NA VLASENICI   Put od sela Miljevine, kad smo izašli iz pete ofanzive, bio je težak i naporan. Žurili smo da pređemo komunikaciju Višegrad—Sarajevo. Iako smo posle ofanzive došli db hrane, još se nismo sasvim oporavili. Posle dugotrajnog gladovanja, organizam je bio toliko ispošćen da se nismo smeli čestito najesti. Oni koji su to učinili mahom su se porazbolevali, tako da smo sa njima imali muke u pokretu. Neki nisu mogli ići, a konja za jahanje nismo imali. Komesar 3. rudarske čete muku je mučio podstičući drugove da izdrže. Ja sam mu pomagao, mada sam i sam teško išao. Desna cipela bila mi je iscepana, pa sam golim tabanom stajao na zemlju. Tako sam išao od polovine pete ofanzive. Ta nevolja bila je skoro ravna gladi, umoru i iscrpenosti. Još u ofanzivi zamolio sam čika-Danila Simovića da mi napravi oputnjake. Kako smo bili stalno u pokretu, koža se nije mogla osušiti, pa mi je capravio opanke od sirove kože. Obuo sam ih, ali cipele sam stavio u ranac, za svaki slučaj, iako je desna bila "progledala". Kad smo izbili na Vučevo, udari kiša. Po mokroj travi počeo sam se klizati u opancima kao po ledu na sličugama. Umalo vrat nisam slomio. Čim smo stali, skinuo sam opanke i obuo poderane cipele. Gore od mene prošao je Nikola Putniković, koji je išao potpuno bos. Bilo mi ga je teško gledati kako se muči. Iz tabana mu je povremeno curila krv. Srećom, drugovi su mu našli neke opanke odmah posle ofanzive, ali je on i dalje teško išao. Pred komunikacijom Višegrad—Sarajevo iznenada osu po koloni artiljerijska vatra. Poginuo je desetar 3. desetine, koji je kod nas došao na Ifsaru posle četvrte ofanzive. Rateno je još nekoliko drugova. Ubrzali smo pokret da izbegnemo vatru. Na cestu izađosmo kod Bara. uputismo se cestom da zaposednemo najpogodniji položaj. Najedanput iza leđa čusmo zvuk motora. Srećom, bili smo kod jedne okuke, pa nas Švabe ne primetiše. Nije se imalo kud, ZeR Je zemljište s obe strane bilo nepodesno da se sklonimo sa druma. Na samoj okuci, kada je i šofer morao da smanji brzinu, Miloš Blažević i njegov pomoćnik Tošo Asentić iskočiše sa šarcem pred kamion. Švabe su bile iznenađene i bez ikakvog reagovanja zaustaviše kamion. Zarobili smo četiri Nemca, od kojih je jedan bio oficir. Kamion je bio pun brašna i konzervi. Obradovali smo se ovakvom plenu. Zaposeli smo odgovarajući položaj, a hranu odneli sa druma. Intendanti su našli način da ispeku hleb, pa smo ga već za večeru imali. Bio je crn i nekako gnjecav, kakvog do tada nisam jeo, no ipak dobar posle gladovanja u ofanzivi. Konzervi je bilo koliko je ko želeo. Uveče, kada smo pošli da pređemo prugu i cestu, dadoše nam intendanti po deset da nosimo, jer ih komora nije mogla poneti. Svako ih je rado primio. Kad krenusmo, poče i kiša. Celu noć je padala, i to tako jako da smo putem, na pojedinim mestima, nailazili na žitko blato do iznad cipela. Klizale su se noge, jedva smo se kretali. Ljudi su posrtali i padali. Bili smo mokri kao miševi. Osećao sam umor i hladnoću od mokrog odela. Činilo mi se da u toku čitavog rata nisam imao tako težak marš. Sutradan, oko 9 časova, stigli smo u neko selo zapadno od Rogatice, koje je bilo popaljeno. Čitava četa smesti se u jednoj kući. Nije se imalo gde ni sesti, ni sušiti. Naložili smo jaku vatru na ognjištu, pa smo oko nje, stojeći, sušili odeću. Tako smo, sušeći se, otvarali konzerve, podgrejavali ih i jeli bez hleba. Neki su opominjali da ih ne valja jesti dok još imamo ispošćena i bolesna creva i želuce. Ali glad ne poznaje disciplinu. Ljudi su jeli, jedan je Dalmatinac rekao: "Išću, Isusa ti, pa makar osta' bez criva". Taman smo se raspričali o konzervama, kad stiže naređenje iz štaba bataljona da svaki borac preda po pet komada za sanitet i ostale bataljone brigade. Niko nije negodovao, ali nam je bilo krivo što ih nisu tražili uoči pokreta, pa da ih oni nose. Put do Vlasenice mnogo sam lakše podneo. Sa ishranom smo još kuburili — nikako da dođemo do hleba! Pred Vlasenicom u jednom srpskom selu, koje je nekim čudom ostalo nezapaljeno, intendanti nađoše nekakvog sira i kajmaka. Dobili smo skoro po punu porciju, ali bez hleba. To nam je bila hrana za napad na Vlasenicu. Oko 10 časova 25. juna stigli smo na Ploču, iznad Vlasenice. Odmarali smo se u šumi. Predveče krenusmo napred. Kad nas komandir Zdravko Cigović dovede na mesta odakle smo mogli videti položaje iznad Vlasenice koje ćemo napadati, zaustavi nas i okupi oko sebe. — Drugovi — poče on — večeras napadamo na Vlasenicu. U gradu su ustaše i domobrani. Ima ih mnogo, oko četiri bataljona. Dobro su utvrđeni. Mi napadamo iza brda Orlovače. Desno napada naša Druga četa, a levo jedna četa Trećeg bataljona. Kroz selo do Orlovače treba da bude tišina, da nas neprijatelj ne primeti. Pazite na vezu. Idem i razmišljam o večerašnjoj borbi. Kad ovolika vojska udari na utvrđen grad, sigurno je da mora biti mrtvih. Ko li je taj koji više neće videti svoje roditelje, braću, sestre ili dragu devojku? Setih se majke kad me je ispratila. Kao da i sada čujem njen glas: "Srećan ti put, sine!" Čitav moj život projuri mi u mislima. Setih se da sam bio šegrt i kako su mi drugovi pričali o socijalizmu. Prihvatio sam te ideje i prenosio ih na druge, pripremajući se da jednog dana stupim u otvorenu borbu za vlast radnika i seljaka. Nekadašnji razgovori, pripreme i maštanja o proleterskoj revoluciji ostvarili su se, i evo me tu, u koloni; idem sa svojim drugovima da oslobodimo još jedan grad i da zbrišemo još jednu neprijateljevu jedinicu. Misli o prošlosti prekinu mi drug ispred mene kad mi reče: — Prenesi — "brže." Po navici prenesoh naređenje i ponovo utonuh u razmišljanje. Tek negde oko 22 časa stigosmo u neku gustu, mladu šumu. Tu dođe naređenje da produžimo u streljačkom stroju. Nalazio sam se na levom krilu čete. Kretanje kroz šikaru bilo je otežano. Bojao sam se da ne ostanem bez očiju. Svaki čas tukle su me grane po licu. Čitav teren je bio pošumljen. Kad smo dospeli u neku veoma gustu šumu, koja je bila blizu neprijateljevih položaja, osu mitraljeska i minobacačka vatra. Minobacači su, srećom, prebacivali, ali su parčići mina prštali po šumi. Prenesoše naređenje da se što brže ide napred. Na sve strane puca. Krklja kao u kotlu. Nema više razloga da se tiho prenose komande. Kad smo već bili na izlazu iz šume, Milošu Blaževiću metak otakide vrh nosa. Uskoro izađosmo na čistinu, ukaza se Vlasenica i Kik iznad nje. Sad bolje shvatih da moja četa napada Vlasenicu sa istoka, s desne strane puta Vlasenica—Zvornik. Uspostavih vezu s Kragujevčanima. Odavde je trebalo ići po blagoj i čistoj nizbrdici pravo na bunkere. Vidim mitraljeska gnezda iz kojih sipaju vatru. Komandir naredi mitraljescu da tuče neprijateljevo gnezdo. Prebacujemo se napred po grupama. Tuče nas neprijatelj sa istočne strane grada. Teško se ide napred. Pored mene pade moj zemljak Sava Nikolić. Pritrčasmo mu Katica i ja, ali je on već bio mrtav. Bio je mlad i neiskusan. U trećoj desetini teško je ranjen jedan Vukovljanin, koji se na jedvite jade izvukao iz pete ofanzive. Bi mi ga žao. Kao da ga sada gledam kako sedi pored puta za Lučke kolibe, toliko iznemogao da se nije mogao maknuti s mesta. Pratim borbu na Kiku, gde napadaju Crnogorci. Ne znam kakva su utvrđenja tamo, ali i oni slabo napreduju. Od vatre sa kose jugoistočno od Kika ne možemo dalje. Ponovo vršimo juriš i prebacujemo se napred. Nailazimo na neke gomile kamenja koje su seljaci skupili čisteći njive. One nam dobro služe kao zakloni. Sad jasnije vidimo bunkere na istočnoj ivici Vlasenice. Sinu mi u glavi kako bi nam sad dobro poslužili minobacači i "pito" koji su ostali na Zelengori. Noć odmiče brzo. Uopšte mi se ne spava. Uskoro poče da se pomalja zora. Stiže naređenje da se povlačimo. Znači, uzalud tolike žrtve i trud. Delegat voda, pošto je bio s mojom desetinom, ponovi komandu i odredi pravac izvlačenja. Prebacujemo se jedan po jedan od zaklona do zaklona. Neprijatelj pojačava vatru, jer na horizontu nazire naše siluete u kretanju. Ispred mene pretrčava Vjekoslav Strujić. Videh kako na dva metra ispred gomile kamenja pade potrbuške. Metak ga je udario iznad bubrega u kičmu i izišao ispod grudi. Bio je u nesveeti. Pošto ga je Katica previla, uskoro je došao svesti. Uzeli smo ćebe i poneli ga ka Orlovači. Bio je jako razvijen mladić. Teško smo ga nosili. Išli smo sporo. Kad smo izašli na Orlovaču, sunce je već bilo visoko odskočilo. Crnogorci su za Kik još uvek vodili ogorčenu borbu. Onda pogledah odakle smo mi napadali i shvatih da smo se morali povući. Inače bismo imali još više gubitaka. Iz naše čete dva su druga mrtva, dva teško ranjena, a jedan lakše. Teško ranjeni su umrli na Orlovači. Prva četa je takođe imala dva mrtva. Poginuo je i bivši komandir Rade. Pomislih — kad smo mi imali ovoliko gubitaka, koliko li tek imaju Crnogorci, koji se još tuku na Kiku. Na Orlovači sedimo iscrpeni borbom i nošenjem ranjenika. Ne spava mi se iako celu noć nisam oka sklopio. Razmišljam o borbi i izginulim drugovima. Žao mi je malog Save Nikolića. Kako ću posle rata, ako ostanem živ, ispričati njegovom ocu gde je i kako je poginuo. U svakoj borbi gine poneko od mojih zemljaka. Razgovaram s drugovima o borbi na Kiku. Ne shvatam zbog čega se Crnogorci nisu povukli sa Kika. Kad bi i hteli, sad ne bi mogli po onoj čistini. Ustaše bi ih bombama mogle pobiti. — Sigurno ima nekog razloga što im nije naređeno da se povuku — odgovara mi Žika. Borba se svakog trenutka menjala, vatra je čas slabija, čas jača. To smenjivanje traje već sat vremena. I kada mi je već izgledalo da neće biti ništa od tog produženog napada, iznenada se pojača borba i u isti mah spazismo crvenu raketu i neprijatelja kako beži sa Kika. Niz severoistočne padine Kika bežalo je stotine vojnika bez ikakvog reda. Takva borbena "parada" retko se mogla videti. Skočismo na noge bez komande, ne osećajući više nikakav umor i glad. Za tili čas prešli smo tri kilometra niže Vlasenice da presečemo put Vlasenica— Zvornik i da sprečimo izvlačenje neprijatelja tim putem. Trčao je kako je ko mogao. Kad smo bili u podnožju Orlovače, osu vatra po nama. Kraj mene pade iz moje desetine Šaško Četlak, koji je došao iz 3. dalmatinske brigade. U 1. četi poginu jedan drug iz istočne Bosne. Nastala je zabuna — naši drugovi Vojvođani, koji su takođe bili na Orlovači, samo nešto istočnije od nas, kad su spazili da trčimo, pomislili su da je neprijatelj i tako otvorili vatru po nama. Brzo smo se sporazumeli, ali za ona dva druga suviše kasno. Nismo imali vremena da se zadržavamo. Kad stigosmo blizu potoka Tabahana, otvorismo vatru na neprijatelja koji je trčao sa druge strane ceste. Od jake paljbe Stankoviću se pregrejala cev puškomitraljeza. Svaki čas smo zastajali i otvarali vatru. Zadihanost je otežavala tačno gađanje. Iz moje desetine, samo nas je pet ostalo; trojica su poginula, a o drugima ništa ne znam. Oko nas nema ni ostalih drugova iz čete, svi smo se rasturili po grupama. Svaka grupa tuče i razoružava neprijateljeve vojnike. Još trčimo naporedo sa neprijateljem i povremeno otvaramo vatru, kako bismo ga zbunili i naneli mu što više gubitaka. Jureći spazih jednog zemljaka iz moje čete kako bere trešnje. Prekorio sam ga i odmah je prekinuo. Pređosmo na onu stranu potoka i druma i popesmo se na Gradinu. Sad tek nasta gužva. Izmešasmo se sa neprijateljem, nasta borba i razoružavanje. Ne znam sa koje će me strane napasti i na koju stranu su moji drugovi otišli, niti imam vremena da gledam gde su. Ipak smo se nas pet održali u jednoj grupi. Razoružavali smo domobrane i ustaše. Vadili smo zatvarače iz njihovih pušaka i stavljali u torbe, a onda im vraćali i puške i torbe da nose. Na sve strane čuli su se pojedinačni pucnji i kratki rafali iz mašinki. Stalno su neke neprijateljeve grupice izvirivale iz onih šumica i jaruga. Razoružali smo oko 45 domobrana i ustaša. U ovoj grupi bila su samo dvojica ustaša, ostali domobrani. Ustaše su se teško predavale; ova dvojica su imali samo ustaške pantalone, a sve drugo su pobacali da bi se prikrili. Poterali smo ih dole na drum, da ih vodimo u Vlasenicu. Taman smo počeli da postrojavamo zarobljenike, kad puče puška na brdu. Pojaviše se neki domobrani. Međutim, kad upitasmo ko je gore — jedan reče da su Vojvođani i da su ubili nekog ustašu. Skrenusmo im pažnju da ne stavljaju domobranske kape na glavu da ne bi došlo do zabune, da se opet s nekim svojim ne potuku. Nije prošlo ni pet minuta, kad se na kosi pojaviše druga dvojica u civilu. Jedan od njih nosio je pušku s kundakom napred, a drugi je bio bez puške. Povikasmo da bace oružje. Jedan od njih reče: "Sad ću, sad ću", i u isti tren udari ručnu bombu o kundak. Pomislih da će je baciti na nas; dovoljno je bilo da je ispusti iz ruke pa da eksplodira među nama. Međutim on je držao bombu i dalje u ruci i, kad je eksplodirala, on se niz kosu skotrlja na cestu pred nas. Sličan slučaj u ratu nisam doživeo. Postrojili smo zarobljenike i sproveli u Vlasenicu. Tek posle podne našli smo četu u selu Baricama. Ispričali smo koliko smo zarobili neprijatelja, neki drugovi su nam rekli da su to domobrani iz 15. puka, koji je Pavelić odlikovao za borbu protiv partizana. Neprijatelj je u Vlasenici imao sledeće jedinice: štab 15. domobranskog puka, dva ustaška bataljona, jedan domobranski bataljon, 40 žandarma i nešto milicije. Brojno stanje — oko 2000 vojnika. Prema neprijateljevim dokumentima, iz Vlasenice se izvuklo u Zvornik 679 vojnika, što znači da je više od polovine izginulo i zarobljeno. S naše strane napadala je 1. proleterska brigada sa oko 700 boraca. Pošto je slomljen otpor neprijatelja na Kiku, napad su prihvatile 1. i 2. vojvođanska brigada, koje su bile u zasedi duž komunikacije Vlasenica—Zvornik. Sima LAZIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument