SANITET DRUGOG BATALjONA NA SUTJESCI   Iz Meljaka smo 21. maja oko 12 časova usiljenim maršem krenuli u pravcu Čelebića. Trebalo je pohitati — u pitanju su bili ranjenici i bolesnici. Uz put, uz samu Ćehotinu, naišli smo na borce 1. dalmatinske brigade. Među njima sam srio mnoge moje bliže komšije, sa kojima se nisam bio vidio od polaska u 1. proletersku, avgusta 1942. Neočekivan i prijatan susret. No doznao sam da su pali mnogi moji poznanici. Bolni, nenadoknadivi gubici. Nikad ih ne mogu prežaliti. Ali u ovom ratnom vihoru sve to izgleda prirodno: jedni ginu, pridolaze novi borci i svi skupa idemo k cilju. Oko 20 časova bataljon je stigao na Čelebić. Onako umorni, borci su se iz pokreta sudarili s neprijateljem. Borba se vodila čitavu noć. Pod pritiskom naših snaga, Nemci su se povukli ka Foči i deo njihovih snaga zaposeo je Zlatni bor. U ovim borbama poginuli su iz našeg bataljona Milisav Prelević i Nedeljko Kovijanić; ranjeni su Dušan Rezanović, Branko Vučinić i Vučeta Čarapić. Pretila je opasnost da Nemci ugroze prelazak preko Tare na Uzlupu naših ranjenika i bolesnika koji su se tek počeli oporavljati posle četvrte ofanzive. Zato smo ih na Zlatnom boru morali zadržati po cenu najveći gubitaka. Stoga smo, ujutru 24. maja, krenuli ka Zlatnom boru i po danu se ispeli iz korita rečice Ljutnice do nemačkih položaja. Do pred sam vrh nismo mogli uočiti položaje Nemaca, tako su se bili dobro ušančili i zamaskirali. Ovoga puta smo, kao rijetko kada ranije, bili u sasvim nepovoljnom položaju. Nemci su bili dobro utvrđeni, a naši borci su morali napadati, i to po danu. Dakle, nismo imali ni onu uobičajenu povoljnu okolnost — zaštitu mraka u napadu. A te borbe za visove Zlatnog bora trajale su dva dana. Koliko je izdržljivosti i heroizma morao ispoljiti svaki od naših drugova pentrajući se vrletnim stranama prema neprijatelju koji je pritajen čekao i u odsudnim trenucima postavljao pravi zid od vatre aštraljeza i bacača! Na Zlatnom boru smo izgubili drugove: Vasa Čarapića, Iva Rončevića, Vlada Ljumovića, Petra Matovića, Vasa Rudića i Vasića. Ranjeni su : Gojko Milovanović, Vlado Saveljić, Vlado Špaljak, Sredoje Rakić, JBubo Jovanović, Milovan Gligorić, Svetozar Grujić, Đole Vujošević, Aleksandar Bjelojević, Vukean Vučinić, Ratomir Pirak i Radulović. Na tom planinskom masivu bili smo udaljeni od svega — od puteva, divizijske i brigadne bolnice, od ljudskih naselja. Sanitet se našao pred izvanredno teškim okolnostima za ukazivanje prve pomoći, evakuaciju ranjenika i brigu oko onih drugova koji su, iako povrijeđeni, ostali u eastavu svojih jedinica. Ipak, svi zadaci su ispunjeni na vrijeme zahvaljujući velikom požrtvovanju bolničarki Milke i Julije Vukašinović, Zore Petrić, Vukosave Perović, Mile Krstajić, Vukosave Šćepanović, Branke Vučinić i Jane Bešić, koje su bile sa nama još od formiranja bataljona, kao i onih koje su kasnije došle: Mande Krlić, Marije Rupić, Zore Šupe, Zuhre iz Livna i drugih. Nije bilo nijednog slučaja da se ma kome ranjenom drugu, makar bila u pitanju i naizgled bezazlena situacija, nije pružila svesrdna pomoć. Kada se uzmu u obzir stručne kvalifikacije i uslovi pod kojima su se zbrinjavali ranjeni i bolesni može se reći da su naše drugarice — bolničarke dale više nego što su mogle, a u mnogo slučajeva su žrtvovale i svoje živote za spas ranjenika. To su svi drugovi visoko cenili i nesebičnim, hrabrim bolničarkama odavali svuda zasluženo priznanje. Sjećam se slučaja Vasa Čarapića. Bio je proeto pokošen mitraljeskim rafalom, pa je trebalo izvršiti hitnu hiruršku intervenciju. Zatekao sam drugaricu Zoru Petrić kako ga previja. Pomoću zavoja i pincete vraćala mu je creva u utrobu. Dok je ona skupljala creva i previjala rane, Vaso je ćutao. Videći kako se Vaso hrabro drži i znajući da mu nema spasa, Zori su potekle suze. A Vaso joj je smiješeći se govorio: — Ne plači, Zoro! Ostavi me, sam ću se nekako pomoći! Idi, pomogni drugima! Ubrzo zatim, Vaso je izdahnuo. Posle proterivanja Nemaca sa Zlatnog bora prikupili smo pale drugove i sahranili ih u zajedničku grobnicu, negde ia vrhu ove divlje planine, pod jednom usamljenom jelom. Kada su ostale jedinice 1. proleterske i drugih divizija prešle Taru, za njima smo krenuli i mi preko Uzlupa, a iste noći smo prešli i Pivu, da bismo se zatim, s krajnjim naporima, nekako dokopali visoravni na Vučevu. Već dva-tri dana nismo ništa jeli, osim što je poneko brao razno korenje i koprivu, pa smo od gladi i umora bili potpuno smalaksali, zbog čega se penjanje na Vučevo pretvorilo u večnost. Negde pred samim vrhom naređeno je da se kretanje ubrza i da se što pre iziđe na plato, da bi se tako osujetio izlazak Nemaca iz doline Sutjeske. Čim smo to čuli, ono malo krvi prostrujalo je u nama, živahnuo je svaki damar, kao da nam je nekakva volšebna snaga odnekud bila nadošla. Na ovo dragoceno parče slobodne teritorije ispeli smo se pre Nemaca. I to je, kao što smo kasnije saznali, bilo od presudnog značaja za proboj naših jedinica u petoj ofanzivi i za naš opstanak uopšte. Na Vučevu nismo našli ni vode, iako je tih dana kiša gotovo neprestano padala. Međutim, pronašli smo nešto drugo, za našu ishranu od posebnog značaja — bila je to sremuša, neka vrsta trave iz familije divljeg luka. Uz sirovu i neslanu konjetinu, bila je to dosta ukusna salata. Partizanski jelovnik je bio "obogaćen", ali je sada sa te strane zapretila nova opasnost — od novih oboljenja. Negde na Vučevu saznali smo da je engleska vojna misija došla u vrhovni štab, spustivši se padobranima na aerodrom kod Žabljaka. Više nas je interesovalo što je sa Rusima i ne shvatamo što njih nema. Dobro bi nam došlo bilo što od njih, oružje ili sanitetski materijal. Na položajima prema Mratinju ostali smo dva dana. Kada nas je smenila neka krajiška jedinica, krenuli smo ka Dragoš-sedlu i Popovom Mostu. Zbog slabe vidljivosti, kiše i močvarnog terena, spuštali smo se na cilj gotovo celu noć. A ujutru smo stigli pred utvrđeni nemački položaj na Borovnu. Niže, nedaleko od nas, huči Sutjeska. Naš bataljon, sa ostalim bataljonima brigade, imao je zadatak da reku pređe u prvom naletu i time omogući prelazak drugih snaga. A da bismo prešli Sutjesku u rejonu Popovog Mosta, trebalo je prethodno zbaciti Nemce sa Borovna. Napad je pripremljen za kratko vreme. Tokom 3, 4. i 5. juna ponavljali su se juriši naših boraca na ovo utvrđenje. Neprijatelj je vršio protivnapade. Naš bataljon, a i drugi bataljoni naše brigade koje su uzeli učešća u napadu zaplenili su na ovom mestu veći broj lakih i teških mitraljeza. Ujedno, Nemcima su naneti osetni gubici u ljudstvu. I dok bismo mi noću zauzimali Borovno, Nemci bi ujutru vršili protivnapad i, uz podršku snažne artirijske vatre, ponovo ovlađivali tim položajem koji je očevidno, za obe strane bio od velikog značaja. U tim ogorčenim borbama oko Borovna, naš bataljon je imao sledeće gubitke: poginuli su Velimir Radević, Mileta Popović, Spaso Božović, Vojin Ivanović; ranjeni su: Mića Vujošević, Stanoje Brajović, Jovo Barović, Vojislav Iković, Nikola Kovanja, Gligorije Vraneš, Ilija Milijašević, bolničarka Milja Matarugić, Vukadin Vlahović, Drago Vuksanović, Gajić, Dušan Radović ... I ispred nas i pozadi nas bili su Nemci. Ranjenike je trebalo izvući, previti i evakuisati. Ali kuda — pitali smo se svi odreda. Priča se da je bolnica negde u kanjonu Pive, na Rudinama ili ko zna gde! Ni nosila nemamo da bismo mogli nositi nepokretne ranjenike. Sečemo mlada stabla i uz upotrebu šatorskih krila i konopaca pravimo nosila, koja su, i bez ranjenika, za ondašnju snagu naših boraca bila suviše teška. Svesni položaja u kome se svi nalazimo, borci nerado idu u bolnicu. Radije ostaju s nama, u četi. Uvereni su da im je tu — u prvoj borbenoj liniji — ponajsigurnije. One koji se mogu kretati i ne primoravamo da idu od nas, ali što da se radi s nepokretnima? Naši redovi su tih dana, početkom juna, bili tako proređeni da je bilo teško odvojiti makar i jednog jedinog borca iz streljačkog stroja za prenos ranjenika. Kiša neprekidno pada. Iznemoglo telo hvata drhtavica. Glad nas je obrvala. Ovde nema ni sremuše. A otkrili smo i to da su nemački komandanti zabranili svojim vojnicima da sa sobom nose makar i najmanju količinu rezervne hrane. Tako je i taj izvor snabdevanja presušio. Treće noći jurišanja na Borovno zaplenili smo nekoliko desetina kilograma zobi ispred švapskih konja. Nemci nisu računali da nam i zob može dobrodoći. Ona je odmah iodeljena po četama i skuhana za ručak. Taj ručak mi je ostao u sećanju kao najslađi u životu. Dobro se sećam Boža Božovića, komandanta našeg bataljona, kako je s mukom jeo onu zob. Dugo je žvakao bodljikava zrna i izbacivao nesvarljive ošuljke, što nisam činio ni ja, ni iko drugi. On je odlično trpeo glad, ali bez duvana nije mogao. Prilikom likvidacije devetnaest talijanskih kamiona na Limu, neposredno pred ofanzivu, došli smo do znatnih količina duvana i jedan deo smo uspeli da evakuišemo. I ja, mada nepušač, poneo sam sa sobom nekoliko paklica cigareta. Kada je komandantu ponestalo duvana, obraćao mi se s pitanjem: "Pero, da nema još koja cigareta?" Davao sam mu po nekoliko komada, ali uz napomenu da više nema. Ipak, kada bi mu opet dodijala duvanska glad, davao sam mu preostale cigarete — sve do Lučkih koliba. Posle okršaja na Borovnu, koje su mnogi od nas prozvali "krvavo Borovno", prešli smo Sutjesku kod Suhe i nekom kozjom stazom probili se u rejon sela Krekova i na Milinklade. Prilikom toga penjanja, negde pod Treskavicom, ispod nekog kamenjara naišli smo na gomile ljudskih leševa i pobijenih konja među oborenim bukovim stablima. Preko dana je to mesto bilo pod stalnim udarima avijacije i artiljerije — jer je tuda vodila jedina slobodna staza iz doline Sutjeske ka Zelengori i slobodi. Naš bataljon je tuda prošao baš u sam suton i, za sreću, nismo imali gubitaka. Zatim smo u toku noći, koja je bila izuzetno mračna, nastavili pokret, prešli rečicu Hrčavku i ujutru pored nje napravili zastanak, jer je tu bilo obilje koprive, koja je sve prekrila pored rečice. Sa konjetinom smo skuvali ručak. Iako poele one kuvane zobi nismo ništa okusili, čaj nam je bio dosta bljutav. Oko 11 časova počelo je naporno penjanje ka Lučkim kolibama. Snaga nas je izdavala. Noge su klecale, ali su se ipak pomicale napred. Pred noć smo izbili na visoravan. Bilo je vedro vreme, pa se spustila rosa s prohladnom sumaglicom, kroz koju se ipak mogla nazreti neprijateljeva logorska vatra. Kud god se okreneš — svuda vatre. Nemci su se grejali oko njih. I slavili "uništenje" naših snaga. A treba priznati, situacija je bila zaista krajnje kritična. Moral nije popuštao, mada je svaki od nas bio svestan da je stanje vrlo ozbiljno. Neki drugovi pričaju kako su oficiri iz engleske vojne misije predlagali drugu Titu da se predamo, budući da je situacija bezizlazna, a da ih je on uputio do proletera, pa kako oni odluče. Kada smo se te večeri našli pred odlučujućom preprekom, uoči bitke od koje je zavisio konačan ishod celokupne operacije, naređeno nam je da pokoljemo nekoliko konja i da pripremimo dovoljno mesa za dva-tri dana. Nije se spavalo čitavu noć. Neki borci su bili zauzeti spremanjem mesa, drugi su izviđali neprijateljeve položaje, sanitet je vršio pripremu lakših ranjenika, a komandiri su pravili planove za eutrašnji okršaj. Čim je svanulo, krenuli smo preko gole visoravni na položaj prema Orlovcu. Neprijateljev avion koji je u svitanje pošao u izviđanje spazio je našu kolonu i obasuo je mitraljeskim rafalima i pregrštima ručnih bombi. Srećom, samo jedan drug je bio ranjen. Kada smo odgovorili vatrom iz pušaka i puškomitraljeza, avion se udaljio, a mi nastavili pokret. Bilo je to 9. juna. Niemo bili daleko odmakli, kada smo stupili u borbu koja nije prestajala do kasno uveče. Na tim padinama Orlovca trebalo je izdržati do pada mraka po svaku cenu, kako bi se noć iskoristila za probijanje. U borbi koju je naš bataljon vodio na tim položajima, i to na vrlo bliskom odstojanju, imali smo prilično ranjenih drugova i drugarica. Toga dana, svaki od nas više je voleo da pogine nego da bude ranjen. Bolničarka Ljubica Marković je prilikom izvlačenja teško ranjenog druga bila i sama ranjena. Na položaju je bila ostala puška tog ranjenika. Ljubica se vratila po nju. Bilo je sramota ostaviti pušku: neprijatelju bi to bio dokaz da smo se počeli demoralisati. Nemci su opazili smelu bolničarku i zasuli je vatrom. Pogođena s nekoliko metaka ona je pala na zemlju pretvarajući se da je mrtva. Nemci su, za svaki slučaj, pucali još nekoliko puta u nju, pa su je — videći da se ne miče — ostavili na miru. Teško ranjena Ljubica je ostala na livadi od 14 do 20 časova. Kada se smračilo, ona se provukla kroz neprijateljeve položaje i, noseći ostavljenu pušku ranjenika, dopuzala u štab bataljona, koji nije ni bio mnogo udaljen od toga mesta. Bila je sva u krvi, a na sebi je imala više od deset rana! Svi smo se čudili kako je izdržala tolike rane i bolove. Toga dana, pored ostalih, bila je ranjena i drugarica Zuhra, bolničarka 3. čete, zatim drugovi: Dušan Marković, Dušan Ivanković, Miloš Marković, Klemo Puharić, Desa Lukić, Đuro Gajić, Ibrahim Popović, zatim, Gligorijević, Vehid, Ranko i još neki kojima sam zaboravio i imena i prezimena. Kada je pao mrak, brzo smo se okupili, zakopali teška oruđa, kako nam je bilo naređeno, i oko 21 čas krenuli niz neku strminu i neprohodnu provaliju. Nekoliko konja, koje smo još vukli za sobom, rasteretili smo samara i tovara, u težnji da ih provučemo vrletnom stazom. Bili smo primorani da ih ostavimo jer nisu mogli proći. Videći kako ih napuštamo, konji su kopitama kopali zemlju, vrištali — kao da su nas na svom "jeziku" preklinjali da ih ne ostavljamo. Spuštali smo se najtežom stazom koju smo ikada imali da savladamo u našem ratu. Muvali smo se tamo i ovamo, od drveta do drveta ili neke stene. Više puzeći nego koračajući odmicali smo napred. Nama se činilo da smo bili poodmakli. U stvari, kada je svanulo, utvrdili smo da nismo prošli više od četiri kilometra. Zanimljivo je da se, u svitanje, u tom presudnom trenutku čitava brigada našla zajedno u nekoj uvalici između ogromnih bukovih i jelović stabala. Nad nama je bio Balinovac. Još jedan obruč neprijatelja. Lepo se videla nemačka vojska na kosama. Nisu nas gađali — ko zna zašto: ili nas nisu bili otkrili zbog guste šume, ili pak zbog uverenja da će nas sve žive pohvatati. U to se pronese vest da su negdje u našoj blizini drugovi Tito, Marko, Moša i drugi. I dok su borci buljili u pravcu Balinovca, drug Danilo Lekić Španac oštro komandova: — Drugovi, za mnom! I čitava brigada se poput lavine sruči na neprijatelja. U tom zanosnom jurišu Nemci su bili gotovo zbrisani. Njihovi ostaci pobegoše ka Miljevini. Naš je bataljon i u ovoj borbi izgubio nekoliko boraca. Poginuli su Božo Jelić, Grujo Grujić, Tihomir Višnjevac i Mihić. Ranjeni su Zvonko Mihić, Jovo Tešan i Darko Despot. Kod Miljevine nas je očekivao još jedan obruč. A onda još jedan — na reci Prači. Probivši se kod Miljevine, naše jedinice su izašle iz toga pakla, koji je trajao trideset dana i trideset noći, i izbile na široku prostoriju istočne Bosne, toliko prostranu da smo bili kadri da gotovo bez predaha iz neprijateljeve ofanzive pređemo u našu protivofanzivu. Sada smo utolili i glad, koja nas je mesec dana morila. Došli smo do ovsenog hleba, do mleka i stoke. A tada su nastale i nove teškoće za borce i za sanitet. Nastale su komplikacije zbog uzimanja velikih količina hrane. Organizam se nije mogao prekonoć navići na redovnu, obilniju i jaču hranu. Ali svikli smo ubrzo. U oslobođenim mestima Han-Pijesku, Vlasenici, Drinjači i Zvorniku zaplenili smo veće količine namirnica, što je bilo dovoljno i za nas i za ranjenike. Na gladovanje u velikoj bici na Sutjesci se gotvo i zaboravilo. Pero BOGUNOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument