KAMENOVANI   Posle proboja obruča u petoj ofanzivi sručili smo se kao lava preko Miljevine ka Romaniji. Onako iscrpeni gladovanjem i svakodnevnim borbama, verovatno smo izgledale strašno, jer su nas seljaci Miljevine i drugih sela gledali i primali kao da smo neka nestvarna bića. Pa ipak su bili iznenađeni kad su videli koliko nas ima i kako smo organizovani i disciplinovani. Posle onakvog neprijateljevog pothvata, posle višenedeljne neprekidne grmljavine svih oružja po gudurama Zelengore i posle hvalisave propagande neprijatelja da su naše glavne snage uništene, pojava naših brigada i ostalih jedinica još jednom je kod njih učvrstila uverenje o neuništivosti narodne vojske. Svuda su nas dočekivali punih ruku, nudeći nam sve što su imali. Brzo smo se oporavljali. Posadu u Han-Pijesku zbrisali smo gotovo bez borbe. Imali smo velikog saveznika: vest da smo probili neprijateljev obruč i mit o našoj neuništivosti bila nam je moćna prethodnica, koja je uterivala strah u kosti svakom ko bi pokušao da nas zadrži. Istoga dana spustili smo se ka Vlasenici i naredne noći napali utvrđene položaje pred njom. Pred našim bataljonom isprečila se strma, visoka i dobro posednuta kosa Kik. Prema mesečini ocrtavala se kao kakva ogromna mračna tvrđava, puna nepoznatog, puna pretnji da nas sve upije u sebe i uništi. A odmah iza nje bila je Vlasenica, pa dalje Zvornik, Drina, Srbija . . . Deo kose koji smo napadali bio je najniži i završavao se jednom čukom, tačno iznad puta. Levo i desno od nas su ostali naši bataljoni napadali položaje koji su bili znatno viši. Prema obaveštenjima, pred nama su bile ustaške jedinice. Cela ivica kose bila je posednuta. Tvrde, gusto raspoređene bunkere povezivali su rovovi. Računali smo sa iznenađenjem. Naređen je jednovremen napad na sve sektore. Polako, nečujno, pazeći na svaki pokret, podvlačio se streljački stroj uz kosu. Trajalo je to dosta dugo. Uspeli smo da im priđemo na pedesetak metara. Pritajeni, pripremali smo se za juriš. Bombaške grupe su izdvojene i isturene nešto napred. Tačno u zakazani čas buknula je kosa, Prvim naletom zauzeli smo je skoro celu. Izgledalo je da je zadatak brzo izvršen. Međutim neprijatelj se nije lako predavao. Na krajnjem levom krilu, na najvišoj tački kose, još je krkljalo. Levo od nas neprijatelj je vršio protivjuriš. A na našem sektoru ostao je neuništen bunker na kraju kose, iznad puta. Bili smo sasvim blizu, na desetak metara ispod njega. Nekoliko jmitraljeza i drugih automatskihj oruđa sejalo je iz njega neprekidno ubitačnu vatru. U prvom naletu utrošili smo gotovo sve bombe. Čeda kurir i ja imali smo samo još po jednu. Situacija je bila ozbiljna. Neprijatelj je već počeo da zbacuje sa kose i delove našeg bataljona. Ako ne likvidiramo bunker pred nama, mogu nas sasvim odbiti i protivnapadom naterati ponovo u potok. I to bar da mi je neki neprijatelj! Zar vredi zbog tih gadova ponovo gaziti vodu i pentrati se uz ovo brdo. Treba brzo i odlučno napasti bunker, likvidirati ga, a zatim iz njega potpomognuti naše vatrom u bok i leđa neprijatelja. Dogovorili smo se. Uz povik "na juriš", bacićemo ove dve bombe, a zatim nastaviti kamenjem po krovu bunkera. Nekolicina nas prikupilo je po pet-šest kamenica. A onda — uz ono stravično "juriš proleteri" — zagrme vatra iz svih automata i pušaka, prasak bombi i kiša kamenica po ustacžom bunkeru. Dok si trenuo — evo nas u bunkeru. Mitraljezac nije uspeo ni da se izvuče iz njega. Zatekli smo ga zabezeknutog u stavu nekog očekivanja. Valjda je čekao da eksplodiraju one kamenice! Ostale smo otprašili brzo sa kose, a telefonom iz bunkera javili njihovoj komandi da hitamo i mi za njima. Ubrzo je bila osvojena cela kosa, a u toku dana žurili smo već kroz Vlasenicu ka Zvorniku. Ljubiša VESELINOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument