| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
— HRABROST DOBROTE — Reč hrabroet ne kazuje mnogo dok se ne odredi, dok ne siđe u stvarnost. I već dok nam se bliži postavljamo joj pitanje izvora. I tek kad joj damo ime, počinje da stiče crte i svoj lik, da se ostvaruje u događaju (ponekad u bronzi, mermeru i pesmi), da se uzajamno reše — čovek njom, i ona čoveka. Ni truna namere ovde da mu ime spasim iz tame tolikih "stotina hiljada", gde blesak pojedinačne hrabrosti tone u nemilosrdnu ravnodušnost anonimnih cifara. Otadžbina je to učinila suvišnim u septembru 1953. godine, kada je, mesto njemu, njegovoj porodici uručen najviši znak naše hrabrosti — Orden narodnog heroja. Time je na najsažetiji način već mnogo rečeno. Pa ipak ne toliko da se ne bi moglo još dodati o njemu i o tim, našim i njegovim, već dalekim gorkim i gordim godinama. Te zime, kada je Hamid sa svojim školskim drugom Jusufom Dorićem stupio u partizansku kolonu, ulicama Rudog praznički su žamorili naoružani bataljoni srbijanskih i crnogorskih boraca pod petokrakom. Baš tih dana na snežnoj poljani kraj Rudog svrstali su se bataljoni 1. proleterske, u prvu brigadu jugoslovenske revolucije. Posle nemačko-četničkih kaznenih ekspedicija na "Užičku republiku", posle Kadinjače i Zlatibora, posle neuspelog napada crnogorskih partizana na Pljevlja, Rudo je postalo predah naše borbe, i njen nov datum po svemu onome što je donelo budućim akcijama ne više partizana, već stalno rastuće i neumorno ofanzivne Narodnooslobodilačke vojske. Priča o tome kako je kolona 1. bataljona izašla iz Rudog sa dva nova borca počinje jednim susretom do kog bi moralo, siguran sam, doći i da nije bilo ovog povoda. Tog decembarskog jutra u prizemljušu pokrivenu slamom banu mlad musliman, bled kao pepeo. Neka patrola srela ga u okolini i uputila u našu četu, jer je taj čudni čovek želeo "hitno da govori s nekim iz glavnog partizanskog štaba". Zadihan, iskidan, nije znao odakle da počne našem komandiru svoju muku. A ubio je maločas, kune se, morao je. Zato je i žurio da što pre to nekome ispriča. Da se rastereti. Nije njegovo da sudi o svome postupku: možda i nije ubio čoveka (jer taj liči na jednog od onih bradonja koji se vrzmaju po muslimanskim selima i, držeći nož ispod grla, traže niske dukata, a kad ga ne "nađu", odnose kokoške, vunu, vreće kukuruza, suvo voće, devojačku spremu, bakarno suđe, sve, pa i verige s ognjišta). Zato je došao . . . veli. Priča je obična za one dane četničko-ustaške krvavozlatne groznice po našim krajevima i pod raznim izgovorima, "jer je komunističko, jevrejsko, srpsko, muslimansko, hrvatsko ..." Kad je spazio četnika kroz šljivik, otac Jusufov tutnuo je svom jedincu staru kremenjaču, izgurao ga kroz sporedna vrata. Pošto je izbo baštu gvozdenom šipkom, pogledao slamarice i trapove, četnik je spazio trag u snegu preko bašte i krenuo — za svojim metkom. Šta je Jusufu preostalo, sem da se pouzda u jedini izlaz, u obaraču svoje "čađe". Četnik je prilazio sa puškom na gotovs, polako gazeći u njegove stope. Iza stabla mladić je cepteo kao prut — od hladnoće. I dileme. Srećom, oroz je prihvatio. Nije imao s kim da prečisti to, najmanje sa samim sobom. Razmišljanje nije moglo pomoći — pred četničkim krvološtvom. Ko zna? To večito "ko zna" počelo je da ga grize. Borci ga prekidoše: čemu ta glupa samooptuživanja? Bolje što je on ubio pljačkaša nego da je dopustio da ga ovaj mrcvari. Nije tu bilo ni vremena, ni mesta za razmišljanje. Nije taj pošao da teferiči već — zna se. Bio je to Jusuf Dorić, kasnije borac 2. čete. Na kraju je zamolio komandira Sekulu Vukićevića da ga primi u četu skupa sa njegovim školskim drugom Hamidom Beširevićem, koji se iz Višegrada sklonio od četničkog terora tu, kod rodbine. Uoči odlaska iz Rudog roditelji su pozvali na večeru čitav naš vod. Vrlo usrdno su nas počastili. Mada je strah od četnikove osvete bio duboko urezan na licima domaće čeljadi, ipak su se radovali što im mladići odlaze u tada najveću sigurnost — da budu borci. U pokretu, iste noći, nazdravljali smo često flašama kruškovog pekmeza na počivkama i pričali s prvim novim borcem 3. čete — Hamidom Beširevićem. Dobio je mesto ispod mene u koloni, i u razgovoru o domaćoj izdaji i razbijačkom šovenstvu, upitao je: — Kada ćemo jednom prestati da osećamo muslimanski, pravoslavno, katolički? Kada ćemo se otarasiti mračnih poriva krda? I poći za idejom neke više ljudske solidarnosti . . . ? Šireći svoje ruke pitao je snežne daljine koje eu ćutale kao pretnja neizvesnosti. Do zore smo se penjali i spuštali, klizali i padali po strmim seoskim putevima, po kozjim stazama preko osneženih bregova i šuma. Vedar, uprkos naglom višesatnom marševanju, Hamid je u razgovoru s borcima pokazivao neku njegovu dobrotu, hlebnu, rekao bih, i razboljenu od blagosti. Bio je radostan što je najzad tu, među svojima, partizan. Govorio je kao da je dugo ćutao (kao da mnoge nepodeljene misli hoće iz samoće i teskobe rado same da se kažu), najviše o svom Sarajevu, gimnaziji i nevoljama koje su pratile školovanje sina siromašnog hodže. Reče da je imao tamo dosta drugova komunista i da se i sam osećao tako. Iz glupog straha (prvi put govorim sa tim mladićem) da ni slučajno ne pozledim nešto muslimaneko u njemu, klonio sam se te noći teme o religiji; u toj školi spremao se, reče, za šerijatekog sudiju, čiju ulogu ni do danas nisam dospeo da saznam. I sad mi je krivo na samoga sebe zbog opreznosti tadašnje. Bila je to samo moja predrasuda, što se ubrzo i pokazalo. Hamid je već tada bio daleko od svake verske bajke, zreo um. Uz to, iz najlepše skromnosti prećutao je činjenicu da je već kao učenik bio član skojevske organizacije u Sarajevu; nije hteo da mu se išta na reč uzme. Izjutra, na počinku kraj nekog potoka, četa poče da prebira po torbicama, da jede šta je ko imao. Hamid je ušao u kolonu bez puške, bez torbice i bez zalogaja hleba. Dok su borci jeli, čupkao je travke, bacao kamičke u potok, zabavljao se. Praznu flašu od sinoćnjeg kruškovog pekmeza zavitlah niz strminu. Hamid je otprati tužnim pogledom i priznade da se odavno ne seća da je ovako bio gladan: — Valjda od noći na čistom vazduhu. Maših se za svoj komad kukuruze i parče slanine u torbici. Pri pomisli da treba ponuditi time i Hamida, setih se ustaške propagande među muslimanima: "komunisti nožem nateraju muslimane na slaninu pre nego što ih prime u svoje redove". I da bih se oslobodio tih prepreka u sebi, počeh da se izvinjavam u vezi sa hlebom. Otprilike: da bih vrlo rado s njim podelio to parče promrzle kukuruze, ako njemu ne smeta što je bilo umotano skupa sa slaninom. — Samo ti meni ponudi — nasmeši se Hamid. — Jeste da sam iz hodžinske familije, ali ću tebi morati da priznam da sam ja već pre nekoliko godina iz čisto pubertetske radoznalosti probao slaninu. I vidiš sviđala mi se, valjda sam bio gladan kao ovo danas. Što se tiče mog dina, daj, deli i hleb i slaninu samo ako tebi nije žao. Na cestama, dolinom Lima do Drine, kolona je ostavljala svoju duboku prtinu i vatre u smetovima na kojima su dogorevali isečeni telefonski stubovi. Nije se gasila partizanska pesma. I ona je grejala ozeble i gladne proletere, od kojih su se mnogi tada prvi put udaljavali od svog rodnog mesta, od svoje porodice i školske klupe. Pesma partizanke Mile Ćetković, kraj vatara blizu ušća Lima u Drinu, bila je Hamidu jedan od prvih romantičnih trenutaka partizanstva; taj čisti devojački glas u pustom pejzažu porobljene domovine delovao je i na nas ostale okrepljujući. Uskoro, u zasedi kod Međeđe, Hamid je došao do svoje omiljene puške, dugačke talijanke. I sada vidim Hamida kako se "popartizanio" jednom talijanskom pelerinom, a od talijanske vojničke kape odmah napravio partizansku tako što je mesto upaljenih granata prišio od nekog starog fesa izrezanu petokraku. Preko Rogatice (tada još sa mešovitom partizansko-četničkom vlašću) i Han-Pijeska stigli smo na slobodnu, Čičinu Romaniju, gdje su o proleterima već i pesme pevali kao o radosno iščekivanoj pomoći i ohrabrenju tamošnjih ustanika. Hamidove lične osobine, a i odnos drugova u četi prema njemu učinili su da se on uskoro ni po čemu nije razlikovao od svojih drugova iz Crne Gore, po borbi nekoliko meseci starijih od njega. Možda se tako brzo stopio s jedinicom zato što je stupio u nju baš u dane kada se ona iznutra još dovršavala na novim svakodnevnim naporima. Možda su ti spontani prilivi boraca već u početku pripremili naš bataljon za kasnije besprekoran odnos prema popunama iz Dalmacije i Crne Gore i drugih krajeva. Treća četa je Hamidu, brzo kao i nama ostalima, zamenila porodicu. Mirnodopske misli potisnuli su umor, borbeni napori i san o slobodi. Postao je brzo proleter ne samo po ratničkim navikama i spremnosti na najteže zadatke i lične žrtve već i po onom, što kažu, aktivnom idejnom stavu. Ponoseći se svojom jedinicom, njenom političkom misijom, i sam je, kao i većina njegovih drugova, U svim prilikama širio evoja ubeđenja. A njih je sve češće sam borbeni put brigade prosto nudio. I umeo je Hamid da zapodene razgovor. Stanovali smo po romanijskim selima, i duge zimske noći često su se pretvarale u posela i najprisnije razgovore sa selvacima. Po tim nevidbozima ljudi su se naročito tih meseci raspitivali da im neko kaže šta ima novo u svetu i šta će biti od svega ovoga, šta se "zakuvalo". U borbama s četnicima po Romaniji, u borbama s domobranima i ustašama na Dabravinama, u dugim marševima, Hamid se dvostruko pokazao: i kao izvrstan drug u četi, i na pušci kao smion borac. Dalji događaji, druga ofanziva, igmanski marš, borbe, straže, izviđanja, još više su učvrstili dobar utisak o njemu. Video sam ga kako skupa s Vujom Zogovićem kraj vrela Bosne, uz jednu nemogućnu strminu pokušava da spase bar koji sanduk municije. Tamo gde je sve padalo pod teretom sopstvene iscrpljenosti, njih dvojica prtili su i posrtali pod sanducima mina kraj popadalih konja, koji su tu i ostali skupa sa jednim delom opreme, trag natčovečanskog napora u igmanskom maršu. Kao retko ko, Hamid je, čini mi se, bio zaštićen osećanjem odvratnosti prema svemu što ne priliči. Hoću da kažem — imao je sopstvena krila, a uzori koje je našao u 3. četi samo su ga poneli, ulili strogost prema sebi, spremnost da se žrtvuje bez vajkanja. Sećam se jednog vrlo neprijatnog saetanka na Sinjajevini. Kritikovan je neki seljak, mladić odskora partizan, zato što nije mogao da trpi glad. Jer zbilja, avetinjska glad mučila je borce koliko i prenapregnuti pokreti. Pojava dečjeg egoizma na hrani bila je samo znak da čovek nije pobedio svoju životinju, zver gladi. Taj drug se branio na isto toliko nespretan koliko i nekorektan način. — A zašto ne kritikuju drugove iz te i te čete što su onomad u izvidnici skuvali kačamak krišom u nekoj kući pod šumom? A kad su se vratili iz patrole (na Hamidu je titrao smešak revolta), opet su "zbrisali" pune porcije mesa i kačamaka. O tome niko u njihovoj četi ne zna. I niko ih, naravno, nije ni kritikovao. A vi, mene, zaokupili . .. Videlo se da se i Hamid sprema da govori. Nešto se u njemu uskomešalo. I zaista, digao je đački — dva prsta. I počeo od zveri. Jest, rekao je, da se na nju oslanjamo, na žalost; i uništavajući je čovek je saznao da ništi i vulgarno motorni deo samog sebe. Na žalost. Ali naše dostojanstvo još nikad nije uzvisila naša zver. I put ka višem, potpunijem, vodio je preko savlađivanja nekih otpora koji pruža u nama životinja, zver niskih nagona. Kritikujući tog druga, i one koji su "zatrpali" svoj nedrugarski postupak kao mače svoj brabonjak, Hamid nas je odveo negde u široki sunčani predeo više ljudskosti, pomogao borcima da sebe shvate, da lakše sobom ovladaju, da je hrabrost, u stvari, savladani otpor životinje koja bi, možda, i pristala da privremeno živi da vegetira bilo kako. Samo da živi . . . kukavički. Ono gorkovsko — da smo čitavog života izloženi podjednako silama loših i dobrih primera kao dvema suprotnim težnjama (reptili — zemljinom težom da puze, i ptice — zvezdama da se otkinu, polete) odlično je uklopio u ovu priliku "Između rugobe i lepote, između dobra i zla, čovek se opredeljuje svakog trenutka, kao između inercije i akcije. Tako se večito smenjuju u nama Oblomovi i revolucionari". — Među partizanima — vratio se Hamid na povod — ne mogu se dugo trpeti niske prirode kojima se razum gasi pred čankom tople supe. Lepo je imati ružičnjak pod prozorom, korisno pomusti kozu. Da koza ruže ne obrsti, moramo ih rastaviti ogradom. Korisno je nekome i drumsko razbojništvo, ali je — nemoralno . . . Zato i nehotice sledimo za onim što je nesumnjivo najbolje oko nas. Savladati u sebi neke otpore, znači ponekad sačuvati svoju ružu od sopstvene koze. Zapamtio sam taj sastanak samo po Hamidovoj diskusiji, koja je ublažila neprijatnost teme i odvela nas u neke širine, u blagost knjiga i razmišljanja. I boravak sa Hamidom kod nekog dobrog čoveka u Vlaholju početkom 1942. ostao mi je svež u sećanju. Udovac, stočar neki, kome je žena na samrti ostavila dva sina, sada već dva odrasla čobanina, dočekao nas je bez mnogo reči. U toj grupi bio sam i ja. Hamida smo ovlastili da u ime svih sa starcem vodi pregovore o našem položaju u kući. Njegovo izvinjavajuće držanje ("nas je odbor poslao tebi pod krov da nas hraniš kao sebe, onim što najmanje žališ") imalo je za rezultat da nas je starac hranio kao najdraže goste. Vrzo smo prestali biti u njegovim očima "n'aka vojska", postali smo prijatelji, drugovi sa kojima se često uveče sit ispriča. Tih nedelja posle igmanskog marša držali smo talijanski garnizon u Kalinoviku pod mušicom i rafalima Miladinovićevog i Kojičićevog teškog švarcloza. Počinak u Vlaholju bio je iskorišćen za živo proučavanje političkog materijala u četi. U Oblju sam opet sa Hamidom raspoređen kod Đura Gajovića i seoske straže. Pred zoru smo stigli. Nismo ni opazili u mraku kup pušaka u predsoblju, niti smo od Umora ugrabili da se pitamo otkuda toliko čeljadi na slami u grupama leži po čitavoj kući. Zaspali smo kao klade, probudili su nas kasno pozivi za doručak. Kada smo otvorili oči, imali smo šta da vidimo: nadnesene bradonje u šubarama sa ukrštenim cevanicama ispod mrtvačkih glava. nespretno livenim u olovu. Bilo je to previše za jedno buđenje posle sinoćnjeg marša kroz vejavicu preko planine. Jedino je bilo utešno što su nas ta usta, zarasla u guste bradurine, zvala na doručak glasom vrlo prijatnim i oslovljavajući sa "drugovi". Zgledali smo se zabezeknuto: naše puške prislonjene iza vrata bile su daleko i neupotrebljive: prvo što sam pomislio bilo je: "Pa, čitav bataljon sinoć je raspoređen po selu. Moralo bi sve da bude u redu!" Brzo smo se snašli: razgovornost nam je pomogla da izgedamo sasvim mirni, pritajeni, odmereni u odnosima s mnogobrojnim, veoma prijatnim domaćinima. Ustali smo i pošli na umivanje. Polivala nas je pred kućom Hercegovka rumena kao sa Čermakovih slika. Kad joj je ponestalo tople vode, vratila se unutra da napuni lonac, a Hamid je diskretno objasnio bradonjama da je njihova spoljašnja oznaka. kompromitovana izdajom sadašnjeg četništva. Izveo je to diskretno, izokola, bez ičeg što bi moglo da vređa njihovo ljudsko dostojanstvo ili njihove patriotske težnje. Ostali su tu, u kući, da čuvaju selo uporedo s našim stražama i patrolama, ali toga dana jedan po jedan, nakon Hamidove besede, izlazili su iz kuće pod raznim izgovorima i nakon nekoliko minuta vraćali se, nastavljali razgovor, ali — bez brada i oznaka za visoki napon i otrove. Bili su to odlični momci, većina ih je izginula u jurišu na njihove stare omraze, na utvrđene ustaše u Župi, kada su kasnije napadali sa nama, proleterima. Ti domaćini su učinili da vreme u Oblju i Hamidu i meni ostane jedna od najdražih ratnih uspomena. Naročito Mitra, žena Đurina, brinula se neumorno da dobro hrani svoje partizane. Kao da su joj rođeni sinovi. U susednoj kući, drugog jutra. Hamid je sreo Kolašinca Bećira kako u naručju ljulja bebu od oko godinu dana; domaćica s rukama do lakata u testu, a muž sprema drva za kuvanje. — Evo, vidite —
rekla je domaćica Hamidu — nemam devojke kao Gajovići. Ja sam mog partizana
zaposlila kao i muža. Ako hoće dobar ručak, neka ga prvo zasluži. To je,
mislim, po partizanski. — Tako je, drugarice — kaže Hamid, a zasuzile mu oči od radosti što vidi dete u rukama Bećirovim kako se zagrcuje od smeha. Zd njega je ostao taj prizor — simbol. Bećir sa detetom u naručju — to smo mi, partizani, u onima koji dolaze. — Eto, gledaj, kako smo se srodili s narodom — ubeđivao me kao da sam ja neko kome to treba uterivati čekićem u glavu. Posle Romanije, Igmana, Uloga i Župe, Hamid se u proleće 1942. nalazio blizu svog rodnog Višegrada. Odmarao se s bataljonom u Goraždu, odlazio sa grupama proletera na politički rad po okolini. Nakon pokolja koji su pred naš dolazak četnici izvršili u Foči k Goraždama, Hamid je i vredio i radio za trojicu propagandista. (Samo na goraždanskom mostu zaklali su oko tri stotine muslimana). Jedne večeri vratio se iz posete svojim rođacima koji su stanovali valjda tu negde, na periferiji Goražda. Dočekali ga grljenjem, suzama radosti, vestima da je porodica u životu. I snebivajući se rekli mu da su za ovu vojsku "zapostili" (najusrdniji način molitve: da Alah spase proletere koji nas štite od četnika i svakog zla). Eto, kakve su naše prilike? Ražalostio se Hamid. — Ali, dirljivo je to, Hamide — kaže neko. — To je sa dna srca. Narodski iskreno. To ti zahvaljuju oni koji su jedva izbegli četničku kamu. I bez obzira na to što je religiozno, ne smeš to potcenjivati. To je kao veličanstvena muzika. Primljen je u Partiju u proleće 1942. godine, negde u vreme ogorčenih borbi s crnogorskim četnicima na Sinjajevini i Durmitoru, kada je poginuo njegov školski drug Jusuf Dorić. Nakon oslobođenja Jajca novembra 1942. godine, na Carevom Polju Hamid se s grupom dobrovoljaca privlači utvrđenju i uništava ga skupa sa posadom. U četvrtoj ofanzivi već je zamenik komesara u svojoj, 3. četi (partijski rukovodilac). Tada je i pokazao koliko je, i sam bogat, naučio od svojih prethodnika — crnogorskih drugova na toj dužnosti. Kod Glavatičeva predvodi grupu bombaša dobrovoljaca, neopaženo prilazi četničkom logoru, iznenađuje ih i razjuri tako da ostavljaju svu opremu i oružje. Sledi poslednji i najjači blesak Hamidove hrabrosti. U aprilu 1943. godine, za vreme poznatog prebacivanja preko Drine, iako nepredviđen, Hamid uskače na splav sa udarnom grupom dobrovoljaca skupljenih iz 1. i 2. bataljona. Bio je to jedan od prvih splavova koji se razbio poŠto je otisnut od obale. Tada se Hamid umalo nije udavio, jer nije znao da pliva. Spasao se time što se grčevito Držao za jednu gredu i tako, nešto nizvodno od položaja svog bataljona, ponovo izašao na obalu. Ali nije odustao od novih pokušaja da se ukrca. Onako mokar, ubacio se na jedan od sledećih splavova, pošto je ubedio borce da zna dobro da vesla. Tek je s tog splava zakoračio na drugu obalu i time ispunio obećanje dato na sastanku svoje četne partijske organizacije, čiji je bio sekretar: da će među prvima stupiti na drugu obalu Drine, na utvrđenu obalu koju su branile ogromne neprijateljeve snage. Pošto su isterali četnike iz njihovih utvrđenja na drugoj obali, uspostavljen je mostobran. U ogorčenoj osmočasovnoj borbi prsa u prsa, prilikom likvidacije ostalih četničko-talijanskih uporišta na Krčinom brdu, neprijatelj prelazi u grčevit protivnapad. U tek otetim rovovima Hamid se našao s nekoliko drugova skoro opkoljen. Iza njega Drina — neprelazna, snežna i mutna, a ispred njega — sve bliži krici četnika. Pobacao je ručne granate na njih do poslednje. Pogledao — svega četiri metka u magacinu talijanke. Nov talas četnika sručio se na već proređene borce partizanskog mostobrana. Čuo se divljački poklič četnika: — Hvataj žive! Na Hamida je naleteo jedan, ali ga on obara prvim metkom. Sa preostala tri računao je na hladkokrvno nišanjenje; na Krčinom brdu klonula su još tri četnika. Sad kuda? Ali "bezmetkovići tako mre: grupa četnika bila je tu, vrlo blizu, hteli su da ga uhvate živa. Jedan od njih bacio je na Hamida talijansku bombu. Padajući sav u krvi, na ruke svoga druga, rekao je: — Ne žalim što ginem... četiri gada sam ubio. Nakon protivjuriša borci iznose ranjenog Hamida na drugu obalu, u bataljon, gde je s posebnom pažnjom lečen i negovan. Međutim, zbog naglih i dugih pokreta i uzastopnih borbi bataljona, Hamid se kasnije morao pridružiti divizijskoj bolnici. Napori u toku pete ofanzive, užasan položaj bolnica, naročito onih sa nepokretnim ranjenicima, učinili su da se na Hamidove rane pridoda pegavac. U toku borbi i probijanja na Sutjesci iščezao je, ali ne i u sećanju svojih drugova ... Želeo sam ovde samo da dodam toj velikoj reči hrabrost — crte lica i njegovu dobrotu. I evo, pod tim krovom od naslova i imena i prezimena završavam priču o rođenju još jedne proleterske hrabrosti koja nosi lik Hamida Beširevića i moralni odblesak naše 1. brigade. Radonja VEŠOVIĆ
|