SPLAVOVIMA PREKO DRINE   Jednog jutra aprila 1943. u čete i bataljone stigao je zahtev da se jave dobrovoljci od kojih će biti formirane grupe za prelazak preko Drine. Trebalo je da njihova akcija omogući prelazak celoj brigadi. Održani su partijski sastanci i četne konferencije. Borcima je objašnjeno od kolike je važnosti za nastupanje u pravcu Čajniča da proleterska brigada pređe Drinu i razbije talijanske i četničke snage na desnoj obali. Posle sastanka javilo se više dobrovoljaca, među kojima i mnogi desetari, vodnici i komandiri četa. Kako je u svakom bataljonu trebalo obrazovati po jednu grupu od svega sedam dobrovoljaca (šest bombaša i jedne bolničarke), naređeno je da se odaberu najbolji. Ali to odabiranje je bilo vrlo teško; dugo su se komandanti dvoumili koga da pošalju u štab brigade, gde je određen skup dobrovoljaca iz svih bataljona i gde će ih komandant i komesar brigade upoznati sa zadatkom. I u štabu našeg bataljona nije bilo lako odabrati dobrovoljce. Kome god je od prijavljenih rečeno da se vrati u svoju četu, taj je nalazio hiljadu razloga da se odupre. Svako se osećao sposobnim za ovakav zadatak. Komandant bataljona je uzaludno govorio pojedincima da su još iscrpeni od rana i da je za njih ovo težak napor. Odgovarali su mu da im to ništa ne smeta i da se dobro osećaju. I borci i komandiri želeli su da učestvuju u ovoj akciji. Na kraju je komandant naredio da jedan po jedan izlaze i staju u stroj, a on će doneti odluku ko ostaje u grupi, a ko se vraća u jedinicu. Prvi je istupio kamandant 1. čete Žića Trninić. — Bilo bi nezgodno mene vratiti u četu dok ne izvršim ovaj zadatak! Šta bi na to rekli borci? — poslužio se on lukavstvom, i dodao: — Ja sam i vešt za ovakve akcije. Komandant je trenutak ćutao, a zatim rekao: — Dobro, Žićo, bićeš komandir dobrovoljaca Šestog bataljona. Za Žićom su se javljali ostali, među njima i ja. Uvidevši da je dobrovoljaca već dva puta više nego što je potrebno, komandant je uzviknuo: — Dosta je! Ne izlazi više! Prišao je stroju i odlučno počeo odabirati one koje -je hteo. Kada je došao do mene, rekao je da sam skoro najstariji u četi i dosta iscrpen, pa je tražio da se vratim. Odgovorio sam da se osećam odmornim i potpuno sposobnim za taj zadatak. Komandant me je pogledao i složio se da ostanem. Kao sedmi član naše grupe odabrana je drugarica Zora Daniti, bolničarka. Dobrovoljci 6. beogradskog bataljona krenuli su uvalom iza prvih kosa koje su zaklanjale Drinu i stigli do jednog sela nedaleko od Ustikoline, gde ih je čekao štab brigade. Kad su sve grupe stigle, komandant brigade, Danilo Lekić, naredio je da se proveri ispravnost mitraljeza, automata, municije i ručnih bombi, kako je to naređenjem već bilo predviđeno. Zatim je održao kraći govor i objaenio plan prelaska Drine. Veće snage naše brigade zauzeće položaje u neposrednoj blizini reke, pozadi mesta određenog za prelaz. Ako dobrovoljci stignu na drugu obalu i osvoje prve neprijateljeve položaje, za njima će preći cela brigada, bez obzira na jačinu vatre i otpor neprijatelja. Govorio je i komesar brigade, Mijalko Todorović Plavi. Rekao je da ovim izvršavamo lično Titovo naređenje, da naša brigada noćas mora preći Drinu, zauzeti talijanske i četničke položaje i produžiti nastupanje, jer iza naših leđa čekaju hiljade ranjenika. Kada smo uveče 8. aprila došli do Ustikoline, sve je bilo spremno za akciju. Glavni organizator građenja splavova za prelazak reke bio je drug Gavran, koji se i ranije bavio splavarenjem. On nam je objasnio da se ne treba bojati ako splavovi utonu malo u vodu i ako nam voda dođe do kolena ili ako nas malo matica zanese. Treba samo snažno veslati ka drugoj obali. Ovaj savet nam je mnogo pomogao, jer se kasnije stvarno sve odigralo onako kako je to Gavran predvideo. Drina protiče pored Ustikoline između visokih brda i njeno je korito često prekriveno maglom. Te večeri je bilo mračno. Po grupama smo dolazili na određena mesta, odakle je trebalo da spustimo splavove u reku, a zatim da počnemo prelazak. Ranije nam je saopšteno da će grupa dobrovoljaca 1. crnogorskog bataljona, u kojoj se nalazi i Ante Raštegorac, prva zaploviti. Ako ona bude primećena i na nju neprijatelj otvori vatru, naše čete će joj svojim dejstvom omogućiti prelazak. Na isti način biće podržane i ostale grupe. Grupa 1. crnogorskog bataljona je zaplovila. Kada se našla negde na sredini reke, s druge obale čuo se glas: — Ko je tamo? Odgovora nije bilo. Onda ee sa obale čuo pucanj. U tom trenutku zaplovile su i ostale grupe. S pažnjom smo slušali šta se događa s bombašima 1. bataljona. Čuli smo najpre dugi mitraljeski rafal. Nije dugo potrajalo, a sa obale osuše paljbu. Tada se začuše i eksplozije ručnih bombi, pa ponovo jako dejstvo mitraljeza i automata. Sve je nadjačavao glas Ante Raštegorca: — Napred, hrabri proleteri!... Ne bežite, kukavice, jer ćemo vas sigurno pohvatati! U tim trenucima naša grupa se borila sa brzom maticom, koja nam je zanela splav; voda nam je došla do kolena. Postojala je i bojazan da se splav izvrne. Neprijatelj nas je dočekivao vatrom; drug Šuca je ranjen u ruku. Vešta bolničarka Zora ga je brzo previla. Mitraljezi stalno dejstvuju, a hrabri komandir naše grupe, Žića gađa iz svog automata uzvikujući: — Napred, proleteri! Pristižemo obali zasipajući je jakom mitraljeskom vatrom. Kada smo iskočili, primetili smo da četnici beže u pravcu sela Cvilina. Predahnuli smo u prvim rovovima pored Drine. Za to vreme grupa dobrovoljaca 1. crnogorskog bataljona prebacivala se u pravcu kosa i prvih položaja koji su se nalazili u podnožju brda. Počeli smo i mi da se prebacujemo dalje. Neprijatelj nas je na ovom otvorenom prostoru zasipao jakom vatrom. U isto vreme iza naših leđa već su bataljoni 1. proleterske brigade nastupali prema protivničkim položajima. Kad je grupa Beogradskog bataljona bila blizu sela u podnožju kose, Milan Munjae je prišao komandiru Žići i rekao: — Moja je želja da me pustiš da prvi izvidim ove kuće i, ako u njima bude neprijatelj, da ga zaspem ručnim bombama. Jedino mi daj još jednog druga, da mi pomogne ako budem ranjen. Znao sam da će mi večeras trebati dosta bombi, pa sam ovu moju prokletu torbu natrpao do vrha . . . Žića se nasmejao i rekao: — Znam da boljeg od tebe nema. Slažem se da pođeš. Ako u kućama bude četnika, bori se i ne vraćaj se dok mi ne pristignemo. Ako uspeš i kada vidiš da se mi približavamo, polako se e pomoćnikom prebacuj prema bunkerima... Munjas je zatim hitro iščezao u mrak. Kratko vreme posle toga odjeknule su eksplozije njegovih bombi i povici: — Ne bežite, proleterima ne možete pobeći! Naša grupa se, zatim, prebacila velikom brzinom i pod samim bunkerima pristigla Munjasa. Četnici nas dočekaše kratkom, ali jakom vatrom, pa pobegoše uz kose do sledećih utvrđenja, Po vatri smo zaključili da je četnike uhvatila panika i da su u velikoj neizvesnosti gde se nalaze proleteri i kolike su snage prešle Drinu. Panika je uhvatila i Talijane, koji su iz svojih oružja ispalili hiljadu granata, mina i puščane municije. Izgledalo je kao da Drinom ne teče voda, nego zapaljeni benzin ili nafta. Bilo je mnogo položaja i stalno su se smenjivali juriš za jurišem, stalno su dejstvovali mitraljezi i automati. Napadi grupa dobrovoljaca trajali su neprekidno nekoliko sati. Za to vreme brigada je užurbano prelazila Drinu. Dok je naša grupa i dalje nastupala, neprijatelj je s novih položaja pružao sve jači otpor; po našoj oceni, nije bilo ostalo mnogo vremena do svanuća. Uskoro smo utvrdili da neprijatelj teži zaobilaženju naših grupa s bokova, a možda i s leđa. U tim trenucima dobrovoljci 6. bataljona nalazili su se na donjoj ivici jednog proplanka, u bunkerima koje su ranije držali Talijani i četnici. Na drugoj strani proplanka, na samoj ivici šume, nazirali su se drugi bunkeri. Razmišljali smo da li i dalje treba napadati, ili se učvrstiti za odbranu dok ne stigne brigada. Municije nam je nedostajalo, a prostor ispred nas je bio otvoren. I dok smo se oko toga dvoumili, iz bunkera je počela koncentrična vatra u pravcu naših položaja. Zatim su se čuli uzvici i videla masa vojnika koja je jurišala prema nama. Nije nam ništa drugo preostalo nego da se branimo. Naišavši na žestok otpor, neprijatelj se brzo povukao u svoje bunkere. Sudeći po vatri, on je pokušao da juriša i na druge grupe naših bataljona. Baš kada smo pretpostavljali da može doći i do najgorega, da neprijatelj ponovo izvrši juriš, kada nam je ponestalo municije, začuli smo na desnom i levom krilu, prema Krčinom brdu, dejstvo naših proleterskih četa. Posle nekoliko minuta one su već bile sasvim blizu. Među nama je zavladala velika radost — naši su uspeli da pređu Drinu, a mi smo izvršili svoj bombaški zadatak. Uskoro smo čuli i glas komandanta brigade, koji je naredio da se dobrovoljci odmah povuku iza bunkera. Kada smo stigli do njega, pitao je da li smo svi živi i ima li ranjenih. Posle toga je pohvalio sve grupe, rekavši da smo časno izvršili zadatak proleterske brigade. U timtrenucima bili smo puni ponosa što pripadamo 1. proleterskoj. Ratomir MRDOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument