NEOČEKIVANI SUSRET   Kragujevački bataljon je marševao tog junekog jutra uskom stazom kroz gustu šumu Zelengore, iz koje se nije videlo nebo. Kao kurir u bataljonu, išao sam sa zamenikom komandanta bataljona Jovom Pejkovićem i ostalim drugovima na čelu kolone. U jednoj jaruzi kroz koju je vodio put čuli smo jasno zvižduk nekog čoveka. Hitro smo svi uzeli zaklone pored staze. Osluškujući smo utvrdili da nam neko dolazi u susret. Znajući da ispred nas nema naših snaga, bili smo sigurni da to zvižduće neki zalutali nemački vojnik. Očekujući njegov nailazak šapućemo među sobom. Baš u tom sašaptavanju nailazi visok čovek u plavoj nemačkoj uniformi, sa šarcem preko ramena. Leno korača uskom stazom. Sasvim se približio. U tom času zamenik komandanta je odredio jednog druga, čijeg se imena ne sećam da likvidira nemačkog vojnika. Bili su to dani i nespavanja. Ako se nismo tukli s Nemcima, onda smo marševali. Nije čudno što smo najednom osetili želju da izađemo iz te nepregledne šume, gde nema žive ljudske duše, a još manje kakvog naselja. Želeli smo videti kuće, ljude, život, jer smo se već oko Dvadeset dana tukli po planinama, šumama i kamenjarima. Posle susreta s ovim nemačkim vojnikom produžili smo marš u pravcu odakle je on dolazio. Možda smo prešli ceo kilometar kada smo primetili da se nalazimo sasvim blizu neprijatelja. Čujemo galamu i reči na stranom jeziku. Skrenuli smo u dubinu šume, približavajući se neprijatelju tiho, s najvećom opreznošću. Zora je, može se videti na nekoliko stotina metara. Bio je to Balinovac. Naš bataljon se približio neprijatelju na svega sto do dvesta metara. Sa ivice velike šume jasno se videlo nekoliko stotina Nemaca kako se na proplanku komešaju, galame, smeju. Čuje se lupa vojničkih porcija. Dele hranu. Posmatramo ih. Mi već nekoliko dana jedemo samo konjsko meso s travom, u najboljem slučaju kuvano ili na brzu ruku pečeno. Nečujno smo se raspoređivali ispred te gomile Švaba i čekali znak za juriš. Pristigla su još dva naša bataljona i zauzela položaje za napad. Juriš je bio nezadržljiv. Tukli smo ih ko je čim stigao: puškom, puškomitraljezom, bombom. Nemački vojnici se rasprštaše po nepreglednoj šumi ostavljajući topao čaj, maslac i ostalo. Bacali su sa sebe sve da bi mogli što brže bežati ispred silovitog juriša proletera. Mnogi su poginuli u tom okršaju. Mi smo imali nekoliko lakše ranjenih drugova. U toj trci zgrabio sam jednu nemačku torbu i u njoj pronašao malo soli. Bilo je to malo bogatstvo. Imao sam u svojoj torbi parče sirovog konjskog mesa, koje nisam stigao da ranije ispečem. Sada sam, zajedno sa još nekoliko drugova, to osoljeno parče konjskog mesa pojeo u slast. Vasššje ŽIŽIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument