MIODRAG BLAGOJEVIĆ BATA   Njegova životna staza započela je u Smederevskoj Palanci. Doživela je punu afirmaciju borca narodne revolucije u 1. proleterskoj brigadi — u oružanom obračunu s ljutim neprijateljima naših naroda. A rat je, inače, nemilosrdna igra života u kojoj se čovjekova nit lako prekine. I na Batu se njegova kob nemilosrdno sručila. I on je rano prestao da crta svoju istoriju. A život je iskreno volio. Slobodu je strasno osjećao. Za nju je junački i nesebično dao svoje najdraže — život. Ljude, prvenstveno naše borce ljubomorno je nosio u svojim grudima. Bio im je blizak. I odan. Svesrdno se zalagao za njih. I predano ih je učio. A svojim držanjem bio im je primjer hrabrosti. I uzor hladnokrvnosti. I odvažnosti. Da nije takav bio, ne bi bio komesar. Borci ga ne bi trpjeli za svog starješinu. A oni su ga baš voljeli. Njegova snalažljivost i odvažnost ulijevale su im povjerenje. U teškim prilikama činile ih spokojnim. I kuražile ih. A njegova odlučnost vodila ih je naprijed. U kritičnim trenucima znao je da ih ponese tamo gdje treba.  — Napred, proleteri! Nedaleko od Rogatice pukla je njegova glasina. Šuma je riknula kao ranjena. Vitke smreke su zadrhtale. Zadnje grudvice smrznutog enijega, koje su se, na izmaku zime, još grčevito držale na grančicama, popadale su kao zrele kruške. I mitraljezi su namah, kao okamenjeni, umukli. I puške. — Drugovi, i mi smo proleteri! Oni su isto tako kao i mi bili zaposjeli busiju oko pošumljene vrtače. Zaprepašćenje nas je ošamutilo. I pretrnuli smo od straha. A onda smo se radosno izgrlili. I suze su potekle. — Bre, braćo, zamalo se ne iskrvismo. Da ne bi tebe, Bato, bilo bi svašta; pala bi krv do koljena. Izubijali bismo se. Uh, bre, nanu mu njegovu! Šta bi nam rekle naše brigade? Pričalo bi se kako su se između sebe dva bataljona Prve i Druge proleterske do noge potukla. Izginuli bismo do zadnjeg. Bruka, brate! Partija bi nas mrtve iz svojih redova izbrisala. Strašno. A. . . vidiš, sreća! Dođi da te zagrlim, burazeru ... — Ako su četnici u Borikama i oko Pešurića čuli ovu našu gužvu, biće prpe kod njih. Njima ionako ne treba mnogo. A kad je jula 1941. godine iz Beograda pošao u partizane nije znao da drži pušku u ruci. I odmah je požurio da se nauči ratovati. — Lezi, diži se. Trk. Nalevo-krug. Lezi, nalevokrug, trk . . . — Uh, božju mu majku. Duša mi je u nos stigla. Da si me samo još jedared naterao uz ovu strminu, odoh ja. Crkao bih kao junac u ralu. Duša bi mi na nos iskočila kao piletu .. . Ama, bogati, zar je to ovako? — Tako! I još teže, brajko moj. — E, neka ide do đavola! Sav sam se izubijao kao na Kosovu. Kolena sam sva ogulio. I nos sam o zemlju oljuštio. Deset puta sam ga zabio u ovo gnjilo lišće. Vidi kako znoj curi niz mene kao da sam iz Save izronio. Jezik sam isplazio kao pas na vrućini. — Neka, neka te malo, druže. Da vidiš kako je meni bilo u vojsci. — Ama bogati, je l' baš to tako! — I još gore! Onda se zamislio. Nije navikao na takva naprezanja. Kod kuće su ga mazili. A vojsku nije služio. — Svejedno, mora se. A kad se mora, nije teško. Čovek se na sve navikne, pa ću, valjda, i ja. I navikao se. I sve hrabro podnosio. I glad i žeđ. I nespavanje i zamor. I nikad se nije požalio. A humor ga nije napuštao ni kad nam je najteže bilo. Uvijek je nastojao da borcima olakša teškoće; da ih osokoli. I da bi im podigao duh i raspoloženje, stavljao bi se u ulogu glumca. — Bila tri Kitajca: Jakci, Jakci Drakci i Jakci Dragci Jakci Droni. I bile tri Kitajke: Cipka, Cipka Lipka i Cipka Lipka Limpo Poni . . . I devedeset i šest vrsta jabuka. Sve u stihu i sliku. I još mnogo toga. — Gde to nauči, komesare, ako boga znaš? Ne bih ja to mogao zapamtiti da me zakolješ. — Zato i nisi komesar, Lesendrio. Ti i nisi rođen da nešto možeš da zapamtiš. Rođen si samo da slušaš, a za tebe će komesar pamtiti. — Ne diraj čoveka, Milutine, naljutiće ti se. Dobronamjernost ga nikada nije ostavljala. Ni dobrodušnost. Bio je širokogrud. I razuman. Kad je u Kopačima kod Goražda neko pravio pitanje zašto se štab bataljona poslednjih nekoliko dana hrani odvojeno od četa, on se ironično nasmejao. Smatrao je to kao sitničarenje. I krutost. A kad je sjutradan članove štaba zatekao na ručku, onda se kao bajagi začudio. I lice uozbiljio kao da se zgranjava. — Ha! Štab jede!? Smijeh se prosuo. A on je i dalje ostao, kao bajagi, začuđen. — — Šta vam je? Zar štab sme da jede? — Ne sme! U jedan glas kao u horu. A on je digao ruke kao da se predaje. I razderao se s njima zajedno. — Ne sme.. . Dabome da ne sme! Šta tu vazdan? Dokle ćete vi tako da jedete narodni hleb? I . . . sami! Staložen je bio i onda kada ljudi, obično, gube nerve. I kad su Nijemci svojim kopitama treskali po beogradskoj kaldrmi. I logičan je bio. I razuman. Kad je njegov drug htio da jurne u kafanu, iznad Studentskog doma u Ulici kralja Aleksandra, gdje su neke žene sjedjele njemačkim vojnicima na krilu i cmakale ih, te da stolicom raspali koga stigne po kafani, Bata ga je odlučno stegao za ruku i zadržao ga od te namjere. — Jesi li ti lud, šta li ti je? — Ama vidi, majku im njihovu gadnu. Ne mogu to da gledam, ni da trpim, Bato. Srpkinje Nemcima na krilu! Fuj! Božju im majku ... — Eh, glavo! Zar ti još to nije jasno? Kurva nema nacije, ej! Njoj je svejedno koja će je nacija poklopiti, ej ludače! Otrezni se, glavo luda. A duhovitost je uvijek nosio sobom kao da je to bila osnovna karakteristika njegove suštine. Tu kod Duvna se ustrčao uz Gradinu kao da ga njemački tenkovi jure. I namah se sručio na golu ledinu kao smrtno pogođen. I onako zadihan, kao da mu je dogorjelo do nokata, zabrbljao je: — Slušaj, bre! — Šta je Šiljo? U ranom djetinjstvu bio je štrkljast kao čaplja. I mršav kao lovački pas. A živahan kao čigra. I nestašan do iznemoglosti. „Ej ti, šiljati! Koji te vrag nosi da gaziš po tom luku? Zar nemaš gde drugo nego baš po njemu, boga ti tvog detinjeg? Beži odatle, vraže jedan. Prebiću ti te tvoje raklje ako te još jedared vidim da po njemu gaziš". A otac mu je inače bio mnogo dobar. I miran. Mnogo je volio svog jedinog sina. I mazio ga je. Draga mu je bila njegova živahnost i nestašluk. I dosjetljivost koja ga prati od najranijih dana. I tako ga je od milosti zvao sve do njihovog zadnjeg viđenja. — Slušaj, bre! Da me skineš sa ove dužnosti! — Šta je, koji ti je đavo? Zašto da te smijenim? — Zašto? Narogušio se kao da sam ga ošamario. I, tobože, čudi se kako to da ne znam zašto! — Dosadilo mi da budem primer, razumeš li? — Ha, ha, ha! Kako to? — Tako! I ne smej se. Nije to za smejanje. Ove snaše i devojčice vrte se oko mene, a ja ne smem ni oko da nakrivim. Razumeš li? Ne smem, čuješ li; zbog primera ne smem! Prosto se ne osećam muško. Posle rata ništa od mene. A onda je iz njega pokuljalo more radosti. I drugarstva. I ljubavi. Zaklokotalo je kao iz bureta. — Hajde, gubi se! Bitango jedna! ... I nestalo ga je. Kao da ga ni bilo nije, nestalo ga je. Prerano. Tek je počeo bio da živi. I da stvara. Progutala ga je borba na Sitnici. Pred svojom četom, kao ris je jurnuo na Njemce. I na ustaše. I na četnike. Na sve njih. I pao je. Zajedno s komandirom svoje čete. I sa još dosta njih. Topla proleterska krv poprskala je zavičaj Petra Kočića . . . Iz nje će izrasti sloboda i život. Miladin IVANOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument