| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
U tihoj Ulici Majke Anđelije, u staroj, dotrajaloj i maloj porodičnoj zgradi koja nosi broj 14 zatekli smo smežuranu staricu — majku Jelenu Todorović. Ona nam se prijateljski i od srca osmehnula, iznenađena našom neočekivanom i nenagoveštenom posetom. To je bio moj prvi susret sa njom. Razgovor je počela spontano, ganuta našom pažnjom: — Sve je počelo neočekivano, iznenada. Aprilski rat je našu porodicu zatekao na drugom kraju Beograda, na Čukarici. Posle nekoliko prvih naleta štuka shvatili smo da je rat zahvatio i našu zemlju. Moj Milan mi reče da odmah pripremim najnužnije stvari i nešto hrane i da bežimo van grada s decom. I on je sam u toj napetoj situaciji učinio sve što je mogao, tako da smo se za svega nekoliko minuta spremili i pošli ka Železniku. Uskoro smo sa decom bili van opasnosti. Za nama je ostao naš voljeni Beograd u dimu i plamenu. Goreo je rodni grad. Tužno smo ga posmatrali sve do večeri... Ta nedelja bila mi je možda isto toliko tužna kao i ona kada sam konačno saznala da više nema nikog od mojih najmilijih. Ostali ste mi samo vi, deco moja... — A onda su Nemci — nastavila je tihim glasom stara Jelena — marširali našim Beogradom. Milan mi je već prvog dana rekao da što pre idemo iz grada. Tako smo u maju, ili možda početkom juna, otišli u Jošaničku Banju, a odatle svi u partizane — u odred "Todor Milićević". Iz Beograda smo morali pobeći, jer su Milan i najstariji sin Nikola bili kompromitovani kao komunisti... Više kreveta, poređane jedna uz drugu, okačene su na belom zidu četiri spomenice Saveza boraca, četiri Todorovića. Prva spomenica... otac Milan, zidarski radnik i član KPJ, koga su nemački okupatori streljali na Banjici marta 1943. posle provale partijske organizacije u Vrnjačkoj Banji. Otac koji se po povlačenju svojih sinova za Bosnu nije predao, već nastavio borbu... U Vrnjačkoj Banji, gde ga niko nije poznavao, uhvatio je vezu s partijskom organizacijom i aktivno radio cele 1942. godine, sve do izdaje provokatora Specijalne policije. Onda su došli: zatvor u Kraljevu, Glavnjača u Beogradu i streljanje na Banjici... Do spomenice oca stoji spomenica najmlađeg sina, Steve, rođenog 1924. godine. Kao borac 1. čete Kraljevačkog bataljona teško je ranjen u prvoj borbi brigade na Gaočićima, 23. decembra 1941. Kolika je bila snaga te mladosti koja je odolela teškim ranama talijanskog mitraljeza što je tog snežnog jutra na domaku seoske škole probio njegovo rame i razmrskao mu kosti! Steva se nije dao, nije klonuo. Dok su ga bolničarke previjale, govorio nam je: "Ništa mi nije, verujte!" Molio nas je da mu posle akcije damo jedan zaplenjeni talijanski pištolj, kako bi mu se našao... Tu smo mu želju za nepun čas ispunili. U smiraj decembarskog dana, dok smo ga na improvizovanim nosilima, probijajući se uskom prtinom, nosili ka Rudom, beogradski skojevac Steva Todorović uporno je pokušavao da nas ubedi da će za nedelju-dve biti sa nama ponovo u stroju. Ali rane su bile teže nego što se mislilo. Bili smo primorani da ga prebacimo u duboku pozadinu preko Romanije, čak do Šekovića, gde je zauvek ostao. Mnogo puta sam se u ratu interesovao i raspitivao šta je sa Stevom, učenikom šestog razreda beogradske gimnazije i članom Skoja; da li je živ i u kojoj se jedinici nalazi. Negde posle pete ofanzive konačno sam saznao za strašnu sudbinu njegove mladosti: četničke bande su upale sredinom marta 1942. u Šekoviće i pobile sve naše ranjene i bolesne drugove ... Treća spomenica... dve
godine stariji Stevin brat — Aleksandar-Aca, metalski radnik, drejer. Pao je,
takođe kao borac 2. čete Kraljevačkog bataljona, 11. juna 1942. godine, na
Gatu u Hercegovini. Bio je sušta suprotnost svom mlađem bratu. Tih, miran, uvučen u sebe. Sa vrlo malo reči umeo je da prikaže tavorenje svoje porodice i svoje mučno probijanje kroz život. Mada je bio poznati sportista, igrao je fudbal u prvom timu beogradskog Baska, nikada nije govorio o tome, pribojavajući se da ga neko ne bi smatrao neskromnim. Uvek je bez prigovora izvršavao naređenja, ne žaleći se na umor, san, glad. Sećam se dobro da je još od Nove Varoši vukao na svojim ramenima puškomitraljez, zbrojovku sve do onog sunčanog 11. juna kada je poginuo. Tog dana borba sa Talijanima i domaćim izdajnicima istrgla je iz naših redova desetinu divnih drugova. I onda kada smo uspeli da odbijemo neprijatelja, jedno zrno je pogodilo metalskog radnika Acu Todorovića. Sve što smo mogli u toj teškoj situaciji da učinimo bilo je to što smo njegovo telo, izlažući se i sami smrtnoj opasnosti, uspeli da prebacimo i sahranimo, uz poslednju počast, uoči pokreta ... Četvrta spomenica ... najstariji brat Nikola-Nidža, apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu, rođen 1916. godine. Uoči formiranja 1. proleterske i on je bio u našoj 2. četi. Kasnije je otišao na pozadinski rad u Sandžak. Nismo se sretali sve do pete ofanzive. A tada je i on pao — prilikom proboja na Sutjeeci, kao član politodjela 3. sandžačke brigade. Završio je svoj život u hladnim talasima legendarne reke. Neposredno pred njegovu pogibiju sreli smo se na planinskom masivu Vučeva. Bila je prva nedelja juna 1943. godine, a u škrapama i u uvalama oko nas još su ležale gomile snega. Srdačan stisak ruku i poljubac bili su izraz obostrane radosti zbog eusreta. Ni tada nije znao šta se desilo s njegovim najmlađim bratom, Stevom. Govorio mi je da se raspitivao kod drugova iz b. istočnobosanske brigade i da ima izgleda da je živ . .. Savetovao mi je, kao politički radnik, a uz to stariji i iskueniji, da se pazim, kako bi se što više nas iz Srbije vratilo u rodni kraj. Znao je da će ova ofanziva biti najteža... Rastali smo se više nego prijateljski, ne sluteći da će za nedelju dana i on, poslednji od braće Todorovića, ostaviti kosti na bojuštima revolucije ... Gledao sam netremice u četiri spomenice na čistom belom zidu skromno nameštene sobe. Gledao sam ih misleći da se sa nama u sobi nalaze i oni, osećajući njihovo prisustvo svim bićem. Oni su odista bili tu, naši bliski i dragi drugovi . " Nismo ni opazili da sumrak obavija grad i da je vreme da idemo. Stisak ruku, nekoliko suza u očima i tople reči majke Jelene: — Deco, dođite mi ponova i što pre, jer kad vas vidim, osetim se ponosnom i srećnom, kao da su mi živi moji sinovi. Milan BELOJEVIĆ MAČAK
|