| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
POLITIČKI KOMESAR RUDARSKE ČETE (RADE MILIĆEVIĆ) Rade Milićević se rodio u bilećkom kraju, u siromašnoj seljačkoj porodici. Školu nije pohađao, već je sam učio da čita i piše. U ranoj mladosti otisnuo se u svet — trbuhom za kruhom. Jednog dana se našao u Trepči, gde mu je brat Todor radio kao rudarski radnik. Tu, u rudniku, kao i mnogi drugi, Rade je našao sebe. Pod uticajem svoga brata počeo je da se politički izgrađuje. Pristupio je naprednom radničkom pokretu, a 1939. je primljen u članstvo Komunističke partije. Kalio se na radu, u ilegalnim akcijama i u velikim štrajkovima rudara. Kapitulacija Jugoslavije zatekla ga je u Trepči. U ustaničkim danima sa grupom rudara-komunista otišao je na Kopaonik, gde se formirao partizanski odred. U jednoj akciji na žičaru, kojom je prevožena ruda iz rudnika u Zvečan, Todor je bio teško ranjen. Rade je bio pored njega. Herojski se borio da spase brata. On je. podlegao ranama, a Kopaonički odred je, u znak priznanja i zahvalnosti, uzeo njegovo ime — ime Todora Milićevića, komuniste-rudara. U odredu su bili poznati komunisti-rudari: braća Labus, Jovanović, Balać, Brkljač, Živković, Borjan Bubalo, Kalember, Vujović, Žigić i drugi. Sa njima je i Rade učestvovao u svim borbama oko Raške, u dolini Ibra, sve do Kraljeva. Zatim su napadali i Kraljevo. Na Kaoni su neki od njih poginuli. Na Raški drugi. Teško je bio ranjen i komandant odreda Vilimović. Ginuli su najbolji ljudi. Rade je postajao čvršći. Pod borbom je napustio Srbiju Decembra 1941. godine. U Kraljevačkom bataljonu, u njegovoj Rudarskoj četi, bio je politički komesar. Četu su sačinjavali u većini rudari, zatim nekoliko drugih radnika i nas nekolicina koji nismo bili ni jedno ni drugo. Rudari su davali pečat celom kolektivu. Toliko drugarstva i vitalnosti nisam ranije sreo nikada. Nije bilo posla, nije bilo borbe u kojoj se ovaj kolektiv nije isticao svojom borbenošću i kompaktnošću. Rade i njegov zamenik Bubalo bili su hrabri borci, plemeniti i dobri drugovi, pažljivi prema ljudima. Prema narodu takođe. Nikad nam se nije dogodilo da nas neko kritikuje zbog lošeg odnosa prema narodu. Rudari su bili zgodni kao ljudi, kao pojave. Mahom gorostasi, snažni, kao od stene odvaljeni. A uz to velike dobričine. Ko bi to mogao sporiti Stankoviću, Bubalu, Mihailoviću, Strugaru, Jankoviću, Poznanoviću, Rapajiću, Zavađi, Kalemberu, Stokući? U svakom pogledu su bili veliki. Ali Rade je, ipak, bio i ostao za nas najveći autoritet. Kad bi on rekao da se nešto može izvršiti, niko u to više nije sumnjao. Išli su ljudi bez pogovora. U napornom višečasovnom maršu, po dubokom snegu i mrazu, sa Romanije na Jahorinu, nikome nije palo na pamet da zatraži odmor, a kamoli da zaostane. Komesar je tražio od čete krajnji napor i za nju je to bio zakon. Pred početak treće ofanzive držali smo preko dana položaje iznad Prače. Jedno jutro ustaše su nas preduhitrile. Poseli su naše položaje jačim snagama. Pozadi nas je bila Orahovica, a dalje Foča i u njoj Centralni komitet i Vrhovni štab. Popodne smo dobili naređenje da noću napadnemo ustaše i vratimo naše položaje, jer su bili značajni za odbranu slobodne teritorije. Kao pojačanje smo dobili četu Jahorinskog dobrovoljačkog odreda. Razvijali smo se u šumi, noću, i prilazili neprijatelju. Lakši deo zadatka prepustili smo meštanskoj četi. Međutim, u jednom trenutku je došao Rade i izvestio da se meštanska četa povlači, iako još nije ni došlo do borbe. Savetovali smo se šta da radimo. On je bio energično protiv napada, jer je smatrao da neće uspeti i da bismo pretrpeli ozbiljne gubitke. Ako je napad osuđen na neuspeh, ne treba gubiti ljude. Ali, kad već postoji naređenje da se izvrši napad te noći, trebalo je imati tri čiste pa ga odložiti i za to dobiti pristanak čete. Rade je to mogao. Možda samo on u četi. Prihvatili smo njegov
predlog. Napad je odložen, a iduće noći smo proterali ustaše u zajednici s
borcima meštanske čete, koje smo u toku dana pripremili za akciju. Na Gaočićima, oko Prače, kod Čajniča, u Hercegovini, na Livnu, Duvnu, Tesliću — Rade je bio svuda i to u prvim redovima. Bio je neumoran. Vodio je uvek brigu o ljudima. maja 1942, posle napada na utvrđeno uporište Kozaru iznad Čajniča, povlačili smo u svanuće prema cesti Goražde—Čajniče. Odjednom, neko primetio da jedna kolona ulazi u šumu s druge strane U isto u jutarnjoj tišini čuli smo huku tenkova, koji, po svemu sudeći, nisu bili tako daleko. Ako ne pređemo cestu pre što naiđu — bićemo odsečeni. I, kako to obično kad đavoli kolo zaigraju, je baš tada javio da je pronađen jedan teški ranjenik. Bili smo u dilemi: preći preko ceste pre tenkova, ili spasti ranjenika? Smelost je odlučiti se — kako za jedno, i za drugo. U svakom slučaju, veća za ovo drugo. Kao i uvek, procenjujući situaciju ne samo onako kako razum nalaže, nego i kako srce traži, Rade je odlučio da se vratimo za ranjenika — jedna je desetina pošla po njega. Kad su ga doneli, u njemu smo prepoznali druga Dukića, seljaka iz Debelog Jasena. Cestu smo prešli u trku dohvatili se šume. Sada je već huka tenkova dopirala iz neposredne blizine. Gde bi Radu bio kraj da su tenkovi presekli četi put? Niko se ipak ne bi usudio da mu za to prebaci. On je to znao, on je u to bio siguran, jer u pitanju su bili ranjenik i njegove ljudske i komesarske brige i obaveze prema čoveku. Prema sebi je bio do kraja samokritičan, a borcima je na umeren način ukazivao na dobre i loše osobine. Živeo je uvek među njima, razgovarao, pomagao, ubeđivao, objašnjavao potrebu da se izdrži i ono što je izgledalo nemogućno, podizao moral, služio za primer u svakom pogledu. Četa se proredila. Nema Stankovića, Krtinića, Poznanovića, Đoke Zavađe i drugih. Rade i Bubalo su bili još u stroju. Činilo nam se, dok bude njih, biće i Rudarske čete, iste onakve kakva je bila u Rudom. Njih dvojica su se uvek osećali — danju, noću, na maršu, u borbi, na partijskom sastanku. Ako bi neko noću zaostao u jurišu, njihov poznati glas ulio bi mu novu snagu i podstakao ga da snažnije juriša. Četa je nekoliko puta bila pohvaljena preko "Slobodne Jugoslavije". Svi su se radovali. Njima dvojici nije UDaralo u glavu.Oni su bili jednostavni ljudi, rudarikomunisti. Bubalo je poginuo na Ivan-sedlu februara 1943. Tuga Je bila pritisla četu. Za takvim drugom i partijskim rukovodiocem smo plakali, iako smo to u ratu retko činili. Počela je peta ofanziva. Umorna četa rudara je sačuvala svoj borbeni duh. Za vreme usiljenog višednevnog marša preko Ljubišnje, bataljon je hitao prema Zlatnom boru. Odmah po dolasku morali smo u protivnapad na Zlatni bor. Rade se tada rastužio? — Drugovi će mi gladni ići u borbu. Na Zlatnom boru bila se strašna borba. Jedna od najtežih. Nemački položaji bili su udaljeni od naših svega pedesetak koraka. Jedni drugima smo hvatali bačene bombe i vraćali ih nazad. Rasprskavale su se u vazduhu. Otimali smo se za svaku bukvu. Smenjivali su se juriši i protivjuriši. Mnogi drugovi bili su ranjeni. U ovoj velikoj borbi, u jurišu bataljona na nemačke rovove završio je svoj život i Rade, rudarski radnik, politički komesar Rudarske čete. Pogodilo ga je parče bacačke mine koja je eksplodirala u njegovoj neposrednoj blizini. Rudara je malo ostalo, ali je i dalje ostala Rudarska četa — onakva kakva je bila, kakvu je Rade voleo i vaspitavao. U srcima preživelih boraca čete, u njihovoj trajnoj uspomeni ostao je svetli lik Rada Milićevića, komesara, heroja i graditelja čete. Milan SIMOVIĆ
|