POSLEDNjA PORUKA PROLETERA LISCA   Zvali smo ga Lisac. Nadimak malo neobičan. Ko se seća njegovog lika, reći će da mu takav nadimak nije odgovarao. Oči blage, setnog pogleda. Usne, malo natekle od piska klarineta, uvek spremne da se nasmeše. Gotov za šalu u svako doba, a izgovor u leskovačkom žargonu podsticao je na prostosrdačnost i bliskost sa drugovima. Pa otkud mu, onda, takav nadimak? Da, zašto smo ga tako zvali? Već prvih dana postao je pomoćnik glavnog minera u odredu i za kratko vreme je ovladao tom veštinom do tančina. Zato je imao povoljne prilike i neograničene mogućnosti. Prve akcije Kraljevačkog partizanskog odreda bile su usmerene na to da se zaplene sva skladišta avionskih bombi u Belimarkovcu kod Kraljeva. Jedan deo je izvučen dublje na Goč, gde je bio partizanski logor. Ali to nije bilo mogućno učiniti sa celom zalihom iz desetak magacina, odnosno sa glavnom rezervom "kraljevačkog vazduhoplovstva" koje je bilo stacionirano na kraljevačkom aerodromu. Zato su u vreme blokade Kraljeva ove rezerve obilato iskorišćene za rušenje mostova i propusta na komunikacijama koje vode iz Kraljeva. I ne samo oko Kraljeva. Sa manjim i većim bombama, sa "prascima" i "krmačama", kako su ih tada nazivali, Lisac je obišao okolinu Kragujevca, Lapova, Jagodine, Paraćina, Kruševca.. . Tako je zadavao muke nemačkim kolonama koje su pokušavale da iz ovih garnizona razbiju blokadu Kraljeva. Veštim podešavanjem upaljača pravio je od avionskih bombi nagazne mine od preko sto kilograma, koje je zatrpavao na cestama i podmetao pod železničke šine, ili vršio opaljivanje induktorom, hvatajući u "makaze" cele motorizovane kolone ili železničke kompozicije. Jednom prilikom, probijajući se od Kruševca prema Kraljevu, nemačka motorizovana kolona izbila je na pola puta između Trstenika i Kraljeva. Na čelu kolone bila su borna kola, a iza njih desetak kamiona. Iz straha od zasede, kolona je često zastajala. S vremena na vreme, otvarala je vatru po šumarcima i voćnjacima pokraj puta, pa tek onda produžavala. Za to vreme Lisac je, s rukom na induktoru za aktiviranje mina, zaklonjen iza jednog hrasta na stotinak metara od puta, čekao da kolona uđe u njegovu zonu. Oko njega je bila prikrivena 1. četa. Onda je odjeknula eksplozija. Kola sa čela su poletela u vazduh. Ostala su za trenutak zaostala, a zatim su se okrenula da bi pošla nazad. Ali tek što su krenula, grunula je sledeća mina. Ovoga puta na čelu obrnute kolone. Opet je prednje vozilo poletelo u vazduh. Nemci su iz preostalih vozila počeli da iskaču i otvaraju vatru nasumce. Lisac je aktivirao još jednu minu. Četi tada nije bilo teško da dokrajči posao. Vlada Petrović Lisac je bio pravi majstor svog zanata. Spretno je baratao oko bombi i upaljača. Smelo se privlačio mostovima i propustima i podmetao mine pred nosom straža i posada, prikradajući im se kao lisac kokoškama. Eto, otuda mu i nadimak. Poznavao sam ga i ranije. Radili smo u istom odeljenju fabrike aviona. Bili smo zajedno u vatrogasnoj muzici i skupa otišli u partizane, kada i cela muzika. Bili smo nerazdvojni drugovi. Pre nego što je 27. juna 1943. godine izdahnuo od zadobijenih rana, u poslednjim trenucima života mi je s krajnjim naporom i tiho saopštio: — Reci mome bratu, ako ga ikad sretneš, da sam se pošteno borio!... Na žalost, nisam uspeo da mu pronađem brata, koga je on od bliže rodbine jedino imao. Priča o Liscu i njegove poslednje reči kružile su 1. proleterskom brigadom i iz nje doprle do njegovog rodnog kraja . . . Bio je to početak naše protivofanzive posle probijanja na Sutjesci (prilikom proboja Lisac je bio komandir minobacačkog odeljenja i — nepogrešivi nišandžija). Prva proleterska je nastupala prema Vlasenici. Negde pred mrak 24. juna začelje kolone je prošlo mimo Han-Pijeska, koji je trebalo da napadnu druge naše jedinice. Međutim neprijatelj nas je primetio i otvorio paklenu artiljerijsku vatru. Što su duže gađali, vatra je bila sve preciznija. Neke granate padale su pored kolone. Zadatak da se što pre stigne do Vlasenice nije nam dopuštao zadržavanje. Išli smo dalje, iako je već nekoliko drugova bilo lakše ranjeno. Previjeni su u pokretu. Među njima je bio i Lcsac. Manji geler zario mu se u list leve noge. Iz prateće čete, u kojoj je bio politički delegat voda, dobio je konja. Jašući ispred mene okrenuo se i, smešeći se, dobacio mi: — Drug bar ne mora da ide peške. Baš sam se bio umorio... Artiljerija nije prestajala. Nismo prošli ni nekoliko stotina metara, kada je ponovo zapraštalo oko nas. Polegali smo po putu, a Lisac je ostao na konju. Kada smo se podigli da bismo krenuli dalje, videli smo da je granata pala gotovo pod noge konju na kome je jašio. Konj je posrnuo, a Lisac se stropoštao i nečujno zgrčio od bola. Ponovo je bio ranjen, i to u istu nogu i na isto mesto. Prva rana je bila razderana. Lisac, osim velikih bolova, više nije osećao nogu. Puna zemlje i gareži, rana je strašno izgledala. Predali smo ga hirurškoj ekipi divizije. Dan-dva kasnije do nas je doprla vest da je Liscu amputirana noga. Pošao sam s grupom drugova da ga obiđem. Zatekli smo ga ispruženog na dugačkom stolu improvizovane operacione sale. Kada nas je ugledao, nasmešio se i, misleći da je najgore prošlo, rekao: — Ode noga... Dr Julka Mešterović pozvala nas je na stranu i rekla da je situacija ozbiljna i da pričekamo napolju. Posle izvesnog vremena saopštila nam je da mu nema spasa. Ušli smo. Sada je, već gotovo modar u licu, ponovo pokušao da se osmehne, ali je to bio više grč nego osmeh. Pozvao me je i jedva prošaputao poruku bratu. Seli smo pred njega. Gledao nas je mutnim, vlažnim očima, sve dok mu se pogled nije ugasio. A na usnama mu se zadržao onaj večito blagi osmeh. Dragoljub MORAVČIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument