KIŠA I KOSTI   Koračanje neprekidno; svako se vuče za nečim. Smanjio se korak i vojnici, umotani u šatorska krila, nakazice — nose nosila. Psuju kišu, svoje vratove i ramena. Sebi u bradu. Po ljudima topti — udara veliki doboš. Ih, razapeli kožu . . . Ranjenik se stegao u nosilu, tanjir vode leži na stomaku; težak je, procurela voda do suvih mošnica. Odavno je kiša u kapcima, u veđama — napunila je uši. U telu: mozak topao; glava je kost šlemasta — ne da kiši na uđe. Noć, pogana, gutala i progutala ljudi, kamen, svaku granu i drvo u šumi. U crnoj si utrobi: sve što pipneš hladno, ljigavo. Koračanje, dokle će da traje? Diši, zini ako smeš; gutaš vodu, kišnicu — smrdi na zelenje, oprala je svaki šumski vrh. Znoj ljudski oseća se svuda; kiša nikako da ga spere. Idi, i pravi korake; za ovu noć, samo to; blata su u planini tvrda;led gaziš, svuda je ubojito gde padneš. Idemo li dobro? A kuda, kuda? Napred. Đavola, povlačimo se, idemo nazad. Tačno, ali gde, kuda? Volim da znam. Ovako sam životinja. Komandir zna. Ide li onaj Dunja? Ide i pada; stalno treska; siroma, ima ovčije opanke. Neka pada. Trista mu bogorodica, ne ume da stane. Neće i ne treba. Gazi, kišo. Gazi. U inat gazi, da vidim šta možeš ... Prokisle šume, i ljudi; svaka se kost ohladila i kutnjak osetio kišu; pada u vrat, puni babinu rupu i zalazi poganica do pupka. Ljulja se kolona, pužasto se provlači šumom. Osam nosila; nosi ih četa 1. proleterske. Na njenom je kraju Dunja, čuvar ranjenika. Za ranjenike je dobio torbicu brašna i uvek ponavljanu reč "snađi se". Snađi se: list zelen, bljutav; kora gorka, kupina nema, voćka u planini ne raste. Kiša ubila šumu i sve je odavno u jazbini, duplji; sova, što se ne javi; ptico, gde si; niko ne druguje s kolonom. Gde je kuća? Idi, majko moja, nema kraja. Na zaravni. Čistina; uvek su kuće u zavetrini. Pod obalom. Na tvom nosu. U glavi je kuća. Pored šume. I to se zna. Sve se zna. Pazi gde gaziš. Kolona zastane; smenjuju se nosači, kiša neprekidno curi, i smradež vode podvukao se svuda. Kiša će svaku poru da rastvori: na čelu, obrazu i temenu; ući će u krv, napraviće vodene ljude. Dunja korakne, padne; raščeprljen u blatu — prignječeni rak; bradu i kolena povlači po zemlji; i za trenutak ostaje umiren, kiša ga zaliva, glava izraste u velik, mokar cvet; onda razvlači usta puna blata; pljuje komadiće zemlje (dobro je, nisu žuti). Ranjenik stenje, bol niko ne čuje, odnosi ga kiša i nabija u zemlju. (Muče nas, nose ... u kiši nokti rastu ... reke otiču . . . đavolski nokti grebu me po cevanici ...) Govori nešto. Seća se. Čega? ... Zašto si rođen? Moram da gazim, to znam. Ne blebeći. Kišo, padaj, da vidim dokle ćeš. Blesuša. Može sve. Ništa ne može. Vojnici stenju, pucaju grbine zajedno s psovkom; ipak, sve je šljapat; kiša ulazi u nozdrve, u usta; kiša može i da udavi... (... drugarstvo, kome ga dokazujemo; bukvama, kiši. .. kome to treba... cap: svi mrtvi, odjednom; nosili bi ste leševe; svako nosi svoj leš; glavo, pogano misliš, izgleda tačno; stan'te blesavi drugari. . .) I ovaj priča. Ne, sanja; u snu se govori. Sanja ono čega nema. Čitave noge. Grgolji, emeje se. Možda je ropac. Ne, opet priča; kuca srce. Dunja potrčava, skraćuje odetojanje od kolone. Od padanja boli ga stomak i prepona. Nisam se strunio; nisam; a moja se osmorka promenila; svako je u tuđem liku; nosi za vas Dunja torbicu brašna, da vas promenim; jedva sam iskamčio od intendanta; napraviću kačamak, projino brašno... Bre, stani, kišo, kud si zapucala... Okliznuo se niz strminu i nikako da se uhvati za žilu, busen; nemoćan sulja se, dobija sve veći zamajac; glavom lupi o deblo, nemoćno veruje da klizi niz mokre kože. Kiša davi i trezni; pipa torbu, sva je nekako narasla; na kiši sve raste, pa i brašno, zašto da ne; u torbi je testo, greje ga Dunja — postaće hleb; nadulo se i napilo; zemlja je veliki pisak, kud se sve kiša ne protinje... Smrde šume, gaževine lanjske, i list, i sva trulež šumska; skuvano konjsko meso, kiselkaste slačice uvukle se u ozon i svuda svetluca panj — šumska kost; da se prekrstiš ... Vetre, rasteraj oblačinu ... Dunja ustaje, hoće korak, opet se oklizne i padne. Pun džak psovki u nebo da pošalje. Dunja puže, šakama grebe po zemlji, kolenima se ispomaže. Torba se probušila i testo curi niz nogavicu, u blato; kiša sve opere, samo na peševima ostane trag kao da se tu muški život sasušio. Ide li onaj matori slepac Dunja? Pa, majku mu, ne nosi, zašto zaostaje? Sigurno je opet pao. Tu sam, tu sam. Vršio sam nuždu. Dobro je što imaš iz sebe da izbaciš. Bolničar i komordžija uvek rezervicu imaju. Život je piramida, drugari; ka vrhu pužemo svi. Malo je tamo mesta. U podnožju je mnogo šire. Mravi, mravi ... Polazak. Napred. Komandir je ispred kolone; stići do kuće najbližim putem. Kiša šušti, gubar jede šumu, sve je sito, niko više ne prima vodu; ni drvo, ni zemlja, ni glista; rupe su sve pune i vode klize/ otiču; grane su oluci, sprovode kišu u mrak, u ponore, tamo su prljavi kovitlaci vode. Zašto levo? Izlazimo na čistinu. Diži motku, spuštamo se. Gore-dole. Ranjenik zabacio glavu; jabučica postala smrznuta bela koštica; u otegnutom telu sve je nepokretno. Pogodio ga metak u vilicu, razvalio je i raščupao jezik; tražio je ogledalce mimikom, rukama svojim — ali ga niko nije razumeo; tako su sakrili lice od njega. (... kiša, glatki mišići; voda je glatka; iz stomaka raste drvo; boli pupak, kiša iskopala stomak; list, zderana žablja leđa; kiša, u kamenu nastale rane... ... gde smo, u papratovim šumama; vratili se na ranupočetak; ... ume li neko da misli ... ... ogledalo, nema ga niko u koloni; o da je ogledalo). Provlači se kolona i kao da gaze po vrelom mesu; beže noge — beže nosila; drži i pljuj jed, creva svoja; ipak, ide se, šljapat koraka kiša ne zatrpava. Komandir: suviše se ide nizbrdo; sutra, na položaju, neko će se opet popeti u nosila; druge odluke nema: idem da nosim. Stenje Dunja, pravi korak, ovčiji opanak gladak, stalno ga vraća unazad; čudi se što torbu ne oseća, veruje da se rame naviklo na teret. A testo curka po peševima — puževi golaći, svoje tragove zamrsili. Daleko smo negde, u tuđini; zemljo moja, zar si takva? ... Sve ih je ostavilo, samo je kiša prisutna. Bije lice, usne — plave natekline; (ko veruje da noć može nestati*; po danu, kiša je lakša. Raspašće se kolona, otići će pod lanjski list. Svi govore: komandir nosi; opet su skupljeni i zgrčeni, veruju da će stići; uvek je vojniku malo potrebno. Da se stane. Ko naređuje? Ja. Ko si ti? Nosač broj tri. Poznajem ovo drvo. Pre jednog časa, ovde sam pao i iscepao šinjel. Vrtimo se u krug. Sto mu bogova. Isusa ti. Beži, tu si pao. Muko... U krugu cilja nema. Tako je, gde staneš, stigao si. Šta da radimo? Sunce, gde si? Čekamo zoru. Mnogo ćemo da porastemo na kiši. Viši od šume; podigneš ruku, pipneš nebo. Prstom probušiš oblak. Stani, ovde si iscepao šinjel. Pipaj, poznaješ drvo. Sasvim sigurno, našao sam komad šinjela. Trista bogorodica, sunce prokleto, skrenuli smo levo, Ovuda moramo. Pa da, ispustili smo izohipsu. Cvrc. Hajde, ne pričaj. Ovuda, za mnom. Kiša šljaputa, kiša i dalje jede šumu; ljudi slinave, hiljadu puta umiveni. Nema peska, progutao bi svaku kap; pesak je bog za kišu. Ovako, i odela ne služe ničemu; da zbace sa sebe sve, i goli, beli da krenu kroz šumu; ranjenici ječe i jato ćuraka stalno nad glavama; izbeleće voda, sve, naduće trbuhe i lica, oči će da procure. Idi — koračanje i koračanje; nosilo da se malo gurne, da se jednom stigne. Jesu li živi? Dišu. Kuca, kuca. Svi su živi. Svi. Odlično; i mi smo živi. Pa gde je ta kuća? Gore, gore. Ko to zna! Gazi. Motke su teške, hrapave, pocepale šinjel, iskidale ramenjaču i pale na kožu i kost. Mogao si da budeš i ti u ljuljašci. Znam, sve znam: nosim sebe. E, ljuljaške, kuršumi nas penju u vas. Pada li kiša? Pa čuješ, Navikao sam se. A onaj Dunja. Nosi torbu brašna. Nahraniće sve i svakoga. Dunja, slinavko. Gde je ta kuća? Da se opet ne vrtimo? Svraka mozak popila. Kiša je sve popila. Dunja žmirka, doći do kraja i zapaliti vatru; veliku vatru, cele bukve da navaljamo; i, kišo, onda padaj; i tebe da zeznemo; vatru, sunce skinemo na zemlju; pa onda dremaj, spavaj u dimu, odmaraj kokala. Jedva korača, eav se raspravio, mlitav; kiša ga obnevidela; veruje, lakše bi gazio da skine opanak. Odavno već ne čuje kolonu; u nedoumici se zablenuo u mrak; nije zalutao, u to ne sme da veruje; potrči, kiša je jača, bukve se razmakle. 1Sraj, da poljubi čistinu; tu kuća mora da postoji; pipa, trava je četkasta; pođe levo — nema drveća; onda desno — nema drveća, I dalje, spazi usek vatre; žuri, pod nogama žmiga trava; bliže, trlja oči: otvorili vrata i plamen suklja; prvi put ove noći vidi koso padanje vode iz neba. — Stoj, ko ide? — Ja ... ja ... — Matori slepac?! — Najzad kuća; gde su? — Unutra, spavaju — stražar se slobodno raskorači, zapišavao je kišu. U zemljanom predsoblju para i dim obnevidoše Dunju; kada se privikao; ljudi smlaćeno leže svuda, podavio ih umor; pod njima otiču barice; sa greda vise komadi odeće, ćebad, šatorska krila, — isparava se, plameni kolutaju i kiklopske senke rastu po drvenim zidovima kuće; otvara mala vrata i ulazi u sobu; sa poda valja se smrad ranjenika. — Sedi i zatvori vrata; ti si onaj što ostaje? — reče komandir. — Ja, Dunja. — Mnogo si zaostao, čitav sat. — Ne vidim te — prostenja Dunja. Vlažan i mokar, pipao se; mutilo mu se po glavi, hteo je sebe da ištipa, živu prisutnost svoju da dokaže; u butinama drhtavica, umor je sekao noge. — A ima li nekoga ovde? — Obilazili smo okolo i zvali; nema nikoga. Došli smo sa jugozapadne strane, preko sedla; kuća je u strani, kao što smo pretpostavljali; ispred nas livade, Gojkova kosa. — Tamo idete? — Da, preko kose! četa mora da se odmori; ova noć nas je upropastila; tri ovce da zakoljem pa nešto da popravim. — Ko da ih nađe! — očajno reče Dunja, pipao se po torbici; suviše mekana, laka. — Šta je, lezi i spavaj; ti kao da si se upišao. — Ma nije — na torbici je pronašao balavu rupu; tvrdo je saznavao: sve je iscurelo. — Rano odlazimo — komandir je zevao. — A moja veza? — Štab bolnice, nije se istopio na kiši. Hajde, idi slavaj; mnogo gnjaviš. Dunja iziđe iz eobe, privlačio ga veliki plamen iz ognjišta; ugura se među ljude i panjeve. Probudio se između nagorelog panja i neke crne oblovine; budan, utvrdi da leži pored velike karlice; jezikom opipa usnu; šakama trlja lice, skida krupne ljuske pepela; ukočen i memljiv, priseća se da bi trebalo najzad videti šta je u torbici ostalo; naglo otvori jedno oko — pa drugo; kao da time menja sebe, svoju sudbinu; nad glavom veriga, crna kost; okolo: prazno, četa je već otišla, i on je sam, jedini koji može da ide; mora da ustane, nečim ranjenike da zalaže. Okrenuo se prema vratima; šaka sunca ležala je na pragu; izišao je iz mraka preko greda, ugašene vatre i razbacanih panjeva. Stajao je u vratima i gledao plavilo neba; širio ruke do dovratka i ostajao razapet u glavnom otvoru kuće; sunce je pljuskalo po licu i guši; raskopčavao je koporan, čakšire, zadizao košulju; neka sunce tresne u stomak i mošnicu; okretao je i crne laktove prema zvezdi koju Srbi najviše psuju. Peci; stvrdni sve oko sebe. Kezio je zube prljave i još jake, neka ih sunce izgrize; zinuo je, zevao; žvalavio je od sreće. Ispred kuće žuteo se od vlage drvljenik. Trave se kostrešile prema nebu. A daleko, Gojkova kosa — zeleno prosuti jed; po livadama je opažao ljude, kratke kolone koje se penju. Onda je ogrejan obišao kuću; vratio se i pogledao u torbu; dobroćudno je verovao da će i tim ostacima testa nahraniti ranjenike; grebaće kašikom po torbi, i skuvaće tanak skrob; a onda ih ubeđivati da je kačamak; morao je najzad da uđe u sobu, kod ranjenika. Na vratima ga zadrža smrad. Šakom prevuče preko usne, onda naglo: Dobro jutro, zora svanula, trči trčuljak po kući vrsuljak. (ne valja, na to su navikli; dosadno, zijaju u tavanicu). Dobro ste spavali; mračno je, otvoriću prozor (ravnodušni, njih ne zanima prozor; pogledajte me, ni to). Svetlost nas čini veselijim. (brljam; prelazi na konkretno). Prvo saopštenje, slušajte! Vesti povoljne: naši napreduju, zarobljeno četrnaest Nemaca i dva teška bacača. Osvojena kota 906. Drugovi, vi ste ratnici, znate šta su "teški". (niko glavu da pokrene). Drugo: velika ruska ofanziva. (tako, dvojica se pokrenula; polako, čuću i vaš glas). Treće: uspostavljena veza sa saveznicima. Poznato je da su oficiri došli; video sam jednog od njih, dolazili do štaba bolnice, inspekcija, uniforma kaki boje. Najvažnije: šalju griz,pirinač, krompir sušeni, čokoladu. Računam da ću već sutra sve to dobiti. (tako, svi me sada gledaju; pomalo verujete; a šta da vam kažem). Bacaju meso, šunku; slaninu ne bi smeli da jedete; američki sir, žut; zavoje i lekove; neko će biti odmah operisan. (zaustavi se, dovoljno je). Četvrto: ovde ostajemo dugo; sigurno mesto. Iza kuće šuma, takvu niste videli... Ma znam da ste videli šume, ali kuća je sigurna od avijacije. To je bitno, rukovodstvo je znalo gde nas je poslalo. Danas uspostavljam vezu sa štabom bolnice. (dugo meljem ... napred, Dunja ...) Sati je sedam; po suncu cenim. Kiša... (tako, volim glas da čujem...) Ne pada, sunce pritislo zemlju... U glavi šušti, premor. Biće doručka, polako drugovi; prvo jedno unutrašnje saopštenje: rešio sam da vam promenim slamu. (opet ravnodušno; ne dam se, žilavko je Dunja). Novu ovsenu slamu; stog je iza kuće; nenačet, lepo zdenut — i posle kiše suv. Da vam bude meko, ovsena slama je zdrava ... za pluća ... A koga ima ovde? Mi smo tu; zar to nije dovoljno? Ispred nas naše jedinice. A ovde, napuštena kuća. Napušteni. (pazi, gadna reč; sad Dunja...). Našao sam veliki bakrač. Ispariću vas, to prvo da učinim; da vas oslobodim belih napasti i svrabeža. A goli? ... To je nezgodno. (ništa ne veruju; gnjavim). Onda samo slamu. Doneću mnogo slame. Ceo stog ću da prenesem. Dunja može sve. Upamtite, kakav dušek, ima da šušti. . . svila; od slame najveće gospođe prave šešire; kroz slamu piju lepa pića; od slame se pravi krov i ženske tašne. Biće meko, strpljenja. Puno slame; svaku kost da odmorite. Napraviću vam uzglavlje. Zašto da budete bez toga? Zašto? Pitam se: zašto? Skuvaj vodu. A, voda. Umiću vas; prvo hoću da vas umijem. Lepo, potpuno: uši, vrat, leđa; tako se radi u svakoj bolnici. Pa dobro, znam, kiša vas je sprala. Ali krmelj postoji; svake noći izraste. Šta sad kažete. Dunja je tu da vas sluša. Zapovedajte, drugovi. Dunja vas sluša; šta god hoćete. Prvo slamu ... (zaspali; umorio sam vas, spavajte...). Dunja izlazi i opet je na kamenom pragu kuće. Daleko vidi Gojkovu kosu u planinskim livadama, ponegde zelenu ravan seku oštri rubovi gole i žute zemlje — ostaci zimskih usova; u tim slivnicima trava nikada ne stiže da izraste, vojnici se vuku u gomilicama, korak po korak. Dunja osluškuje rafale, veruje da se niko ne približava. Onda trlja oči, da ga sunce nije zaslepilo; da ga želje nisu nekud odvukle, lik mu se promenio, ali glava nije; trava je zelena; nebo je plavo; na rukama deset prstiju. Nikako neće da veruje: kod drvljenika petao kljuca; pirgav, kobilica suviše isturena napred; petao se pomera, razmahuje krilima. Ti, otkuda; rođeni, imaš i kljun i batake; otkuda, đavole pernati. Rođo, kukuriku... Petao je oprezan, divalj — odmiče od drvljenika; stalno svojim kosim pogledima nepoverljivo odmerava Dunju. Dunja uzima pušku, legne, noge opruža prema ornjištu; pušku naslanja na prag — nišani; pevac se pomera, gubi se u livadi; mirišu mlada blata i raskvašeni drvljenik; Dunja povuče. Bogamu, zakočeno. Kija, polako otkoči pušku i petla smešta u gajku; prvo ulazi kresta, pa petlova glava; onda spušta još niže, belo meso gađa; petao je tu najširi, ispršen prema livadi, koso pogleda prema Dunji. I puška ne opali. Dunja zagleda, spustio se okidač; u kiši je sve prokislo; ponovo repetira, ubacuje jedini metak; pevac se više odmakao, ali je opet u gajci; povuče oroz, — puška ostaje mrtva; pevac razmahuje krilima snažno, hoće celu livadu pod sebe da pokupi. Bolnička posla, jedan metak, kao da je od zlata; i ja sam ratnik, pišaj, bože ... Baca pušku, uzima močugu i polako polazi prema petlu. Ali pevac je zverka, otcupka niz livadu. Dunja krije močugu iza leđa i, u travi senka: sapeti grbavac. Zamoren, vraća se prema kući. Priseća se velike karlice: pevče. uloviću te. Dugo saetavlja nađene uzice i liku; najzad upotrebi i svoj kaiš; tako dobija poduži konopac; uzima karlicu i postavlja je kod drvljenika; takvom je zamkom nekada lovio golubove i grlice; nestrpljiv je, odlazi kod ranjenika, mora veliku radost da saopšti. U sobi važan, nešto raskoračen: Hrana je uvek najvažnije, osobito za ranjena i bolesna čoveka. (misle da sam lud...). Na pomolu dobar ručak. Pronašao sam pevca. Petla, ura, drugovi! Ne verujete, znam da sumnjate. Prokletnik, neće da kukurikne. (Baš sam baksuz: sad me svi gledate...). Ne sanjam, na časnu reč; proverio sam sve, gde je stajao i kljucao. Gađao ga, ali proklete kiše, ne valja puška. I zato ću da ga ulovim, namestio sam karlicu umesto korita. Čekaću ga ceo dan. Namamiću tu glupavu pticu, strpjbiv sam. Živinska supa, spas. Petao zakukurika, čudno, promuklo; onda opet ponovi svoju pesmu. Pevče rođeni, šta sam rekao? Dunji verujte u sve što vam govori. I da ga ne ulovim, večeras stiže provijant iz bolnice. (ovo nisam morao, labav sam na jeziku). Dunja izlazi na prag: nigde petla. Odlazi iza kuće i kod stoga slame ugleda ženu. Naslonjena o stog i okrenuta prema suncu — drema; tako se i konj u zaprezi odmara. Priđe joj bliže, ona ne obrati pažnju na njega, samo je istezala glavu ka suncu. Žmurela je, sva u svom odmoru, bez marame i plava; kosu je savijala u bezbroj sitnih vitica, pa su sve zajedno pravile punđu; kasnije, kada se bolje zagledao, razlučio je: od nečešljanja, koea se sama upredala, a od ležanja na temenu stvorila se velika guka kose. — Ko si ti? — Ja, zna se — odgovori žena, ne remeteći svoj naslon u senu. — Kako to "zna se"? — Žena sam, valjda vidiš. — To vidim, a zašto žmuriš? — Ko gleda u sunce? — Ovo je tvoja kuća? — Moja. Dunja je čačkao uvo, onda se trljao po vratu; zašto se ne pomeri, nije se zalepila za slamu. — Ušli smo, od noćas tu stanujemo. — Ako. Gde si ti bila? Vikali smo. — Tu — oteže jednosloženicu koliko se god moglo; i onda se okrenu prema Dunji; plave, isprane oči, kao da stalno plače; pljuckala je u govoru, bez dva prednja zuba rupa na deenima, crveno-plava. Suva, koščata, nešto povijena preda se osećala se na zemlju, na klijanje krompira. — Imaš krompira. — Mom se oku ne da ništa sakriti — s visine kao ptica štakara pogleda u Dunju. (šta joj to znači ...) — Pitam: imaš li krompira? — Nemam. — Smrdiš na krompir — prodra se Dunja. — Čujem ja, ako. Stog je otpuštao vlagu; ovsena slama vonjala je na mokraću i truli kupus; sada primeti — žena je bosa, ogromne crne noge, prsti tvrdi, skamenjeni krompiri, — otpočivaju u travi. (kako ide; stupasto, potrči, i ne znaš kako; osloboditi je, smeškati, to prvo. ..). — A gde spavaš? — prijateljski upita Dunja. — Tamo. — Na drvetu? — Ispod, u trapu. — A zašto ne u kući? — Pa vi ste. — A juče? — Dolaze, dolaze. — Brašna? — Mom se oku ne da ništa sakriti. Klati suvom glavom; izvlači joj se šija, crna, tanka, kao u ptice; stalno podiže veđe i šakom briše uvek mokru usnu. — Jesi li majka? Opet vrti glavom, zagleda svoje noge, onda žmirka prema suncu. — Nikada nisi rađala? Tolika žena. — Jesam. — Sad si sama ... A deca? — Pomrla; nešto otišlo. — A muž? — Odveli ga. — Ko? — Muslimani. — Neko će da se vrati. — Čekam. Opet se nasloni na stog, izvuče jednu slamku, stavi je na jezik i poče kutnjacima da je grize; zagleda se daleko u modre lukove šume. — Imam bolesne ljude. — Ako. — Teški ranjenici; polomljene noge, grudi, nekome i ruke; glave su čitave — mozak. — Ako; ratujete. — Šta to govoriš. — Ničega nema. — Polako, možemo nešto da nađemo. Šta ti jedeš? — A ti? — Ovo je tvoj pevac? — Moj. — Pojela si kokoške — razdraženo reče Dunja. — Drugi, drugi su uzeli — piskavo odgovori žena, još uvek oslonjena na stog. — A pevca? — Pa šta, jedan pevac — jedan dan. — To hoću; jedan dan. Potreban mi je lep dan, samo jedan, dobro si rekla. — Pa posle? — Nema posle; posle ne postoji. — Kako da nema? — Postoji sutra: a to je ceo dan; nov, šta se sve može u jednom danu; napraviš čoveka. Imaš glavu, ruke čitave, noge. — To je ostalo. — Zaklaću pevca. Uzeću ga. — Nećeš moći. Žena je ostajala mirna, raširenih nogu na livadi, slabo oslonjena na ovsenu slamu. Sunce je peklo, počela je da se oseća borovina. — Lep dan. — Opet će kiše; uveče — reče žena. — Ipak ti jedeš — tiho reče Dunja. — Idem u šumu. — Tamo si sakrila kozu; znam, ti si bestidna žena. Širila je usne, opet se ukazivala rumeno-plava rupa; podizala je veđe, koža kod brade se skupljala: to je bio osmeh. — Ukleta. — Jesam. — A šta u šumi? — Korenje i gljive. — A gde su pečurke? — Oko panjeva; truleži ... — Sve je kod tebe neodređeno. — A — Kako si blesava, tebe će da ubiju. — Ako. Vetar je dolazio iz šume, povijao borovinu; nešto niže šuštale su bukve. — Ženo, pevca moram da uzmem. Da se torba nije probušila, prošla bi nekako; opet sumnjam. — Crna ti je duša. — Crna, garava od dima. Živina je za ranjenika lek. — Nema leka. — Ima: jedan dan, to hoću. Žena je ćutala; žvakala je vlat slame, uzela je drugu; Dunja je odsutno gledao u njene crne nožurde. — A izvor, gde je? — Levo, više kuće. Ostavio je ženu kod stoga sena; uzeo je bakrač, napunio ga vodom; s praga je pogledao u postavljenu karlicu: petla nije video. U sobi oseti jači smrad; nešto se raspada, dugo je postojalo u zemlji: korenje neko, cvekla; trula kost, smrde im usta, cela koža; odeća se potparila i svrabež zahvatio mršava tela; puštaju glasove čudne kao da se neke šiljaste trave cepaju. Umivanje, biće lakše; pa onda kuvani pevac; sve će biti; nemam sapunića, ali planinska voda osvežava; a što će sapun, koža je ionako posna; usnice ti ispucale, drugar, kao kora; ubiće Dunja zeca, na našem putu možemo i na to da naiđemo; zečji loj je najbolji za usnu, za kožu uopšte; to znaju udovice. Priznajem, reč mogu uvek da dam; jeste, i ti ćeš dobiti drvenu nogu. Rusi sve mogu, trčaćeš. Napolju je sunce; iza kuće veliki borovr1; umusio si se nešto . . . (Kako se čovek brzo hladi . . .). Dunja ga pokri, ostali nepomereno gledaju u tavanicu. Izlazi i zatiče ženu kod stoga, uvaljanu u slamu i dalje okrenutu prema suncu. — Da mi pomogneš, umro mi jedan. — Ako. — Šta govoriš? — Ako. — Ti si luda. Žena se odlepi od slame; išla je iza Dunje, pognute glave, zamišljena, kao da broji prste na bosim nogama. Na pragu žena kratko zakuka. — Moja kućo, joj. crna ja. Životije, za što smo pravili zgradu. Gde si, Životije, — naglo prestade, opet je čudno ozbiljna, u pasu previjena. Na vratima je zastala i propustila Dunju; u sobi se samo prekrstila. Dunja, još jedan pevnuo; pevamo brzo, ostalo nas še- storica. Izvukli su oba leša iz kuće; Dunja im glave prisloni uz stog; na voštena lica padoše prve muve. — Zavlače se u nos — reče Dunja. — Vrše svoj posao. — Šta kažeš? — Pretvara ga u zemlju. — Donesi motiku, rilj — šta imaš; moramo da kopamo. Dunja ode od stoga i odredi mesto na livadi za raku. Oko sunca stvorila se prozračna belina; i to je umanjilo pripeku. — Biće kiše — i žena spueti alatku, ostatak nekog rilja. — Ovim da kopam. Imaš li sekiru? — Nemam. Biće kiše. — Neće biti; lepo je. — Znam, doći će oblaci. Skupljaju se na Crnom vrhu. Kopaj. — Moram, a ti privlači kamenje... Gde ti je pevac? — Luta. Hoćeš zajedno da ih zakopaš? — Hoću. — Ako. A krst? — Stavićemo dva velika kamena; beleg; krst istruli, drvo je zemlja. A kamen uraste, ostane. Kada bi mogao da navaljam veliko kamenje. — Vetrovi i kiše donesu zemlju i trulež; prvo nikne boca i kamen ispuca. Opet ništa. Kako se ovaj zvao? — Dalmatinac, gledao je more. Vidiš, oni su dugački ljudi. — More, duboka voda? — Planina stane u more. — Ako. Zakopali su leševe ćutke. Dok je nameštao kamenje seljanka se nekud odvukla. Nešto kasnije pred kućom je viknuo: ženo, gde si? Bilo mu je krivo što joj ne zna ime. Onda se privukao karlici; petao je dolazio goluždrav i veseo, krilima je terao pred sobom livadu. Dunja leže pored drvljanika, pogleda u kosu: vojnici su teglili nosila. Ko je u ljuljašci? Nose, srećni da dođu ovde. I nošeni se nadaju. Pevac izroni iz trave; zastade, osluškivao je puCnjavu. Nad kosom se skupljali oblaci; Dunja poče da vabi petla. Zašto ne dolaziš; tako si se namestio da bi te i ćorav pogodio; učini korak, još jedan; ne boj ee, ne gutam perje. Hajde, rođeni, tako; opet si stao, šta si to pronašao? Dunja gnječi zemlju, pravi zemljano zrno kukuruza i baca ga pevcu; suviše je prebacio i petao prerano otkriva lažna zrna. Doći ćeš ti meni, veliki sam žilavko; mnogo se gordiš, kao da si debeo i od rase; šaka mesa, pirgavo, kuso; ubile te kiše; lenjivac, nisi se ni prosušio a bilo je sunca za toliko; bože, ružnijeg pevca nisam video. Nisi ni pevac, baksuze goluždravi, gde su ti koke; panjeve tabaš. Zaklaću te, na časnu reč, nećeš ni da pisneš; uporan sam ja: mazga iz rezerve... Ipak, život si: grumen vreline. Opet se kukoljiš, da mi je dobar metak; vala, pevče, moram da priznam, odavno nisam pucao. Kukurikni, nisi blesav kao tvoja gazdarica. Pripucalo, šta zemlja u sebe municije ne primi... Napraviću čorbu, raskuvaću te celog. Svakome po komad mesa, na šeet delova da te podelim; za sebe uzimam glavu i noge; oglodaću petlovske noge da bolje trčim. Pomeri se, nisi ti ništa; svraka si ti! Hajde, tako, još dva koraka; cupni, zlato, pa muškarac si; šta se plašiš, to je karlica, srao si po njoj; a nisi ružan, tvoje perce je pirgavo, graoran... Pevče, suđeno ti je da nestaneš; zato si i došao na svet da nama ljudima poslužiš. Kakav ti je život u ovoj pustinji, samcit, bez koka i suparnika, jedeš crve, bube. Divljak si, plašiš se mene, čoveka. Sve bliže pucaju, a ti otežeš. Ne valja; trista ti bogova, šta kljuješ? Pa ti pobeže! Čuo je korake iza kuće; neko je dolazio; za svaki slučaj Dunja povuče konopac i karlica pade. Ustade, sede na drvljenik. Pojaviše se dvojica partizana; jedan od njih, ogrnut pelerinom, učini mu se poznat. — Zdravo, ja sam komesar bolnice. — Znam te — reče Dunja. Već je bio ustao. — Otkada si ovde? — Noćas smo stigli. — Sam? — Potpuno, i ranjenici. Meni se uvek daju najteži. — Jasno, nemaš ni jednog konja i niko ne može da ide, — Sasvim tako. Iz bolnice? — Nemamo konje, ni ljude. Potpuno prazno, ničega od hrane. Komesar se okrenu oko sebe, primetio je u travi karlicu. Niz Gojkovu kosu spuštale se čete. — Predveče će ovde biti Nemci. — Sigurno? — Da, naši ne mogu više da izdrže. Inače, proboj je izvršen kod Balinovca. — Nisam čuo. Gde je to? — Čuće se, izvršila proleterska. Dole, pravo — odsutno reče komesar. Onda podiže glavu: — Ti si slobodan. Dunja je stajao opuštenih ruku; smetale su: da ih zavuče u džepove, najbolje da ne postoje. — Slobodan si — ponovi komesar. Nikako se nije pomerao, oblak ih je potpuno zaklanjao od sunca. — Slobodan si, razumeš li, idi u bolnicu, naći ćeš ih u pokretu. Onda se komesar okrenu prema kući; velik oblak bacao je senku na drvljanik i zgradu. — Kuda? — uplašeno upita Dunja. — Da im saopštim: ko može, neka se podigne. — Ne može niko. — To znam. Duvao je vetar i oblak je menjao vreme; osećao se polen sa livada; smrdela je aptovina i drvljanik je postao crnji. — Dunja, moraju sve da znaju. — Svima saopštavaš? — tako upita Dunja. — Svima. — Da im kažem ja, bolje je — reče Dunja. — Ne znam umeš li. — Ne bojim se. — Šta ćeš, Dunja? Ne možeš da ih pretvoriš u bube. Nema se kud, Dunja. — Zaklaću pevca; mnogo sam im obećavao. — Pevac... komesar ga je zagledao, — Tu je, mota se. — Odmori se, Dunja. — Nisam ja lud. Pevac je kukurikao; u zemlju je nabadao kljun, gledao sam tragove, kao da si ekserima tukao. — Verujem, Dunja Pa, eto, činili smo sve. — Hteli smo, a sad ih ostavljamo; pobiće ih; muke otišle u kišu. — Nije, Dunja, pamtimo — reče komesar. — Zar nema nijednog konja? — razdraženo viknu Dunja. — Nema. Dunja sede na drvljanik; zagnjuri glavu među kolena, jecao je bez glasa, mršava ramena kupila se do ušiju. Vetar je postao jači i oblak je promenio vreme. Na drvljanik je padala livadska polen. — Stani, kuda ćeš? Dogovoreno, ja saopštavam — odjednom reče Dunja. — Pazi, ne eme da ispadne da smo pobegli. — Razumem: a kome to treba? — Svima. — Razumem. — Onda zdravo, Dunja. — Zdravo. Opet sam, uporno namešta karlicu i seda na drvljanik; čeka pernato živinče; i pevac dolazi livadom. Posna tela... Pevče, to su živi ljudi; srca postala tanka, dišu kratko — svi su staklina. Noge, noge su uvek važne. A svima je to nekako polomljeno; izgubili su snagu i da puze. Da im saopštim: odlazim... Za koja govna tebe lovim; mala si radost, pevče, muku ne umeš da skratiš. Pa, hajde, pođi, zamisli žuto zrno... Fijuk mine natera Dunju da se priljubi uz drvljanik; zagluši ga prasak, po njemu je prskala zemlja i tršljika. Podizao je glavu: karlica lebdi čudno, nekako dugo — u nebu, mrska kornjača; crna, tresnula je raspuknuta, a gore ostaje krvavo perje u kovitlacu. Otkud maslačak — zabezeknut, pljuje zemlju. Perca se kovitlaju, padaju nadole pritisnuta oblakom; Dunja ih prati kako odlaze i na kućni krov. Utrčao je kod ranjenika, oni su svi gledali u tavanicu. Grunulo, mene prebacilo; a pevca raznelo. Nisu ga ni pogledali, svi su u tavanici; Dunja stoji i ne ume više da govori; bolje je ćutati, čini mu se da ima mnogo mušica u sobi. Izlazi, s namerom da se ponovo vrati. Sa praga: niz Gojkovu kosu sve više se spuštaju; i padina rađa bele i tamne pečurke; utapa ih u sebe livada. Stubovi dima lelujaju — u njemu je neki pevac. I onda odlazi do trapa. Viče: — Jesi li tu? — Puca. — Šta radiš? — Sedim — odgovori žena. — Iziđi napolje. — Neću, beži. — Odlazimo. — Ako. — Pevac je propao. — Ako. Dunja se savi i provuče se kroz otvor trapa; smrdi prokislo zemlja i kokošije đubre. — Pevac je tu spavao. — Tu. — Šašava si. — Ako. — Pijana si; otkud rakija? — Ništa. — Ti si dobra, imaš rakiju. Ženo, učiniću nešto. Tebi ne treba više; doći će Nemci; dolaze. — Ako. — Izvuci se iz jazbine; beži u šumu, oni brzo prolaze. — Ako nemam ništa. — Sve imaš. Mine padaju blizu drvljanika; zemlja se u trapu ljuska, opada po Dunji i ženi; ne može da vidi njeno lice, a to želi. — Pijana si, nesretnice, treba mi jedna porcija. Nema se vremena. Pevac je otišao; svakome po tri gutljaja. Neka spavaju veseli, neka tako pomru. — Ako. — Dolaze, moraš da daš. Ženo... — Ako. — Lupiću te! Napipao je njen vrat — tanak, ispucao; stezao ga, bližio ka, zemlji njenu glavu; gušio ga kašalj i prsti se sve više zarivali u kožu i žile; ona je istezala nogu; gurala trap, širila ga leđima, celim telom; kada je glava pala, zveknulo je; odmah je napipao litrenjak. Izvukao se iz trapa; uplašen, nije gledao evoje ruke; kuršumi su podizali treske oko drvljanika; stezao je litar na grudima, krio ga telom od metaka i utrčao u kuću. Svima, svakome podjednako. Tu je i pevac, u ljutoj vodici je sve; mučenicu, ne boj se. Bolesne glave se pokreću, pretučeno, jedva. Spavaj i pevaj, kako god hoćeš! I za tebe ima, mala ti glava, oči se gase brzo; rumeniš. Polako, iza tebe; ljuljaj se, nećemo više na ljuljašci da vas mučimo.. . A ti, nećeš? Ranjenik bez pola jezika i krive vilice žmiri; pod pokrivačem pokazuje na pištolj. A ti ćeš da pucaš; neka neko puca... Pogleda Dunja oko sebe, klati prazna litra. Spavajte. E pa, zbogom, drugari. Mahnuo je rukom i izišao iz kuće; niz padinu svetle šlemovi; rafali buše drveni krov zgrade, ciče suve daske. Dunja zalazi u borovnjak. Ne okreće se. Antonije ISAKOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument