| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
U martu 1943. Kragujevački i 2. crnogorski bataljon, pomognuti delovima jednog bataljona 2. dalmatinske brigade, dobili su zadatak da likvidiraju četničko uporište Trojvrh na planini Treskavici, Istoga dana kada smo došli do određenih položaja, četnici su izvršili snažan napad na naš 2. bataljon. Utegnuti velikim redenicima, naoružani do zuba, s kamama o pojasu, oni su izvršili snažan napad. Borba se vodila prsa u prsa. U prethodnici je Omladinska četa. Krećemo se po velikom snegu. Ispred nas na okolnim brdima vidimo vatre i četnike oko njih. Blizu su. Možda tri do četiri stotine metara. Deli nas duboka uvala, čiju jednu ivicu moramo posesti. Četnici nas vide i psuju, ali još ne pucaju, jer nas štite debela bukova stabla. Izađosmo na ivicu uvale i poeedosmo. Sa bataljonom smo vezani uzanim delom pošumljenog zemljišta. Naš položaj liči na neko poluostrvo, na čijem se špicu nalazimo mi, a oko nas svuda neprijatelj. Osećamo to po mitraljeskoj vatri, koja nas tuče sa čela i bokova. Gledam kako sa debelih, stogodišnjih bukava, iza kojih smo našli zaklone, nestaje kora pod mitraljeskim rafalima. Kod četnika neko komešanje dok artiljerija tuče naše položaje. Nekoliko granata pada oko nas. Svakog trenutka očekujemo juriš. I — evo ih! Idu prema nama u skokovima od bukve do bukve. Galame i psuju nam "majku proletersku". Nišanimo, ali ne pucamo; čekamo da nam priđu sasvim blizu. Oni to osećaju, pa zastajkuju. Sneg je dubok i smeta im da u jurišu pretrče ovo malo prostora koji nas deli. Neki su kuražniji i odmiču ispred svog stroja. Među njima nekoliko sa ogromnim šubarama i crnim bradama. Liče na zveri. Oni koji su nam se najviše približili najgrlatiji su: — Sisu li vam proletersku! Nećete dugo nositi petokrake sa srpom i čekićem. Neće vam kapa imati na čemu da stoji. Bombe su pored nas. Skinuti osigurači, a potkov na puškama očišćen od snega, da možemo lakše upaliti kapisle od bombe. Još samo nekoliko koraka, i to je granica do koje četnici mogu nastupati. Onda... Onda se naša vatra odjednom prosu po njima. Beže i zapomažu: "Jovane, brate, ne ostavljaj me". Zatim se sve utiša. I mi smo imali gubitaka. Teško je ranjen Andra Marinković Mali, puškomitraljezac poznat po svojoj hrabrosti. Za vreme borbe nije hteo da legne. Stajao je na nogama iza jednog bukovog stabla i odbijao juriše. Njegov šarac je neprekidno dejstvovao, i kada je jednog trenutka zastao, poverovali smo da je poginuo. Zatim smo ga ponovo čuli. Kasnije smo saznali da je Andra, iako teško ranjen, ostao na položaju do kraja. Nije hteo da se povuče i ostavi četu dok se ona bori. Tek oko 16 časova, kada je odbijen i zadnji juriš, odveli su ga u bolnicu. Sa slomljenim nogama, nepokretan, Andra je u bolnici dočekao petu ofanzivu. Smešten bio sa grupom teških ranjenika u jednu pećinu pored Pive. Nemci su ih osetili i pošli prema pećini. Jedan drug koji je izašao po vodu dopuzao je nazad i o tome izvestio ranjenike. Nastala je pometnja. Mnogi su pokušali da beže, a neki i da se ubiju. Andra ih je umirivao: — Borićemo se i poginuti kao komunisti. Neka svako puca iz čega može. Andra je uzeo dve bombe, dobauljao do otvora pećine i pritajio se. Kada su ih Nemci pozvali na predaju, odgovorili su pesmom i bacanjem bombi. Samo jedan borac je preživeo, ostavši bez očiju. Pritajio se i posle nekoliko dana otpuzao do reke Pive, gde ga je našla jedna naša jedinica koja se vratila ka Zelengori. Nedeljko M. MILIĆ
|