SANDOLINOM PREKO DRINE     Poslije prvog pokušaja prelaska Drine počele su nove pripreme, na obije strane: četnici i Talijani da spriječe prelazak, a 1. proleterska da ga izvrši. Za nekoliko dana pravljeni su razni planovi i pokušaji, ali nikome nije pošlo za rukom da pređe na drugu obalu. Onda je, jednoga dana, Vojo Kadijević u selu našao jednu sandolinu. To je bio povod da on i ja napravimo sopstveni "plan forsiranja". Bilo je veče. Pred komandantom i komesarom bile su postrojene grupe dobrovoljaca iz svih bataljona, koje će te večeri pokušati splavovima da se prebace preko nabujale rijeke. Španac i Plavi su govorili o značaju prelaza preko Drine, razbijanju četnika, uništenju Talijana, o prodoru u Crnu Goru. Kada su završili, neko je pozvao da dobrovoljci koji žele prvi ići preko Drine istupe tri koraka naprijed. Istupili su svi bez razlike, kao po komandi. Španac je pitao šta to znači. Umjesto odgovora — ćutanje. — Pa, dobro, ne možemo svi odjednom ići preko Drine! Istupio sam u tom trenutku dva koraka ispred čete i obratio mu se: — Druže Španac, mi smo pronašli sandolinu u selu. Popravio ju je moj pomoćnik na šarcu. Ona je za jednoga. Ali nas dvojica, lagani i mali, možemo stati u nju, sa dosta bombi, puškomitraljezom i municijom. Drinu ćemo brzo preći. Bacićemo bombe u bunkere i stvoriti mostobran... Nasta tajac. Španac upita ko je drugi. Okrenuh se prema Voju Kadijeviću, pokazah na njega, a on mi skoči u zagrljaj. — Evo, to je taj drugi. Nae dvojica ćemo sandolinom preći Drinu. — Dobro, kad ste tako riješili, neka bude. Pođite sa mnom i nek vam je srećno! Ostali dobrovoljci su ggošli da se pripremaju za prelazak splavovima, a nas dvojica smo otišli sa Špancem i Plavim u kolibu u kojoj je bio smešten štab. Tu smo još jednom iznijeli našu zamisao prebacivanja, pri čemu su nas savetovali kako da postupimo s obzirom na rizik kojemu se izlažemo. Obećali su nam da će nas podržati artiljerijska i automatska oruđa svih bataljona i da će odmah za nama krenuti dobrovoljci na splavovima. O svemu smo podrobno razgovarali i uz razgovor se dobro najeli. A onda smo se sa svima pozdravili i krenuli. Srdačno smo se pozdravili i sa starim mlinarom iz Ustikoline, koji nas je nekoliko dana hranio purom. Od mlina do Drine smo prolazili kroz kolonu 1. bataljona. Drugovi su nas gledali kao nekoga koga poslednji put vide. U neposrednoj blizini Drine sreli smo Stanicu Glomazić. Uplakana se izgrlila i izljubila s nama. Naišli smo i na drugog pomoćnika Dušana Boškovića; bio je očajan što i on ne ide. — Ne možeš — rekao sam mu — ima mjesta samo za dvojicu. I ne znamo hoćemo li i mi s puškomitraljezom i municijom stići na drugu stranu. Sve zavisi od Voja. Došli smo do sandoline, uzeli je na ruke i položili na rijeku. Sjeli smo u nju i Vojo je zaveslao. Kad smo se primakli desnoj obali, mitraljeski rafal zahvati sandolinu i ona poče da se brzo puni vodom i da tone. Vojo je neumorno veslao. Kad smo već potpuno bili u vodi, napustili smo je, ali je tlo već bilo pod našim nogama. Voda nam je dosezala skoro do grla. U ustima smo držali talijanske bombe, koje smo još iz vode bacili u bunker pred sobom. Zaplivali smo i našli se tamo gde su bili četnici. Našli smo dvojicu mrtvih, ostali su pobjegli. Pogledali smo na rijeku — naziremo prve splavove kako se približavaju obali. Izbacili smo poginule iz bunkera i posjeli ga. Vojo je ostao pored vode, da nam se ne bi neko neopaženo privukao. Pucao sam na četnike koji su bježali. U jednom trenutku puškomitraljez zataji. Na veliko iznenađenje, utvrdio sam da se u šaržeru našao metak od talijanske brede. Toliko se i tako zaglavio da ga ni bajonetom nismo mogli odvojiti. Situacija je bila vrlo teška, jer su četnici to osjetili i počeli dovikivati: — Naši ete, nećete pobjeći, puškomitraljez vam ne dejstvuje! — Samo dođite, imamo za vas dosta bombi. Četnici su poetajali sve drekiji. Bombe su nam po- nestajale; na kraju je ostala samo jedna, ona koju mi je poklonio Stipe Čuturić, neposredno pred svoju tragičnu pogibiju u Vrsima kod Gornjeg Vakufa. Dvoumio sam se šta da učinim: da li da je bacim na četnike kada krenu na nas, ili da je zadržim za sebe, da me ne bi uhvatili živog ili ubili u hladnoj Drini. Vojo je došao u bunker. Četnici su osjetili da ne mogu s nama tako lako na kraj izaći. Očevidno ih je strah — više psuju nego što nam se primiču. Ipak je jedan krenuo prema nama. Onu francusku kašikaru što sam je držao u ruci hitnuh na njega. Slučaj je tako hteo da ga pogodi u grudi i da baš tada eksplodrfa. Zaglavljeni puškomitraljez smo bacili u Drinu. I Voji se puška zaglavila. Ostao je samo moj parabelum. I kad je situacija izgledala bezizlazna, pojavio se dobroćudni, visoki i snažni komandir Janko Ćirović. Razleže se njegovo "Naprijed, proleteri!" S grupom drugova je išao prema nama. Četnici se dadoše u bekstvo. Janko nas kao djecu uze za ruke: — Živi ste, djeco moja! Stigao je i Dušan Bošković, donio mi šarca. Ničemu se nisam tako obradovao kao njima dvojici — Dušanu i šarcu. Jureći za četnicima prema Krčinom brdu otvorih vatru. Do svanuća smo se našli pred dobro utvrđenim talijanskim bunkerima. Nije nas bilo mnogo. Uglavnom komandni kadar, puškomitraljesci i bombaši. Sa nama su bili i komandanti 1. i 2. bataljona, Savo Burić i Božo Božović. Bato Šćepanović i ja bili smo u prethodnici. Odjednom smo se našli pred talijanskim bunkerom. Iznenađeni, Talijani od straha nisu ni vatru otvorili. Nas dvojica zalegli, pa iz šarca i puškomitraljeza otvorismo vatru po njima. Onda i oni odgovoriše. Malo poslije sam bio teško ranjen u glavu i nisam znao što se docnije dešavalo. Tek kad sam došao svijesti, saznao sam da su naši bili primorani da se povuku. Mileva Šćepanović, iako ranjena, vidjevši da me nema, pošla je da me traži. Našla me onesviještenog i izvukla. Ante RAŠTEGORAC   Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument