| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Dvadeset osmi maj 1943. Nalazimo se u povlačenju od Trovrha preko Pjenovaca ka Papkovom Dolu. Iz rejona Ilijine glave dođe kurir i donese naređenje da se komanda čete javi komandantu bataljona. Ostavismo četu u šumarku, te otrčasmo do komandanta. Nađosmo ga u malo čudnom raspoloženju. Nervozno je šetao i povremeno zagledao u časovnik. Odjednom, kao da se priseti, reče: — Da, došli ste i vi iz Druge čete. Komandant se ponovo zamisli, povuče nekoliko dimova iz cigarete, pogleda opet na časovnik i reče: — Evo, sada je četrnaest časova. Krenite što brže sa četom tamo, na onu polugolu kosu iznad potoka. Ona se do devetnaest časova, znači do pada mraka, mora zadržati po svaku cenu. Tuda neprijatelj ne sme proći. Tim rečima Moma je završio svoje naređenje. Ja i Flegel se za trenutak zgledasmo i pogledasmo Momu. Dobro sam ga poznavao još od formiranja brigade. Uvek je imponovao optimističkim i čvrstim držanjem. Nije bilo borca U našem bataljonu koji ga nije cenio zbog hrabrosti, staloženosti i drugarstva. Osetili smo to i u trenutku kada nas je slao na zadatak, za koji je znao da će zahtevati znatne žrtve. A ljudi, drugovi iz njegove ranije čete, bili SU mu veoma dragi. Zato je Moma bio nervozan. U njegovom oku treperila je suza, ali je sve to trajalo možda koju desetinu sekundi, dok se prenusmo i krenusmo u pravcu čete. Rasporedili smo četu u zaklone od naslaganog kamenja, koje je neko ranije podigao. Ali kako se cela četa nije mogla smestiti u njima, jedan deo boraca je raspoređen na malom, skoro golom platou. Tu i tamo su strčale grane nekoliko žbunastih i zakržljalih drveta. Na samoj ivici platoa u jednom bunkeru ostadosmo nas trojica. Odmah ispod nas počinjala je šuma. Ona nam je otežavala kontrolu terena ispred čete. Zato smo izdvojili jedno puškomitraljesko odeljenje i uputili ga u zaklon koji se nalazio oko deset metara od osnovnog položaja čete. Odeljenje je trebalo da nas na vreme obavesti o nailasku Nemaca. Preko puta su nemački položaji. Od njih nas deli samo jedna uvala. Udaljeni smo jedni od drugih oko šesto do osamsto metara. Još jednom pogledasmo položaj. Bio je toliko uzak da se četa na njemu jedva razmestila. Postalo nam je jasno zašto ove položaje brani samo po jedna četa. Za druge jedinice jednostavno ne bi bilo mesta. Iza naših položaja na oko trista do petsto metara nalazila se glavnina bataljona. Mogli smo lepo raspoznati mitraljeze postavljene na isturenim položajima sa zadatkom da nas pomognu u povlačenju. Levo od nas bio je Beogradski bataljon. Sedimo u bunkerima i iščekujemo Nemce. Povremeno obilazimo položaj čete i proveravamo raspored boraca. Sve je mirno. Neka čudna tišina. Rekao bih — ništa se ne kreće. Gledamo na časovnik. Neko reče da je tek 16 časova. Ljupče pokuša da bude precizan. Veli: — Tačno je šeenaest časova i ... Više ga nismo razumeli. Uraganska vatra prekide razgovor. Sa kosa preko reke Ljutnice iz sela Zavajita, Podgaja i Toholja Nemci počeše žestoko da tuku naše položaje. Naročito je precizna brdska artiljerija. Oko nas svakog trenutka eksplodiraju granate i mine. Odjednom se četa nađe u dimu. Kao da sve gori. Ne vidimo šta se zbiva ni levo, ni desno. Više nema komandovanja ni glasom, ni pogledom. Svako računa na borbeno drugarstvo iskovano među borcima ove čete u dvogodišnjim borbama. Znamo da se niko neće povući ni sa levog, ni sa desnog krila. Zato smo mirni i ostajemo na svojim položajima. Svako ispunjava svoj zadatak dobiven pre borbe. Jasno čujemo komandu nemačkih oficira "forverc" i "fajer". Već se spušta suton, vatra biva sve snažnija, a u intervalima čujemo i osećamo da nam se glasne nemačke komande sve više i više približuju kroz gustu mladu šumu koju ne možemo osmatrati. Da smo bar to kadri, bilo bi nam lakše, a ovako smo primorani da ih sačekamo na čistini ispred šume na nekoliko metara od naših cevi. Komesar čete Mića Roglić kontuzovan od artiljerijske vatre i drugovi mu pomažu da se prebaci do bataljonskog saniteta. Na ivicu šume ispred nas izbijaju u streljačkom stroju Švabe i počinju nas tući besomučnom vatrom iz automatskih oružja. Kreću po grupama na juriš, a mi i dalje čekamo, jer smo sigurni da ćemo ih samo bliskom, ubitačnom vatrom odbiti. Nasrnuli su kao besni psi, ali i naša breda i šarac bljuju smrtonosne rafale. Prvi juriš je odbijen. Nemci su se povukli na ivicu šume, i pripremaju nov juriš. Sumrak se već spušta, ali vreme se pretvorilo u večnost. Očevidno je da su Švabe odlučile da nas pre mraka zbace sa te kose, jer bi tako ugrozile naše organizovano povlačenje preko mosta na Tari kod Uzlupa. Ali je, isto tako, sigurno da smo i mi dobili neopoziv zadatak da to sprečimo i zadržimo tu kosu do 7 časova naveče. Shvatili smo taj zadatak kao našu i vojničku i partijsku obavezu, koja se mora izvršiti pa makar i čitava četa izginula. Znali smo da to nije kraj. Do njega je još dugo. Zato smo nervozni i sve češće pogledamo na časovnik. Iako sumrak pada, još ima dosta dnevne svetlosti za ponovni napad. Pritajili smo se i osluškujemo. Čujemo razgovore Nemaca. Odmah zatim odjekuje zveket njihovog oružja. Tiho, manje rečima a više pogledima i znacima izmenjujemo misli. Svakog sekunda očekujemo ponovni nalet Nemaca. I zaista, evo ih! Jurišaju i izleću iz šiblja mlade šume ispred nas. Vidimo ih sasvim dobro. Čak zapažamo i detalje na njihovim licima. Zadihani su i znojavi. Zbunjeni su što nas vide. Možda ih vara i poneki njihov šlem na našim glavama. Žestoko ih zasipamo bombama i vatrom iz mitraljeza, i oni se ponovo povlače u šumu. Opet tišina. Iz čete javljaju da nestaje municije. Svaki borac ima samo po dva do tri metka. Jedino laka breda ima nešto više municije. Teška je situacija. Ali položaj se održati mora. To je dug 2. čete u ovoj teškoj situaciji. Toga smo svesni svi. Vršimo izvesno poravnanje municije između susednih boraca i očekujemo sledeće juriše. I doista, Nemci nasrnuše ponovo i još besomučnije. Odgovorismo retkom, ali preciznom vatrom. Na grupe onih koji su i dalje nasrtali bacismo bombe. I prvi put u toku te večeri naše detonacije nadjačaše neprijateljevu vatru. Iznenađene Švabe ustuknuše i jurnuše nazad u šumu, koja je u sumraku postajala sve crnja. Odbismo i ovaj nalet, ali vreme neshvatljivo sporo odmiče. Opet se sređujemo na našim položajima, a Nemci to isto čine, prikriveni ivicom šume. Borba se utišala, a
sumrak se već pretvara u mrak. ^ledamo šumu ispod sebe u dolini potoka
Ljutnice. Znamo da je puna Nemaca, te nam u sumraku izgleda još mračnija.
Mislimo o zadatku i očekujemo nov nasrtaj. Ali se i neprijatelj koleba; suviše
su ga stajali prethodni naleti. Čujemo ponovo komande
"forverc" i zveket oružja. Osećamo da se pomeraju ivici šume desno
i levo od naših položaja. Ponovo nasrnuše, ali ovoga puta ne tako
organizovano kao ranije. Sada su iz šume jurnule pojedine grupe po pet do deset
vojnika. Meci su nam na izmaku, zato bacamo bombe. Švabe se još jednom
pokolebaše i pobegoše u šumu. Nastalo je iznuravanje;
Nemci samo na pojedinim mestima ispadaju, ali se vraćaju zasuti bombama.
Naposletku, i bombe su nam na izmaku, a izdržati se mora još deset minuta. Švabe
kreću, ali oklevaju. Drug Ljupče, sa kojim sam zajedno, dovija se tako što na
grupe Nemaca meeto bombi baca kamenje. Pošto je već mrak, oni se sklanjaju da
bi izbegli eksplozije. Tako se dovija čitava četa. Švabe su to počele
shvatati, pa su poneke grupe počele slobodnije jurišati na nas. No tada se
ipak ponegde nađe prava bomba koja ih opameti. Već je mrak. Nasrtljive Švabe
dobro su platile svoju upornost iako su u povoljnijoj situaciji, jer im stalno
pristižu nove, sveže snage. Neposredno pred 19 časova Švabe izvršiše nov
juriš. Nekoliko ručnih bombi
pada oko nas. Jedna je eksplodirala u mom bunkeru. Dim i prašina i nekakva tišina. nemoć i hoću da legnem. Pipam se po glavi i nešto osetih pod prstima. U to stiže naređenje "po se". Bacamo zadnje bombe povlačimo se. Teturam se i zalazim u gustu šumu. Mrak je i ne vidim kuda treba da idem. Gubim nadu da ću se izvući iz kroz koju se neprijatelj prikrada položajima bata,ona. Odjednom nabasah na jedan žbun iz koga me iznenadi tih, ali odsečan glas: — Ko je to? Javih se. Bilo je to puškomitraljesko odeljenje koje nas je obezbeđivalo u povlačenju. U Papkovom Dolu nađoh svoju četu, te me drugarica Bela previ. Iste noći krenusmo preko Tare kod Uzlupa. Druga četa je bila zadovoljna svojom današnjom borbom. Izvršila je časno i sigurno najteži zadatak, zadatak koji je dobila od svog komandanta Mome, njenog prvog komandira. Začudo, prošli smo gotovo bez gubitaka: jedan kontuzovan i jedan ranjen. Prilikom spuštanja ka Uzlupu nekoliko puta u toku te jezive tamne noći razgovarao sam sa Momom. Ponosio se svojom ranijom četom. Interesovao se za svakog pojedinca. S mukom se spuštamo spotičući se u gustoj tami prema mostu na Tari. Božidar ŠEVO
|