LJUPČE ŠPANAC   Biografski podaci Ljubomira Živkovića Španca toliko su slični s podacima drugih boraca za prava radničke klase. Rođen je u siromašnom selu nedaleko od Bele Palanke. Rano je ostao bez roditelja i detinjstvo je proveo u najvećoj bedi. Tu i tamo našli su se dobri ljudi koji su ga pomagali. Iako još dete, odlazi u Niš, gde uči zanat. Poznato je kakav je tada bio šegrtski život. Po šesnaest časova rada dnevno, zatim kratak i težak san, ustajanje, pa opet rad. Uz pomoć jednog prijatelja odlazi u Sentu, gde uči obućarski zanat. Tu prestaju suvi biografski podaci o ovom nesrećnom mališanu. Stariji radnici, i sami nesrećni, učinili su svojom ljubavlju i drugarstvom da Ljubomir prvi put pogleda šire oko sebe, i shvati da više nije sam. Tada je počeo da idejno širi vidike. Uporno čita sve što može da mu objasni borbu radničke klase. U želji da više vidi i nauči, dolazi u Beograd, gde ga ubrzo primaju u SKOJ. Sa sedamnaest godina postaje član Partije. Borba se nastavlja, ali to više nije samo njegova borba, sada je to naša, zajednička, radnička borba za bolji život. Štrajkovi, raznošenje letaka, sastanci, pa opet neki zadatak, teži ili lakši od prethodnog, sve do onog dana početkom 1936. godine kada je policija uletela u mračan i vlažan stan i odvela ga u zatvor. Ispitivanja i batine su se smenjivali. Zatim godina i po dana na robiji u Sremskoj Mitrovici, gde ga stari revolucionari uče kako i šta da radi da postane dobar član Partije, hrabar borac i dosledan revolucionar. Naročito se Čiča-Janko — Moša Pijade brinuo o njegovom uzdizanju. U jesen 1937. godine izlazi sa robije i ubrzo odlazi u Španiju, da pomogne borbu španskog naroda. Te dane nikada nije zaboravio. Imao je dobre drugove, bio je slobodan, ponosan, pun vere u pobedu pravedne stvari. A zatim, posle teških i krvavih borbi, kada su imperijalisti i fašisti uspeli da uguše republiku, borci odlaze u zatvore i logore. I Ljubomir je u jednom takvom logoru u Francuskoj dočekao 1940. godinu. Uspeo je da pobegne i vrati se u Beograd. Prvih dana ustanka 1941. godine, po odluci Partije, odlazi u Posavski odred. Tada je imao dvadeset dve godine. Već u prvim borbama pokazao je izvanrednu smelost i hrabrost. Postavljen je za komesara bataljona. Nije bilo borca koji ga nije voleo i cenio. Zvali su ga Ljupče Španac. Posavski bataljon je ušao u sastav 1. proleterske brigade prilikom njegovog formiranja, kao njen 6. beogradski. Od one hladne januarske noći odkad je bataljon prešao Lim i pošao u sastav brigade, ređale su se borbe na Brusni, Vlasenici, Bratuncu, Jelašcu, Šćitu, Duvnu, Tičevu, Grahovu, Ključu. U svima njima Ljupče se nije štedeo. Bio je primer i podstrek drugima. .Poslednja njegova borba bila je na Sitnici, 19. novembra 1942. godine. Partizani su razbili Drenovićeve četnike u tom delu Bosne i napali, naposletku, ovo jako uporište koje su branili domobrani i Nemci. Po snegu, u noći, bataljoni 1. proleterske su se razvili u strelce. Ljupče je tada bio zamenik komandanta u svom, matičnom, Beogradskom bataljonu. Bodrio je i hrabrio borce. Pale su prve bombe, ispaljeni su rafali, odjeknule su mine. Nemci su iskakali iz bunkera. — Moramo uhvatiti bar jednog živog! — vikao je Ljupče trčeći. I zaista, baš on je uhvatio nemačkog vojnika, velikog kao hrast. — Najteže mi je što ste me vi zarobili — rekao je Nemac gledajući osorno u Ljupčeta. — Nema vae šta videti, a vi mene za šinjel... Partizani su izvršili zadatak — oslobodili su Sitnicu i zarobili dosta neprijateljevih vojnika. Sutradan su Nemci prodrli s tenkovima iz Banje Luke. Naši borci su davali otpor, ali su se ipak morali povlačiti ka šumi. Ljupče se povlačio grudima okrenut neprijatelju, neprestano pucajući iz mašinke. Jednog trenutka je zastao i viknuo komandiru 3. čete da ostavi grupu boraca na desnom brežuljku. Nemci su nadirali i pucali iz svih oruđa. U kiši granata izmešanih s mitraljeskim mecima, ranjen je i Ljupče Španac. Ne ispuštajući mašinku iz ruku, s naporom se podigao. Pritrčali su drugovi da mu pomognu. Telo mu je bilo obliveno krvlju, a on ih je posmatrao pokušavajući da se nasmeje. — Ne brinite, rana nije opasna. Da li je neko poginuo? Preneli su ga u sanitet, gde je previjen. Na nosilima je zatim odnet u centralnu bolnicu u Petrovcu. Desna noga mu je odsečena. Iako trpi užasne bolove, priseban je i jak. Traži da ga odnesu u sobu u kojoj leže drugovi iz njegovog bataljona. Dve bolničarke ga nose u sobu u kojoj leže Radovan Pantelić Pura i Ljubivoje Mihajlović, koje Ljupče poznaje iz prvih dana ustanka. S naprezanjem podiže glavu i osmehuje se: — Hoću da vas ponovo vidim u bataljonu, žive i zdrave. Da li ću i ja preživeti? — Tu su Vera i Milanče, svi su u bataljonu dobro, pozdravljaju te — na to će Pura. — Nosite me u drugu sobu — gušeći se reče Ljupče. Umro je na nosilima, s osmehom na tankim usnama; oči su ostale otvorene sa pogledom uprtim u beskrajnu daljinu. Kad god mi se sećanje vrati na drugove iz rata, ne mogu a da se sa posebnim uzbuđenjem ne setim i Ljupčeta Španca. Svaki, ma i najmanji događaj u vezi s njim, izaziva u meni divljenje prema tom živahnom drugu, koji je podjednako u svim prilikama bio pravedan i hrabar. Sećam se sastanaka partijske ćelije na kojima je vrlo oštro kritikovao slabosti pojedinaca. Drugom prilikom je znao i da se razneži.. Jednom je ovim rečima hrabrio ranjenog druga kod Grahova: — Još malo snage i ti ćeš ozdraviti, dočekati slobodu, živeti kao čovek. U predasima između borbi, borci su ga često molili da im priča o svom životu, o Španiji. Bio je suviše skroman da bi pričao o sebi. Posle jedne uspele borbe sedeo je pod hrastom i, raznežen tek završenom pesmom, počeo da priča o Španiji, njenim dolinama, brdima i rekama, o toj divnoj zemlji hrabrih ljudi. Slušali smo ga i divili mu se, a on je, raspoložen, počeo da peva pesme o Španiji i našim partizanima. Jednog jesenjeg dana 1941. godine delovi bataljona su se odmarali u nekom voćnjaku. Komesar Ljupče je savetovao borce da ne diraju plodove. Naišao je domaćin, kočoperan čičica u gunju, i ćutke počeo da posmatra partizane kako uče da rukuju puškama, pevaju pesme ili čitaju, a ne diraju šljive koje im se njišu iznad glava. Na kraju je prišao Ljupčetu:  Naredi, bre, ovim ljudima da beru i jedu. Bogami, nisam zapamtio ovakvu vojsku. — Ali mi smo tvoja vojska, mi hoćemo da ti pomognemo, a ne da te oštetimo — odgovara mu ponosno Ljupče. Svoju visoku svest pokazivao je i u borbama. Posebno su se isticali njegova hrabrost i drugarstvo. Novembra 1941. godine 2. posavski bataljon je vodio borbu na Rudniku. Komandant Miladin i komesar Ljupče bili su u streljačkom stroju, da bi primerom pokazali kako se treba boriti. Ljupče je poveo jednu desetinu da pokuša da dođe neprijatelju iza leđa. Niko nije verovao u uspeh. Ali posle pola sata odjeknuli su pucnji iz pravca odakle se niko nije nadao. Nastala je pometnja u neprijateljevim redovima, pa je on ubrzo bio potučen i nateran u bekstvo. U drugoj prilici, 22. decembra 1941, partizani su se po magli približavali Sjenici. Razbili su prvu odbranu i ušli u varošicu. U međuvremenu je neprijatelj dobio pojačanje, reorganizovao se i krenuo u protivnapad. Naši borci su morali da se povuku. Ljupče je ostao u zaštitnici. Pucao je iz mašinke i istovremeno prebacujući se preko raznih prepreka mašinkom je štitio odstupnicu sebi i drugima. Milicioneri Hasana Zvizdića su urlali: — Držite ga, živog hvatajte onog malog koji se kotrlja po snegu! A Ljupče je nalazio nov položaj i novu snagu da pomogne ostalima. Zgrabio je jednog ostavljenog ranjenika i na leđima ga izneo. Borci su se čudili, a ranjenik je s teškom mukom govorio: — Nisam znao ko me nosi. Učinilo mi se da je neki snažan partizan, a ono, gle, naš Ljupče! Baš takav mi je i ostao u sećanju — mali, ali kad zatreba — jak i hrabar kao lav, skroman do krajnosti, požrtvovan i odan drug, živahan i pun humora. Imao je sve osobine koje čoveka čine dragim. Nada MARKOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument