HLJEB I ČAST   Borovno smo dvaput osvajali. Kad smo ga prvi put uzeli, morali smo se predveče povući, jer nijesmo uspjeli da odbijemo protivnapad. Moja četa je bila smijenjena i mi smo pošli na odmor. Kako je kiša padala čitav dan, bili smo mokri do kože. Dok smo išli prema šumi, na svakom koraku čulo se kako voda štrca iz poderotina naše obuće. Pošli smo nekoliko stotina metara po putu koji kroz gusto nabivenu šumu vodi prema Dragoš-sedlu, a onda smo, kod prvog potoka, skrenuli s puta i zaustavili se da noćimo. Iako je još bio dan, ovdje je vladao mrak, jer slaba dnevna svtjetlost nije imala snage da se probije kroz gusti splet grana visokih različitih bukava. Čini mi se da mi nijesmo voljeli bukve. Ne samo ove koje su nama, pokislrš, ozeblim i gladnim, ovdje, u ovoj kao vučje vilice vrletnoj dolini Sutjeske, zamjenjivale dom, nego inače — nismo voljeli bukve. Obično je bilo tako da tamo gdje one rastu nema ni hljeba, ni kuće. A nama je ovo bio drugi dan bez ikakvog obroka. Šuma je bila puna oborenih sasušenih stabala. Naložili smo velike vatre i tako, sjedeći uz njih, sušili onu stranu okrenutu vatri, dok bismo drugu zaklanjali od kiše šatorskim krilom ili nečim drugim. Mada se obroku nismo nadali, on je ipak stigao. Kilogram ječmenog brašna skuvan u dvadeset pet litara vode, za nas je značio gozbu. Pola vojničke porcije mlakog, skoro prozirnog skroba moglo se popiti i na dušak, ali to nije niko učinio. Svako se starao da što sporije srče. Oni koji to nisu mogli primicali su porcije vatri čekajući da skrob usključa, a onda su polako, kao da skidaju kajmak, pomalo zahvatali po površini i skoro pobožno srkali. Iz nekog nabora sa kabanice kojom sam se bio pokrio preko glave u jedan mah bučno poteče debeli mlaz vode pravo u moju porciju i ona se napuni vodom, koja se, izmiješana sa ostatkom skroba, bjeličasto zamuti. Posle večere pripremali smo ležaje. Najprije smo nalomili po naramak bukovih grana koje smo osušili na plamenu, a onda ih pažljivo poslagali oko vatre na mokru zemlju praveći sebi postelje. I na takvim ležajima predavali smo se snu i budnim stražarima. Kiša je po nama lila svu noć, a mi se nismo budili, već smo nepomično ležali kao da smo krpe koje su, otežale od vode, podadale s visokih grana pored slučajnih vatara. Rano ujutru krećemo u napad ostavljajući za sobom ugašene vatre. Bukova stabla sa kojih smo skinuli koru da bismo ostrugali i pojeli sladunjavu mezgru gledaju na nas u ovom vlažnom mraku kao aveti. Napad izvodimo kao i prethodnog jutra. Moja četa ide desno i zalazi u šumu kroz koju se, zbog gustog šiblja, jedva probijamo. Kao da plivamo: razgrćemo kvrgavo šiblje koje nas nemilosrdno grebe po rukama i licu praveći rane. Najvažnije je sačuvati oči i imati ukočenu pušku. Iz oblaka što se dolinom Sutjeske vuku kao opuštena i prljava kravlja vimena kiša ne prestaje da pada, i mi dvostruko kisnemo, jer voda koja se skuplja na lišću pada po nama i svi smo podjednako mokri. Od toga kao da je i boja naših, inače različnih uniformi, koje su toliko zasićene vodom da je više ne mogu upijati, jednaka. Iako ovakvo kretanje stvara jak šum, kao i prvi put, Njemci nas, izgleda, ne čuju, pa smo se i sada privukli na tridesetak metara od rovova i iznenada ih zasuli bombama i vatrom iz mitraljeza i pušaka. Di bismo se dokopali njemačkih položaja, prvo moramo preći put, koji je, u stvari, više vododerina. Juče je na njemu ostalo nekoliko Njemaca. Prebacujući se preko puta vidjeli smo ih kako leže na istom mjestu. Lica i ruke bijele im se kao hartija. U naborima bluza i čakšira miruju lokvice vode. Miruje voda i u šljemovima. Ispred svih nas Spaso pravi dva-tri dugačka skoka i već je pred grudobranom prvog rova. Na grudobranu i oko rovova leži razbacano kamenje, o koje udaraju meci i odskaču s prodornim zujanjem. Srdito preleću granate iznad naših glava i protutnje e takvom urnebesnom hukom da se čudiš kako trava ne polegne po zemlji za njihovim tragom. Čitava četa je već pred rovovima. Oni su napušteni, ali mi ne uekačemo u njih, jer su do pola napunjeni vodom. Njemci su se samo povukli iza rovova i zastali odmah iza grebena. Napustili su i mitraljeze, koji glupo i bespomoćno čuče na svojim postoljima i čekaju da ih uzmemo. Njemci pokušavaju da se vrate na položaje koje su izgubili. S vremena na vrijeme ivica grebena naklobuča se sivim šljemovima koji brzo nestaju. Spaso pokušava da ustane, malo se pridigne na laktovima s glavom jako zabačenom unazad, a onda opet naglo pada. Ranjen je. Pritrčavam mu. On glavom udara o zemlju i ja mu polako postavljam pod nju dlan. Hoću da vidim gdje je ranjen. Pitam ga, ali mi on ništa ne odgovara. Široko otvara usta i jako srče vazduh koji nikako ne dolazi. Čini mi se da mu to odjeća smeta da diše. Skidam sa njega opasač, raskopčavam mu šinjel i bluzu, ali vazduha nema. On više ne pokreće glavu. Jedan tanak mlaz krvi iz desnog ugla ustiju polako, preko lica, ispod desnog uha, silazi niz vrat i nestaje ispod košulje. Oči je široko otvorio i ne miče pogled s mene. Čitavo njegovo lice sakrilo se iza velikih beonjača. Moj drug umire. Naslonio sam lice na njegovo. Učinilo mi se da su mu obrazi hladni kao grumen snijega. Odjednom čuh kako mi glasno reče: — Imam komad hljeba u džepu. Uzmi ga da se ne obrukam. Čuo sam nečiji glas kako pita ko je uzeo lopatu. Jedan drug i bolničarka pažljivo su vadili stvari iz Spasovih džepova. Po prljavoj vodi u rovu plovio je komad hljeba. Radomir VUJOŠEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument