| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
DEMA Drugog imena mu ne znam[1]. A zar je to i važno za ono što želim da kažem, što je eećanje na ratnika, na tog metalskog radnika iz Kragujevačkog bataljona koji je na početku četvrte ofanzive došao u brigadni sanitet? Bio je omalen, širokih leđa, snažan i okretan. U petoj ofanzivi smo svi bili iznureni dugim gladovanjem, teškim marševima i nespavanjem. Bili smo nalik više na aveti nego na ljudska bića. Jedino se to na Demi, nasmejanom i raspoloženom za šalu, nije mnogo primećivalo. U početku ofanzive je morao ostaviti benzinsku burad, podešenu za dezinfekciju odeće boraca. A predano je radio svoj posao i jedva je čekao da mu se pruži nova prilika da nabavi drugu burad, to najjače partizansko oruđe protiv pegavca. Teško mu je padalo to "razoružanje" — kako je u šali govorio — i stalno je tražio da nešto radi. Uvek se mogao naći pored ranjenika, oko tovara koji valja pripremiti za pokret, oko sanitetskog materijala, tako dragocenog u tim danima, kad nije bilo izgleda da ćemo do novog brzo doći. Išli smo kroz obruč i bilo nam je teško. Umor i glad su nas pritiskivali. Konje smo morali čuvati za još kritičnije trenutke. Kako je blagotvorno tada delovalo njegovo tiho i poletno: "Šumadijo, rodni kraju!" ... Morali smo pretrčati poduži proplanak, izložen neprijateljevoj avijaciji, kiši bombi i mitraljeskih rafala, pa smo malo predahnuli na izlasku iz šume pre< nego što to učinimo. Tek što smo seli, nešto zatutnja kao da se prolomi nebo. Zemlja pod nama poče da podrhtava, drveće da se lomi, leti u vazduh i ponovo s praskom pada natrag. U jednom trenu pomislila sam da nam je kraj i da u ovom paklu od dima, zemlje, granja i kamenja niko od nas živ ne može ostati. No kad se sve stišalo, dođosmo k sebi, stresosmo zemlju i granje i pođosmo napred. Dema je vodio konja natovarena sanitetskim materijalom i brzo nestao u gustoj šumi. Ja sam zastala u razgovoru s nekim drugovima iz Pratećeg bataljona. Ispričaše da je u ovom avionskom napadu ranjen i drug Tito. Ali, srećom našom, rana nije bila tako teška. Tek što počesmo ulaziti u šumu, ispred nas opet bombardovanje i mitraljiranje. Naša je kolona polako išla, osetno razređena, kako bi u slučaju napada bilo što manje žrtava. Niže puta, u jaruzi, pored jedne velike bukve, opazih neke drugove, među njima i Čarnu. Ona nešto užurbano radi, te mi bi jasno da je neko ranjen. Priđoh — kad tamo Dema u samrtničkom ropcu. Čarna mi daje znak da mu nema pomoći. Teško mi je, vrlo teško. Nema ništa od njegovog sna da ponovo vidi Srbiju i siromašnu kućicu u kojoj njegova sirota majka čeka sina ... Prizor je neizdržljivo težak. Stalno i jedino još izgovara: "Dunja, ubij me". Nema mu pomoći. To su mu poslednji trzaji. Svi smo oko njega uzbuđeni, bespomoćni. Nemamo ni nosila da ga prenesemo još bar pola kilometra. A i da ih imamo, kakva vajda kad nema ko ni da ga ponese, jedva vučemo i sami sebe. A na konju ne može da se drži. Čarna predlaže da ga ne diramo, ionako je već u ropcu. Morali smo Demu ostaviti. Već je sumrak. Obrazuje se kolona za proboj. Neprijatelj je u neposrednoj blizini, a neko iz nepažnje zapali vatru. Možda da ugreje parče konjskog mesa. Zasuše nas puškomitraljezom. Vatru brzo ugasismo. Čarna se vrati da vidi šta je s Demom. Pristižu i drugi borci. Pričaju kako je izdahnuo i kako je neprestano izgovarao moje ime. Vraća se i Čarna. Mrak je već uveliko ovladao. Sve smo spremili i čekamo naređenje za pokret. U tom iščekivanju prelistavam pređeni put i iskrsavaju mi pred očima razne slike. Najčešće jedna, veoma potreona, iz prethodne ofanzive — slika tifusara, aveti iznurenih bolešću, glađu i napornim marševima. Uz nju i ova sadašnja — Demova pogibija i njegove reči: "Ubij me, Dunja". Nisam ga, kao ni mnoge druge ovde, mogla sahraniti. Ostao je u stoletnoj šumi, u podnožju jedne velike bukve, tamo gde su pre partizana samo vukovi dolazili. Dunja VLAHOVIĆ
|