| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
U drugoj polovini marta 1942. godine završena je
operacija čišćenja Glasinca i Birča od Dangićevih i Todorovićevih četnika,
u kojoj su, 20. marta, 1. i 2. proleterska brigada oslobodile Srebrenicu i
Bratunac i izbile na Drinu. Tada su dva bataljona iz ove dve brigade —
Beogradski i Čačanski — zaplenili kod Bratunca, između ostalog, jedan top
pito 37 mm, sa oko 60 granata. Raspodelom plena top je
dodeljen 2. proleterskoj, ali je posle mesec dana, po dogovoru između štabova
brigada, zamenjen za jedan italijanski minobacač 81 mm. U selu Orahovici top je
predat 20. aprila Kraljevačkom bataljonu, koji ga je zadržao do 5. februara
1943. Tada je dodeljen protivkolskoj četi 1. proleterske, u kojoj je ostao sve
do 8. juna 1943. U završnoj fazi bitke na Sutjesci zakopan je na južnim
padinama brda Košute, u blizini Lučkih koliba. U toku nešto više od
godine dana top je bio upotrebljen u 40—50 većih i manjih borbi koje je
vodila 1. proleterska. Prvi komandir odeljenja koje je njime rukovalo opisao je
neke od tih borbi u svom dnevniku. DOLAZAK U KRALjEVAČKI BATALjON 20.
april 1942. — Rano ujutru natovario sam top u Mesićima i
uputio se sa jednom desetinom boraca i tri konja iz 4. užičkog bataljona ka
selu Orahovici. U prvi sumrak smo stigli u Orahovicu. U jednoj ovećoj zgradi,
bivšem turskom hanu, na putu Prača—Foča, našao sam štab Kraljevačkog bataljona. Iskreno su se
obradovali našem
dolasku i odmah izašli da vide to topče koje će odsad pripadati bataljonu. U dvorištu
rastovarismo konje i top postavismo u položaj
za borbu. Oko njega se iskupiše drugovi iz štaba bataljona, kuriri, kuvari, veći
broj boraca i rukovodilaca iz 1. i 3. čete i neki borci meštanskih jedinica.
Postavljali su razna pitanja, sve ih je zanimalo, a ponajviše da li može
"da baci u Praču?" Ne razmišljajući mnogo, rekoh da može, našto
me Jakšić i "Kapetan" upitno pogledaše. Osetih da sam preterao. Ali
ostadoh pri svome, pa to dade povoda da se dogovorimo da ujutro izvršimo gađanje
Prače. Jakšić naredi komandirima četa da odvoje šest boraca i tri konja sa
samarima za topovsko odeljenje, pošto se dotadašnja posluga sa konjima morala
vratiti u svoju jedinicu. Ustali smo rano i
formirali odeljenje. Nekoliko puta smo isprobali tovarenje i istovarivanje topa,
da bi posluga videla i naučila kako se to radi. Nešto kasnije smo krenuli
prema brdu Crni vrh. Jakšić i Velebit su rekli da se sa tog brda lepo vidi
naselje Prača i da je odstojanje do njega nešto kraće. Oko osam časova
postavili smo top na jedan proplanak na kosi iznad samog sela Datelji. Pred nama
u dolini, obasjane suncem, lepo se vide kuće u Prači. Sa nama su Vojo Batinić
iz Pračanskog bataljona i Koča Jončić, komesar Ilovačke čete Jahorinskog
odreda. Njih dvojica, kao dobri poznavaoci Prače, određeni su da mi pomognu
pri izboru cilja. Pokazaše mi železničku stanicu, zgradu ustaške komande i
neke magacine. Na našem topu nije
bilo nišanske sprave. Zato smo kroz cev nanišanili jednu dvospratnu zgradu u
varošici. Elevaciju dadoh odoka. Opalismo jednu granatu. Nije pogodila. Smanjih
elevaciju. Drugi pogodak je bio dobar. Vojo Batinić reče da je granata
pogodila baš njegovu kuću, u kojoj su smešteni pošta i domobrani. Koča Jončić ga pogleda i reče: — Pa ja sam kao dete
u toj kući stanovao. I, zbilja, ubrzo
ustanoviše da se poznaju od pre petnaest godina, i da su se kao deca zajedno
igrali. Primetismo da su
granate napravile čitavu uzbunu U
varošici. Domobrani se uzmuvali, trče na sve strane. Opalismo još dve
granate, jednu ka željezničkoj stanici, a
drugu
ka mostu u varošici. Ustaše i domobrani počeše Da pucaju prema nama iz
mitraljeza, ali smo bili van domaka njihove vatre. Levo od nas, sa susedne kose,
naša teška breda odgovori sa nekoliko kratkih rafala. Po povratku sa
Orahovice bili smo nekako praznično veseli zbog toga što smo položili
"prijemni ispit". Posle nekoliko dana, na
predlog drugova iz štaba bataljona pristao sam da ostanem s Kraljevčanima,
mada je trebalo da se vratim u 2. proletersku brigadu, pošto obučim nove
artiljerce. DVOBOJ PREKO DRINE 12.
maj 1942. — Bataljon već treći dan drži položaj na
levoj obali Drine, od sela Trbušča do Broda. Negde oko podne osmatrači javiše
da se kreće jedna kolona s druge strane reke, padinama od sela Bunova prema
Drini i selu Brodu. Na položajima nastade živost. Osmatramo dvogledima kolonu.
Utvrdili smo da su Italijani. Kad su stigli do seoca Rudine, cenimo daljinu do
njih, pa to proveravamo i na karti. Daleko su nešto manje od tri kilometra. Pre nego što ćemo
otvoriti vatru, da ne bi selo izložili vatri neprijateljevoj, premestismo top
izvan sela. Ubrzo zatim ispalismo prvu granatu. — Prebačaj, rekoše
u isti mah Živan Maričić, komandir 1. čete, i Velebit. Italijanska kolona
zastade nekoliko trenutaka i ponovo produži. Smanjio sam elevaciju, ali mnogo,
tako da je druga granata podbacila. Italijani ponovo stadoše. Pošto sam
popravio elemente, treća granata pade pokraj same staze. Kolona se prekide,
nastade bežanje. Pretpostavljamo da ne znaju odakle ih tučemo. Posle pola časa
Italijani ponovo krenuše. Napunili smo top i čekamo da naiđu na tačku za
koju imamo sigurne elemente. Odjednom, iznad naših glava profijuka granata i
eksplodira pozadi nas u selu. Povukosmo se malo nazad, u neke rovove što su
bili iskopani u prvom svetskom ratu. Iznad naših glava prolete još nekoliko
granata. Zapazili smo njihov top u Bunovima, na daljini od tri do tri i po
kilometra. Po jačini eksplozije zaključujemo da je to brdski top, kalibra 65
mm. Italijanska kolona
polako kreće napred, i kad je naišla na mesto gde smo je već tukli, opalismo
dve granate. Opet nastade bežanje. I opet poče da nas gađa njihov top. Štab
bataljona naredi da i njega uzmemo na nišan. U dvoboju koji se
razvio sa italijanskim artiljercima prinudili smo ih da prvi prekinu paljbu i da
se povuku. Doduše, i nama je to dobrodošlo, jer moramo da štedimo municiju.
Prebrojavamo čaure. Utrošili smo jedanaest granata. Mnogo je to za nas. U TRCI KROZ HERCEGOVINU 24.
maj — Danas je drugi dan od kako smo stigli u
severnu Hercegovinu. Oko podne dobih naređenje da krenem sa
2.
i
6.
bataljonom u akciju na četnike. Kod sela Jugovića
bombardovao nas je jedan avion. Imali smo nekoliko ranjenika. Jednom drugu je slomljena
butna kost. Doktor Safet Mujić iz Mostara odsekao mu je nogu seljačkom
testerom na jednoj livadici, i to bez anestezije.
Nije ni
jauknuo. Stisnuo zube i ćuti. U selo Slivlje stišsmo
u prvi mrak. Posle odmora od jednog časa, krenusmo nekom uvalom uz planinu
Javor. Pred ponoć smo bili pod samim vrhom. U zaklonu naložismo vatru. Na ovoj
planini je dosta hladno. U uvalama još ima snega. Sa nama je Udarni bataljon Hercegovaca sa Vladom Šegrtom,
komandantom Severnohercegovačkog odreda. 1 . U samu zoru krenuli smo grebenom
Javora. Ispred nas, sa obe strane grebena rasule su se po kamenjaru kolonice pešadije. Oko pet časova već
smo bili na kamenitoj kosi koja se zove Glavica. Levo, ispod nas, na padini su
seoca Koleško i Gaj. Četnici zapucaše na našu pešadiju koja je opkoljavala
selo. Naši mitraljeeci stupiše u dejstvo. Mi čekamo da se razjasni situacija.
Ne možemo tačno da ustanovimo gde su naši a gde četnici. Sve se pomešalo.
No, uskoro se pojavi plamen od zapaljenih gomilica slame. Po tome smo znali
dokle je doprla naša pešadija. Četnici daju žestok otpor i pokušavaju da na
brzinu evakuišu sela. Žene, deca i stoka, pod zaštitom vatre, beže padinama
Glavice. Ispalili smo iz topa dve, tri granate na četnike koji su hteli zauzeti
položaj na Golubinskom brdu. Oni odatle brzo pobegoše, a žene i deca, valjda
iz straha od artiljerije, vratiše se sa stokom svojim domovima. Naši borci su
izbili na Golubinsko brdo i produžili da gone četnike preko Koleškog potoka
prema planini Crvnju. I mi smo se morali
prebaciti na brdo Plan. Od Glavice do Plana top smo nosili na rukama i na leđima
besputnim hercegovačkim kamenjarom. S novog položaja
ugledasmo na putu od Nevesinja ka Kifinom
selu motorizovanu italijansku kolonu. Nekoliko tanketa
je produžilo putem prema Morinama, u susret nama.
Dočekali smo
ih
sa nekoliko granata. Pobegli su punim
gasom. Na Javopu smo top
ponovo natovarili na konje i krenUli u selo Slivlje. ZVIJERINA 1. jun —
U Zvijerini eu četnici nekoliko dana ranije zarobili bolnicu i zaplenili
magacine Operativnog štaba za Hercegovinu. Zajedno sa 1. hercegovačkim udarnim
bataljonom upućen je i Kraljevački da pokušaju spaeiti bolnicu i zaplenjene
magacine. Valjalo nam je preći
skoro 40 kilometara od Slata do Zvijerine radi učešća u ovoj akciji. A bili
smo umorni i iscrpeni, i mi i konji. Ipak, na celom tom putu počinuli smo
nepuna dva časa u selu Davidovićima, u kom smo zatekli Operativni štab za
Hercegovinu. Tu sam se sreo s Mirom Poparom, starim poznanikom sa Beogradskog
univerziteta. Odveo me je u bajtu svoje majke. Simpatična starica spremila je
malo varenike da nas posluži. Razgovarali smo najviše o četničkoj izdaji i
ne sluteći da će Miro biti uskoro jedna od njenih žrtava. Pred noć smo stigli u
selo Krstaču, pod planinom Sitnicom. S druge strane planine je Zvijerina. Po dolasku u selo štab
našeg bataljona i četna rukovodstva sastali su se sa drugovima iz štaba
hercegovačkog bataljona i načinili plan za sutrašnju akciju. Po tom planu
trebalo je da krenemo u svitanje. Po običaju, naše odeljenje, odnosno naš
prateći vod, podržaće napad iz neposredne blizine topovskom i minobacačkom
vatrom. U svitanje, 2. juna, naše
su se kolone uputile na određene pravce. Četnici se nisu dali iznenaditi.
Spremno su dočekalr! naše jedinice na čukama iznad Zvijerine, u prirodnim
zaklonima kakvi se mogu samo poželeti. Razvila se žestoka borba koja je
trajala do devet časova. Tada su se naši borci privukli do glavnog uporišta,
na jednom grebenu, na koje smo mi, u isto vreme, ispalili nekoliko mina i
granata. U odlučnom jurišu borci su slomili otpor četnika. Oni su se užurbano
povukli ka planini Viduši. To povlačenje se kasnije pretvorilo u pravo
bekstvo, naročito od trenutka kada im se na boku i za leđima pojavila naša
Rudarska četa. Oko deset časova smo ušli
u Zvijerinu. U školi, u kojoj je bila smeštena bolnica, nađosmo ranjene i
bolesne drugove, među kojima su bili Fjodor Mahin i Bora Prodanović. Od
radosti su plakali. Na žalost, svi nisu bili na broju — četnici Save Kovača,
bivšeg žandara i bivšeg komandira Ljubimirske partizaneke čete, odveli su sa
sobom sedam partizana i dve bolničarke. Među njima su Husret Ćišić iz
agitpropa Operativnog štaba i Rade Pravica. Svi su članovi KPJ i Skoja.
Strahujemo za njihove živote. u magacinima smeštenim
u okolnim kućama pod šumom, nađosmo jedan top pito sa 12 granata, tri teška
bacača sa
dvadesetak
mina, jedan teški mitraljez švarcloze, jedan puškomitraljez i
jedan protivavionski mitraljez. Sem toga, bila je nedirnuta ostala sprema i namirnice. Naš bataljon je dobio
odobrenje da ponese teški bacač sa deset mina, topovske gran&te, puškomitraljez
teški i protivavionski mitraljez. Uzgred budi rečeno, dobro smo se snabdeli
duvanom i cigaret-papirom. GAT 10.
jun — Iz Suvog polja krenuli smo preko Bijelih dola
ka Bukovoj gradini. Oko nas je prava kamena pustinja sa pogdekojom oazom niske i
zakržljale šume. Oko zaranka stigosmo na
mali plato ispod Bukove gradine. Štab bataljona je otišao napred. Nešto
kasnije pozvaše i mene. Tu behu na okupu skoro čitavi štabovi 1. i 2.
proleterske brigade sa nekim komandantima hercegovačkih jedršica. Planirali su
napad na četnike i Talijane u kotlini između Kazanaca i Gata. Prema zajedničkom
planu, naše odeljenje je dobilo zadatak da prati Kraljevački i Beogradski
bataljon i da, ako zatreba, pomogne u likvidaciji uporišta oko Gata. Početak
napada predviđen je za 11. jun, tačno u tri sata UjUtro. Pošto je pala noć, počeo
je pokret ka Gatu. Stazu kojom idemo često gubimo. Onda obilazimo vrtače i
zastajkujemo dok je ponovo ne nađemo. A kad se ona pronađe, počne trčanje
dok opet negde ne skrenemo. I tako, naizmenično, čas trčimo, čas stojimo.
Kolona se skuplja i razvlači. Na sve strane kamen i glogovo trnje. Noge i ruke
su nam krvave, ali niko ne gunđa. Oko ponoći se sretosmo
sa Beogradskim bataljonom. Miloje kaže da se već dva sata vrte u krugu, a
nikako da nađu stazu koja vodi ka Gatu. Tek u svitanje ugledasmo siluetu tvrđave
na Gatu. Očevidno je da smo zakasnili za akciju. Kad je svanulo,
neprijatelj nas je primetio i osuo teškim mitraljezima uragansku vatru po našim
kolonama. Na tvrđavi i okolnim kamenjarima viju se zastave. I naši barjaktari
su razvili naše, proleterske. Pešaci već u skokovima savlađuju prostor.
Desno, Šumadinci i Užičani jurišaju uz padine Gata, a levo Beograđani
razjuriše logor Italijana blizu zaseoka Galeština. Kraljevčani se prebacuju
preko brieanog prostora. Front se jasno ocrtava eksplozijama ručnih bombi i
minobacačkih mina. Top smo postavili iznad
sela Dobrelji i uzeli na nišan staru austrijsku tvrđavu na vrhu Gata. Ali naše
su se granate pokazale previše slabe za njene debele zidine. Jumba je sa bacačem
ubacio dve, tri mine u samu tvrđavu i tada je sa nje skinuta zastava. Nešto pre deset časova
Italijani počeše da tuku artiljerijom iz Avtovca. Čitava prostorija na kojoj
su se nalazili naši bataljoni zasuta je granatama. Jedna je savoja sistematski
kružila i istresala bombe. Uskoro je od Avtovca pristigla poveća kolona
kamiona i na putu ispred sela Dobrelji i Dinići istovarili pešadiju koja
napade na bok naših jedinica. Morali smo užurbano da se povlačimo uz ozbiljne
gubitke. POSETIO NAS JE DRUG TITO 8.
jul
— Nalazimo se u selu Seonici, koje je od Ostrošca i Neretve udaljeno pet do
šest kilometara. Oko jedanaest časova kroz logor prostruja vest da su drugovi
Tito, ' Marko, Koča i Fića došli u štab bataljona. Uskoro do nas dotrča
kurir da nam javi da će drug Tito doći i u . naš prateći vod. Užurbano se
spremismo da ga dočekamo. ; Naše topče postavismo u hladovinu pod jedan krošnjati
orah. Na okupu je sva posluga. Radojica Milašinović Soko timari svog brnju,
koji nosi lafet. Malo podalje od nas su Jumbine minobacačlije i Slobovi
mitraljesci. Vodnik "Šuca" trčkara od jednih do drugih. Oko podne dođoše
drugovi Tito, Marko, Koča, Fića, Jakšić, Miro Dragišić i još neki iz
Vrhovnog štaba. Drug Tito, pošto je primio raport i pozdravio nas sa
"Smrt fašizmu", zadrža se oko pola časa, interesujući se za sve,
ama baš za sve. Naročito je bio zadovoljan kad je video da imamo i pancirne
granate. Uzeo je jednu u ruku, "izmerio" joj težinu i zažalio što
nije bar malo teža. Pošto smo mu, na kraju pokazali kako top rasklapamo i
tovarimo na konje, svakoga je od nas pitao odakle je, šta je po zanimanju, koga
ima od porodice, kako je sa zdravljem itd. — Druže Tito, kada
ćemo u Srbiju? — zapita ga Soko. — Znam da biste svi
voljeli da se što prije vratimo u Srbiju. To i mi svi želimo. Sad je situacija
takva da treba ići u Krajinu, da pomognemo Krajišnicima. Kad njima
pomognemo, naša će vojeka da ojača i naraste, pa ćemo onda u Srbiju — reče
drug Tito, a zatim krenu od nas ka rudarskoj četi. IZ BORBE ZA PROZOR 13.
jul — U podne borba za Prozor dostiže svoj vrhunac.
Ustaše nisu izdržale juriš Rudarske čete i 5. sandžačkog bataljona. Kozje
Stijene, Kalac i Debelo Brdo su u našim rukama. Neprij^telj se još žestoko
brani iz utvrđenih uporišta u gradu. Jedno od tih uporišta bila je džamija,
sa mitraljeskim gnezdom na njenom minaretu. Da bismo ga mogli tući, moramo se
spustiti niz jednu padinu prema gradu. Izloženi vatri neprijatelja, postavljamo
top kraj jednog drveta. Ratko Plazinić je nanišanio i — promašio prvom
granatom. Džaba mu što promaši, ali što nam se top "raspade" . . .
U brzini, a verovatno i zbog kiše kuršuma koja nas je pratila i koja nas ne
ostavlja, Ratko je zaboravio da učvrsti cev za lafet, pa ga je ona udarila po
desnom ramenu i preturila. Da smo počem bili pobožni rekli bismo da je to
volja Alahova. No nikome nije tako nešto palo napamet — namestili smo i učvrstili
cev, a zatim sa dve granate uništili mitraljesko gnezdo
na džamiji. Potom smo se prebacili na brdo Kumbat da bi pomogli pri likvidaciji
Kule. Ratka teramo da ide u sanitet, ali on neće da
napusti borbu. Iz Kule, starog
srednjevekovnog utvrđenja sa debelim zidovima, ustaše su tukle naše jedinice
sa dva teška mitraljeza i jednim minobacačem. Ne dadu nos da se pomoli. Moramo
da obiđemo brdo sa južne strane. Gubimo u vremenu, a svi čekaju na nas. Odlučili smo da kroz gusto
hrastovo šipražje prosečemo put i da po delovima, neopaženo, prenesemo i
postavimo top i tešku bredu na mesto sa koga ćemo raspaliti po Kuli. Oko dva sata posle
podne ispalili smo prvu granatu. Udarila je pored Kule. Ustaše ubacuju jednu za
drugom tri mine u bacač. Vidimo ih kao na dlanu. Nanišanismo i drugom granatom
pogodismo sam bacač. Treća je "emazala" mitraljez na otvoru kule. Ispaljene mine
eksplodirale su u našoj blizini. Jedno
parče me je zakačilo po vratu. Iz vene mi šiklja tanak
mlaz krvi. Prstima stežem ranu i posmatram juriš naših
boraca. Bio je silovit i nezadrživ. Ustaše beže ka Rami. Ošamućeni
vatrom, traže spas u samoubilačkim skokovima niz liticu tvrđave. Redak
prizor! Dubina ponora
s južne strane je preko pedeset metara. A upravo tamo skaču.
Radije u smrt nego da se predadu. LIKVIDACIJA NEPRIJATELjEVIH UPORIŠTA U LIVNU 5.
avgust. — Prilikom napada na Livno, "naš je
bataljon eavladao u svitanje sve prepreke ispred stočne stanice. Ostala su još
samo dva bunkera kraj štala. Naša 2. četa je uspela da se probije do prvih kuća,
ali zbog brisanog prostora ne može da priđe bunkerima. Na "scenu<4
stupa pito i sa nekoliko granata uništava jedan od bunkera. Drugi nismo
ni gađali, jer su nas pešaci odmenili svojom "artiljerijom": dok smo
gađali prvi bunker, iskoristili su priliku da se prebace preko brisanog
prostora i da ubace bombe u drugi. Drugi crnogorski
bataljon je od sinoć izolovan u centru grada. Stoga se od nas traži da hitno
napadnemo oružničku postaju. Teško se bilo približiti toj jednospratnoj
zgradi, koja je puna žandara i ustaša. Miloš Vučković i još neki drugovi
pokušavaju da joj priđu iz dvorišta. Čujemo eksplozije bombi koje su bacili. Sa komandantom
bataljona tražim pogodan položaj za top. Odlučujemo se za mali park preko
ulice, iz koga se zgrada može neposredno tući. Prebacujemo top po delovima.
Komandant čuči iza jedne betonske klupe u parku i naređuje da tu top
postavimo. Malo neobično, ali mora se. Daleko smo od postaje nekih trideset
metara. Nišanimo u jedan od njenih prozora. Ispaljena sa 30 metara odstojanja,
granata nije imali kud drugo nego u postaju. Zaređali smo onda u ostale
prozore. Međutim, zamalo što glavom ne platismo našu drskost: neki žandar je
hitnuo ručnu bombu s prozora i ona je pala kraj samog topa. Klupa nas je
spasila. Brzo ispaljujemo još jednu granatu i — kraj. Ustaše i žandari tražili
su da prekinemo paljbu, jer hoće da se predadu. Ipak su neki pokušali da
pobegnu preko parka. Ali kasno. Devet je časova. U
Livnu situacija čista. Likvidirana su sva uporišta osim kuće doktora Mitrovića.
Nemci, vlasnici rudš!ka u Livanjskom polju, napravili su od te lepe vile pravu
tvrđavu. Sa njom je prateći vod imao pune ruke posla. No sve je bilo uzalud.
Posle mnogih pokušaja, na kraju je odlučeno da se kuća drži u blokadi dok
stigne jedan top većeg kalibra sa kojim su Krajišnici nedavno likvidirali neka
utvrđenja u Glamoču. Oko deset časova, kad
smo postavili top kod džamije, u blizini opkoljene kuće, ranjen je nišandžija
Ratko Plazinić. Malo posle toga došao sam kod njega i upitao ga kako je. A on
reče: —
Vidiš i sam. Sa mnom je gotovo! Četvorica drugova su
ga odneli u brigadno previjalište. Šestog avgusta ujutro,
pođoh sa Moravčićem do previjališta, u
franjevačkom samostanu, da ga posetim. Doktor Đani nam reče da mu se nije
moglo pomoći, umro je još sinoć.
Sahranjen je pozadi manastira. Nad humkom smo stavili
jednu dasku na kojoj smo urezali ime, prezime i datum smrti.
Ostali smo bez još jednog izvrsnog druga. Ratko je bio metalski radnik, član
Partije, rodom iz Donjeg Dragačeva. BORBA SA CRNOM LEGIJOM KOD POSUŠJA . . . 16. avgust. — Popodne, dok smo s glavninom bataljona držali položaj
na brdima Ljut i Crnovro, primetili smo jednu motorizovanu kolonu koja se
kretala od Posušja prema selu Biški. Posle kraćeg zadržavanja, desetak
kamiona je produžilo i zauetavilo se kod Piljine kafane. Tu se vojska iskrcala
i krenula ka brdu Klenak. U Docima, istočno od
nas, nalazi se Beogradski bataljon. Naš je komandant tamo poslao kurira čim je
kolona zapažena (Beograđani su se tada zabavljali — igrali su fudbal!).
Kurir je stigao blagovremeno — jedna se četa pripremila na brzinu i stigla da
posedne Klenak. Međutim, neprijatelj je uporno i silovito navaljivao da je
zbaci s vrha. Uto su i Kraljevčani otvorili vatru mitraljezima, minobacačem i
topom, koji je uzeo na nišan neprijateljeve mitraljeze. Nešto kasnije neki
delovi Beogradskog bataljona ubacili su se neprijatelju iza leđa. Nastala je
situacija kakvu smo retko kad videli. Neprijatelj ne samo što nije mogao da se
brani i odbrani, već naprosto nije znao kuda će da pobegne. Zato je među
odbeglim bilo i onih koji su dospeli na naš položaj. Jednog takvog vodnik
pratećeg voda Lazić hteo je da uhvati živog. Kad mu se približio i rekao da
se preda, ovaj je na njega bacio bombu i ranio ga. Drugu je stavio ispod sebe. U
njegovom džepu našli smo legitimaciju: bio je to dočasnik 9. bojne "Crne
legije". ... I KOD KUPRESA 7.
septembar. — Ludo se tuče ta "Crna legija". Ima
"časnike" koji ne vode računa o tome koliko će se legionara vratiti
s bojišta. Podstiču u njima životinjske nagone, opijaju ljudskom krvlju, a
pred polazak u borbu obično ih zagrevaju pićem, pa ne znaju za strah. Jurišaju
kao zveri. Takve ih znamo sa Klenka, takve smo ih videli i kod Kupresa, kad su
pod zapovedništvom Pavelićevog izaslanika Šimića i bojnika Bobana izvršili
"ofanziv^"
na naše bataljone. Sa dve kolone pošli su i civili. Povedeni su da pokupe plen
i opljačkaju preostala sela oko Kupresa. Išli su računajući
da će nas razbiti "od prve". Ali su se prevarili. Pošto su proterali
jedan vod naše 1. čete s Crnog vrha, kaišli su na žestok otpor naših
jedinica kod Pravoslavne i Sokačke male. Tu smo, sa odstojanja od nekih pet
stotina metara posmatrali kako oficir ,.riba" svoje legionare zato što su
posustali u jurišu i poletčpi pred našom vatrom. On je u jednoj ruci držao
pištolj a u drugoj korbač i išao od jednog do drugog vojnika. Gađali smo ga
iz pušaka, ali on na to nije obraćao pažnju. Videći to, Jakšić se
nervirao, pa će meni: —
Pajoviću, gađaj ga iz topa! Posle prve granate, on
se više nije pojavio na vidiku. Ali su se našli drugi koji su legionare
pokrenuli ponovo
na juriš, i to takav juriš koji nismo mogli slomiti čak ni ručnim bombama.
Morali smo se povući. Naš smo top izneli na leđima. Nosili smo ga tako šest
do sedam kilometara, sve do sela Zanogline. LICEM U LICE SA ČELIČNOM GRDOSIJOM .. . 3.
oktobar. — Pri polasku iz Livna dobili smo jedan
protivkolski top. Ali pito time nije izgubio svoju ulogu. Kad smo se našli, početkom
oktobra, između sela Vojići i Babići, upotrebili smo ga čak i protiv
tenkova, prilikom pokušaja Nemaca da prodru iz Ključa u Bosanski Petrovac. Sa
daljine od dvesta ili trista metara pancirnim granatama dočekali smo jedan od
tri tenka koji su krčili put pešadiji. Granate nisu ništa mogle nauditi čeličnoj
grdosiji od 32 tone. Ali, naporedo s nama stupila je u dejstvo bombaška zaseda.
Tenkista u prvom tenku bio je iznenađen. Pokušao je da se vrati i pri tome se
survao u provaliju ispod puta. Ostali tenkovi su odstupili ka Pudin-Hanu i Ramićima.
Zajedno sa bombašima, pito je izašao kao pobednik. ... I PROTIV HAUBICE 26.
oktobar. — Prilikom napada na Bosansko Grahovo naš je
top bio rođeni brat haubičkoj bateriji Operativnog štaba za Bosansku Krajinu.
Za vreme borbe jedna italijanska baterija, sa položaja kraj same crkve, tukla
je plotunskom paljbom naše haubice. Srećom, iz početka ih je prebacivala. Ali
sam pretpostavio da bi ih mogla naći. Zato sam predložio Živanu Maričiću da
iznesemo top U streljački stroj i da neposrednim gađanjem obaspemo vatrom
italijansku bateriju. On se s tim složio — rasklopljeni top smo preneli preko
rovova tačno pod žicu ispod crkve. Jedva ako smo bili daleko od baterije
dvesta metara. Kao i uvek u težim situacijama, s nama je breda. Zajednički smo
otvorili vatru brzom paljbom. Baterija je zaćutala. Dok je na Gradini ključalo
(Beogradski bataljon opasao je to brdašce vatrenim zidom), mi smo pekli
krompire, računajući da smo izvršili svoj zadatak. Međutim, ItaliJani su nas
iznenadili: izvukli su jednu haubicu sa druge strane crkve i drugom granatom
skinuli krov sa kućice u kojoj smo se bili okupili. Istrčasmo i svukosmo naše
topče u jedan rov, iz kojega smo se zatim pomerili za nekih trideset metara. S
tog mesta smo grunuli u pravcu haubice i razjurili njenu posadu. Pred zoru nas zove
komandant bataljona. Traži od nas da donesemo i postavimo top pred staru
gradsku kapiju da bi je razbili. Noseći delove topa izgubili smo orijentaciju i
dospeli pod sam zid, ali bez lafeta. Mile Maslar glasno doziva Marka Janjića
koji ga je odneo i zalutao. Italijani su čuli naše dozivanje. Počeli su da
bacaju ručne bombe sa tvrđave. Pripili smo se uza zid dok nisu prestali da nas
gađaju. Onda se izmakosmo i namestismo oružje pod jedan orah kraj puta. Kad
ispalismo nekoliko granata, Mile Maslar uzdahnu razočarano: — Pa to ti je kao da
smo pljunuli! Ovo je posao za haubicu, a ne za ovaj naš pištolj. IZ BORBI ZA OSLOBOĐENjE JAJCA 24.
iovembar. — Do pola noći neprijatelj je osujetio nekoliko
juriša naših jedinica. Borci našeg bataljona leže na snegu ispred
neprijateljevih rovova kod sela Careva Polja. Toc nam je na jednom kamenjaru.
Mile Maslar, vođa odeljenja, zaseo i vreba priliku kada nemački šarci
otvaraju vatru da na njih nanišani. Već je dvojicu umirio. Čeka trećeg.
Opalio je dve granate. Ali mu Nemci ne ostaju dužni. Čitavi snopovi svetlećih
zrna obasipaju top. Posluga se formalno slepila s kamenjarom. Zrna samo što ne
ližu njena tela. A ona strpljivo vreba novi trenutak. Tako je to trajalo čitavu
noć. U svitanje smo se povukli u seoce Šenik. U noći između 25. i
26. novembra 1. proleterska divizija zajedno sa 3. divizijom i 3. krajiškim
odredom, ponovo je napala na položaje neprijatelja kod Jajca. Ove noći napad
je bio bolje pripremljen. Minobacači iz cele naše brigade su postavljeni na
jednom položaju. Naš je top iznad
seoceta Ladona. Za noćas smo dobili teži zadatak: treba da parališemo vatru
nemačkih protivkolaca. Međutim, Nemci su nas iznenadili svojom vatrom, tako da
smo morali promeniti položaj. Tek tada smo stupili u dejstvo koje nije ostalo
bez efekta. Oko pola noći otpor Nemaca je slomljen. Ujutro, 26. novembra,
1. proleterska je imala
žestok okršaj
sa jednom kolonom nemačkih tenkova, koja je od Travnika i Donjeg Vakufa prodrla do oslobođenog Jajca. u
ovoj borbi smo upotrebili, zajedno s našim topom, zaplenjene
protivkolce. Sasuli smo, bez štednje, kišu granata. Neprijatelj se morao povući. MASLAR GINE NA TOPU 4.
decembar. — Očekujući pomoć iz Banje Luke,
neprijateljeva posada u Kotor Varošu je pokušavala da sa tri svoja tenka
konsoliduje situaciju, mada je u svitanje bila na izmaku snaga. U toku noći naše
topovsko odeljenje je ovoga puta pratilo Kragujevački bataljon i krčilo
borcima put tukući neprijatelja u utvrđenim objektima kod džamije, železničke
stanice, škole i bolnice. U svitanje, tenkovi se
probijaju do glavne raskrsnice u varošici i isteruju topovskom i mitraljeskom
vatrom naše borce iz već osvojenih kuća. U takvoj situaciji komandir
odeljenja Mile Maslar postavlja top nasred ulice i počinje brzom paljbom da tuče
tenkove. Tenkisti su uzvratili mitraljeskom vatrom. Tada je jedan rafal smrtno
pogodio Maslara. Izdahnuo je na rukama svojih drugova. Bilo je oko osam časova.
Pomoć iz Banje Luke nije stigla. Neprijatelj sad pokušava da se spasi
bekstvom. Tenkisti traže izlaz u proboju putem prema Banjoj Luci. Kod sela Babići
dočekuje ih Kraljevački bataljon sa protivkolcem i vraća u grad. Nemajući
drugog izlaza, oni napuštaju vozila i beže prema brdu Skatavici. Naši su
borci zapalili sva tri tenka. PITO ODLAZI IZ KRALjEVAČKOG BATALjONA 5.
februar 1943. — Četvrta neprijateljska ofanziva je u jeku. U selu
Skakavcima dobismo naređenje da naš top sa konjima i poslugom uputimo u sastav
Protivkolske čete naše brigade. Žao nam je što se s topom rastajemo. Srodili
smo se s njim. Dugo je to bio jedini top 1. proleterske. Ali od prošle jeseni
imamo i većih i "jačih" topova i haubica. Na prvom eastanku se
opraštamo od Milutina Matića, vođe topovskog odeljenja, Marka Janjića, čika
Bore Konostrevca, malog Pere i drugih. Ukupno sedam drugova je danas otišlo iz
sastava naše Prateće čete. Otišao je i naš omiljeni i nerazdvojni pito. Ljubivoje PAJOVIĆ
|