MAZGA   Mazga . .. Mazga . . . Mazga ... U ritmu koraka, poluglasno, ponavljao sam tu reč idući u koloni koja se vijugavo penjala uz brdo. — Hej!.. . Mazga!.. . Još kakva si mazga, Čordašu — podsmešljivo mi dobaci Marko Draško, koji je brektao iza mene pod teretom puškomitraljeza. Namah se trgoh, kao krivac uhvaćen na delu. Okrenuh se i besno odmerih Marka od glave do pete. Pogled mi se zaustavi na široko razlivenom osmehu njegovog dobroćudnog lica. Besan, zarežah na njega: — Mazgo!. . Ne! . . Ti si mula . . . Mula, i to kakva mula! Kad te pretovare, ne umeš ni da se čiftneš, a ja ti se, vala, čiftam sa sve četiri i kad treba i kad ne treba. Ja sam mazga, a ti si mula, pa smo kvit. — Hajde!. . Hajde! . . Šta ti bi? — zbunjeno se branio Marko. — Šta mi bi? . . Ništa, Marko ... — popustih i ubrzah korak da bih stigao kolonu. Za sve vreme marša Marko je bio uza me i dobrodušno je pokušavao da me odobrovolji. Bio sam kivan na samog sebe što sam dopustio da glasno mislim i da to Marko čuje, pa sam se prema njemu odnosio čak i drsko. Uveče, kad smo se ulogorili, usamljen sam večerao, a odmah zatim legao malo po strani, bojeći se da ću u snu opet sanjati mazgu i da će mi njeno mnjakanje parati uši, a njene oči moliti za milost. Ta mazga koju sam ubio između Golog vrha i Ifsara ne da mi više mira noću. Marko, koji je, verovatno, primetio da sam utučen i Da se klonim razgovora s drugovima, priđe i leže do mene. Jedno vreme smo obojica ćutali i prevrtali se po zemlji u želji da se što udobnije namestimo na rapavom tlu. Posle izvesnog vremena čuh kako me Marko šapatom zove. — Šta je, Marko? — upitah ga. — Ništa . . . A šta je to s tobom? — upita on mene. Oćutao sam razmišljajući da li da mu poverim i da mu kažem šta me muči. Ako kažem, moglo bi se desiti da on to nekom drugom ispriča, a ovaj da prenese dalje i da svi saznaju, pa da mi se smeju. Marka dobro poznajem i ne verujem da bi pričao i prepričavao naš razgovor. Znam da je široke duše i da u nezgodi pritiče drugu u pomoć. — Marko! — zovnuh ga tiho. — Šta je? — odazva se on. — Mora me muči još od Ifsara . . . Marko . . . — Ispričaću ti ali nemoj da posle drugom pričaš — rekoh i ućutah da čujem šta će on reći. — Ma šta ti pada na pamet? Šta je to? . . Koji vrag? Ispričaj mi . . . — Znaš . . . kad smo pomlatili Talijane na Kapku i Ifsaru? . . Bilo je dosta mrtvih . . . Bilo je dosta plena u oružju, opremi i . . . I tu zastadoh. — I? . . . — . . . I dosta smo mazgi zaplenili. Dosta ih je i uginulo. Bilo ih je i ranjenih. Eto, jedna ranjena mazga odonda me svake noći progoni. — Kako? Kako progoni? — Lepo, sećaš li se kad su me kritikovali što sam u borbi napustio desetinu trčeći za Talijanima? — Sećam se, pa? — E, kad sam jurio za Talijanima nabasao sam na jednu mazgu s prebijenom prednjom nogom. Bilo mi je žao mazge, Marko!. . . Znaš, valjda, da kad konj slomi nogu, tu ništa ne pomaže. Strpaš mu ćogu u gips, ali teško zaraste, pa zato se odmah i ubija, da se ne bi mučio. Vidiš . . . bilo mi je žao mazge, pa pomislih: oslobodiću je muka. Bila je na dvadeset metara od mene a ja podigoh jednu talijanku sa zemlje, nanišanih u glavu i — okinem! A kad tamo, prebijem joj samo donju vilicu. Drugi put opalim . . . Isto . . . Jadna mazga pođe prema meni da je zaštitim. Ja i treći put okinem u glavu i pogodim je ispod očiju, a ona i dalje posrće prema meni. Onda zažmurim i učini mi se kao da mi neko šapnu: "Gađaj u srce". Nisam dobro ni nanišanio, opalim i pogodim je ispod plećke. Krv šibnu kao iz šmrka, a mazga se ipak dokotrlja do mene na tri noge, pade i crče. Gledala me je ta mazga celo vreme pravo u oči dok je bila živa i kad je crkavala. Sada stalno sanjam njene oči. Muči me eavest. Šta je ona skrivila? Zbog čega sam morao da je ubijem? Stalno sam sebi govorim da sam je trebao pokositi puškomitraljezom, a ne da je mrcvarim onom talijanskom prangijom. Dobro... Žabari su hteli našu zemlju i dobili su je zavečito, ali šta je mazga skrivila. Nije mi žao Talijana. Tako im i treba, prezirem i njih Švabe. Mrzim ih. To su golaći bez i trunke mozga u glavi. Za njih drugi misle. Hitler i Musolini dernjaju se: "Mi smo viša rasa i nacija", a oni, mazgovi, to primaju... Ponosni su, jer su, tobože, nešto više od ostalih naroda. Misle da će ceo svet biti njihov i da će ceo svet biti Nzihovo roblje. Kakvi idioti!... Njih treba bez milosti trebiti... — Eto, vidiš, a ubiješ mazgu, pa zlo. Osetiš se čovekom, a ne dželatom i krvnikom. Znaš, Marko, uvek mi je bilo teško u duši kad vidim kako šinteri jure pse po gradu. Ako slučajno vidim da se kokoš kolje, onda zbogom ručku. Eto, ova prokleta mazga opet mi je probudila samarićansku dušu. Vrag da je nosi!... A kad mi pobegne Švaba, Talijan, ustaša ili četnik, pojedem se od muke što je umakao. — Marko! — zovnuh ga. — Oj! — odazva se on. — Sad se plašim da drugovi ne doznaju šta me muči, pa da kažu: "Eno, Ćordaša plače nad mazgom". — Znaš šta, Dušane, i ja ne bih tako lako digao pušku na životinju... Ni vuka, čini mi se, ne bih ubio, akamoli domaće stvorenje. Ali šta ćeš, u ratu su ljudi gori od vukova.. Ubij, da te ne ubiju! I tako ostaneš živ. Potpuno te razumem i stvarno neću pričati. Ko zna? Možda bi se ljudi stvarno i smejali... Marko opruži ruku, dohvati me za rame, prodrma od milja i ućuta. Dušan ĆORDAŠ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument