i založili vatru. Valjda nam neće biti hladno. Telefonska žica polazi uz jarugu. Ovuda je prošao Mile, poznajem našu tanku žicu, stalno ponovo privlači moj pogled. Ona nestaje gore u mraku i kamenju. Da li je Mile uspeo da se vrati? Poslednja trčanja po mostu. Vatra se dosta brzo prenosi sa krajeva prema sredini i postepeno kaplje na grede. Plamen je žut, dim gust i crn, ne diže se visoko, ceo klanac je obasjan i stena i voda, sve boje se jasno razlikuju, ili nekako kao u filmovima »u prirodnim bojama«. Pejzaž je beklinovski [41]. [40] Grad u Španiji. — Prim. M. V. [41] Böecklin Arnold, švajcarski slikar. — Prim. M. V. Dremamo u kamenju oko vatre koja nas približava i tera. Most puca, veliko komađe greda pada u reku, nestaje ili se zadržava na gvozdenoj konstrukciji koja je ostala u vodi već od prošlog rušenja. Vlatko odlazi po drva za našu vatru. Kod mosta se njegova figura ocrtava kao »jezive ličnosti« u fantomskim ili policijskim filmovima. Kroz nekoliko časova treba da pođemo ka Nemcima sa kojima smo vodili tako krvave borbe kod G. Vakufa, ka omrznutim fricevima. U samo svitanje krećemo drumom. Vlatko je razvio belu zastavu. Brzo ćemo ih sresti, zaustaviće nas i odvesti dalje autom — obavešteni su o našem dolasku. Pregledamo papire i na njihovom pozivu nema pečata; pogrešili smo što jedan primerak nismo ostavili Terziću. Gde li su naše zasede? Nigde se niko ne primećuje. Jedan seljak ide puteljkom, očevidno svojim svakodnevnim poslom. Možda ne zna da je na ničijoj zemlji, možda ga se to i ne tiče. Inače tišina, nigde se ne čuje ni puška. Idemo brzim korakom i bezbrižno pričamo i šalimo se. Već osećamo vrućinu. Iz nekih kuća nas gledaju neke seljanke. Kad bi bilo mleka! Put je prašnjav, nema tragova od tenkova, nego jedino od naših kamiona koji su prenosili ranjenike. Prošli smo priličan broj kilometara. Nigde ni jednog vojnika. Usput nailazimo na ostavljenu ili površno uništenu municiju. Trebalo bi je uništiti ili baciti u vodu — ali bi možda neko smatrao da nije u skladu sa belom zastavom. Idemo dalje. Opet je — kao što sam toliko puta primetio — glavni pravac najotvoreniji. Već od sinoć, najistureniji naš vojnik prema neprijatelju bio je onaj koji je, potpuno neobezbeđen, palio most. Tenkovi su mogli prodreti lako do mosta, pa i ovladati njime, ali nisu ni pokušali. Kasnije ćemo primetiti da sada pešadija otvara put motorizaciji, krilnim prodiranjem preko brda. Već ima više od 10 km između našeg na drumu najisturenijeg vojnika i neprijateljskog. Nailazimo na uništene kamione (naše) i spaljenu burad: šoferi su temeljito svršili svoj posao — kao što su neumorno, i danju i noću, bez prestanka, prevozili ranjenike. Zaslužili su da budu pohvaljeni. Nigde nikog! Selo Duge ostaje za nama i ispod nas, kao na dlanu. Ničim ne podseća na rat. Tek na jedan km pred Prozorom nailazimo na tragove velikih nemačkih tenkova. Vidi se da su dotle došli, okrenuli i vratili se. Drum, iako je tvrd, sav je izrezan. Eno tvrđave na šiljku ispred samog Prozora. Primećuju se dva vojnika. Prolazimo ispod tvrđave, odozgo motre na nas, nailazimo na prve kuće. Nismo još stigli do prve, a iz nje — sa naše desne strane — izlazi 6—7 nemačkih vojnika, okreću se prema nama, staju širinom druma. U sredini mali oficir sa bradicom. Dočekuju nas iznenađeno i preteći: »Na — nu! Stigli ste u pravi čas«. — »Mi smo parlamentarci (pregovarači).« — »Je li vas poslao Tito? Koliku vojsku predstavljate?« Mi smo se malo zbunili, vadimo punomoćja i pozivno pismo — bez pečata! — ali nismo nimalo uplašeni. Oficir, sa neprijatnim licem grube kože i bradom nekako zapuštenom, naređuje vojnicima koji su oko njega »Sicherung«! Oni se okreću pomalo na stranu i pune mašinke. Nemački nam kaže da treba da predamo oružje. Dosta zbunjeno mu objašnjavamo da to nije na mestu. Utvrđujemo da traži da ispraznimo revolvere: »Okrenite se!« Praznim revolver. Svi smo imali metak u cevi. Ljutio sam se što nisam mogao da vratim šaržer u ležište. Da mi ne drhte ruke? — Ne, šaržer treba predati. Oficir je pročitao poziv. Na kapama imamo svi petokraku. Krupni nemački vojnici koji su oko oficira ne izgledaju iznenađeni. Oficir vojnički pozdravlja i predstavlja se, pruža ruku. Rukujemo se i pozdravljamo stisnutom pesnicom. Još smo dosta zbunjeni. Nailazimo na jednog našeg bivšeg italijanskog zarobljenika, koji ponizno pozdravlja Nemce. Usput jedan odrpan ustaša dobacuje: »Ovaj ima dobre cokule, ali nije za dugo!« Brzo stižemo pred jednu od retkih preostalih kuća. Sigurno je tu komanda. Izlaze još neki oficiri i vojnici. Jedan oficir, sad, gleda u zvezdu na mojoj kapi, pokazuje na nju i nešto se tiho buni. Očevidno niko nije obavešten o našem dolasku. Smirili smo se. Malo dalje stoje 3—4 ustaše, iza Nemaca, ne smeju da priđu. Pod zaštitom smo njihovih gospodara — ma i kao zarobljenici. Gledaju nas više ispitivački nego začuđeno. Doček je uopšte prilično oštar. Počinju da nas slikaju. Ja svaki put okrenem glavu. Kažem jednom oficiru: »Zašto nas slikate?« Nismo došli da se produciramo, nego poslom.« Vrebaju aparatom, ali — bar ja, svaki put izbegnem. Đido i ja sedamo u jedan auto, Vlatko u drugi. Oči su nam vezali. Pre nego pratilac seda pored mene, čujem bradatog oficira kako mu kratko daje instrukcije. Mislim da mu je rekao i »Ako išta pokušaju, pucajte!« Osećam Nemca pored sebe, znam da drži revolver u ruci. Posle sam doznao da je Vlatka njegov pratilac, revolverom uperenim na njega, razoružao čim su seli u auto. Za sve vreme dok smo bili u Vakufu nije uspeo da dobije natrag revolver. Krećemo. Palim cigaretu. Penjemo se uz Makljen. Drema mi se. Ne znam zašto, pravim se da spavam. Đido me nešto pita. Onaj pored mene zabranjuje razgovor. Susrećemo nekoliko kamiona i tenkova. Pratim u glavi krivine: Ovde su im Sandžaklije uništile tenk, ovde je porušen most, prelazimo li pontonom. Stigli smo u G. Vakuf. Izlazimo iz automobila. Odvezuju nam oči. Ulazimo u štab. Na jednim vratima, na prvom spratu, piše: »Major Barthe« — ime onog koji je potpisao poziv. Jedan crnomanjasti kapetan, četrdesetih godina — izgleda ađutant đeneralov — prima nas veoma pristojno. Sad će da nas uvede kod đenerala. Ulazimo u susednu sobu. Đeneral nas stojećki pozdravlja, ljubazno. Traži odmah sekcije koje mu donose i koje on širi na malom stolu za kojim je seo. Nas je takođe ponudio da sednemo, i mi smo seli. Čemu ove sekcije? Da ne misli i on da smo došli da ponudimo predaju, kao onaj bradati? Objašnjavamo zašto smo došli, ađutant stenografiše, predajemo punomoćja. Đeneral ima sigurno preko 50 godina, deluje nekako čisto, očuvan je, ima lepe zube — donji su mu nešto uvučeni, i lep osmejak. Pažljivo i zainteresovano sluša naša objašnjenja. Kažemo mu: »Da ne bi bilo nesporazuma, moramo vam odmah reći da nismo nikako došli da ponudimo neku kapitulaciju. Na to i ne pomišljamo, a vi vrlo dobro znate da nas ne možete uništiti. . .« Ozbiljno klima glavom. Tužimo se na postupak prema nama, na oduzimanje oružja i slikanje. Izvinjava se, ponavljajući — »Ich bedauere.« [42] Kaže da nisu bili oba-vešteni o našem dolasku. »Ja sam vojnik i ne razumem se u politiku, ali...«. Naročito se raspituje o našem odnosu prema Sovjetskom Savezu, komunizmu — ne špijunski nego radoznalo, zainteresovano. Za pregovore nije nadležan, izvestiće pretpostavljene. Onaj oficir što nas je sproveo iz Prozora promenio je držanje, iako ne kaže ništa, nego stoji pozadi đenerala. Crte mu nisu više onako stroge i tuđe, po koji put se nasmeje. Razgovor sa đeneralom traje dugo. Naređuje da nam se da da jedemo i donesu cigarete. [42] Izvinjavam se. Sudeći po dočeku đenerala, postoje za pregovore mogućnosti. Odvode nas u jednu susednu kuću, gde nam se dodeljuje soba. Na vratima piše na nemačkom: Komanda mesta. Soba je neugledna i ne baš čista: jedan sto, jedna peć, dve slamarice, u ćošku jedan paket letaka. Šaržere nam vraćaju, sem Vlatku koga su razoružali u automobilu. Vlatko vrlo lepo govori nemački. U razgovoru sa đeneralom ja sam teško nalazio reči. Đido, onim svojim odsutnim izrazom, pitao je često: »šta kaže« i govorio šta treba reći đeneralu. Punomoćja su zadržali u štabu divizije [43], radi prevoda. Rečeno nam je da će pregovori započeti sutra, 12. marta, kao što je predviđeno u pismu majora Barthe-a. Zamoljeni smo da naše predloge napišemo kako bi se mogli dostaviti nadležnim. Stavlja nam se na raspoloženje jedan nemački vojnik — doznajemo kasnije od njega da je Austrijanac i pravnik. Vlatko diktira na nemačkom, on kuca na jednoj odvratnoj mašini, tipa Adlerove, sa tipkama koje se kreću horizontalno. Kuca prilježno sa 10 prstiju, držeći ruke ukoso — i neverovatno sporo. Valjda nije zvanični daktilograf nemačke divizije. Naša soba je sa dvorišta. U dvorištu stoji nekoliko motocikla, oko njih i oko šupa zadržavaju se vojnici. Po jeziku se primećuje da su većinom Austrijanci. Jedan od njih nas kao čuva. Kad idemo u klozet, preko avlije, niko nas ne prati. Sa ulice dopire do nas zuka kamiona i tenkova. Jedna nemačka divizija eto kreće za Prozor. »Nastaviće se« [44] [43] 117. nemačka divizija. — Prim M. V. [44] Nije nastavio, niti je dao nove podatke Miši Lekoviću za knjigu Martovski pregovori 1943. Učestvovao je samo u početnim pregovorima, u Gornjem Vakufu. — Prim. M. V. Koča je među poslednjim prešao Neretvu i uputio se u Vrhovni štab, kod Boračkog jezera, gde je referisao o pregovorima. Iz Beležnice / 22. III 43. Krstac — Borci T[erzić] ... čudno neumorno oduševljavanje poslom koji vrši automatski! Oduševljavanje, ravno, znak zalaganja; automatizam, ravno znak nezainteresovanosti. Zaključak: ograničen. Za nama najveći dosadašnji podvig: Ljubina — najveće stradanje naše vojske. Šta više da se kaže: ljudi umiru u hodu, drugi na štakama prošli kozjim stazama. Svuda oko nas »tifusari« kao aveti, živi i mrtvi; jedan od njih zavukao ruku za pojas da izvuče duvan i umro; jedan ubio drugaricu, pa sebe... Drugi, zdravi, ih, ipak, svojim telima brane! Anonimnost ranjenika. Ipak je prepušten svojoj »životnoj sposobnosti«. Pod nama Boračko jezero! »Ovuda su prošli Banijci i Dalmatinci.« Vojska tek stvorena, ušla odmah u najteže okršaje. Posledice vidne — ä la mesure de leur detresse et lassitude — [prema njihovoj nesreći i naporu] — a ipak su ovde i ponosićemo se njima. 23. III 43. Krstac — Borci Les jours sont splendides, soleil et brume. Depuis hier les canons ne se font plus entendre. Ce matin nous avons appris la nouvelle de la prise de Nevesinje et Ulog. Une fois de plus, leur offensive leur aura coüte eher. Aucune motorisation ne peut se mesurer ä l'intensite surhumaine et aux fruits de nos efforts. Chaque minute d' insomnie, chaque souffle, chaque goutte de sang, chaque battement de coeur, chaque dernier souffle meme et le poids des corps morts d' epuisement, se fait sentir, se retrouve dans le resultat, la conclusion, dans le bilan final. Nous serions bien faibles, si nous ne vainquions qu' ä coups de fusils! Le reste, c'est de l'histoire. II ne s'agit pas d'etre olimpien. Les faits ont et doivent avoir leurs chroniqueurs. [Dani su prekrasni — sunce i izmaglica. Od juče se više ne čuju topovi. Jutros smo saznali da su oslobođeni Nevesinje i Ulog. Još jednom ih je njihova ofanziva skupo koštala. Nikakva motoriza-cija ne može se meriti sa natčovečanskom snagom i plodovima naših napora. Svaki minut nespavanja, svaki dah, svaka kap krvi, svaki otkucaj srca, čak svaki poslednji dah i težina tela umrlog od iznemoglosti da se osetiti, ispoljava se u rezultatu, zaključku, u završnom računu. Bili bismo jako slabi ako bismo pobedu sveli samo na pucanje pušaka! Ostalo je sve istorija. Ne radi se o tome da budemo bogovi sa Olimpa. Činjenice imaju i moraju imati svoje hroničare.] 27. III 43. Jelašca Vladimir Nazor, le 26. soir, au moulin, sous Kutine [45]: Portrait du dr Ribara. — [Vladimir Nazor, 26. marta uveče u vodenici pod Kutinom: portretira dr Ribara.] 28. III 43. Drače [46] Nazor Rekao je otprilike: »Već kad sam bio u Zagrebu, govorio sam svojim prijateljima, već tamo sam osetio ko su i kakvi su partizani. Mi smo bili ukaljani radom raznih izdajnika i Mačeka [47]. [45] Selo kod Kalinovika. — Prim. M. V. [46] Selo kod Milevine — Foča. — Prim. M.V. [47] Dr Vlatko Maček, bivši p. predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije, vođa Hrvatske seljačke stranke. — Prim. M. V. Partizani su skočili na noge, podigli ustanak, oprali našu čast. . . Ovo su velike teškoće, naročito za mene, starca, ali ja se ponosim, ja sam srećan, za ovo nekoliko dana prebrodio sam 7 brda! Ne bi me žao bilo da poginem, tako je divno biti čovek, a još lepše partizan! Mi moramo pobediti, ma i svi poginuli, naša ideja, naša vera mora pobediti! ... Šta je s tobom, čika Janko, ratniče, video sam te sa 2 puške, pištoljem ... Ja sam nabavio revolver, dao mi ga Peko [48], pa čim dobijem vojničko odelo, opasaću se njime, a ako mi bude teško nosiću samo futrolu, videćeš kakav ću ja ratnik biti. ... Voleo bih neko vreme biti na frontu, napred, da vidim... Dobro, Koča, objasni mi kako vi to postižete? Vaše ljudstvo stalno raste, pa kako ih naoružavate, obučete, odakle? ... R[ibar] je direktan pandan Starom; ne bih mogao izdržati pored njega... On je inertan, neodlučan, kažem, direktni pandan Starom; ne samo da nikom ne zapoveda, ne samo da njemu zapoveda Moša [49], nego svi redom... A vidite našeg Starog, šta taj izdržava, šta taj stvara, kolika energija i napori, a tek glasom!« Sedi Nazor pored vatre, u vodenici. U građ[anskom] je odelu, gojzericama i belim vunenim čarapama preko nogavica, šeširom sa svetlocrvenom petrokrakom. Visok, mršav, sa dugačkim a zaobljenim gestovima, sa nečim prirodno i vedro »gošparskim«. Svaka rečenica kao stih. Čudan starac! Pod najnepovoljnijim okolnostima smogao je snage da se opredeli, konačno, nepokolebljivo. To nije, očevidno, bio rezultat jednog političkog razmišljanja, a tim putem ne bi nikad ni stigao, skok bi bio suviše velik — nego je učinio ono što je morao učiniti, prosto ono što mu je nalagalo njegovo poštenje, njegovo osećanje odgovornosti, njegovo spontano rodoljublje. »Napisao sam jednu pjesmicu o tome kako sam smršao. Pročitaću vam je, vesela je! ... Ovo što sam zadnjih dana video i doživio potseća me na neke moje pjesme koje sam odavno pisao, u kojima sam htio da izrazim osjećanje planine... naravno bez ovih muka, nego osjećanje tih brda, tog vazduha...« Priča prirodno — sočno nije tačna reč — bogato ah neposredno, nepretrpano ... onako kao što nam je došao ... Njegovo samo prisustvo je jedan živi, rečiti dokaz o pravednosti naše borbe. Kaže mi da su Španci pre godinu dana preveli neke njegove pripovetke, izdali zbirku. Ne zna posle šta je bilo. Beskrajno se divi Servantesovom »Don Kihotu«. Pročitao je Unamunovu [50] knjigu o Don Kihotu, kaže da je sjajna, »filozofska analiza i tumačenje svakog Don Kihotovog čina i podviga«. Ispričao sam mu kako je završio Unamuno, kako je usred fašističkog dela Španije ustao u odbranu kulture i duha od pobesnelih generala koji su vikali »Dole inteligencija!« [48] Peko Dapčević, komandant 2. proleterske divizije. — Prim. M. V. [49] Moša Pijade, šef ekonomskog odseka Vrhovnog štaba. — Prim. M. V. [50] Unamuno Miguel, španski pisac i revolucionar. — Prim, M. V. Rekoh u sobi Terziću: »Fića i ja smo zreli za penziju. Već dva meseca smo bez jedinica!« Rasturanje jedinica 1. divizije pravda nuždom. Rekao sam mu posle da ga ne može time objasniti: Činjenica rasturenosti je objektivna kritika jednog načina rada na parče, iz dana u dan, prema potrebi, u stvari bez dovoljno perspektive i sistema. Hladno je, pored potoka, nebo je Utrilovsko [51] iako usred polja, bez zgrada koje [su] u njegovim slikama vezane za to nebo. ... Zar Dalijevu slikarsku vrednost predstavlja la tema?! ... — koja nije svuda uspela da uništi prirodnost neba; kamerna. »Galanterijski duh«, provociranje radoznalosti izlaganjem gaća umesto ljudskih osećanja! Uzdizanje čoveka u gaćama (dugačkim) — ipak du petit bourgeois — malograđanin. To nije put za razbijanje nekih okvira nature morte-a — mrtva priroda — veš mesto krušaka! I opet velim, rat kao kriterijum, ne zato što je prirodno stanje, nego što se stvari i dela neposredno mere sa smrću. Iz Dnetvnika Krstac (vila) — 2. marta posle ponoći; [52] Jelašca — 28. marta u podne — istog dana uveče — Poljice; izveštaj Vrhovnom štabu: »Prva brigada vraćena pod našu komandu... Molimo vas da nam direktive za irad što pre dostavite da bi dali zadatke Prvoj.« Koča se nije slagao sa gledištem da sama 1. proleterska brigada prelazi Drinu, bar dok ne stigne 3. krajiška. [53] [51] Utrilo Moriš, francuski slikar. — Prim. M. V. [52] Ponovo na referisanju Vrhovnom komandantu posle povratka sa pregovora sa Nemcima u G. Vakufu. (Izjava autora. — Prim. M. V.) [53] Preuzimanje komande i vraćanje 1. brigade u sastav 1. prol. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 11, d. 143, s. 272. — Prim. M. V. [54] Naređenja Štaba 1. prol. divizije; Zbornik, t. IV, knj. 11, d. 148, s. 282. Iz Dokumenata Poljice — 29. marta. Naređenje 1, 3. i 7. brigadi: [54] Prva proleterska razbiti neprijatelja u rejonu Ustikolina — Slatina, forsirati Drinu, zaposesti liniju Obradovići — Hunka — Vršeljak i dalje iznad Slatine i Han Sohe zatvoriti pravce od Goražda i Čajniča; Sedma krajiška brigada najpre da smeni dva bataljona 1. proleterske, a onda prelazi Drinu za 1. proleterskom brigadom; Treća krajiška brigada najhitnije da se prebaci preko Drine za 1. brigadom, a onda, po naređenju Vrhovnog štaba, uputi ka 2. diviziji i sadejstvovati u zauzimanju Foče. Iz Beležnice 30. III Poljice Juče je prvi put posle 70-ak dana pala kiša. Vredi zabeležiti. Stari reče jednom da je to ipak naša sreća — iako je lepo vreme bilo vezano za veoma intenzivniju delatnost neprijateljske avijacije. 1. IV Poljice Je lis Goethe, en realite pour la premiere fois. Imposant (monumental) et precieux. — [Čitam Getea, u stvari prvi put. Uzvišen (veličanstven) i dragocen.] [55] 3. IV Poljice Aus Dichtung und Wa[h]rheit [56] Strassburg und Ses[s]enheim, »Diese Lehre wusste er mit vielem Scharfsinn durchzusetzen, wie sich denn alles behaupten lässt, wenn man sich erlaubt, die Worte ganz unbestimmt, bald in weiterm, bald engerm, in einem näher oder femer verwandten Sinne zu gebrauchen und anzuwenden.« »... der Mensch eigentlich nur berufen ist, in der Gegenwart zu wirken. Schreiben ist ein Missbrauch der Sprache, stille für sich lesen ein trauriges Surrogat der Rede. Der Mensch wirkt alles, was er vermag, auf den Menschen durch seine Persönlichkeit, die Jugend am stärksten auf die Jugend, und hier entspringen auch die reinsten Wirkungen.« [57] »Unser Leben ist, wie das Ganze, in dem wir enthalten sind, auf eine unbegreifliche Weise aus Freiheit und Notwendigkeit zusammengesetzt. Unser Wollen ist ein Vorausverkünden dessen, was wir unter allen Umständen tun werden.« [58] [55] Interesantno, u vreme pripreme za tešku borbu za prelaz Drine Koča čita Getea. U knjizi Rat i Mir Tolstoj piše: »Posle izdavanja naređenja o obezbeđenju mesta« Kutuzov je ležao na naslonjači, držao u ruci francusku knjigu Les chewaliers du Cygne... — [Vitezovi Labudova ordena]. Rat i mir, 3. knjiga, Prosveta, Beograd, 1968, s. 228. — Prim M. V. [56] Iz 9. knjige Geteove autobiografije, s. 378. — Prim. M. V. [57] Iz 10. knjige Geteove autobiografije, s. 447. — Prim. M. V. [58] Iz 11. knjige Geteove autobiografije, s. 478. — Prim. M. V. »Ich ehre den Rhythmus wie den Reim, wodurch Poesie erst zu Poesie wird, aber das eigentlich tief und gründlich Wirksame, das wahrhaft Ausbildende und Fördernde ist dasjenige, was vom Dichter übrigbleibt, wenn er in Prosa übersetzt wird.« [59] [Iz Poezije i istine. Strasburg i Zesenhajm. »Ovo shvatanje izlagao je veoma oštroumno, kao što se uostalom sve može dokazivati ako čovek dozvoli sebi da se recima služi i da ih primenjuje sasvim neodređeno, čas u širem, čas u užem, u sirodnijem ili manje srodnom smislu.« » ... čoveku je zapravo samo dato da deluje u sadašnjosti. Pisanje je zloupotreba jezika, a tiho čitanje u sebi je tužan surogat. Čovek deluje na čoveka u najvišoj meri svojom ličnošću, mladost najjače na mladost, i tu je izvor najčistijih delovanja.« »Naš život je, kao i celina čiji sam deo, na neshvatljiv način sazdan od slobode i nužnosti. Naše htenje je nagoveštaj onoga što ćemo da učinimo bez ikakvog snebivanja.« »Cenim ritam, kao i rimu, jer oni i čine poeziju poezijom, ali ono što deluje stvarno duboko i temeljito, što istinski obrazuje i podstiče, to je ono što ostane od pesnika kada se prevede u prozu.«] Koči se, očigledno, ne sviđa izbor mesta prelaza Drine i 31. marta upozorava Štab 1. brigade: »Vi ne treba da se ori-jentišete za forsiranje reke samo kod Ustikoline, naročito posle dovlačenja brdskih topova na desnoj obali prema Usti-kolini... ... Morate tražiti mogućnost da izvršite prelaz i dalje niz vodu. Prema podacima dobijenim od druga koji poznaje teren, postojala je skela i zgodno mesto za prelaz u blizini železničke stanice. Osanica... ... Pri tom, s obzirom da ćete pokušaj vršiti niže no do sada, treba dobro paziti da tim ili drugim povodom nikako ne dođe do sukoba sa delovima nemačke vojske.« [60] U pismu Štabu Prve proleterske brigade, komandant 1. proleterske divizije Koča Popović je još precizniji: »Treba izbegavati svaki, pa i najmanji okršaj, ma i sa njihovim patrolama.« [61] Es may importante que este lađo nuestro permanesca sin actividad oinguna. [62] [59] Iz 11. knjige Geteove autobiografije, s. 493. — Pritn. M. V. [60] Naređenje Štaba 1. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 10, d. 155 i 156, s. 294 [61] A-VII, k. 710, f. 5, d. 16. Koči je poznat predlog sporazuma sa Nemcima o obustavi neprijateljstva. Mišo Leković, Martovski pregovori 1943. godine, Narodna knjiga, Beograd, 1985, s. 66-67. — Prim. M. V. [62] Veoma je važno da naša strana ostane bez ikakve aktivnosti. Ponovo je Štab divizije, odnosno, komandant Koča savetovao Štab 1. proleterske brigade da se forsiranje Drine ne izvrši u rejonu Ustikoline ... »Ali, ako smatrate da je to najpovoljnije, vi odlučite prema konkretnim prilikama i po svojoj proceni, o kojoj nas odluci izvestite. [63] Naša 3. krajiška još nije stigla (7. IV), čim stigne prebaciće se za Prvom.« [64] [63] Zbornik, t. IV, knj. 12, d. 14, s. 41. [64] Zbornik, t. IV, knj. 12, d. 30, s. 99. Iz Dnevnika Ustikolina (mlin) — 8. aprila; Prva brigada prelazi Drinu. Prva proleterska je pokušala da pređe Drinu noću 7. aprila. Nije uspela. Idućeg dana došao je komandant divizije Koča Popović na komandno mesto Štaba 1. proleterske brigade — u mlin, u neposrednoj blizini Drine, da prisustvuje pripremanju štabova bataljona za novi prelaz. Poštovao je odluku Štaba 1. proleterske brigade o mestu prelaza, ali je naredio da se Drina mora preći te noći. [65] Sedma krajiška je obezbeđivala prelaz Drine sa pravca od Goražda. [66] Prva brigada je forsirala Drinu. Dobrovoljci su na primitivno građenim splavovima prešli Drinu i napravili u zoru 10. aprila uži mostobran. Tada se ispostavilo da su pred njom jake italijanske snage artiljerijom ojačanog 3. alpskog puka. Brigada je u toku noći 10. aprila proširila mostobran i zauzela Kapak, kotu 1203, posle pet juriša. U međuvremenu je stigla i prebacila se preko Drine i 3. krajiška brigada, ali je ona, po naređenju Vrhovnog štaba, upućena ka Foči, gde su se, prema njegovoj proceni, nalazile glavne snage neprijatelja. Komandant 1. divizije procenjuje da se glavne neprijateljske snage nalaze na vododelnici, na Golom vrhu, Hunki, Raskršću i Ifsaru, i da tamo treba uputiti glavninu divizije — 1. i 3. brigadu. Štab 1. divizije traži da se i 7. krajiška brigada prebaci preko Drine, jer im sama 1. proleterska brigada, koja se neprekidno bori već 30 sati i užasno je izmorena a utrošila je mnogo municije, ne može ništa. Vrhovni štab nije dozvolio upotrebu 3. krajiške brigade. Zbog toga komandant 1. divizije naređuje 1. proleterskoj brigadi da se utvrdi na dostignutom položaju i predahne tog dana. [67] U isto vreme predlaže Vrhovnom komandantu da vrati 3. krajišku u sastav 1. divizije, pošto se pokazalo da isu glavne neprijateljske snage ispred Prve, a ne ispred Druge divizije, kako se pretpostavljalo u Vrhovnom štabu. Vrhovni komandant je tada prihvatio predlog. Komandant 1. divizije, čim mu je vraćena i 3. krajiška brigada, naredio je 1. brigadi da prekine predah i odmah napadne frontalno i obuhvatom levim krilom Goli vrh, a 3. krajiškoj da udari u levi bok neprijatelja, obuhva-tajući ga desnim krilom na Raskršću i Hunki. Sedma brigada se u međuvremenu prebacila preko Drine i upućena prema 2. diviziji. [68] Borba se rasplamsala 11/12. aprila. Italijanima je došla u pomoć rezerva iz Čajniča, ojačam bataljon »Exille«. U toku noći Goli vrh, Hunka i Raskršće izgledali su kao da su u požaru. Slomljen je otpor Italijana. Treća krajiška se »popela na leđa« neprijatelju, ne dozvolivši mu da predahne, i 13. aprila oslobodila Čajniče — jako utvrđeno mesto. [69] Strašan je bio prizor na poprištu. Mnogo ubijenih Italijana, plen ogroman: šest topova sa 700 granata, 27 minobacača sa 220 mina, 70 puškomitraljeza sa 27.000 metaka, osam radio-stanica, obilje materijala, opreme i namirnica. [70] Ovo je jedan od najvećih uspeha 1. proleterske divizije. To je primer kako se može forsirati velika i brza reka priručnim sredstvima, razbiti jaka odbrana neprijatelja, kao i primer uspostavljanja mostobrana i ubacivanja jedinica za proširenje uspeha po redu prispevanja. Vrhovni komandant je pohvalio 1. proletersku brigadu. [71] [65] Naređenje Štaba 1. proleterske divizije; Zbornik, t. IV, knj. 12, d. 35, s. 107. [66] Božo Božović, onda komandant 2. bataljona kaže: »O prelazu Drine postoje mnoge anegdote. Meni je nezaboravan sastanak u mlinu. Lekić i Plavi su nas žestoko kritikovali. Sve bi se to podnelo da tu nije bio prisutan Koča. Ali pred Kočom, da sam mogao u zemlju bih propao od jeda. Sav crven u licu i suviše uzbuđen, posle sastanka rekao sam Savu Buriću, komandantu 1. bataljona — 'Sjutra moramo, Savo, nas dvojica — prvi preći Drinu!' Savo, poznati duhoviti šaljivdžija, odgovorio je — 'Tako mi boga, Božo, ja neću, a ti idi!'« Ipak, obojica su prešli Drinu sa dobrovoljcima. [67] Izveštaj Štaba 1. divizije; Zbornik, t. IV, knj. 12, d. 54, s. 138. [68] Naređenje Štaba 1. prol. divizije 1, 3. i 7. brigadi; Zbornik, t. IV, knj. 12, d. 56, s. 141. [69] Naređenje 3. kr. brigadi; Zbornik, t. IV, knj. 12, d. 67, s. 158. [70] Izveštaj Štaba 1. prol. divizije; Zbornik, t. IV, knj. 12, d. 73 i 95, [71] Zbornik, t. II, knj. 1, str. 254. Iz Dnevnika Čajetina — 13. aprila ujutro; Govza — 25. aprila uveče (u Vrhovnom štabu — M.V.) ... Ćelebić — 21. aprila posle podne; Meljak — 22. aprila ... Posle Drine 1. proleterska divizija se zadržala u Sandžaku: 1. proleterska — prema Goraždu, 3. krajiška — Metaljka i okoline i 7. krajiška — na padinama planine Kovač. Ali, već 14. aprila, iz Čajniča, Koča Popović predlaže Vrhovnom komandantu da Prva proleterska brigada napadne Goražde i dođe do municije — naročito za kalibar 7,9 mm, jer je mnogo utrošila u bici na Drini. Na poleđini pisma v.d. načelnika Vrhovnog štaba, V. Terzić je napisao Vrhovnom komandantu: »Mišljenja sam da treba Koči narediti da odmah treba da zauzme Goražde. Molim Vas za odgovor, da li se slažete?« [72] [72] Predlog komandanta 1. prol. divizije, A-VII, k. 13, f. 8. d. 53. Vrhovni komandant je odgovorio Terziću: »Javi drugu Koči da ni pod koju cijenu još za sada ne dolazi u obzir zauzimanje Goražda, na lijevoj obali Drine. Druže Terziću tvoje je mišljenje nepravilno, jer šta bi se dogodilo da se sada zakačimo sa ovima prema Sarajevu, kad znaš da imamo ovdje dve bolesne divizije sa ogromnim brojem ranjenika? Javi ovo Koči i reci da dobro pazi da ne napravi neku nepravilnost.« [73] Ovim naređenjem Vrhovni komandant upozorava komandanta 1. proleterske divizije da se pridržava »sporazuma« sa Nemcima. [74] Nekoliko dana potom, Vrhovni komandant je naredio 1. diviziji kako da rasporedi jedinice. (!) Iz Beležnice, 20. IV 43. En amosnt de Govza Le printemps est lä. Les cerisiers sont en fleurs. Ici tapis de feuilles tassees par la neige qui a fondu. La foret est dense. La -bas les cadavres des »Alpins« et des mules pourissent vite. Les visages des tues sont dejä noirs, possedes dejä par la vermine. [Uzvodno od Govze [75] Proleće je tu. Trešnje cvetaju. Tepih od lišća slegnutog snegom koji se istopio. Šuma je gusta. Tamo leševi »Alpinaca« i mazgi brzo trunu. Lica ubijenih već su crna, već zahvaćena gamadima.] Mladi krajiški kurir opisuje Banijce. »Leži pored puta, otvorio usta — a nije bio mrtav, nego je spavao ... na jeziku mu prašina.« Ne zna koliko ih je opravdao ovim vernim opisom. Ovde ni znaka ni traga od rata. Šuma je šuma i sunce sunce, a proći će dani i svuda će šuma biti šuma — i sunce sunce. Likovi samrtne buržoazije: čudovišni Hitler, četnici zarasli u kosi i bradi! Ovde ne opisujem sam rat — kojim živim i dišem. Ovde iznosim ono malo »pored« rata. Pera Ćetković [76] je umro od zadobivenih rana — iz mitraljeza sa aviona. Kakvog ga znam, sigurno nije »umeo« da se muči. Imao je neku primitivnu snagu, upornost i nesalomljivost. Za neminovne slabosti glas mu je bio tuđ i okrutan, nije ih priznavao jer ih je već video prevaziđene. I gubici — i zamor su za njega bili takva slabost, takva smetnja, koju je registrovao ali »pour les classer«, — »da ih razvrsta«. A i život je tako tiho primao, rekao bi rasejano, bio je jak iznutra i dejstvovao. Sve ostalo su bili neki »uslovi«! I u borbi uvek glas mu se čuo jasan i odlučan isto tako neposredno kao što je umeo slušati ili prosto ćutati. Ja sam se često stideo što sam mu bio pretpostavljeni, ali on nije. [73] Naređenje Vrhovnog komandanta, Zbornik, t. II, knj. 9, d. 111, s. 143. [74] Vidi — Miso Leković, navedeno delo, s. 86. — Prim. M. V. [75] Rečica koja se uliva u Bistricu kod Miljevine. (Tu je bio Vrhovni štab. — Prim. M. V.) [76] Pero Ćetković, komandant 3. udarne divizije, poginuo 29. marta 1943. godine. Bio prvi komandant 1. bataljona 1. proleterske brigade. Narodni heroj. — Prim. M. V. 23. IV 43. Meljak (Sandžak) Les paysans ont reconstruit* ici leurs maisons qu'avaient incendiees les Italiens l'an passe. Les paysans — ä vrai dire »les Serbes«! Notre force leur en impose, mais ils sont encore sceptiques. Sans perspective süre et tant soi peu immediate de victoire, pour eux nous sommes les annonciateurs — presque les fauteurs — en tout cas les »mediateurs« des mefaits de la guerre, de l'etat de guerre. En effet, l'Etat grand-serbe se consolidait sous la protection des Italiens, le gouvernement četnik paraissait plus libre, plus independant que celui de Beograd, le peril »turc« etait elimine, les »Turci« eux-meme extermines ou chasses, les Partisans, dans le cas oü ils n'etaient extermines eux-aussi, bien loin. Mais nous sommes revenus plus forts que jamais, le pauvre Etat grand-serbe, ä peine stabilise craque de toutes parts. Cepen-dant, notre force pour eux n'est pas un argument: eile est trop nomade!! Qui sait ce que nous allons encore provoquer, de quelle reactlon vont encore etre capables les Italiens!! Car la mefiance n'est pas de caractere ideologique; ce n'est pas notre »repub-licanisme« qui les effarouche, ou les histoires mensongeres qui nous concernent. Ce dont ils ont encore peur, c'est de notre ave-nir militaire et de ses suites immediates. Au fond ils ont peur de leur force propre, ils en »doutent parce qu'elle est heroi'que«, parce qu'elle accepterait le reglement des comptes, parce qu'ils sont des paysans. C'est que les conditions d'esclavage sont tellement »adaptees« qu'un peuple n'a plus le sentiment qu'il y va de son existence :— la collaboration faisant. La guerre est lä, tandis que les dangers futurs ne paraissent qu'»ideologiques«, c'est-ä dire, compares ä la realite, franchement secondaires. Les traitres font figure de sauveurs realites. [Ovde su seljaci popravili svoje kuće koje su im popalili Italijani prošle godine. Seljaci — tačnije rečeno »Srbi«! Naše snage im imponuju, ali su još uvek sumnjičavi. Bez perspektive sigurne i iole neposredne pobede, za njih smo samo najavljivači — gotovo krivci — u svakom slučaju »posrednici« u zlodelu rata, ratnog stanja. U stvari velikosrpska država se učvršćivala pod zaštitom Italijana, četnička vlada izgledala je slobodnija, nezavisnija od vlade u Beogradu. Opasnost od »Turaka« bila je otklonjena. Sami »Turci« istrebljeni ili proterani, partizani ako nisu takođe istrebljeni, vrlo daleko. Ali mi smo se vratili jači nego ikada i jadna velikosrpska država, jedva uspostavljena, puca na sve strane. Ipak, naša snaga za njih nije neki dokaz. Suviše pokretljivi! Ko zna što ćemo mi još izazvati i na kakve će reakcije biti sposobni Italijani. Jer poverenje nije ideološkog karaktera. Nije naš »republikanizam« ono što ih plaši, niti lažne priče o nama. Ono što ih plaši je naša dalja vojna budućnost i njene neposredne posledice. U osnovi oni se boje svoje vlastite snage, oni u »nju sumnjaju zato što je herojska«, jer oni bi prihvatili poravnanje računa, jer oni su seljaci. To je zbog toga što su uslovi ropstva tako »prilagođeni« da narod nema više osećanje da se radi o njegovom opstanku — u prisustvu kolaboracije. Rat je tu, dok buduće opasnosti izgledaju samo »ideološke«, što će reći, u poređenju sa stvarnošću, sasvim sekundarne. Izdajnici se pojavljuju kao stvarni spasioci ] Poslednji letak bačen iz italijanskih aviona završava recima: »Partizani vi ste slepi i glupači!« Čak se i Latini nerviraju! Ne mogu da razumeju da batine koje dohijaju nisu slučajne — kada su svi preduslovi takvi, zar ne, da nema mesta batinama. * Kada sam bio dečko, čudio sam se javnosti braka, — kada mu je suština tako intimna! Reći: »ovo je moja žena«, ne znači li to: »c'est la femme avec laquelle je couche« — [»to je žena sa kojom spavam«] — pa zar se te stvari ovako javno saopštavaju? Depuis ćela n'a pas tout ä fait change! Les avants-reves le prouvent — »reflexions hypnagogiques«. II s'agit pourtant d'une fonction directe du oorps hurnain. (A propos, ä voir de plus pres la vie des animaux, il est inconcevable presque d'avoir mis telle-ment de temps ä constater le lien naturel entre eux et les humains). Mais la »fonction« sexuelle! Que deux etres humains acceptent, decident — manifestent le desir — de »le« faire, pour le plaisir qu'ils en attendent et la satisfaction du sentiment-sensation actuelle qui rimposeü Et pourtant? Encore, s'il ne s'agissait que des jeunes, oü un certain degre d'»inconscience« passagere est acceptable! Betise, dira-ton aux auteurs ces problemes ne se posent pas! (Et R. en donne compte en disant, par Opposition ä »moja drugarica« —: »moja žena«.) Peut-etre suis-je venu ä ce probleme en raison des conditions de chastete dans lesquelles la plupart d'entre nous vit depuis deux annees dejä. Mais lä aussi je dois avoir des illusions. Partant de nous je ne suppose jamais qu'il pulsse et doive y avoir des fem-mes, surtout en dehors de nos rangs — qui n'ont pas le meme ideal — meme provisoire — de chastete, et que toute cette jeunesse doit s'en tirer autrement, etc. D'ailleurs je connais plu-sieurs exemples. [Od tada to se nije potpuno promenilo! Predsnovi to potvrđuju — »hipnogoška razmišljanja«. Ipak radi se o direktnoj funkciji ljudskog tela. (S tim u vezi, kad se izbliza pogleda život životinja, gotovo je neshvatljivo da je trebalo toliko vremena da bi se konstatovala prirodna veza između njih i ljudi.) Ali seksualne »funkcije«! Da dva ljudska bića prihvate, odluče, izraze želju, da »to« čine, zbog zadovoljstva koje od toga očekuju i zadovoljenja živog osećanja — osećaja koji to nameće! Pa ipak! Kad bi se radilo samo o mladima, gde je stepen prolazne »nesvesnosti« još prihvatljiv! Glupost, reći će oni, činiteljima se ti problemi ne postavljaju! (i R. [77] obaveštava o tome kad kaže, suprotstavljajući izrazu, »moja drugarica« — »moja žena«). Možda sam došao do ovog problema zbog uslova čednosti u kojima većina od nas živi već gotovo dve godine. Ali i tu moram da imam iluzije. Polazeći od nas nikad ne pretpostavljam da može i treba da ima žena, naročito van naših redova — koje nemaju isti ideal — čak ni privremeno — čednosti, i da sva ta mladež mora drukčije da se snalazi, itd. Uostalom znam za više primera.] [77] Radovan Zogović, pesnik, tada član politodela 1. divizije. — Prim. M. V 24. IV 43. Meljak Depuis hier les nuages se nouent mais ne s'imposent pas. 11 a meme pluis quelques gouttes. Le paysage est »special« — päturage et enormes forets de sapins, par endroits inextricables. J'ai vu, en passant, les grottes de Čelebić—Kunovo et les villages turcs »elimines«, — comme des blessures affreuses au oorps d'un paysage serein et innocent. Depuis Borač-jungle je n'en ai pas vu de plus beau, de plus accusateure par sa placide grandeur. Jovan Vukanović est mort. A peine rentre de l'höpital, apres avoir ete blesse lors de la prise de Prozor oü il s'etait distingue, il rejoint sa batterie, et on ne peut pas le retenir. Blesse de nouveau pres de Foča, il se suioide. Pourquoi? A un camarade qui s'approche pour l'aider, il dit »Arriere ou je tire!« et il appuie le cannon du revolver sur sa propre tempe. Pourquoi? Je n'ai pas connu Jovan et je ne Tai pas compris. Il etait taciturne et noue. Quand il est parti rejoindre sa batterie, il souriait, mais il etait probablement faible encore. Ses camarades m'ont raconte qu'il lui arrivait de tomber d'epuisement, qu'il ne pouvait pas monter ä cheval — physiquement fini. Ce heros, avait-il peur de l'höpital, de notre pauvre höpital? Des douleurs nouvelles? De sa faiblesse future? Injustifiable, mais explicable. Je me souviens de notre ancienne theorie du suicide. J'en avais meme une personnelle, compliquee, theätralement antitheat-räle, etc. »Le suicide gratuit!« — quelle honte et quelle calomnie de la vie, de la condition humaine, quel aveu d'impuissance, de decouragement, de lächete! Ecoeurente fatuite, insipide debacle. Reduire la vie humaine ä sa vie, se laisser aller ä la mort! Combien d'entre ceux-lä auraient ose mourir face ä l'ennemi, face ä la brüte sanguinaire? Mourir plein de vie, du desir de vivre et de vaincre!! Nous cherchions ä creer les conditions les plus contradictoires ä la mort pour assurer la gratuite du suicide. Conditions inventees, foncierement cadaveriques de par la »pensee« qui les habitait ou provoquait. La contradiction, eile, est la, sur le visage et les muscles de ces heros maigres — tous — mais la mort n'est plus gratuite; eile est chere de taute la valeur de la vie qui s'ćteint, de la valeur de toutes les mauvaises vies — moyens de mort — »liquidees«. Non, la mort gratuite n'etait pas ä construire, eile etait le produit d'une vie vaine... etc. [Od juče oblaci se gomilaju, ali se ne nameću. Čak je palo i nekoliko kapi. Pejzaž je »specijalan« — pašnjaci i ogromne šume četinara, mestimično neprohodne. Video sam, u prolazu, pećine Čelebić — Kunovi i »turska« sela »zbrisana« — kao užasne rane na telu jednog pitomog i mirnog pejzaža. Posle Boračke džungle nisam video lepšeg prizora, koji više optužuje svojom smirenom veličinom. Jovan Vukanović je umro. [78] Čim se vratio iz bolnice, pošto je bio ranjen za vreme zauzimanja Prozora gde se istakao, vratio se u bateriju: ne može se zaustaviti. Ranjen ponovo kod Foče, ubija se. Zašto? Drugu koji mu prilazi da mu pomogne viknuo je: »Nazad, ili pucam« i prislanja cev revolvera na sopstvenu slepoočnicu. Zašto? Ja nisam poznavao Jovana i nisam ga razumeo. Bio je ćutljiiv i sputan. Kada je odlazio da se pridruži svojoj bateriji, smeškao se. Ali je verovatno još bio slab. Njegovi drugovi su mi pričali da mu se dešavalo da padne od iscrpljenosti, da nije mogao da jaše konja — fizički bio gotov. Taj heroj da li se plašio bolnice, naše jadne bolnice? Novih bolova? Svoje buduće slabosti? Neopravdivo ali objašnjivo. Sećam se naše stare teorije o samoubistvu. Ja sam čak imao svoju ličnu teoriju, kornplikovanu, teatralno antiteatralnu, itd. »Bezrazložno samoubistvo«! — Kakva sramota i kakvo klevetanje života, »ljudske sudbine«, kakvo priznanje nemoći, obezhrabrenosti, kukavičluka! Odvratna uobraženost, bljutavi slom. Svesti ljudski život na svoj život, prepustiti se smrti! Koliko od tih bi se usudilo da umre licem prema neprijatelju, licem prema krvoločnom nasilniku? Umreti pun života, želje da se živi i da se pöbediü Mi smo se trudili da stvorimo uslove što protivrečnije smrti da bismo potvrdili bezrazložnost samoubistva. Uslovi izmišljeni, suštinski mrtvački, u ime misli koja ih poseduje ili izaziva. Protivrečnost, ona je tu, na licu i mišićima tih heroja mršavih — svih, ali smrt nije više bezrazložna; ona vredi svom vrednošću života koji se gasi, vrednošou svih rđavih života — načina smrti — »likvidiranih«. Ne, bezrazložnu smrt nije trebalo graditi, ona je bila proizvod uzaludnog života, itd.] [78] Jovan Vukanović, komandir baterije 1. proleterske divizije, izvršio samoubistvo 21. aprila 1943. Narodni heroj. — Prim. M. V. * O seljacima nisam juče sve rekao. [79] Tu je blago, čoja, šivaća mašina — četnici daju uzeto od Turaka. To je ono neposredno! To nije neka politika. »Turčin hoće da mi uzme, a ja ne samo ne dam svoje, nego hoću da uzmem njegovo — naročito ako mi je već nešto razneseno!« To je prvo i jedino, prosto i opipljivo. (»Daj jednu!«) Da li je Talijan doveo Turčina, to je već objašnjenje — on je doveo i četnika. Ako ipak imam manje no što sam imao, sve je to u vezi sa Turcima — s kojima mogu da se bijem na ravnoj nozi i koji je napao mene i moje, a ne otadžbinu i slobodu! »Lepo je nama imati dobru propagandu, kad smo na pravom putu!«, kaže kurir Mile. »Gerila« — partizanske grupe koje su ostale na terenu po odlasku naše vojske. Sada smo ih zatekli, po povratku u Sandžak, održali se skoro godinu dana. Ne kažu »partizani« — nego »gerila«, partizane su izjednačili sa vojskom. Novo značenje ranijih sinonimnih pojmova. * Jakić [80] nam je poslao prepis sledećeg letka, koji su sigurno bacili iz aviona: , [79] Koča više puta beleži svoje utiske o seljacima. Priznaje da je ranije malo znao o seljacima, a naročito o njihovom životu i razumevanju u politiku. — Prim. M. V. [80] Velimir Jakić, inžinjer, komandant 3. sandžačke brigade. Narodni heroj. — Prim. M. V. »Poruka iz Engleske narodima Jugoslavije! U Londonu je obrazovana nova Jugoslovenska vlada pod predsedništvom gospodina Petra Živkovića. U vladi je i hrvatski ban g. Šubašić. Zadatak nove jugoslovenske vlade je u okupljanju svih snaga jugoslovenskih naroda za oslobođenje vaše (!) otadžbine. Komandu nad jugoslovenskom vojskom preduzeće ličnost koja se nalazi na putu za Jugoslaviju. Iz vojničkih razloga ime te ličnosti drži se za sada u tajnosti. Dosadašnji glavnokomandujući jugoslovenske vojske, đeneral Draža Mihailović, za naročite zasluge odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima i stavljen u penziju. Ova promena u vodstvu jugoslovenske vojske u otadžbini izvršena je u punoj saglasnosti sa đeneralom Dražom Mihailovićem. Pozivamo jugoslovenski narod, — da se sa istom vcrnošću stavi pod komandu novog komandujućeg jugoslovenske vojske, kao što je bio veran bivšem komandantu, đeneralu Draži Mihailoviću. Hvala Vam! Budite spremni. Y-23« Letak je odštampan, a na njemu otisnuta u bojama jugoslovenska zastava. Prvi penzionisani heroj! Zamislite Kraljevića Marka, kako mu u najsudbonosnijem trenutku borbe sa Musom Kesedžijom stiže — ukaz o penzionisanju! Zamislite Robin Huda, Zigfrida u istom položaju! Retika tema! Ces Anglais n'ont pas le sens du ridicule, plutot s'en moquent! — Ovi Englezi, nemaju smisla za šalu, bolje reći baš ih briga! Novu vladu obrazuje šestojanuarac, Petar Živković! Niko ništa naučio nije! Pripadanje Udruženoj apoziciji treba da obriše aktivno učestvovanje sa 6-to januarcima — i prisustvo bana Šubašića — i sve ostalo. Dobro smo bili predvideli da će, kad bude potrebno, žrtvovati i Slobodana [81] i Dražu — pa i ovu novu garnituru. La regle du jeuü — [Pravilo igre!!] Ukoliko ima, ili je bilo, nekih »nepravilnosti« ili nekorektnosti, to je učinila »bivša vlada« — ova nova nema veza s njom, i došla je zato da ispravi i popravi! Zar je Čerčil kriv što je Ćemberlen prodao Španiju i Čehoslovačku? što je sabotirao mogući sporazum sa SSSR? — Draža je svoju ulogu odigrao, nije uspeo, pokušaee isto sa drugima i drukčije. Neuspeh Dražin ne znači da je bez zasluga, i Karađorđeva zvezda nije samo predgovor penziji! — Ima jedna činjenica o kojoj svaki realista mora da vodi računa — to je snaga narodnooslobodilačke vojske i njen upliv. Ona se potvrdila tokom poslednje ofanzive u kojoj su učestvovali: pored Nemaca, Italijana, ustaša — i četnici, i tu činjenicu prevideti, poricati, značilo bi računati na pogrešnim pretpostavkama. Englezi neće da računaju na pogrešnim pretpostavkama — čak, i, naročito, kad se radi o branjenju tih pretpostavki. — Iza svih tih promena, čija se važnost, veća ili manja, ne može nikako poreći, probija se stalnost imperijalne politike. Ali bi greška bila sada to podvlačiti, iako ga treba imati stalno na umu. Englezi se ipak igraju s vatrom! Jednom će se ta slaba politika odbaciti kao garnitura — ali ne penzionisanjem! Hvalili su partizane, da bi ih lepše sahranili — ali i to je unosilo pometnju među četnike i sahranili su Jugoslovensku vladu u Londonu! Ovo nije merilo za razvoj međunarodne situacije, ali je poučno! [81] Slobodan Jovanović, profesor, predsednik izbegličke vlade Kraljevine Jugoslavije. — Prim. M. V. Mi očekujemo nove akrobacije. Mirno, jer Tito neće bili penzionisan — iako možda neće izostati pokušaji da ga odlikuju Karađorđevom zvezdom! . . . Narod ne penzioniše, narod svrgava one koje penzionišu, kad treba. — Moć Jugoslovenske vlade sastoji se jedino u tome što joj je sedište u Londonu — ma koliko to izgledalo paradoksalno. Njen upliv — odblesak upliva vlade Britanske Imperije. U zemlji — ne bi imala koga da penzioniše, a sama ne bi završila ni penzijom, ni promenom vlade, itd. Mi im ne zavidimo, naše puške su naše puške — kao i naša krv. Mi se ne dižemo i ne padamo na osnovu kombinacija. »Nama je, ukratko, lako imati dobru propagandu, kada smo na pravom putu!« * 25. IV — Meljak L'ascendant des disparations Paris 1930—31. J'habite rue de l'Ecole. Je suis surrealiste. A la Sorbonne Carine s'est imposee ä notre amitie. On m'appelle Mathos, je parais et suis mysterieux, je dois vouloir l'etre. J'y »reussis« surtout par mes departs soudains. Au beau milieu d'une conversation passionnante, un autobus passe — j'y saute sans mot dire... salut! Dreyfuss reste sur le trottoir bouche bee. Au coin de la rue Racine et de l'Ecole de Medecine, je ren-contre Brunius. On me presente ä Yolande. Elle me devisage — desappointee et probablement decue — on lui en a tellement parle! Pour sauver ma contenance et mon prestige, je les quitte immediatement, un cornet de glace ä la main. Plus tard nous nous ecrirons des lettres de conquete! Le petit Dreyfuss etait epate. »Remarquable« — ecrivait — il ä Vane Bor. Apres il a pris peur — ćela semblait mener trop loin. Ma vie entiere etait devenue trop mysterieuse. J'etais privilegie. On me voyait assez rarement, je vivais seul — dans une chambre jaune, sobre, isolee des autres par des petits couloirs sob res. Ces condittons de vie oü tant d'heures etaient impenetrables devaient grandement impressionner et intri-guer ces jeunes bourgeois »revolutionnaires« par leurs ecrits, qui vivaient en famille et qui, en rentrant ä manger et dormir, bou-daient leur etat et leur attitude revolutionnaire, laissaient la revolu-tion sous le paillasson. La notre devait leur paraftre authentique-ment permanente! J'ai toujours senti que la frequentation quotidienne tuait le mystere des relations. Je me presentais soudain ä la librairie oü regnait Yo, tracassee par ses brouilles avec Georges — aux oreilles sales. Elle se sentait courtisee de toutes parts, recherchee, desiree... Elle etait boiteuse. Mes apparitions n'avaient pas de contenu, ni de but determine — elles etaient reellement fortuites et gratuites, eile le saisissait et cela la charmait. Je disparaissais toujours tres vite, comme aspire par de täches auss'i urgentes, qu'inexistentes inventees, supposees, etc. Tout devait rester mobile, inacheve, — je me faufilais insaisissable. »Tiens, vous m'avez rencontre, profitez-en, vous ne m'attraperez jamais«, et ceux-lä ne m'ont pas retenu, je les ai bien quittes, une fois pour toutes. Si nous nous renoontrons ä nouveau, nous serons bien autres. Petite nostalgie? Cracher? non! J'y ai trop intensement participe, et on ne deteste pas sa jeunesse! Elle etait confuse, mais propre — exaltee, devorante — mais exigeante. Plus tard, oui, a reparu une sensua-lite malsaine, desequilibree — replique d'une adolescence fievre-use et tourmentee, replique outree desaxee, ferocement physique . . . Je l'al imposee aux etres les plus doux et les plus chers — et, en ai honte. C'est la premiere honte. La seconde est d'un caractere tout different — ... Quelque peu desesperante par son essence meme. Continuons! J'ecrivais peu. »Je n'ai rien ä dire!« Je savais discuter, mais dire? Qu' avais-je ä transmettre, que savais-je donner? Tout ecrit decrit l'ecrivain. J'avais peur de ma description eile ne pouvait que me limiter, m'entamer... Elle ne pouvait etre ä la hauteur de mon mystere, et intimement, de ce que je me supposais, etre. Tous ces Francais au verbe facile! Aujourd'hui meme! Comment se fait-il que je me suis marie? Que je me suis resigne ä exister d'heure en heure aux yeux de la femme aimee! Ce n'est pas le desir qui m'a force, mais mon »decouragement« face ä certaines inecessitesü Renoncer aux fuites, ä la disparition permanente! Je me suis demene plus tard — puis, nous avons fui ä deux, quand je n'etais pas — absent! Aujourd'hui meme, dirais-je! Quelles futilites! Mesquines! * Parfois, la nuit, cela devenait insupportable, j'etouffais, je me levais et sortais — pour voir le monde, pour n'etre pas seul abandonne... »Oui, je passe, je m'en vais, o, tres vite, impos-sible... Vous voulez vous suicider, et pourquoi? Vous avez des raisons! C'est piteux!« Dans la foule, personne n'est mysterieux, toutes les marches sont orientees, sans couleur determinee, anonymes. La nuit n'est plus perspicace; pourquoi que cette femme ne voit pas que je desire lui parier! A l'autre bout du fil — Louis Chavance — aux cheveux plats. Nous ne nous sommes jamais compris; j'etais tellement sensible ä toutes les »brutalites« — et tellement brutal moi-meme, sensement. Nous nous sommes »frequentes sans chaleur, sans cordialite, sans contact, sans enthousiasme commun. Nous ne fumions mšme pas les memes cigarettes! Quand il disait ä ses camarades, en me presentant: »Il est tres intelligent« — je me sentais offense au plus profond de moi-meme — giffle, — c'etait un terme tellement general, presque une excuse — c' etait comme lorsqu' on presente un chien! Et puls, — ce sont des opinions qu'on ne dit pals, »en public«, en la presence de celui auquel se rapportent. Je me souviens encore tres bien de la qualite et de la profondeur du sentiment d'insulte! II y a de cela plus de lo ans. Je note cela comme les Clements d'une sensibilite — qui ne m'est sürement pas exclusive — et en attendant l'arrivee de camarades qui sont indispensables pour prendre des decisions militaires importantes! et qui »errent comme la 6-eme brigade«! * Beigrade fut tout different. C'etait pour moi une sorte de conge, villegiature, excursion. On y reste trop peu pour etre öblige... 25. III — Meljak [Zbunjivanje pomoću nestajanja. Pariz 1930—31. Stanujem u Ulici ecole. Nadrealista sam. [82] Na Sorboni Karina se nametnula našem prijateljstvu. Zovu me Matos, [83] izgledam i jesam tajanstven, verovatno sam to želeo. U tome »uspevam« naročito svojim iznenadnim odlascima. Usred jednog uzbudljivog razgovora prolazi autobus — ja uskačem bez reči... zdravo! Drajfus ostaje na trotoaru zapanjen. Na uglu Ulice Rasin i Medicinske škole, srećem Brunius-a. Predstavljaju me Jolandi. [84] Ona me ispitivački gleda — smetena i verovatno razočarana — a toliko su joj o meni pričali! Da bih spasao svoju pribranost i prestiž, ja ih na licu mesta napuštam, sa kornetom sladoleda u ruci. Kasnije ćemo pisati jedno drugome osvajačka pisma. Mali Drajfus je bio zadivljen. »Izvanredan« — pisao je Vanetu Boru. [85] Kasnije se uplašio — to je izgleda vodilo isuviše daleko. Ceo moj život je postao isuviše tajanstven. Bio sam privilegovan. Viđali su me retko. Živeo sam sam u jednoj žutoj sobi, skromnoj, odvojenoj od ostalih soba malim tamnim hodnicima. Takvi uslovi života gde je toliko časova bilo nedokučivo moralo je da u velikoj meri impresionira i intrigira te mlade buržuje »revolucionare« po svojim spisima, koji su živeli u porodici i koji su vraćajući se kući na jelo i spavanje, mrgodili se na svoje revolucionarno stanje i stav ostavljajući revoluciju ispod otirača. Naša mora da im je izgledala autentično permanentna. Uvek sam osećao da svakodnevno viđanje ubija tajanstvenost odnosa. Iznenada bih se pojavio u knjižari u kojoj je gospodarila Jo — potresena svojim prepirkama sa Žoržom — koji je imao prljave uši. Osećala je da joj se sa svih strana udvaraju, da je tražena, željena! ... Hramala je. Moja pojavljivanja nisu imala nekog sadržaja ni određenog cilja — bila su stvarno slučajna, proizvoljna, ona je to shvatila i to ju je očaravalo. Uvek sam vrlo brzo iščezavao, kao da su me gutale obaveze, isto tako hitne koliko i nepostojeće, izmišljene, pretpostavljene, itd. Sve je trebalo da ostane pokretno, nedovršeno — izmigoljio bih se neuhvatljiv. »Eto, vi ste me sreli, iskoristite priliku, vi me nikada nećete uhvatiti.« I ti me nisu zadržali, ja sam ih stvarno napustio za sva vremena. Ako se ponovo sretnemo bićemo sasvim drukčiji. Da li se radi o maloj nostalgiji. Pljunuti? Ne! Ja sam u tome suviše intenzivno učestvovao, a svoja mladost se ne mrzi! Ona je bila konfuzna, ali čista — zanesena, žestoka — ali je tražila mnogo. Istina, kasnije ponovo se pojavila nezdrava, neuravnotežena senzualnost, odsjaj jednog grozničavog i nemirnog dečaštva, odsjaj preteran, iščašen, divlje fizičan ... Ja sam ga nametao najnežnijim i najmilijim licima — i, stidim se zbog toga. To je prvi stid. Drugi je sasvim drugog karaktera ... Pomalo očajan po svojoj suštini. [82] Odnosi se na period pripadanja nadrealistima. Dela iz tog perioda objavljena su u dva toma. Književni spisi, Kultura, Beograd, 1985. — Prim. M. V. [83] Ime jedne ličnosti iz romana Četiri musketara A. Dime. — Prim. M. V. [84] Imena francuska — Kočini poznanici. — Prim. M. V. [85] Vane Bor Živadinović, profesor, nadrealista, emigrant. — Prim. M. V. * Nastavimo! Malo sam pisao. »Nemam šta da kažem«! Znao sam da raspravljam, ali šta reći? Šta sam imao da prenesem, šta sam znao da dam? Svako pisanje otkriva pisca. Plašio sam se svoga opisa. On je mogao samo da me ograničava, da me načne... On nije mogao biti na visini moje tajanstvenosti, i, intimno, ono što sam zamišljao da jesam. Ah, ti tako rečiti Francuzi! Pa i danas! Kako to da sam se oženio? Da sam se pomirio da postojim iz časa u čas u očima voljene žene? Nije to bila želja koja me je naterala nego »malodušnost« u suočavanju sa izvesnim nužnostima!! Odustati od bekstva, od permanentnog iščezavanja! Kasnije sam se batrgao — onda smo bežali zajedno, kad ja nisam bio — odsutan! Čak i danas, rekao bih! Kakve tričarije! Sitničave! [86] [86] Odnosi se na period nadrealizma. — Prim. M, V. * Ponekad, noću, to je postajalo nepodnošljivo, gušio sam se — ustajao i izlazio — da vidim svet, da ne budem sam, napušten. »Da, ja prolazim, odlazim, oh, vrlo brzo, nemoguće .. . Vi hoćete da se ubijete, a zašto? Zar imate razloga? To je jadno!« U gomili niko nije tajanstven, sva hodanja su usmerena, bez određene boje, anonimna. Noć nije više pronicljiva: Zašto ta žena ne vidi da želim da joj govorim. Na drugom kraju žice — Luj Šavans [87] — zalizane kose. Nikada se nismo razumeli; tako sam bio osetljiv na sve »grubosti«, a sam toliko grub, svesno. Mi smo se posećivali bez topline, bez srdačnosti, bez dodira, bez zajedničkog oduševljenja. Čak nismo pušili ni iste cigarete. Kada me je predstavljao prijateljima govoreći: »On je veoma inteligentan« — osećao sam se uvređen, u svojoj najdubljoj dubini — ošamaren, to je bio tako uopšten izraz, gotovo kao izvinjenje — bilo je to kao kad se »predstavlja« — pas! A zatim, to su sudovi koji se ne iznose »javno«, u prisustvu onog na koga se odnose. Još uvek se vrlo dobro sećam kvaliteta i dubine osećanja uvrede! Od tada je prošlo više od 10 godina. Ovo navodim kao elemente jedne osetljivosti — koja sigurno nije izuzetna — i u očekivanju drugova neophodnih za donošenje važnih odluka, a koji »lutaju kao 6. brigada!« [88] [87] Luj Šavans, Poljak, komandir baterije u španskoj republikanskoj armiji. _ Prim. M. V. [88] Brigada je lutala na maršu ka Vrhovnom štabu. — Prim. M. V. * Beograd je bio sasvim drukčiji. Za mene to je bila neka vrsta odmora, letovanja, izleta. Suviše kratko sam ostajao da bih se oserio obavezan ...] 3. V Zahum Vent du sud, printemps, les paysages sont doux et magnifi-ques: forets, labours et päturages. La guerre se fait oublier. Goethe. Ce sont de veritables romans — psychologiques; il s'y meut en maitre, le cours des passions lui est familier — la passion y est un produit naturel irresistible, se heurtant le plus souvent aux liens du mariage. Ses personnages sont naturellement oisifs. Leur vie est naturellement une suite soignee de distractions — les passions y ont done beau jeu! Les qualites y sont estimees en fonction: ainsi une des qualites principales d'Ottile celle d'excellente maitresse de maison; son »Journal« insipide! II la nomme regu-lierement: enfant. 3. V Zahum [Južni vetar, proleće, predeli blagi i predivni: šume, oranice i pašnjaci. Rat se zaboravlja. Gete. To su pravi psihološki romani, on se u njima kreće majstorski, tok strasti mu je prisan — strast je tu prirodan proizvod, neodoljiv, najčešće se sukobljava sa bračnim vezama. Njegove ličnosti su prirodno dokone. Njihov život je prirodno nego-vani niz zabava — za strasti dakle ima i prostora. Vxednosti se tu procenjuju odgovarajuće. Jedna od glavnih vrednosti Otilije je to što je izvanredna domaćica; njen »dnevnik« bljutav. On je redovno naziva: detei] 11. V 43. Kovren Prilikom mog kratkog boravka u Kruševu, [89] svratio sam sa Pekom i Radovanom do Nazora, da ga posetimo. Mislim da nas nije odmah poznao, ali je utoliko veće i iskrenije bilo njegovo oduševljenje kada je video da smo to mi. Poredio nas je sa Napoleonovim maršalima! Sve što je kazao bilo je tačno, a sve što je bilo preterano umeo je da izgovori sa humorom, finim i nenametljivim. Opet sam primetio da njegove tačne konstatacije nisu takve zbog poznavanja političke linije ili političkog obrazovanja koje bi mu pomogle da danas bude potpuno na strani pravedne stvari — nego zbog beskrajnog poštenja njegovog. Pročitao nam je nekoliko stranica potpuno sređenog rukopisa o svojim doživljajima među partizanima. Proklinjao je prošlost. »Hrvati su se uvek borili za druge... Ovo je prvi put da se bore za sebe... Obojica su, za čudo, Zagorci, od onih koji sve mljeskaju kaj — Gubec i Tito! ...« Pročitao nam je i svoj »vjeruju« ! Pričao nam je i o »Partizaniji« — partizanskoj državi. »Nazvaće se i može se nazvati Jugoslavija tek kad bude obuhvatila i Bugare.« Smeje se i drži ruke širom opružene. U uglu sedi D. [90] sa ženom. Mesečarski lik, turoban i neuravnotežen. Posle pričam Crnom ono o »Partizaniji«. On ne prima. Zašto? Kako Stari razume! Između Nazorove osobe i one druge kolika razlika u životnosti, optimizmu, proste pameti! Iznad naslova »Partizanija« napisao je »Utopija«. Dakle zna. A šta bi tek video kada bi bio bliže ljudima i događajima! [89] Tu je bio Vrhovni štab. — Prim. M. V. [90] Marjan Detoni, slikar, većnik AVNOJ-a. — Prim. M. V. * Tek u Bobovu sam razumeo ono što sam znao iz pričanja: kakvu radnu vrednost predstavlja žena seljaka — i deca, budući radnici. Ljubav je tu na desetom mestu, i prirodno, naročito za zrelije. A na sahrani poginulog partizana kojoj smo prisustvovali pop Vlada [91] i ja — žene se ućutaše čim priđosmo, ne toliko što je on sveštenik koliko što smo »ugledni ljudi«. Počeše da se odmiču od najmilijeg pokojnika, da nam ustupe mesto, a i seljaci su im vikali da se sklone, kao da pokojnik nije najbolnije njihov. I one su se pokoravale ... jer su isti imperativi koji određuju sadržinu sahrane i prednost muškaraca. A idući k njima, pomišljao sam: neće li nas oterati, kao neke krivce! Jedan otresit seljak ih je i kasnije oštro ućutkivao, i one su slušale. A prisustvo sveštenika kanalisalo je bol i njegovo izražavanje; ono je postalo izlišno, otelovljeno u svešteničkoj reči. Kad smo se udaljili, opet su počele da kukaju i niko ih više nije umirivao. [91] Vlada Zečević, sveštenik, član AVNOJ-a. — Prim. M. V. * Oštroumnog seljaka video sam bio u kući u kojoj smo konačili, prošle večeri. Grdio je Engleze i pokazivao da neobično jasno razume o čemu se radi, ko je ko. Ne verujem da se osećao obavezan da dela shodno tom jasnom i dubokom uverenju. Ali je još čudnije da mu ta neaktivnost dozvoljava da onako jasno vidi, razume i zna! Sve što je rekao bilo je tako zrelo, promišljeno. To je jedan od onih kojima neki visokoučeni političari iznose svoje programe — jedan izgubljen u masi sličnih seljaka, kojima treba tumačiti sve prostim recima, od početka — navodno! Minimalna je razlika između njegove životne i misaone sposobnosti i one onog koji dolazi da mu s visine pomaže da otvori oči. Koliko on mora to da oseća, i koliko mora da prezire. Razlika je jedino u onoj školskoj kulturi, pod uslovom da je gospodin obdaren, razume se! * M[arko] govori o nužnosti prijateljskih englesko-ruskih odnosa, oslanjajući se na niz istorijskih činjenica. A ipak je neubedljivo, vulgarno — ekonomski — suviše nužno! * Uvek me mrzi da pišem, sama tehnika — koju sam pre toliko voleo. Nekako se žurim kao kad pešačim — zato da što pre stignem, jer mrzim da pešačim. * Svi imaju sasvim drugi odnos prema Starom nego prema ma kom drugom. Autoritet superiorne ličnosti. * Ovi špekulišu, ali je čudno da naši nekako suviše primaju i razumeju njihove razloge. Treba se boriti protiv seljačkog špekulantska, ne poći samo od njega kao činjenice, ne smemo mu mirno, pasivno dozvoliti da suprotstavlja četničku pretnju našoj pobedi, četničku reč našim delima. * Krajem aprila 1943. godine 1. proleterska divizija bila je u punom sastavu i cela orijentisana ka Limu. Početkom maja sve tri brigade razbile su jake grupacije oko 2.300 četnika Drinskog i Romanijskog korpusa, Bjelopoljske i Kalničke brigade, dva jurišna bataljona iz Vasojevića i Golijanske brigade iz Srbije! [92] U dolini Lima uništena je italijanska kolona od 18 kamiona. Plen je bio znatan. Izbijanje na Lim i ka Srbiji je bila stalna želja boraca 1. proleterske divizije, a naročito njene 1. proleterske brigade čija su četiri bataljona bila iz Srbije. Vrhovni štab je 14. maja naredio 2. proleterskoj diviziji da oslobodi Kolašin, a 1. proleterskoj da zauzme Ribarevine i preseče komunikacije Bijelo Polje — Berane. [93] Obe divizije su izdale zapovesti i 15. maja krenule da izvrše naređenja. [94] Međutim, nemački komandant za Jugoistok izdao je zapovest za koncentrični napad 15. maja protiv svih oružanih jedinica na ovom prostoru! [95] Istog dana, na istom mestu, u isto vreme, obe strane su počele da ostvaruju svoje zamisli. Rano 15. maja 1943. godine sudarile su se 1. brdska nemačka divizija i jedinice 1. i 2. proleterske divizije — počela je bitka na Sutjesci. [92] Žarko Vidović, 3. sandžačka brigada, s. 218. [93] Naređenje Vrhovnog štaba, Zbornik, t. II, knj. 9, d. 186, s. 256. [94] Zapovesti štabova 1. i 2. proleterske divizije od 14. maja. [95] Zapovest komandanta za Jugoistok, Zbornik, t. IV, knj. 13, d. 178, s._247. Osnovna ideja u nemačkom operacijskom planu: Okružiti Operativnu grupu grupisanu na uskom brdsko-planinskom prostoru Crne Gore i Sandžaka, nepodesnom za manevrisanje. Zatim koncentričnim napadima sa operacijske osnovice Andrijevica—Podgorica—Nikšić—Trebinje—Mostar— Kalinovik—Goražde—Pljevlja—Berane (potpuni krug) nabaciti je na visove Durmitora, Moglića i Volujaka, ispresecati je a zatim po delovima uništiti. — Prim. M. V. Sudar je bio veoma snažan. Redali su se napadi i protivnapadi. Po vatri, upornosti neprijatelja, sadejstvu pešadije, artiljerije, tenkova i avijacije, komandant 1. proleterske divizije je procenio da to nije samo ispad ... ili »kršenje sporazuma« . . . nego dobro pripremljena ofanziva, i 17. maja u 9,15 poslao Vrhovnom komandantu depešu: . .. »Neprijateljska akcija ima karakter ofanzive.« [96] Međutim, toga dana Vrhovni komandant ponovo je naredio 1. i 2. proleterskoj diviziji, kao da se ništa nije dogodilo prethodnog dana, da nastupaju prema Kolašinu i Ribarevini. [97] Tri dana i noći u neprekidnim borbama zaustavljena je 1. brdska nemačka divizija. To je bilo od presudnog značaja za bitku na Sutjesci. Iz Dnevnika Sljeme — krenuo 17. maja u zoru; stigao u Đurđevića Taru u podne. [Tu se nalazio Vrhovni štab — M.V.] Komandant 1. proleterske divizije bio je zabrinut. U Vrhovnom štabu još nisu shvatili situaciju, pa su izdavali naređenja koja se ne mogu izvršiti, a nisu cenili informacije Koče Popovića i njegov prvi predlog da se izbegne okruženje. Naprotiv, Vrhovni štab je 17. maja bio toliko neobavešten da je pitao Štab 1. proleterske divizije: »Ima li Nemaca i četnika?«, [98] a 18. maja ujutro naredio: »Preduzmite sve da saznate prave namere neprijatelja.« [99] Koča je smatrao da je glavni krivac V. Terzić, načelnik, neodvažan i nesposoban da Vrhovnog komandanta upozna sa realnom situacijom. Jedino tako može se razumeti zašto je tek 18. maja u 20,00 sati Vrhovni štab zaključio da se radi o ofanzivi većih razmera, iako je imao informacija i sa drugih strana. [100] Vrhovni štab je, ocenivši da ne može nastupati ka Srbiji i da nema »sporazuma sa Nemcima«, odlučio da proboj izvrši prema Foči. Prva proleterska brigada, tek što je stigla u Maoče, dobila je depešu Vrhovnog štaba, da odmah u toku noći krene pravcem Čelebić — Zavait — Bunovi. [101] [96] Depeša k-ta 1. divizije, A-VII, k. 394, f. 2, d. 10. [97] Naređenje Vrhovnog štaba, Zbornik, t. II, knj. 9, d. 195, s. 268. [98] Naređenje Vrhovnog štaba, Zbornik, t. II, knj. 9, d. 194, s. 267. [99] Naređenje Vrhovnog štaba, Zbornik, t. II, knj. 9, d. 198, s. 271. [100] O bici na Sutjesci dao sam veći broj Dokumenata Vrhovnog štaba i 1. divizije, da bi se potpunije sagledala situacija, razbile neke »sumnje« i videla uloga Koče Popovića u proboju na Balinovcu. — Prim. M. V. [101] Depeša Vrhovnog štaba, Zbornik, t. IV, knj. 13, d. 96, s. 229. Prva je prešla usiljenim maršem više od 80 km i sa marša, 21. maja pred noć, stupila u borbu u susretu, razbila 7. pešadijski puk 4. lovačke brigade NDH, ali je zaustavljena od pukovske borbene grupe »Remold«, 118. nemačke lovačke divizije. Vrhovni komandant je 22. maja naredio Štabu 1. proleterske divizije: »Sa 3. krajiškom najhitnije krenite preko Čelebića za Zavait. Komandu svih jedinica na fočanskom sektoru preuzeće Koča Popović.« [102] Sledećeg dana, 23. maja, Vrhovni komandant je precizirao zadatak: »Sa pet brigada (1. proleterska, 3. krajiška, 6. istočno-bosanska, 1. majevička i delovi 2. proleterske — M. V.), koje imate, najhitnije preduzmite protiv napad na pravcu Foče — Šćepan Polje. Težište vašeg napada levom obalom Ćehotine, odsecajući neprijateljske snage koje su se istakle ka Šćepan Polju, nabacujući ih na Drinu. Po potrebi prebaciti na desnu obalu Ćehotine jedan do dva bataljona za pritisak na tvrđavu (Foču). Odmah zatim prebaciti 2. proletersku brigadu na levu obalu Drine... Nastojte da zauzmete Foču. Nikakvo čekanje ne sme biti. Radite brzo i energično. Već sad jedan bataljon da bude na levoj obali Drine!« [103] Komandant Drinske operativne grupe, Koča Popović, učinio je sve da ovo naređenje izvrši. Ćim je 25. maja stigao sa 3. krajiškom u rejon Čelebića, organizovao je napad svim snagama. Treća krajiška u naletu je razbila neprijatelja na Zečjem brdu, gde je zaustavljena. Glavnina 1. proleterske brigade i delovi 1. majevičke i 6. istočno-bosanske zaustavljeni su severno od Zlatnog bora, a desno krilo kod Trovrha. U isto vreme 369. legionarska divizija prešla je Ćehotinu kod Gradca u pozadinu jedinica na fočanskom sektoru. Komandant sektora, Koča Popović, obustavio je napad, povukao 3. krajišku i uputio je prema 369. legionarskoj diviziji, da zaštiti bok i pozadinu svojih snaga. Vrhovni komandant, veoma nezadovoljan neuspehom u proboju na fočanskom pravcu, depešom je naredio: »Niste smeli narediti povlačenje do Ljubišnje... Koča neka odmah dođe do nas u Žabljak.«[104] [102] Naređenje Vrhovnog komandanta, Zbornik, t. II, knj. 9, d. 211, s. 289.. [103] Naređenje Vrhovnog komandanta, Zbornik, t. II, knj. 9, d. 214. Vrhovni komandant verovatno nije bio obavešten da je tu glavnina 118. nemačke lovačke divizije, ćela 4. lovačka brigada NDH ojačana artiljerijom, tenkovima i podržavana avijacijom. Neposredno pred ovu borbu 118. nemačka divizija je pojačana sa 6.000 novih obučenih vojnika, što je više od brojnog stanja svih naših brigada na tom sektoru — Prim. M. V. [104] Naređenje Vrhovnog komandanta. Zbornik, t. II, knj. 9, d. 210, s. 301. Komandant divizije pozvan je u Vrhovni štab do kojeg je trebalo jahati na konju više od jednog dana! — Prim. M. V. Prva proleterska divizija, posle trodnevnih teških borbi u rejonu Zavajit — Čelebić, prebačena je preko Uzlupa, Rudina i Vučeva prema dolini Sutjeske. Posle savetovanja u Vrhovnom štabu, u Mratinju, 3. juna 1. proleterska divizija dobila je zadatak da se u sastavu Prve grupe — 1. i 2. proleterska divizija i Vrhovni štab — probije preko Sutjeske, a onda ofanzivno dejstvuje na sever. [105] Prva i 2. proleterska divizija pokušale su da probiju obruč u dolini Sutjeske, ali u tome nisu uspele. Prva nije uspela da obezbedi prelaz Sutjeske, a 2. nije zauzela Košur, koji je dominirao dolinom Sutjeske. Koča Popović je predložio Vrhovnom komandantu izlaz iz takve situacije 4. juna ujutro: Iz Beležaka Druže Stari [106] Razmišljajući o mogućnostima daljeg razvoja situacije, bio sam došao poslednjih dana do sledećih zaključaka, koje smatram da treba da vam saopštim. [105] V. Terzić, Sutjeska, knj. 1, VTZ, Beograd 1958, s. 35. [106] Neposlani izveštai, referisao usmeno. (Privatni arhiv autora — Prim. M. V.) 1) Postoji mogućnost da Nemci neće zadržati jake snage između Drine i Lima, tj. na prostoriji koju smo mi napustili. Ako ne bi dovukli nove ili prebacili jače delove tih snaga na levu obalu Drine koja bi odovud zatvarala taj pravac, nije isključena mogućnost da izvesnim delovima naše vojske ponovo ovladamo prostorijom između Drine i Lima. U tom slučaju, jedna bi grupa držala tu prostoriju i štitila bolnicu; druga bi dejstvovala udarno ka zapadu ili severu sa leve obale Drine, a treća takođe udarno preko Lima. Svojim dejstvom one bi, između ostalog, posredno takođe štitile bolnice. Takvo bi razdvajanje snaga bilo dozvoljeno, budući da ne bi bio potreban prema okupatorskoj vojsci onaj stepen prikupljenosti naših snaga koji je iziskivao likvidiranje četnika. 2) Juče je neprijatelj počeo da dovlači pojačanja na sektor Lupoglav—Košur, na levoj obali Sutjeske. Kolika su ta pojačanja nije nam još poznato, ali verujemo da ako pridaju važnost ovom sektoru, ako nastave sa koncentrisanjem snaga — da tih pojačanja neće biti samo na ovom pravcu i da će biti velikih razmera u cilju da ponovo pokušaju izvesti na prostoru između Sutjeske i Drine opkoljavanje koje im nije pošlo za rukom na Pivi. Treba imati na umu da smo se prošli put ovako lako izvukli samo zato što je neprijatelj učinio krupnu grešku koju ovog puta ne bi morao ponoviti: Propustio je da zaposedne dovoljnim snagama Vučevo. 3) Posle likvidacije afričkog fronta, Nemci moraju držati na Balkanu, i posebno u Jugoslaviji, znatno jače snage no dosad — koje će u međuvremenu težiti našem uništenju. Njihove se snage, dakle, ne smeju potcenjivati. Na osnovu neuspeha ranijih ofanziva ne srne se zaključiti da će se i sledeće morati isto za vršiti. Neuspeh ranijih ofanziva ima određenu sadržinu koja nije iscrpljena rečenicom: ofanziva je propala. Ofanzive su propadale na određeni način: neprijatelj nije, naime, uspevao da nas raz bije i uništi, ali je svojim nadmoćnim snagama uspevao da nas potisne sa teritorije koju smo držali. Mi smo dosad uvek uspe- vali da nađemo otvor, ali za ovoliku našu vojsku i bolnice nije sigurno da se uvek mogu provući. 'U toku tih ozbiljnih ofan ziva mi nismo uspevali da neprijatelja tako razbijemo da to iza zove radikalnu promenu opšte ofanzive, tj. njeno razbijanje: jakim udarcima postigli smo njeno usporenje, dobijanje u vreme nu za izvođenje manevra izvlačenja i udaranja na drugom sek toru; najbolji primer za to jeste operacija kod Vakufa i dalje dolinom Rame i Neretve. Ako je to tačno, mi ne možemo i ne treba da težimo njegovom ozbiljnijem razbijanju, nego obezbeđenju prolaza i izlaza. To je, po našem mišljenju, još uvek mogućno, ako budemo radili brzo i ako budemo donosili blagovremene odluke na osnovu tačne procene mogućnosti i situacije. 4) Treba imati na umu i sledeće činjenice: naše jedinice vode svakodnevne teške borbe sa veštim i upornim neprijateljem; u tim borbama i zbog slabe ishrane naši borci i jedinice se postepeno iscrpljuju, naše brigade su vrlo nejednake vrednosti; nekolike od njih (npr. 1. proleterska) su se doslovno istopile. 5) O ovome svemu izveštavam zato da se ne bismo zavaravali šablonskim optimističkim iluzijama, koje činjenice mogu skupo da demantuju. Gotovo redovno zakašnjavamo, te vršimo pokrete kad više nemamo izbora, tj. pod najnepovoljnijim uslo-vima. Suviše »reagiramo«, suviše malo predviđamo. Moramo primiti rizik predviđanja, pa i (negativno je rešenje) manje mnogo od opasnosti prostog reagiranja, na stvari kad su se već desile. Objektivno je nepredviđanje znak većeg pesimizma — bespomoćnosti — i pored samo na izgled optimističkih izjava: »ne mogu nam ništa«, itd. 6) Kad god dođem kod vas, osećam i taj veliki raskorak u proceni — u postavljanju i oceni elemenata, i osećam da je razlika velika, tolika da bi moja procena morala izgledati čudovišna i panikerska. Zato moram da čekam da je sledeći podaci i izveštaji sa naših frontova potvrde — ali tada nam ostaje samo da na njih reagiramo. Po mom mišljenju glavni krivac je Terzić koji je potpuno nesposoban. On postavlja sve šablonski, bez širine, bez povezivanja i bornirano; smatra da je završio svoj zadatak kada je pronašao odgovarajuće naslove i formule: rokirati, direktrisa, itd . . . Činjenica da toliko naređenja počinju sa »po svaku cenu!« dokazuje da se nije preduzelo šta je trebalo kad nije bilo »po svaku cenu«. Činjenica da toliko često moramo da dolazimo kod vas dokazuje da jako različito pratimo i procenjujemo razvoj događaja — i brzo gubimo korak. K. Dva komandanta, Koča Popović i Peko Dapčević, posmatrali su bojište u dolini Sutjeske sa Dragaš-sedla. Prema pisanju Peka Dapčevića, [107] Koča Popović je došao na originalnu ideju, da diviziju »provuče« besputicom ispod stena Lastve i Ozrena, prema Krekovima, pored Košura, posednutog jakim snagama 118. nemačke divizije, a onda preko Hrčave na Lučke kolibe. Tu bi divizija dobila širi manevarski prostor. Prolaz je bio rizičan — neprijatelju ispred nosa! [108] Tim pravcem je dan kasnije prošao i Vrhovni štab, koji je u jednoj pećini kod Kazanaca na Sutjesci čekao da se otvori prolaz preko Gornjih Bara. Po sećanju Peka Dapčevića: [109] »Jedna od najsudbonosnijih odluka Vrhovnog komandanta bila je ubacivanje u prodor 2. proleterske divizije na pravcu 1. proleterske divizije, kad je ova, smelom odlukom svog komandanta Koče Popovića, otpočela proboj. Da to nije učinjeno na vreme neprijatelj bi preko Gornjih Bara sišao u dolinu Sutjeske. [110] Iz Dnevnika Dragaš-sedlo — polazak 6. juna uveče; Suha — dolazak 7. juna ujutro, ispred Tjentišta noću 7/8; posle ponoći 8. juna - pored Košura; Milinklade — došao 8. juna pre zore; Lučke kolibe — došao 8. juna uveče; Vrbničke kolibe — došao 9. juna u zoru; 9. VI [111] — polazak u ponoć - Balinovac (10. 6. rano). Po izbijanju na Zelengoru, 1. diviziju je čekalo novo iznenađenje. Nemci su bili otkrili šifru radio-veza Vrhovnog štaba i izbili su na Zelengoru istoga dana kad i 1. proleterska divizija! [107] P. Dapčević, Sut ješka, V1Z, Bgd, 1958, s. 81. [108] Nemci su primetili jedinice 1. proleterske divizije, ali su pretpostavljali da se priprema novi napad na Košur, što komandant 118. nemačke divizije ti izveštaju priznaje: »Mi smo organizovali kružnu odbranu, a trebalo je bezobzirno preći u napad.« — Zbornik, t. XII, knj. 3, d. 92, s. 372. [109] P. Dapčević, Sutjeska, knj. 1, s. 87. [110] VII, Memoarska građa, 1985. [111] 9. VI — dan polaska u proboj na Zelengori, jedini podvučeni datum u Dnevniku Koče Popovića! — Prim. M. V. U ranu zoru 9. juna došlo je do sudara 1. proleterske brigade i pukovske borbene grupe 369. legionarske divizije na Bavanu, kota 1642, ključni položaj celog prostora od Lučkih do Vrbničkih koliba. Toga dana Nemci su imali 96 avio-poleta — bombardera i izviđačkih aviona. [112] Posle celodnevne borbe, 1. proleterska brigada je uspela oko 18 sati da zbaci neprijatelja i ovlada Bavanom. To je bio preduslov proboja na Zelengori. Treća krajiška brigada na Javorku i Boščijoj glavi štitila je bok jedinicama. Komandant 1. divizije, Koča Popović, pokušao je 9. juna da uhvati radio-vezu sa Vrhovnim komandantom. Na sreću (!), toga dana kolona Vrhovnog štaba je bila u pokretu i radio-stanica nije radila, pa je Koča poslao pismeni izveštaj. Tako Nemci nisu preko radio-signala doznali nameru 1. proleterske divizije. Iz Dokumenata Izveštaj Vrhovnom štabu [113] 1. — U toku dana 1. brigada izbila je na Bavan. 2. — Za vreme borbe došlo je kroz Osli do u Konjske vode 10 malih tenkova, a primećeni su na čukama oko Konjskih voda oko 200 vojnika. 3. — Negde između Balinovaca i Vrbnice osmotrena je jača neprijateljska kolona. 4. — Predveče oko 19 sati izbila je jedna neprijateljska kolona sa komorom na Kozje strane (k. 2014), Orlovača (k. 1960), odakle su tukli bacačima ka Vrbničkim kolibama. 5. — Rešili smo da sa 1. prolet. i 3. kraj. brigadom izvršimo prodor ka severu i to: Prva brigada pravcem Balinovac—Mrčin kolibe—Ruda pl.— —Rataj. Treća krajiška brigada pravcem Balinovac—Jezero—r. Oteša —Drače. Po izbijanju na komunikaciju odmah ćemo se prebaciti severno od nje. 6. — Smatramo da našim zadržavanjem ovde ne stvaramo povoljniju situaciju. Mislimo da će naše prodiranje poremetiti sadanje neprijateljsko postavljanje i dejstvo prema nama. Radi ovoga naredili smo opšti pokret svih delova 1. i 3. brigade noćas u 0,0 sati sa prostorije Vrbničke kolibe — Bavan. [112] Nemački izveštaj, Zbornik, t. IV, knj. 14, d. 143, s. 322. [113] Izveštaj komandanta 1. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 14, d. 13, s. 34. 7. — Obzirom na pojavu neprijateljskih kolona na pravcu Kozje strane—Ljubin grob potrebno je da taj pravac odmah za tvori jedna od najbližih jedinica. Mogle bi se i neke jedinice 2. proleterske brigade orijentisati ka tom pravcu. 8. — Ljudstvo našeg brdskog diviziona nalazi se kod Lučkih koliba — oni nemaju oruđa. Mogu se upotrebiti kao pešaci. Molimo da se upute sa prvom jedinicom koja pođe našim pravcem — pošto mi ljudstvo tog diviziona ne možemo sačekivati. 9. — Predlažemo da se 7. krajiška, Majevička i 6. brigada odmah upute pravcem između Bavana i Vrbnice i dalje neposredno desno od našeg pravca prodora. Ukoliko je potrebno malo duže zadržavanje na ovom sektoru, potrebno je da i delovi 4. crnogorske budu orijentisani za zatvaranje pravaca od Zelengore, ukoliko vas taj pravac interesuje za dalje pokrete. 10. — Mi smo vam u toku dana javili da mislimo doneti ovakvu odluku i tražili smo hitne direktive. Međutim, pošto vezu sa vama nemamo, smatrali smo da treba odlučiti brzo i odluku sprovesti odmah. 11. — Održavaćemo sa vama radio vezu u ugovoreno vreme. 9. VI 43. u 23 h Komdiv Koča Pre toga, u 16,30 sati komandant 1. divizije obavestio je Štab 2. divizije o svojoj odluci. Oko ponoći Prva brigada je krenula sa Bavana u proboj. Komandant 369. legionarske divizije bio je ogorčen zbog gubitka Bavana, kota 1642, i naredio je borbenoj grupi majora Henea: »U jutarnjem mraku ponovo zauzeti Bavan.« U isto vreme je ojačao grupu »Hene« sa 3. bataljonom 370. puka i nagovestio svoj dolazak na Balinovac 10. juna u 10 sati, [114] da prisustvuje uništavanju partizana na tom prostoru. Snage majora Henea krenule su sa Balinovca preko Pašine poljane na Bavan i 10. juna u 5,30 izbile na kotu 1642! [115] Baš u to vreme 1. proleterska brigada izbila je na Balinovac, uništila manje neprijateljske snage koje su se tu zatekle i produžila proboj. Komandant 1. proleterske divizije Koča Popović poslao je depešu Vrhovnom komandantu: »Predlažemo da i vi sa ostalim snagama krenete u našem pravcu, samo morate žuriti jer neprijatelj može zaposesti položaje koje smo očistili na prolazu.« [116] Komandant 1. proleterske divizije tri puta je toga dana predlagao Vrhovnom štabu da pođe za 1. proleterskom. Tek posle podne 10. juna Vrhovni štab je odlučio da uveče pođe za 1. proleterskom divizijom i to na predlog komandanta 2. proleterske divizije Peka Dapčevića: »Ako mi najkasnije u veče ne izvršimo marš za Kočom ... mi ćemo se pod mnogo nepo-voljnijim uslovima morati ponovo probijati za Kočom.« [117] Vrhovni štab je 10. juna posle podne odlučio da krene za 1. divizijom i javio: »Polazimo za vama večeras... sa svim preostalim brigadama.« [118] Komandant 1. proleterske divizije, Koča Popović, javio je Vrhovnom štabu: »Izgleda nam da smo dobro zbunili neprijatelja i to treba iskoristiti brzim i odlučnim radom ne oklevajući i bez odlaganja... Dođite što pre [podvukao — K. P.] ... Izgleda nam da je glavno prebrođeno i da smo sasvim blizu cilja — samo treba raditi brzo. Sve se razvija u najboljem redu — sem naših kolona na putu!« [119] Međutim, Vrhovni komandant je 11. juna, na osnovu saslušanja pohvatanih seljaka koje su Nemci bili mobili-sali za nošenje hrane, obavešten da na sektoru Drače — Miljevina ima 200 automobila sa 2.000 vojnika »Vražje divizije sa većim brojem topova i 6 tenkova«. [120] Verovatno pod utiskom tog netačnog obaveštenja, Vrhovni komandant je promenio odluku i dao zadatak zameniku načelnika da Štabu 1. proleterske divizije uputi sledeće naređenje: [114] Izveštaj 369. leg. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 14, d. 143, s. 331. [115] Izveštaj 369, leg. divizije, Zbornik, t. XII, knj. 3, d. 91, s. 361. [116] Depeša 1. prol. divizije, A — VII, knj. 706, f. 15, d. 1, od 10. juna. [117] Izveštaj Štaba 2. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 14, d. 14, s. 36. [118] Obaveštenje Vrhovnog štaba, Zbornik, t. II, knj. 9, d. 262, s. 356. [119] Deo izveštaja 1. prol. divizije, Zbornik, t. IV. knj. 14, d. 29, s. 65. [120] Izveštaj zamenika načelnika Vrhovnom komandantu, Zbornik, t. II, knj. 9, d. 264, s. 358. Iz Dokumenata Štabu 1. divizije [121] 1. Napad sa vašim brigadama preduzeti večeras 12. 6. 43. oko 21 sat. Pogrešno je jutros naveden datum. 2. Niste trebali izdavati nikakva naređenja brigadama koje nisu pod vašom neposrednom komandom, i koje su već dobile zadatke od svog pretpostavljenog štaba 2. divizije. Vi ste u ovom slučaju... mogli tražiti od ovih brigada uopšte saradnju — sadejstvo, ukoliko to dozvoljava njihov osnovni zadatak, a nikako menjati njihov zadatak ... [122] 3. Mi nećemo dolaziti kod vas niti nameravamo da se krećemo u vašem pravcu. 4. Vrhovni štab kretaće se sa štabom 2. i 7. divizije, tj. grupom koja će biti orijentisana prema centralnoj Bosni... 6. Vi ne treba da dolazite kod nas. Vi imate jasnu direktivu za rad i zadatak. Snage za izvršenje postavljenog zadatka su već danas u vašoj ruci — sad samo ostaje izvršenje. ... Za Vrhovni štab, Terzić [121] Naređenje Vrhovnog štaba, Zbornik, t. II, knj. 9, d. 267, s. 362. [122] Komandant 1. proleterske divizije, čim je 1. proleterska brigada probila obruč na Balinovcu, odmah je ubacio 3. krajišku brigadu, a zatim je ubacivao u borbu i sve jedinice koje su nailazile. Tako se desilo da je delovima 4. crnogorske i 2. proleterske brigade dao zadatak da šire i produbljuju prodor, što su ovi sa radošću prihvatili. — Prim. M. V. Komandant 1. proleterske divizije, Koča Popović, bio je uvređen ovakvim tonom i sadržajem naređenja Vrhovnog štaba i odgovorio je na svoj način, s neskrivenom dozom ironije. Budući da je poznavao situaciju, bio je uveren da Vrhovni štab mora poći za 1. proleterskom, što se kasnije i dogodilo. Iz Dokumenata Vrhovnom štabu [123] 1. Primili smo vaše naređenje od 6,45 koje je opet pogrešno datirano i u kome opet mesto Zagorice pominjete Zađevice. Danas je 12. juni. 2. Kao što smo vam već javili, 10. hercegovačku smo zaustavili tek što je bila pošla ka nama i vratili je na Jablanovo brdo da otuda uspostavi vezu sa Štabom 2. brigade. Majevička i 6. brigada stigle su malopre, i odmah smo ih uputili na Ratkovac kolibe da smene 2. proletersku, koja će krenuti pravcem Jablanovo brdo. Drugu proletersku nismo mi doveli ovamo, nego je sama stigla (po delovima), uporedo sa delovima 6. brigade. Nikakav određen zadatak nije imala niti vezu, a pošto ga ni mi nismo poznavali, a tražila je vezu i zadatak, vezu smo uspostavili i ostavili smo je gde se zatekla, određujući joj odgovarajući zadatak. Četvrtu crnogorsku smo uputili za sadejstvo na sektoru gde je bilo zapelo — bar izgledalo tako. Ali to smo učinili samo zato što je ona, po primljenom naređenju od svojih pretpostavljenih, bila krenula već za 1. proleterskom brigadom (pravcem ove). Nismo dakle ni u čemu promenili zadatak nijedne od pomenutih brigada... Želimo vam srećan put i da se uskoro sastanemo. Sa drugarskim pozdravom Komdiv Koča [123] Izveštaj Štaba 1. divizije. Zbornik, t. IV, knj. 14, d. 32, s. 70. Pošto je 1. proleterska brigada prešla preko mosta na Bistrici i cestu Foča—Kalinovik, Koča je odmah naredio svim brigadama da nastave proboj i razbijaju obruč u Mi-ljevini: »Sve brigade će u toku noći preći što veći put da se izvuku iz borbe radi predaha i izbegavanja avijacije. Pravac 1. brigade, 7. i naš: Jabuka. .. . Naredio sam da se svi jahaći konji, naši i iz brigada pošalju u divizijsku bolnicu. Takođe i preostali tovarni konji.' Naredićemo svim neboračkim delovima da se odmah približe Rataju, radi bržeg prelaza. Potrebno je po svaku cenu obezbediti prelaz neboračkim delovima preko druma — odnosno mosta.« [124] Baš u vreme kada su jedinice 1. proleterske divizije probile neprijateljski obruč u Miljevini, iznenada, iz šume se pojavio Vrhovni komandant, A. Ranković i kurir R. Rista-nović. Odvojili su se od kolone Vrhovnog štaba, sami krenuli ka frontu i slučajno naišli na kurire 1. proleterske divizije, po kojima su poslali sledeće obaveštenje: Iz Dokumenata Štabu 1. proleterske divizije [125] Ja sam na putu sreo kurira i otvorio pismo. U vezi sa svim tim što ti pišeš odgovoriću ti usmeno. Ovde napominjem samo to da su se skoro sve naše jedinice primakle komunikaciji i da će u toku ove noći biti raspoređene na izvršenje svojih zadataka. Ukoliko bude danas potrebna pomoć 3. krajiškoj, ona se može dati, jer su jedinice blizu položaja te brigade. Mi smo takođe juče na veče krenuli u ovom pravcu ali smo u šumi Cardačine zalutali, tako da sam ovamo stigao samo ja sa drugom Markom. Nalazimo se sat daleko od tebe, ukoliko nisi već otišao u Budanj. Ovde ću se zadržati ceo dan, a na veče idemo na drugu stranu. Ako imaš na raspoloženju pošalji mi desetinu za obezbeđenje, jer je sa mnom samo Rade. Ako možeš dođi kod mene. Stari[126] Toga dana, 12. juna, sav u panici, stigao je u Jeleč i major Hene, komandant pukovske borbene grupe na Balinovcu, sa svojim zbunjenim i razbijenim jedinicama. »Major Hene je smesta smenjen!« [127] [124] Obaveštenje k-ta 1. proleterske divizije, Zbornik, t. IV, knj. 14, d. 34, s. 72. [125] Obaveštenje Vrhovnog komandanta, Zbornik, t. II, knj. 9, d. 272, s. 373. [126] Ovo je jedino pismo Vrhovnog komandanta upućeno Koči Popovicu i potpisano »Stari«. [127] A-VII, Fond nemačke dokumentacije film NAV-N-T-315-2154-1506-12. Vrhovni štab, 2. proleterska, 7. divizija i delovi bolnice — svi su pošli za 1. proleterskom divizijom. Prva proleterska divizija u rejonu Miljevine je razbila i drugi neprijateljski obruč i omogućila proboj iz okruženja svih jedinica. Već 15. juna je komandant 1. proleterske divizije konstatovao u depeši, da je neprijatelj razbijen i »očevidno nije sposoban za krupnije ofanzivne operacije«. [128] I komandant nemačkih trupa, general Liters, zaključio je da je ofanziva završena! [129] O proboju na Balinovcu ima više naknadnih razmišljanja. Velimir Terzić — vršilac dužnosti načelnika Vrhovnog štaba o proboju na Balinovcu kaže: »Uspeh 1. proleterske divizije 10. juna bio je od presudnog značaja za čitav ishod tridesetodnevne bitke na Sutjesci. Njenim prodorom kroz Zelengoru ka Jahorini bio je ne samo kompromitovan već i osujećen neprijateljski plan okruženja i uništenja glavne operativne grupe, gde su stvoreni svi bitni uslovi za brži prolaz svih ostalih naših snaga!« [130] [128] Depeša k-ta 1. divizije, A-VII, kn.i. 394, f. 2, đ. 2. depeša 29. [129] Izveštaj nemačkog štaba, Zbornik, t. IV, knj. 14, d. 171, s. 375. [130] Sutjeska, knj. 1, s. 44. Peko Dapčević, komandant 2. proleterske divizije seća se: »Blagodareći pravilnoj proceni situacije, smjeloj i promišljenoj inicijativi komandanta 1. proleterske divizije (koju su pri izvršenju proboja podržale snage 2. proleterske divizije), ubrzo je nađeno najbolje rešenje za izlaz iz te tako teške situacije.« (Sutjeska, knj. 1, str. 86.) Dikin Viljem, profesor, kapetan zamenik šefa engleske vojne misije pri Vrhovnom štabu kaže o Koči povodom proboja na Zelengori: »Uredan, napet, promišljeno kontrolisan osetljivim i disciplinovanim umom i snagom volje, Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi. Poticao je iz imućne beogradske porodice i rado se odvojio od svog domaćeg porekla posle studija filozofija na Univerzitetu u Parizu, gde se kretao u nadrealističkim krugovima, u levičarskom svetu pesnika, književnika i umetnika. Bilingvalan, govorio je sarkastičnim uglađenim francuskim jezikom i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodreti. Njegove sarkastične primedbe bile su kao udarac mačem. Respektujući protivudare, uvek je bio na oprezi. Popović se borio u redovima Španske republikanske vojske, i postao artiljerijski kapetan. Kao komandant 1. divizije, sa svojim sigurnim instinktom i munjevitim shvatanjem situacije, Koča Popović je odjednom osetio slabu tačku u obruču nemačkog okruženja severno od Sutjeske i neposredno je doprineo našem spašavanju. ... Popović je bio usamljen vuk, samotan čovek, s retkim trenucima neopreznosti. Imao je primese vojnog genija i mržnje prema ratu. Bio je oprezan u sklapanju prijateljstava i branio je sa vraškom veštinom totalno poštenje uma i srca.« (Bojovna planina, Prosveta, Bgd, 1974, str. 130—131.) Iz Beležnice 14. 6. Na Humu [131] Ogromno zakašnjenje u procent? [Podvukao — K. P.] Kad je ofanziva počela, verovalo se da nije ništa. Sad kad je suzbijena, izbegnuta, to se ne vidi — nego vrši probijanje, a trebalo bi i moglo bi se imati inicijativa — na frontu od Rataja do Uloga! Proboj 1. divizije kod Vrbničke reke nesumnjivo najsjajniji podvig u našem ratu — koji se nije umeo razumeti, iskoristiti! De l'espace! [132] A mi prtinom. [Podvukao — K. P.] Neprijatelju omogućeno da drži zasedu, umesto kad bi mogao da strepi na frontu širokom 100 km. Naše velike snage, silom prilika okupljene, nisu iskorišćene — a, zbog aktivnosti artiljerije i avijacije na uskom prostoru, žrtve su veće, rezultati beskrajno manji, »pogreške« neprijatelj ne trpi. [131] Selo zapadno od Foče. — Prim. M. V. [132] Prostora (mi treba)! 16. VI Hladno brdo [133] «Intempestif, bruyant — mais actif, agissant faisant agir. Superiorite aisee — et pourtant nous l'avons vu bien efface.» [»Nagao, glasan — ali aktivan, delujući, pokrećući na delovanje. Ugodna superiornost — a videli smo ga ipak jako zbrisanog.«] Na Jahorini je toga dana održan sastanak sa političkim rukovodiocima 1. proleterske divizije. Trebalo je oceniti situaciju, odgovoriti na mnoga pitanja: zašto je izgubljen svaki treći borac 1. proleterske, kako je i zašto do toga došlo, kako održati moral na visini ispoljenog na Sutjesci — kako dalje nastaviti? Iz Dokumenata Treba da održimo zajedničko savetovanje 16. ovog meseca kod štaba 1. proleterske brigade na brdu Kacelj, da preciziramo i detalje rada i ideju opšte operacije. Primetilo se kod svih jedinica veliki broj boraca rastura se po selima gde vrše pljačke, neorganizovano snabdevaju hranom i slično. Ovo ne samo što ruši ugled naše vojske, već predstavlja i najozbiljniju opasnost za moral i duh jedinica i uveliko smanjuje borbenost naše vojske. Preduzeti sve mere da se ovo ubuduće ne dešava, a svaki ponovljeni slučaj najstrožije kazniti. K-t Koča polkom Fića[134] Čim je probijen obruč, već 14. juna Štab 1. proleterske divizije daje zadatak brigadama da ofanzivno dejstvuju, da pređu na teren istočne Bosne i da pri prelazu usput unište železničku prugu i objekte na pruzi Sarajevo—Višegrad. Štab 1. proleterske divizije izdao je detaljno naređenje za prelaz doline Prače: »Akcija na pruzi i prelaz pruge izvršiće se po kolonama: Desna kolona prelazi prugu u otseku Sudići—Mesići; Srednja kolona na otseku Renovica—Kagani; Leva kolona na otseku Derventa—Podgrab. Sa srednjom kolonom kretaće se štab 1. divizije i divizijska bolnica.« [135] [133] Vrh na planini Jahorini. — Prun. M. V. [134] Naređenje Štaba 1. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 14, d. 38, s. 77. [135] Naređenje Štaba 1. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 14, d. 43, s. 89. Probojem obruča na Balinovcu i Miljevini i uspešnim prelazom komunikacija u dolini Prače otvorile su se široke perspektive za ofanzivno dejstvo. Male neprijateljske snage u garnizonima istočne Bosne postale su lak i brz plen 1. proleterske divizije, koja je posle Sutjeske, iako znatno proređena i umorna, dejstvo vala kao da je u punom sastavu. Sve brigade dejstvovale su brzo, energično, efikasno i nadoknadile su znatan deo opreme i naoružanja izgubljenih na Sutjesci. Iz Beležnice 20. VI Rakitnica [136] Ofanziva je prošla — nije uspela! Do sada najopasnija kriza — najveće žrtve — prebrođena. Po mom mišljenju, gotovo isključivo sjajnim držanjem 1. proleterske brigade, koja opet na čelu naše vojske, nepobitno. [137] * Maintenant on sent de nouveau la sürete de commandement, de pensee et d'action. Nous avons aussi commis certaines fautes: tout d'abord l'abandon des antichars. J'en suis coupable: les hommes etaient tell-t lies ä leur bagage! — Ensuite, certaines appreciations — passageres — des formes d'organisation militaire et de lutte future! Passageres et provisoires, il est vrai — mais peut-etre necessaires comme echelons dans r«activement» des conclusions nettes. Ces fautes ne sont pas comparables ä la faute cardinale. [Sada se ponovo oseća sigurnost komandovanja, misli i akcija. [138] Mi smo, takođe, počinili neke greške: [139] najpre ostavljanje protivtenkovskih topova. Ja sam sukrivac: ljudi su bili toliko vezani za svoju opremu! Zatim, izvesne procene — privremene — oblika vojne organizacije i buduće borbe! Prolazne i privremene, to je tačno — ali možda neophodne kao stupnjevi u »aktiviranju« jasnih zaključaka. Ove greške nisu uporedive sa osnovnom pogreškom.] [136] Selo severno od Rogatice. — Prim. M. V. [137] Štab 1. divizije poslao je depešu Vrhovnom štabu: »Predlažemo najvišu pohvalu za Prvu proletersku brigadu... Ona je izvršila sve zadatke.« Knjiga depeša, A-VII, k. 706a, f. 15, d. 1. — Prim. M. V. [138] U svojim Beleškama Koča Popović ima mnogo primedaba na ko-mandovanje u bici na Sutjesci. Vrhovni komandant nije potpisao nijedno naređenje od 3 — 16. juna. Kad je ofanziva završena i jedinice izbile u široki manevarski prostor, Vrhovni komandant uzima komandu i to se odmah osetilo. — Prim. M. V. [139] Koča smatra da je osnovna greška bila rasturanje jedinica, što je onemogućavalo efikasnost komandovanja. U vezi sa tim, Vaso Jovanović, načelnik štaba 1. proleterske divizije, ispričao je sledeću anegdotu: »Koča je pošao u Vrhovni štab, u Dernečišta, na Vučevu. Tu mu je rečeno: .Treba da pošalješ jedan bataljon na Suhu,...' Koča je brzo odgovorio — ,Došao sam da primim zadatak za diviziju, a bataljone ću rasporediti sam.'« (Usmena izjava V. Jovanovića. Prim. M. V.) * Babić Kula Non, camarade Terzić! II n'est pas question de «philosophie»! Sans philosophie, c'est ä dire appreciation et une vue generale et theorique, il n'y a pas d'action coordonnee et efficace. C'est la theorie de la guerre. Sans eile il n'y a pas d'operations succes — il n'y a pas d'operations du tout. Vous avez aussi votre philosophie: eile se reduit ä la nomenclature militaire. [Ne, druže Terziću! Nije u pitanju »filozofija«! Bez filozofije, što će reći bez procene i opšteg i teorijskog viđenja nema usklađene i uspešne akcije. To je teorija rata. Bez nje nema uspešnih operacija — nema nikakvih operacija. Vi takođe imate svoju filozofiju: ona se svodi na nomenklaturu vojničkih reci.] »Između izgubljene čuke i pobede u Africi«, treba naći pravo gledište, koje neće biti ni uski pesimizam, ni bezgranični, rasplinuti optimizam — a vodeći računa o činjenici naše vrednosti, naše uloge, našeg opstanka. Mi smo zaslužili da živimo i da se ne svedemo na »reperkusiju«. Iz Dnevnika Iz Džimrije — pošao 23. juna u podne; u Kusače — došao 24. juna u zoru; pad Han-Pijeska — 24. juna u 14 sati; pad Srebrenice — 26. juna u zoru; pad Vlasenice — 26. juna u zoru; pad Bratunca — 26. juna posle podne; pad Drinjače — 27. juna u 18 sati. Iz Beležnice 23. VI Džimrije [140] [140] Selo jugoistočno od Han Pijeska. — Prim. M. V. Je suis devenu hargneux. II y a de quoi! Face ä cet egoisme glouton. [Postao sam džangrizalo — nabusit! Ima i zbog čega! U sučeljavanju sa tom alapljivom sebičnošću.] Živeo sam u izobilju i svesno sam prebrodio zakeranje. A oni primitivni koji uživaju sad — ne osećaju, zahtevaju, ne primećuju druge oko sebe. Premda ima sličnosti — čak i ne gledaju visoko, no im se pogled ne spušta. Treba napisati nešto o »taktičkim iskustvima«. Dve godine uzastopce, gotovo na istom terenu, dozvoliti opkoljavanje! Pa tu već treba tražiti krivce! (Oba puta na Zelengori — M. V.) Šta kaže? Komandanti greše, moramo im rasporediti bataljone! Kakva besramna pretencioznost (Buster Keaton) — Baster Kiton. Šta se vas tiče, i ne radi se o greškama! U odnosu na šta, vraga! Toliko je to krupno da se ne može nazvati greška, nego ne znam — nesposobnost, krivica! Onako mali, napendrečen, bezgranično ograničen, uzaludan, prazan, štetan. Kako je mogućno da drugi to ne vide i trpe? Neko se izolovao — i glupost teče, birokratizam i neinventivnost caruju — ljudi ginu nesrazmerno! Jedu mnogi preko gladi, računaju neku sitnu računicu: »da promenimo puške, ali da zadržim remnik!« — »ostavite mi moj deo kajmaka za večeras, pošto sad ne mogu!« I kad se usudim — jer više ne mogu da se uzdržim — da kažem: »nije lepo!« Zaista me pogledaju začuđeno, jer zaista ne razumeju! Odavno smo se otkačili od neprijatelja, već treba da se kačimo. ... Krenite odmah, odmorite se i čekajte naređenje, spremite se za pokret, stiže direktiva — sve to toliko uzastopce, skoro istovremeno. Kad bi bar bilo iz dana u dan! Nego od trenutka do trenutka. A neizbežno je da bude tako. Bezbrižnog li slepila! Tačno je primetio Vasa: »Ne treba da tražimo planine, nego manevarski teren.« Sećam se koliko se lane Stari podsmevao tezi o »tvrđavi Pivi«! Šta će nam tvrđava, kad nama treba uvek što više izlaza, što više ulaza, što više pravaca. Neki se uvek prvi izvali na krevet! A i ja sigurno nekako izgledam — ali ima li koga da vidi, da digne nos sa svoje porcije, svog konja, svojih čizama — svog prilježnog nabavljanja potrebnih predmeta i ljudi! Kako su tu budni i odmah uoče potrebe — jer se tiče sopstvenog tela! — degoütant! [141] Onaj čačka nos 20 puta dnevno, na svoj način, razume se, brišući prolaz kažiprsta savijenim palcem! I bezočno gleda rezultat! Kako mu objasniti da se ne radi o — »bon ton-u«, nego o elementarnoj pristojnosti. Šta se dešava u tim glavama »u međuvremenu« — a to međuvreme je dugo. Pa namešten superionirani stav i ton tog i tog — »mda« — »han«? Pa blesava izveštačenost te i te, njen bezočni i hladni, a glasni smeh na — »a«! Zaista čovek poželi da pozivi i sam — iako zna koliko mora da je netrpeljiv. Zar niko da ne zasluži da bude prisutan? Zar svaki ä la longue [142], da postane — bar par moment — nesnošljiv. Koliko bi onda brak bio apsurdan! Neslaganje bi bilo nužan proizvod dužeg cohabitation — zajedničkog života — i često se sigurno i radi o tome. Utoliko oštrije ukoliko je bilo više intimnosti; o tako daleke, tuđe, nepojmljive, zar ne? Tačno je ono što sam naslutio i rekao. Treba negovati, gajiti, čuvati, štititi — jer dva tela se ne mogu dugo trpeti, a da se ne odgurnu — tamo gde prestaje njihova »zapremina«! Između izgubljene čuke i pobede u Africi! — »između so-lipsizma i prazne filantropije« — život! [141] Odvratno. [142] Na duži rok. 27. VI Prema Jelovačkoj vodi (Vlasenica) Doveden pukovnik Kopačin [143] Divizija je nezaustavljivo nastavila nastupanje na sever, razbijajući ustaške bataljone, domobranske jedinice i razbacane četničke grupe. Vrhovni štab je naredio da se oslobodi Zvornik. Iz Dnevnika Iz Rajića — u Vlasenicu — došao 1. jula ujutro; istog dana krenuo posle podne i stigao u Plahoviće kod Kladnja; iz Plahovica krenuo u podne 2. jula i u zoru 3. jula stigao u Vlasenicu. [U Plahovićima se nalazio Vrhovni komandant — M. V.] Štab 1. divizije je dobio naređenje Vrhovnog štaba 1. jula u 10,40 sati: »Koča, Veljko i Fića hitno da dođu kod nas u Kladanj. Komandu nad 1. divizijom da primi zasad Lekić sa Vasom, kao načelnikom štaba.« [144] Na osnovu ove depeše, Koča, kao komandant i Fića, kao politički komesar divizije, napisali su naređenje 1, 3, 6, Majevičkoj i 1. i 2. vojvođanskoj brigadi: »1. Prema današnjem naređenju komandant i politički komesar ove divizije kreću za Vrhovni štab. Prema istom naređenju Vrhovnog štaba, komandu nad 1. divizijom za sada prima Lekić sa Vasom, kao načelnikom štaba. Prednje se stavlja na znanje. 2. Pod komandom štaba 1. proleterske divizije ostaje i dalje grupa navedenih brigada . . .« [145] [143] Zarobljeni domobranski pukovnik, komandant odbrane Vlasenice — 15. domobranski puk (bez jednog bataljona) i 23. bataljon ustaša. — Prim. M. V. [144] Naređenje Vrhovnog štaba, Zbornik, t. II, knj. 10, d. 3, s. 10. [145] Naređenje Štaba 1. divizije, A-VII, k. 706a, f. 8, d. 23. Prema izjavi Vasa Jovanovića, načelnika Štaba divizije, svi u Štabu divizije su mislili da je Koča smenjen. U Štabu je bila velika žalost. Bilo je i onih koji su plakali. Pitali su se zašto!? Napravio podvig, probio nemački obruč na Balinovcu, bitku na Sutjesci od katastrofe pretvorio u trijumf — i smenjen! Koča Popović kaže: »I sam sam smatrao da sam smenjen.« Međutim, Vrhovni komandant, posle razgovora u Plahovićima, vratio ga je na položaj komandanta 1. divizije, kao da nije bio smenjen! [146] [146] Ipak, sva pitanja oko toga ni do danas nisu dokraja raščišćena. Kad je Sreten Žujović Crni uhapšen 1948. godine, osnovana je pri CK KPJ komisija u sastavu: Cana Babović, Milentije Popović, Veljko Ilić, Miloje Miloj ević, Mijalko Todorović Plavi i Koča Popović sa zadatkom da ispita, da li je Žujović inicijator proboja na Zelengori sa namerom da izda Vrhovnog komandanta, da ga ostavi u okruženju. Čak su i neka sredstva javnog informisanja objavila tu optužbu protiv Žujovića. Komisija je konstatovala da ni inicijativa, ni odluka o proboju nisu bili delo Sretena Žujovića (privatni arhiv Koče Popovića, Legat Arhivu grada Beograda, fascikla 5, broj 57). Ali, činjenica da je vođena istraga potvrđuje da je postojala takva pretpostavka. Gorčina tih »priča« i »mišljenja« o izdaji na Zelengori veoma je vidljiva u Kočinim sećanjima. Iako tada nije bio smenjen, iz Beležnice se jasno vidi da je bio uvređen, i to žestoko! Poneki u Vrhovnom štabu i oko Vrhovnog štaba u toku rata, a i sam Vrhovni komandant, izrekli su mnogo teških reci na račun 1. proleterske divizije — da se provukla, da je pobegla, da je ostavila druge jedinice pa i Vrhovnog komandanta. Vrhovni komandant nije usvojio predlog da se pohvali 1. proleterska brigada, koja je izvršila proboj. Te priče su obnovljene kad se Koča Popović povukao sa svih funkcija, 1972. godine. Neki političari i »istoričari« opet su potegli stare priče da je proboj izvršio bez odobrenja Vrhovnog komandanta. Milovan Đilas, onda član Vrhovnog štaba i Politbiroa CK KPJ, napisao je 1980. godine, da je u Vrhovnom štabu cenjeno kao nedopustiva greška što je Koča izvršio proboj obruča bez odobrenja Vrhovnog komandanta! Nije rečeno da je Koča bio u pravu čak i kada su u naše arhive stigli dokumenti nemačkih komandi, iz kojih se jasno vidi da je proboj na Balinovcu izvršen u jedino mogućem trenutku! »Politika« je juna 1973. godine objavila »kalendar« najznačajnijih događaja u bici na Sutjesci. U tom »kalendaru« nema proboja obruča, iako bez proboja ne bi bilo ni Sutjeske, ni legende i, verovatno ni »kalendara«! Nema proboja, iako je to — »Najveći podvig u NOB-u«, kako je zabeležio Koča Popović. Rat je rat. Komandant 369. legionarske divizije smenio je komandanta pukovske borbene grupe, majora Henea, čije su jedinice razbijene na Balinovcu, a Vrhovni komandant Josip Broz Tito ozbiljno kritikovao Koču Popovića, koji je razbio tog neprijatelja! — Prim. M. V. Odmah su počele pripreme za oslobođenje Zvornika. Grad je bio veoma utvrđen i branilo ga je oko 3.000 vojnika iz nekoliko jedinica ustaša, domobrana i milicije. Štab 1. divizije izdao je 4. jula zapovest za napad na Zvornik toga dana u 22 sata. U napadu su učestvovale jedinice 1. proleterske brigade i po jedan bataljon iz 1. i 2. vojvođanske brigade. Pored ostalih uputstava za napad, Koča je dao i sledeće: »Važno je, dakle, da jedinice 1. proleterske brigade krenu što pre i energično. Njihovo dejstvo povešće i Vojvođane.« [147] Grad je oslobođen 5. jula oko podne uz veoma žestoke borbe na svim prilazima i u samom gradu. Do nogu je potučena 1. ustaška brigada. Komandant divizije je odmah naredio: »Po likvidaciji Zvornika, u gradu sme ostati samo jedan bataljon 1. proleterske brigade. Ni jedna druga jedinica, ni borac, ne smeju [podvukao — K.P.] se nipošto zadržati u gradu.« [148] Sve jedinice su se povlačile iz grada, ali... Iz Dnevnika 5. jula posle podne poginuo Fića. Iz Beležnice 6. VII Kod Caminske reke [149] Juče posle podne, u Zvorniku, poginuo je Fića — od običnog metka! Trčao je, i pao, onesvestio se. Kad se osvestio, pitali su ga drugovi: »Šta ti je?« — »Boli me rana!«. Ranu su mu jedva pronašli, pod desnim pazuhom. Metak nije izašao. Krvi spolja nije bilo. Malo krvave pene na usnama. Kad su mu podigli ruku rana se pokazala jednom kapi krvi. 9. VII s. Zadna [150], više Cerskog potoka — Kad se završi rat, sigurno ćemo odjednom ostariti! kažem ili pomislim, budeći se. Noć smo prospavali u žitu, na ivici šume. Odavde se vidi sve do vetrenjače na drumu, do Kosovače i Ahmetovog brda, gde se i noćas vodila oštra borba. Zora je, mirna, neodlučna. U polumraku već lete bombarderi. Sinoć, kad smo legli, duvao je topal južni vetar. Ovde, na severnoj padini Džafin kamena, nije se ni osećao; čuo se samo u granju retke hrastove šume. Doneli su Fiću — i sanduk. Pokrili su ga čipkanim pokrovom i cvećem. Lice mu je jutros bilo iste boje kao kosa, šaj-kača natučena na čelo, kao kad je bio mršav. Raka je iskopana u šumici, malo niže od nas. On više ne spava. Svi smo sinoć tako brzo zaspali! [147] Naređenje Štaba 1. divizije, A-VII, k. 706, f. 5, d. 27. [148] Zbornik, t. IV, knj. 15, d. 21, str. 44. [149] Rečica južno od Zvornika. — Prim. M. V. [150] Selo kod Zvornika. — Prim. M. V. — Kad bude gotov rat, sigurno ćemo naglo ostariti — kažem glasno. Nikog nisam probudio! Fića leži tu, malo više, pod jabukom. Leš! Po stopalama se najpre vidi da je mrtav: kruta su, čarape su navučene, ali ne obuhvataju noge. Zemlja je spremna, i tek će je ljudski glas nad njom učiniti uzbudljivom. Zakopaćemo ga tajno, da ga ne iskopaju i ne unakaze mu leš! Čemu! Hoće da iskidaju ono meso koje je već osuđeno, truli, nestaje. Zakopavanje evo opet, ovde, dobilo svoj puni, prastari smisao! [151] Ne znaš više ni da li si voleo ovog čoveka! Ovo pred tobom, sada, manje je od slike, jer nije verno, jer nema sutrašnjice prisustva i drugarstva. Ovako počinju knjige — bez početka. Lepše će plakati oni čiju živu uspomenu neće načeti nametljivi smrtni lik. Hej! treba plakati unapred! * 17. VII Ivova, iznad s. Štedra Čekali smo ćelu noć — pred pripremljenim vatrama, ali niko nije došao. Od poslednjeg poziva [152] nisam više isti! Ono što me zabolelo, promenilo me i kad se nije potvrdilo. Je li mi pomalo žao što sam »došao do kraja« ... Detinjasto. »Puskaj!« [153] Nešto je trebalo zabeležiti, ali šta? Onako nešto paradoksalno, istinito, o uslovima rada? Ili o onoj Radovanovoj »liniji«? Ili o ispravci procene poslednje »ofanzive okružavanja«. Neka bude ovo zadnje: doprinelo pogrešnoj proceni: upornost bojeva kod Caparda, kolone ka Olovu, Karanovi izveštaji o ipak svega dve pukovnije, prilična aktivnost avijacije; nedostatak protiv-kolskih oruđa; — prevideli: sporost neprijateljskog nadiranja (pešadije), brzi prestanak delatnosti avijacije, dejstvo naše dekoncentrisanosti — neprijatelj išao uglavnom drumovima i za gradove.[154] [151] Načelnik Štaba Vaso Jovanović napravio je skicu mesta sahrane. Posle rata Fićine kosti su prenete u zajedničku grobnicu u Zvorniku. — Prhn. M. V. [152] Poziv na razgovor u Vrhovni štab, posle »smenjivanja«. — Prim. M. V. [153] Pa neka! [154] Nemačka 7. SS i 369. legionarska divizija pokušale su da unište partizanske jedinice kod Zvornika. — Prim. M. V. Oseća se Arsino prisustvo. [155] Plan postoji i sprovodi se, bez obzira na pojedinosti koje bi mogle omesti pojedinosti njegova ostvarenja. * Razgovaram sa Radovanom. Izogovarasmo sve redom! Ko će imati smelosti da bude prijatelj najboljim? * »Primećujem da nisi više onako uvek odlučan . . .« kaže Cana. I istina je. Ö tome se radi, itd. Ništa! — Večeras će 1. brigada imati vezu sa Kairom. * 18. VII 43. Kupusna[156] Avion je juče doleteo, neko vreme kružio, dalje prema se-veru i otišao. Ili se nije dobro orijentisao, ili nije video naše vatre! Ili je tražio srebrnički drum, koji mora da je nevidljiv odozgo, jer je zarastao u travu, ili su i Nemci — ustaše imali vatre koje su ga sprečile da razazna naše. [155] Arso Jovanović. Koča ga kritikuje ali mu priznaje i kvalitete. —Prim. M. V. [156] Katun južno od s. Stedra. — Prim. M. V. * Mnogo spavamo. Neprijateljska »ofanziva« u svakom slučaju neaktivna. Ne pamtim da smo ovoliko dana počivali bez ikakvog okršaja, ni susreta sa neprijateljem. Izgleda da je i drugde — u istočnoj Bosni — mirno. Treba reći nešto o našoj neophodnoj taktici — i preduzeti nešto. »Partizaniranje«! — smeje se Radovan. Ono je nužno, i pored nesumnjivo jasnih opštih, međunarodnih prerogativa. U pitanju je još tempo. A mogućno da ćemo u najkraće vreme morati još centralizovati snage. Pitanje žrtava, kadrova, vrste zadataka (garnizoni samo određeni), popune i — jedno od najvažnijih — koje je najpre bilo u zasenku, u postavljanju novih perspektiva: ponovo uspostavljanje dodira sa narodom; preva-zići »dve vojske koje se biju na tuđoj zemlji«. U ovom posled-njem nužan je korenit zaokret: skoro smo praktično odustali od pridobijanja. A uslovi i razvoj međun[arodne] situac[ije] baš prvenstveno povećavaju ove mogućnosti: seljaku je već jasno da Nemačka propada, ali mu izgleda ipak da on ne mora još da učestvuje; tim pre što i kad ne učestvuje naš prolazak ga skupo košta. »Evo nas, evo rata!« Ali ne smemo dozvoliti da se svede na to. Poređenje: Šehovići — Srebrnica. [157] U daljini bruje avionski motori. Podne je, pa su neprijateljski. Verovatno prolaze nekuda ka dalekim zadacima. * Osećam i neko subjektivno mrtvilo, nereagiranje, nepredupređenje. O Fići ne rekosmo ništa, o ratu takođe ništa, a dešavaju se krupni događaji i samo je — gotovo — pitanje vremena. Treća nemačka ofanziva na Istočnom frontu [158] propala za nepune dve nedelje, saveznici se iskrcavaju na Siciliju i postepeno je čiste. Za onog koji nema mogućnosti da prati iz dana u dan, to je potpuno novo stanje, uporedivo — neuporedivo sa, recimo, prošlogodišnjim. Ničevo! * Radov[an] kaže: »Nema prave velike poezije bez velike ljubavi prema svojoj zemlji — vidi Gogolja i Njekrasova — a mi ne umemo još toliko, dovoljno da je volimo.« * »Evo nečeg unapred lepog i celovitog!« Zašto je potreban toliki razmak da bi postalo lepo za pisanje — onda kada su se izgubile neophodne pojedinosti. Razumljiv postupak pisaca koji beleže pojedinosti da bi mogli napuniti prošlost kad postane period — smislen. Veliki pisci 19. veka nisu krili prisustvo pisca. To nije ono što daje lepotu njihovim opisima, ali ih zaista ta njihova »bezazlenost« situira, pa su i time rekli nešto o sebi i oi svome dobu. Početi danas sa prvim licem znači — pisati ili navoditi dnevnik. A i toliki dnevnici su bez Ja! C[ana] — iskusna i bezazlena! Tako konkretno borbena i konkretna u borbi, »a pleins poumons« — »punim plućima«, potpuna revolucionarka, neukrotiva, nesalomljiva, nesavladiva, nepokolebljiva, itd. — eto sedi, pospana, i fabulira, fantazira o svim podacima, sanja, izmišlja njihov verovatno najmanji smisao. N'adhere pas [159], ne dodiruje, ne zahvata. Mnogi sjajni ilegalci nisu umeli da ostvare rat, nužni. Svesno primljen kao takav. Primitivizam? Život im postao vredniji? Ne bih rekao. Nego ograničeniji pred sistematizovanom smrti? Tuđa je to za njih sila koja ih vreba! Anonimna, inostrana! Okvir je veliki, tiče se neposredno celog čovečanstva. [157] Politički komesar 1. divizije tek u januaru 1944. godine je reagovao na ovaj problem i napisao: »Mnogo smo se povojničili.« — Prim. M. V. [158] Kurska bitka. — Prim. M. V. [159] Ne prijanja. * Ne umem da opisujem ni ljude koje poznajem, događaje još manje. Nesavremena V. [160]! Izmislih povodom nje izraz, koji ne treba da bude uvredljiv: »uslovni partizan«! Opšti uslov: biti iz ovog veka, zar ne! U poređenju sa njom — a i sa mnogim drugim, drukčijim, — ja sam Amerikanac — a Radovan Rus! Mnogima — ne odnosi se ovo na nju — nedostaje poslovnost. Eno F[ića], koji je izrastao na praktičnom radu. Ovako izgleda: događaji se dešavaju, on zna da očekuju rešenja, on rešava nekako namerno, ali rešenja su gotovo odreda nerealna i nerealistična. Drukčija je nekako ova velika stvarnost, i drukčije, posrednije velika. V[era] je u onom pozitivnom smislu poslovna — ali ne može ziveti ni bez vode, ni bez konja — ni gotovo bez osećajnih, neverovatno nesavremeno dugotrajnih, nesrazmerno kriza. Kako da legne pored Radovana, »kad nismo još ni razgovarali!« — Sećam se: svađa ima svoj tok, zakone zamršavanja i razmršavanja. Mržnja je prestala, moglo bi se dalje zajedno, ali »nismo još ni razgovarali«! I ja sam valjda bio potčinjen tim zakonima — u onoj sobi sa narandžastim i belim zavesama, na putu sa kupanja, na ulici, ali ovde?! Pa uzmi ruku, ipak pruženu, i kreni, nasmej se, prošlo je, mislio si da mrziš! Ogleda se i začešljava. Ali sve to nekako kao da su joj dokazali da je žena! Ja ne bih umeo da joj dokažem, ne bih imao argumenata, morao bih da zatvorim oči da bih ih izmislio po glasu — dahu duše! A svesti ženu na dušu? Kako! Milo ti je to stvorenje, i uredno — vredna, osećajna devojčica. Vidiš, i moja Vjera je bila dete, neodgovorna, ali ni jedan deo tela ne bi mogao prevariti o »svojoj pripadnosti«, ni jedan pokret, i tu nisu onda slučajni ni glas, ni ona duša. [160] Vera Zogović. — Prim. M. V. * Ko je R[adovan]? Bez one linije koju je primetio kod mene, zato što je ta linija na samoj površini njegovoj, tamo gde se dodiruje sa ostalim ljudima. Ja kažem, a ne zna se da sam rekao, pa se pitaju šta li to imam da kažem. On izgrdi, i jasno je da je izgrdio — pa se pitaju što li grdi. Nije tajanstven, a bogat je, osetljiv i grub. Po praktičnosti i korisnosti nimalo »pesnik«. Otkud to, a pokazuje se kao pravilo. Jer nije profesionalan? Profesionalnost kao antiteza poslovnosti. Netrpeljiv je i čist. Kad bi ovo pročitao, mislio bi da je ovo napisano zato da bih mu se odužio za njegov opis. [161] Još ništa nije rečeno. Niti se ljudi mogu opisati, ako se ne opiše što rade, kako rade, ako se ne iznesu njihovi postupci, njihova delatnost. Postaviti pitanje: »Ko je Radovan, posle toliko godina poznanstva, prijateljstva, zar ne znači to već oglasiti ga »tajanstvenim«. Ali o drugom se radi. Čudno je napravljen! Ovoliko samo da se ne bi propustilo. A rečeno ništa nije. Kaži kako ide, kaži kako deluje, šta se dešava kad prođe i zahvati. Bez toga ga nećeš imati. Sramota je reći ovoliko malo kao po dužnosti... Kako bi mogao čovek biti dublji od sebe?! * I mi građani se, eto, vezasmo za šumu. Rat nećeš zameniti »razmišljanjima« — bar da su »sanjarije«, odbrambene dakako — razumljivo je i da se braniš od raznih teškoća. Ali da razmišljaš umesto da delaš! Da dejstvo zameniš mišlju! Ne ide! * Istina je ipak da i zbog toga i inače ništa ovde nije rečeno. Nisi kazao ni ono o čemu govoriš, pa ni sebe. Zaboravljaš se! »Paludes«. [162] * Oblaci kao da su krenuli uzbrdo. Nebo bese prekjuče očešljano. Ni bukva, ni gora ne bi se mogle porediti kada bi bile »univerzalne« i »univerzalno prisutne«. Ili se moraju porediti baš zato što su poznate — kao razne, mnogostruke. To i to poređenje je lepo samo ako je sadržano u mogućnostima slika koje sam stekao o predmetu koji se poredi. Svršava se samo-mišlju — samozadovoljstvom. To je zato što, na ovom planu, »nismo još ni razgovarali«! A može se poginuti vrlo precizno kriv. Kriv: ako ništa nisi »skrivio« neprijatelju. Čudan je to put: najteže sam pisao o nadahnuću, a sada najlakše bez inspiracije. Pa i nije čudno: i inspiracija i talenat obavezuju. — Popustio čak i rukopis, sumnja u vrednost onog što crta. [161] Radovan Zogović je napisao pesmu o Koči: »U Čajniču, poslije 32 godine«, Supret za sjutra, Prosveta, Bgd, 1985. — Prim. M. V. [162] Ustajala bara. 19. VII 43. Madre [163] Jadno li je, i opet otužno nesavremeno izgledalo »pomirenje«. Sela, napisala pisamce na tri lista, poslala i nestala. On pročitao, pocrvenele mu uši, ustao, odvezao konja i pošao, ne opro-stivši se ni s kim! Pobeđen! Baš tako! Pa sad, neka mi se objasni! Čovek razborit i, u izvesnom smislu surov — kapitulirao »bezuslovnom kapitulacijom« pred svemogućim čarobnim rečenicama. Kao da ga čarobnim štapićem lupila po čelu. A nije smešno — nego nesavremeno, i time bode — bode onom neodređeno ljubavnom tragičnošću koja se oseća nesumnjivo. A »krupan« je to čovek, i smeo ... 20. VII 43. Madre Još o V[eri], o njenoj odličnoj obaveštenosti, dakle o živoj radoznalosti. Ima tu neka nesrazmera između ćutljivosti, upisana čela u liku i pogledu u onom objašnjavajućem — nerazgovet-nom mrmljanju, upornom kao potok. I kad onako, uzgred, tumači tiho i uporno stvari koje je čula, doznala, čini to nekako strasno, pouzdano (jer promišljeno i zainteresovano). Ne bi ni mogla onako držati Radovana, bez te neodređenosti! * Stigao je P[oljanac]. Udaljili ga. Iznosi najjači, konačni argument (!): »Zar mene da kontroliše taj i taj, koji je na kraju krajeva do pre dve godine bio običan kapetan!« * Šta se nije pričalo o Žepi, o njenim pećinama, basnoslovnom bogatstvu, neosvojivosti, itd. Eto je leži pod nama, mirna i krotka, u magli jutarnjeg zelenog sunca. Un paysage pacifique! — Miran predeo! * Treba opisati Vasu. Izgrađena ličnost: pokreti i mimika spori, a duh živahan; retko »vlada sobom«. »Doteraće daleko!« [163] Selo zapadno od Srebrenice. — Prim. M. V. Obrazovana je operativna grupa. [164] Odlično! Odgovara onoj potrebi za zaokretom o kojoj sam govorio sa Plavim. Rat se već može i mora postaviti u odnosu na »izlaznu liniju rata«. Ono o stanovništvu. Ne gleda nas više kao obične, sebične prolaznike. Već meri našu budućnost, o kojoj zna da će se pojaviti u kakvom bilo obliku. Krajnje je vreme da se ova naša profesionalna vojska ponovo politizira. Oslobođenje je »u vaz-duhu«, seljak ga oseća — i meri nas već u odnosu na to stanovište (koje je doskora za njega samo bila propaganda ili mogućno naslućivanje). A sad? Ne radi se više o ubeđivanju, tumačenju mogućnosti, dostižnosti slobode. Sada to baš u odnosu na nju i njeno sadržinom procenjuje. Hercegovina je nemogućna, nemo-gućno je narodnooslobodilačko razbijanje košnica! Moraš da pomažeš da bi se smeo nazvati oslobodiocem, da bi to bio. Počinje borba za mase, za posleratne mase. Nov je to problem, novi su i okviri. Šta je u međuvremenu stečeno — stečeno je (uglavnom), ali ono što nije pridobijeno ili je izgubljeno, treba steći. I Crnu Goru ćemo morati gledati drugim očima, prići joj drugim pogledom — narod ne ukidaš ni kritikom, ni tamanjenjem, pa ga još manje time pridobijaš, i njegovu živu snagu. Ono što ti je smetalo na zadihanom putu i što si morao bezobzirno da uklanjaš, ma i uništavajući — tu je, i može da postane tvoj aktivni pomagač: neguj ga! Bez njega nećeš se probiti — bez njega ne možeš živeti. Treba da razumemo da ni on bez tebe. Najgluplje bi bilo svetiti se — u stvari sebi! Najlakše bi bilo pobiti — i sebe! Vrhovni štab je odlučio da napusti istočnu Bosnu i da sa 1. proleterskom i 7. divizijom pređe u centralnu Bosnu, a 2. proletersku uputio prema Crnoj Gori i Hercegovini. Snage ka centralnoj Bosni nastupale su u dve kolone: južno — glavnina 1. proleterske divizije — ka Jahorini, zatim preko pruge Sarajevo—Mostar ka Gornjem Vakufu; severno — kolona Vrhovnog štaba. Po naređenju Vrhovnog komandanta, 1. proleterska brigada je obezbeđivala kolonu Vrhovnog štaba na maršu. Brigada je stigla sa dva dana zakašnjenja. Bila je daleko. Sa 1. proleterskom brigadom maršovao je i komandant 1. proleterske divizije Koča Popović. [164] Vrhovni štab je bio odlučio 18. jula da osnuje operativnu grupu za vođenje akcija u istočnoj Bosni, ali je od te namere odustao. Zbornik, t. II, knj. 10, d. 44. Iz Dnevnika Iz Medojevića — krenuo 24. jula ujutro; u Vladojeviće — istog dana u podne (južno od Olova — M. V.); iz Vladojevića krenuo odmah — u podne; iz Jelovca — 24. jula krenuo ujutro; iz Mušica — 26. jula posle podne; iz Krčevine — 26. jula u zoru; iz Han Pobilja — 27. jula u zoru; sa Manjin brda — 27. jula uveče; iz Lužnice — 29. jula uveče; iz Podborja — 30. jula u zoru; iz Kamenice — 31. jula u zoru — noću Vranduk-Nemila; iz Orahovice — 1. avgusta u zoru; iz Srabljivog jezera — 2. avgusta u zoru; iz Pavlovića — 3. avgusta u zoru i 4. avgusta u podne — na Petrovo polje [na Vlašiću — M. V.]. Iz Beležnice 29. VII 43. Lužnica[165] Evo nas pred džunglom. Šuma je pusta i skoro besputna dok ne naiđeš na trasu — ali i ona će brzo nestati. »Putujemo.« Toliko je ljudi smekšalo, olabavilo se — ili nadulo. Strši njihova izlišnost mnogo vidnije. I misao je labava, pomoćna. Blizu smo pa se gledamo — a bore na duši vidne, duboke i mnoge oči prazne. Na Petrovom polju, noću 5. avgusta, Vrhovni komandant Josip Broz Tito pozvao je na sastanak ceo starešinski kadar 1. proleterske brigade. Sastanku su prisustvovali članovi Vrhovnog štaba i komandant 1. proleterske divizije Koča Popović. To je jedini sastanak takve vrste u toku NOR-a. Vrhovni komandant pozvao je svoje proletere, od kojih je mnoge poznavao, da prodiskutuju o situaciji, o zadacima, o Prvoj proleterskoj. [165] Lužnica, rečica — potok na planini Ravno. — Prim. M. V. Iz Beležnice 1. IX 43. Bugojno Četničku snagu koja još uvek pretnja Hrvatima razbijali mi. Karakteristično za englesku politiku u Evropi da se oslanja na ljude koji su se kompromitovali saradnjom sa okupatorom. Najbolje ističe reakcionarnost te politike. Medu prijateljima od osećajnosti do osetljivosti nije daleko Tu napetu atmosferu može svaka neodmerena reč da poremeti razbije. A kako bi u njoj sve reci bile odmerene! Dok traje obavezuje, zamara jer zahteva da bude održana na poslednjoj visini — naponu — tera u laž, tako da, zbog toga, kad padne — manje žališ za njom. Koliko može da bude nametljiva njena ljubaznost! Široke su mogućnosti onog koji, žaleći se, pristaje i da plače. »Postavljanje stvari«, »traženje računa«! Pokvašena i naduvena grubost u stvari, preteča, ucenjivačka; poručeno dostojanstvo, paučinu koju je vetar načeo, hteti zakrpiti metlom! 2. IX 43. Bugojno Sinoć smo bili u bioskopu, gledali francuski predratni film »Tri valcera«. U celoj stvari najfilmskiji je bio dolazak drugova na konjima, pred bioskop! Štrči samo praznina, bedastoća scenarija, glumaca i svega. Kako da se zainteresuješ za jednu plitku ljubavnu priču, u kojoj se u stvari ništa ne događa, niko ništa ne doživljava, gde lica nisu izuzetna bar po lepoti ili kojoj bilo drugoj ličnoj osobini! Tek ratno vreme ne može imati nikakve slabosti za ovakva sitna uzbuđenja. Noge po sebi ne mogu biti uzbudljive. Zar da žalimo što smo otrgnuti od takvih sitnica? A i proživeli smo svoje — »Zakopajte mrtve«. [166] Ljubav baš tu suviše svedena na telo, na želju telesnu. Od rata navodno ogrubeli — ali porasli, i sitna osećanja izgubila pravo da se nametnu. Velika je naša surovost i otvorena — ne trpi izveštačenost ni izmišljotine. Dokle traje problem ljubavi? Zar dok ne pronađeš svoju ženu? I mnogo i malo. Toliko mesto uzajamnoj uzbudlji vosti i uzbuđenju dva tela — a univerzalna je, životna. Ovde odraz svog završetka — braka. Itd. — nije dobro rečeno. Iz Dnevnika Iz Bugojna pošao 13. septembra u zoru; [167] iz Mokronoga — 14. septembra u zoru; iz Stipanića — 15. septembra ujutro, iz Kamenskog u zoru — Aržano—Zadvarje—Split: u Kaštel Lukšić — 16. septembra posle podne; napad na Sinj 22. septembra ... (26. septembra Nemci ušli u Split); Zletovo — 26. septembra uveče... Livno, Duvno i Šuica zauzeti 3. oktobra; Kupres — 4. oktobra; iz Kupresa pošao 5. oktobra ujutro i stigao u Bugojno posle podne; u Jajce — 6. oktobra i u Bugojno — 7. oktobra posle podne. [166] Roman Zakopajte mrtve, Irvina Šoa, američkog pisca, vojnika u 2. svetskom ratu. — Prim. M. V. [167] Italija je kapitulirala 9. septembra 1943. godine. Vrhovni štab je naredio 1. proleterskoj diviziji da usiljenim maršem pođe u Dalmaciju i pomogne u razoružavanju italijanskih jedinica i odbrani oslobođene teri torije. — Prim. M. V. Iz Beležnice 8. X 43. Bugojno Vratili smo se iz neopisive Dalmacije — bez reči. Usput smo morali napustiti Split, ali smo zauzeli Livno, zloglasni Kupres i Duvno (dvaput). Događaji su bili veći i širi no ikad. Šesnaest svakodnevnih »štuka« jedva su se primećivale. Ličilo je na Španiju — ali oštrije. U Vukovskom [168] izašao narod iz zgarišta da nas dočeka, počasti i isprati. Kad smo tražili vodu, donosili su nam mleko. U noći, oko radi[j]a, ljudi, žene i deca pomešali su se sa nama, slušali vesti istom napetošću, istim osećanjem. Odlazili su nekoliko puta, jer »je bilo vreme« — i nekoliko puta su se vraćali, okupljali oko nas, »učestvovali« u našem odlasku. Kad je došlo naše vreme — otkinuli smo se. U Mokronoge [169] smo izbili dva sata posle prolaska ustaške kolone iz Duvna za Šujicu. Trebalo je da se ta grupa sastane u Kupresu sa kolonom iz Livna i da zajednički napadnu Bugojno. Zbog našeg nailaska kolone su morale da se vraćaju i primaju borbu. Vodili smo borbu celog dana, uzastopno na sve strane, zauzeli Duvno i proterali ustaše. Spasli smo Bugojno. Na belom drumu za Karlov Han, dugo sam razgovarao sa Dikinom. Putovali smo cele noći, prešli beskrajno Buško blato. Šume su ostale daleko za nama. Pred nama kamen — Dalmacija. Iz Aržana došao nam je u susret putnički auto. Kroz Zadvarje prošli smo svega nekoliko sati pre neprijateljeve motorizovane kolone iz Imotskog — dočekani svuda — narodnim ustankom. Split vri! Nismo ni mi bili svesni da topovi sa Klisa tuku solinski most kuda smo svakog dana prolazili. »Kaži tajnu!« govorile su neumorne i gusto poredane straže duž širokog asfaltnog druma za Kaštele. U hotelu Palas klanjali su nam se i pružali pepeonice tupavi italijanski generali, dolazili kuriri sa ostrva, organizovala se vojska Dalmacije. Radili smo kao u polusnu, omamljeni, neispavani, rastrgani. Oko nas more i suludo zujanje naših vozila i — »štuka«. Iz začaranog kruga nije bilo izlaska nikamo — sem u pobedu. Spoljno vreme, dan i noć postali su i tekli jednolično, ukinuti vrtoglavim bdenjem puka. Sva su naređenja stizala kasno — jer su događaji i neprijateljski tenkovi bili mnogo brži od kurira i jer je narod mnoga naređenja izvršavao pre nego što bi mu stigla. Bez daha i bez predaha — a koraci i pokreti mirni, sigurni. »Kaži tajnu«! — Narod čuva stečenu slobodu. [168] Selo blizu Kupreškog polja, spalili ga ustaše i ljude poubijali Prim. M. V. [169] Selo kod Duvna. — Prim. M. V. Nemilosrdno je narod svršavao poslove ustanka. Kamioni su uništavani kao muve — i Italijani bespomoćni u Špinutu! [170] Čekali lađe i neizvesnu Italiju! Englezi — poneseni zahuktalom plimom najpravednijeg rata. Split je tih dana bio najveći slobodan grad na kontinentu! Splitsko radništvo i građanstvo davalo je lekciju rodoljublja, volje, strategije čitavoj Evropi — y compri — podrazumevajući — engleskim generalima koji su klancali ka Napulju. »Lastovo slobodno!« »Odbijeni pokušaji ustaša iskrcavanja na ostrva!« »Oko Dicma se ne može izdržati od smrada nemačkih leševa!« [171] Prošli su naši prvi tenkovi i oklopna kola. Krenuli na Sinj, još nevešti. Dockan! Spustio sam se iz Muća u Kaštele da naredim napuštanje Splita. U noći, na Kozjaku, čule se puške. Izvršili smo »zelovski manevar«. [172] Zora je tmurna. Ka brdima kulja naoružan narod. Napušta more da bi branio more. Starci i žene prilaze Vicu, da ga pipaju. Dva seljaka već mirno izveštavaju o neprijateljskim snagama u Sinju. Kuriri i rukovodioci vraćaju se ka moru. Kamioni prelaze Cetinu i Rumin, pod artiljerijskom vatrom. Tope se, bukte. U noći, 6 km od Sinja, blješte naši farovi. Uskoro će nam oni doći u susret sa severa, s one strane Dinare, da obznane pad Livna. Deveta divizija kreće za Dalmaciju. Iz Dnevnika Iz Bugojna — pošao 14. oktobra ujutro; istog dana došao u Duboko; u Margetiće — došao 15. oktobra u podne (uveče napad na Travnik). Vrhovni komandant odlučio je da se oslobodi Travnik. U Travniku su se nalazili 1. i 2. sklop Zagrebačkog konjičkog puka (najviše do 1200 domobrana), oko 450 kupreških milicionara, 240 feldžandarma, pet brdskih topova, dva protivkolska topa i jedan oklopni voz. Na grad su napadale 1. divizija i 7. i 9. brigada 10. divizije. [173] Komandant 1. divizije dao je uputstva o upotrebi artiljerije i tenkova. Grad nije oslobođen. Pokazalo se da je garnizon veoma jak i dobro organizovan za odbranu. Po naređenju Vrhovnog štaba Travnik je držan u poluokruženju. [170] Deo Splita severno od Marjana. — Prim. M. V. [171] Kod Dicma je potučena kolona nemačke 7. SS divizije, koja je pokušala da se probije ka Sinju. — Prim. M. V. [172] Povukli su se prema selu Zelovu. — Prim. M. V. [173] Zapovest Štaba 1. divizije, Zbornik, t. IV, knj. 18, d. 64. s 157. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument