HAN-PIJESAK I VLASENICA   Jutro je. U borovoj šumi borci su polegali da se odmore od napornog noćnog marša. Odjednom se u neposrednoj blizini začu mitraljeski rafal. To je reagovala naša patrola, koja je otišla u izviđanje prema Han-Pijesku i naišla na ustašku zasedu. Ustaše su prve otvorile vatru. Kada su naši drugovi zapucali na njih, oni su odjurili u grad. Svi smo poskakali. Jedni su počeli da tovare ranjenike i komoru, a ostali su sa štabom bataljona i drugom Milojem Milojevićem potrčali u pravcu pucnjave. Bilo nas je oko stotinu. Nama u susret je trčao jedan drug iz patrole. Ispričao je da se patrola sada nalazi na mestu gde su bili ustaše, kraj jednog letnjikovca, odakle se lepo vidi Han-Pijesak. Drug Miloje odmah posla jednog borca da dovede na položaj teški bacač iz pratećeg voda 1. crnogorskog bataljona. Bacačem su rukovala dva borca, koji se od njim nisu hteli razdvojiti, uprkos naređenju da se prilikom proboja na Sutjesci teško oružje demontira i zakopa. Kada je bacač stigao, drug Miloje naredi da se dve preostale mine ispale na jedno uzvišenje u samoj varošici, za koje smo smatrali da je utvrđeno. Na tom mestu i oko njega vrzmalo se mnogo ustaša. Nismo videli gde je pala prva mina, izgleda da je prebacila cilj. Ali druga je pala nasred uzvišice. Nekoliko trenutaka kasnije videli smo dim i gužvu među ustašama. Trčali su na sve strane. Tada smo izvršili napad, pucajući i vičući: "Napred, proleteri!" Ustaše su pružile jak otpor iz bunkera. Vodila se oštra borba sve dok ih jedna naša desetina nije zaobišla i dovela u opasnost da budu opkoljeni. Uplašeni time, pobegli su, pa smo posle toga ušli u varošicu bez borbe. Nisu stigli ni telefonsku centralu da demontiraju. Politički komesar bataljona, Vojkan Lukić, uspostavio je tada telefonsku vezu s Vlasenicom. Obavestio je Vlasenicu da Han-Pijesak napadaju partizani i pitao šta da radi u takvoj situaciji. Nastala je kratka stanka u razgovoru,valjda dok je telefonista našao "nadležno lice". Nekoliko minuta kasnije, ustaški oficir iz Vlasenice rekao je Lukiću da se treba boriti, a ako dođe do povlačenja, da se povlače u pravcu Ploče, jer pojačanje neće moći da dobiju. A kada mu je Lukić rekao da je kraj telefona partizanski komesar, sagovornik iz Vlasenice je odmah spustio slušalicu. U Han-Pijesku smo zatekli obed koji je bio spremljen za ustaše: kazane s čajem, zatim dosta marmelade i vrućeg hleba. Nekoliko magacina je bilo napunjeno brašnom, makaronama, marmeladom, zejtinom i drugim namirnicama. Zaplenili smo veće količine oružja i municije, a u jednom magacinu smo našli veći broj malih ručnih bacača i mina. Štab brigade je odmah obavešten da je Han-Pijesak zauzet na juriš. Tada nam je naređeno da hranu i oružje prikupimo na jednom mestu i organizujemo pečenje hleba za ostale jedinice koje će stići u prvi sumrak. Oko mešenja i pečenja hleba u pekari i po kućama bili su zaposleni gotovo svi borci. U prvi sumrak, iz svih pravaca, naišle su kolone naših bataljona. Pri ulasku u naselje svaki borac je, sa sabirnog mesta, primao oružje i hranu: hleb, slaninu i marmeladu. Komore su tovarile municiju, brašno, makarone, sandučiće s marmeladom, kante sa zejtinom i druge namirnice. Posle toga bataljoni su nastavili pokret prema Ploči i Vlasenici. Cele noći između 24. i 25. juna 1943. pešačili smo po tvrdom putu. Pre svanuća bili smo na Ploči. Borci su brzo pospali. Nemačka avijacija je, čim je svanulo, počela da nadleće Han-Pijesak i put za Ploču. Vršili su izviđanja. Primetivši na putu zaostale borce i neke delove komore, počeli su da ih mitraljiraju. Verovatno da su na osnovu toga zaključili da se naše jedinice već nalaze na Ploči, pa su posle kraćeg vremena naišle štuke i bacile bombe od po dve-tri stotine kilograma. Stoletna stabla letela su u vazduh. Zatim su naišli bombarderi. U prvi mah oni su nas zasuli malim bombama i zapaljivim pločicama, a zatim su nas ceo dan bombardovali. Šuma je oko nas gorela. Ne sećam se da su Nemci ikada u toku rata bacili na nas više bombi i zapaljivog materijala na tako malom prostoru kao toga dana. Imali smo prilične gubitke. Od prvih bombi poginuli su nam ona dva druga Crnogorca, koji su nosili minobacač. U toku dana, između dva bombardovanja, komandant 1. proleterske divizije, Koča Popović, i komandant naše proleterske brigade, Danilo Lekić, pozvali su na sastanak bataljonske i četne rukovodioce. Na tom sastanku su nam rekli da u toku noći treba napasti Vlasenicu. Na osnovu podataka s kojima se raspolaže, Vlasenica je brojno jak garnizon u kome se nalaze Nemci i ustaše. Iznad grada na nekim kosama izgrađeni su bunkeri kojima je veoma teško prići. Ako zauzmemo bunkere, rečeno nam je, — zauzećemo Vlasenicu. Borcima je trebalo predočiti od kakvog je značaja uništenje jednog takvog garnizona posle pete ofanzive i našeg tobožnjeg uništenja na Sutjesci i Zelengori. Posebno, plen će nam dobro doći za nova ofanzivna dejstva naših jedinica. Vlasenicu nismo mogli videti jer je bila prilično udaljena i zaklonjena gustom šumom. Koliko se sećam, raspored snaga bio je ovakav: bunkere desno od puta, na Orlovači, napadaće 4. kraljevački bataljon, a levo od puta, veći broj bunkera, Kragujevački, Beogradski i 2. crnogorski bataljon. Štab brigade, sanitet i 1. crnogorski bataljon kretaće se glavnim putem prema varoši. Uništenje bunkera trebalo je označiti sa tri zelene rakete, što bi u isto vreme bio znak 1. crnogorskom bataljonu da izvrši juriš na Vlasenicu, kako bi onemogućio izvlačenje Nemaca i ustaša izbačenih iz bunkera. Ranjenike je trebalo upućivati na put gde se nalazio sanitet. U napad smo pošli kroz šumu, sa vodičima muelimanima, koje smo poveli iz Han-Pijeska. Padao je mrak dok smo išli kroz šumu. Vodiči, koji su poznavali teren i imali zadatak da nas dovedu do bunkera, iskoristili su tamu i pobegli. To isto se dogodilo 2. i 3. bataljonu. Zbog noći i guste šume, kroz koju smo lutali, izgubili smo orijentaciju. Tada su se štabovi bataljona dogovorili da se borci prikupe i da se sačeka jutro. U sam osvit zore zapazili smo da smo u neposrednoj blizini kose sa bunkerima, koji su se dobro raspoznavali. Raspored za napad bio je brzo napravljen. Veći broj malih ručnih bacača, koje smo zaplenili u Han-Pijesku, dobro nam je poslužio. Dogovorili smo se da pre nego što pođemo na juriš iz svih bacača otvorimo vatru na bunkere i kosu. Ustaše nisu primetile naše prisustvo i pripreme za napad. Bezbrižno su spavali, sem stražara pored bunkera. Čim su bacači otvorili vatru, izvršili smo zajedno s borcima 3. i 2. bataljona juriš na bunkere. Njihova je posada bila iznenađena, ali se ipak pribrala da nas dočeka jakom vatrom i tako osigura sebi povlačenje. Kosa je bila brzo zauzeta i to je omogućilo 1. crnogorskom bataljonu da u silovitom naletu uđe u Vlasenicu i zaposedne kuće pored mosta na Sušici. Bežeći ispred nas u nameri da se izvuku, ustaše su morale preći preko mosta, gde su ih dočekali borci 1. bataljona i gotovo sve uništili. Vlasenica je bila oslobođena 26. juna 1943. Mnogo drugova bilo je ranjeno, među njima i ja. Milored MITROVIĆ. RADE Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument