NA NOSILIMA   Obično se u mom selu kaže da je svet stvoren za šest dana. Samo, kako bi se znalo kog je dana stvorena nesreća. Jer činjenica je da ona postoji. Ili će biti da su nesreću izmislili ljudi. A zašto? To, verovatno, niko i ne zna. Čovek lovi čoveka kao zeca. Baš kao zeca, i to pazi da ne promaši, jer — biće sam pogođen. Mora se dobro gađati. I kao komandir stalno o tome lupam glavu. Ovu malu stvar koja se zove minobacač mora da je izmislio neko ko je bio jako pakostan. Jer njime se mina i kroz dimnjak može ubaciti. I što je najglavnije — ubija, i to sigurno. Eto, kada stiže naređenje da treba tući neprijateljevu bateriju topova, jednostavno podesih elemente, ubacih minu i posred baterije. Još nekoliko mina i baterija ućuta. Da li je uništena. Neko mi šapuće: "Neprijatelj je uništen". Hteo je da koriguje granice. Malo mu je života na zemlji. Ih, brate, pod zemljom će im biti prostranstva do mile volje! Izašao sam da osmotrim dejstvo minobacača. Odjedanput osetih neku nesigurnost. Pomalo me i drhtavica uhvati. Pisak, udar u kamen, i metak se zari u neposrednu blizinu. Osmotrih ne bi li spazio strelca. I tada najedanput tup bol kroz stomak. Zamagli mi se pred očima. Osetih da padam. Ali nisam znao zašto padam napred. Tek kad dođoh k sebi osetih da mrzim. Mnogo, i hteo bih sve fašiste uništiti. Bilo mi je krivo, krivo — jer sam osetio nemoć. Ne mogu pušku da ispravim i pucam. Da, nezgodno je kada treba, a ne može se. Nisam očekivao da će me raniti baš u ovom trenutku, kad su naše jedinice već čvrsto opkolile Ulog. Čuo sam borce oko sebe, bili su sa mnom, i opet sam bio jak i siguran. Cekić je ranjen — začuo sam kroz san. Okupili su se okolo i nemo posmatrali. Neko je već lomio mlade jele za nosila. Bilo mi je sve teže. Strahoviti bolovi su mutili svest, samo snaga volje me je održavala. Dohvatili su talijansko ćebe i zategli preko motaka. Konjskim klincima su nešto zakivali. Tako su stvorili improvizovana nosila. Borci me smestiše u njih. Pravac Ulog. Privedoše nekoliko zarobljenih četnika. — Vidite li, psi, komandira ste nam ranili u stomak -— obrecnuo se pegavi mladić na jednog četnika. — Komandir!? — uzviknu četnik. — To zrno koje ga je povredilo vredi zlata. Pegavi mladić zadrhta i snažno udari četnika. Koraci i škripa snega svuda unaokolo. Belina zaslepljuje oči. Do sada nisam znao da se može mrzeti i belo, i sneg, i sunce koje se stidljivo probijalo s vremena na vreme. Zima se uvlačila kroz poderotine, kao da je htela da se zagreje uz moje vruće telo. Stomak je još jače boleo. Imao sam osećaj da doživljavam zadnje časove. To boli i peče. Svest mi nikako nije stabilna. Bunilo je potpun gospodar. Jedan oštar patrlj slomljene grane mi se uporno utiskivao u slabinu, kao da mi se sveti što smo mu uzeli jelu i s tim prekinuli tok života. Namah mi bi žao te grane. Zašto smo je otrgli od stabla. Šta se nje tiče naša borba i smrt? Belina i samo belina. Škripa i sneg. . . S vremena na vreme nosioci su upadali u sneg duboko, a svako njihovo propadanje bilo je propadanje moje svesti u besvest. Zauetio sam da kažem: "Polako, drugovi", ali sam zaćutao jer sam znao u kakvom su položaju. Upitao sam partizana koji je pognute glave išao pokraj mene koji je datum i sam ne znajući šta će mi to. Odgovor je glasio — 20. mart 1943. Prosto me je uplašio. Mislio sam da je prošlo najmanje tri dana od ranjavanja, a ono se odigralo tek jutros. Pomislio sam da ovaj dan neće trajati čitavu večnost. Osetih neko pecanje i strahovit bol. Čudno je to kad čovek oseća nešto a ne zna šta je. Ipak sam zaspao. Probudilo me je nelagodno osećanje, osećanje ueamljenosti. Mogao sam gledati samo iznad sebe. Beskrajno plavetnilo su presretali beličasti oblačići koji su plovili nekuda put Srbije. Hteo sam ih zaustaviti, podigao sam ruku, oni nisu ostali. Hteo sam skočiti, ali me bol primora na mirovanje. Sam... teško mi to odzvoni u duši. Sam... kako to čudno zvuči? Sam... u prostranstvu i praznini. Bar da imam jedan metak da ga progutam. Strahovito sam gladan. I hladno mi je. I boli. E, orle, neću da umrem. Tebi u inat i drugovima u inat. Ostavili su me sama. U praznom. Zar je to drugarstvo? Bio sam umoran, gladan, ozebao i ravnodušan. Hteo sam da se orao vrati da ne bih bio sam. Ali je on odleteo. Ostali smo samo praznina i ja. Iznenada začuh glasove. Pogledao sam, ali nigde nikoga. Halucinacija. A i kud bi ljudi koračali kroz prazno? Ali prevario sam se, bili su zaista ljudi. Čuo sam Dragana: "Tu je Cekić, daj nosila". Eh, setih se, ja ih nisam mogao videti jer sam gledao samo u oblake. Bilo mi je teško što eu opet tu. Hteo sam da umrem sam — U praznom, na snegu. A sada su oni tu. Ljudi koji su me ostavili. Zašto? Zašto? Rana me je još više bolela. JBudi su me podsetili na nju. — Dragane, — procedio sam — uzmi pištolj i ubij me. Budi čovek. Ja ti to naređujem i praštam. Pokrili su mi oči maramicom. Sada će — mislio sam i obuze me neka čudna toplina. Čudno se čovek oseća pred smrt. Žao mu je što će umreti. Postalo mi je jasno da heroj nije onaj koji hrabro pogine, već onaj koji se hrabro bori. A kada pogine — on je "heroj koji se hrabro borio". Proanalizirao sam ceo svoj život i svega se setio, samo tog prokletog pucnja nikako. Samo žagor. — Druže, — čuo sam bolničarku — nismo te ostavili. Nosila su ti se polomila, pa smo išli da stignemo komoru da bismo druga doneli. Sada ćemo te poneti dalje. Maramicu su kvasili i trljali me njom. Svi su sumnjičavo vrteli glavom. Samo sam ja sada bio siguran. Moram preboleti. Da bih dočekao slobodu. Preživeću, jer, eto, tako hoću. Poneli su me. Groznica, zima, glad, bol i svetlost. Ovo su selo bombama upalili. Celo selo. Samo crna prašina i pepeo. Smestili su me u nešto što je nekada bila kuća. Zurim u izgorelu gredu više mene koja je drsko pretila da se svakog časa otkači i dotuče me. Ni sam ne znam zašto, jer je ja nisam zapalio i ne sme me ubiti. Nisam mogao više da izdržim, jurnuo sam napolje. Samo rana je učinila svoje. Onesvestio sam se. Ono što sam ugledao učinilo mi se poznato. Mora da sam ga negde video. Sada mi je bilo jasno. Bio sam već u Ulogu. Nebo su prekrili talijanski bomb.arderi i zato nikoga nije bilo oko mene. Prišao mi je Srba Josipović i pitao me je kako se osećam. — Čudno — rekao sam. Da li će me ovaj Aleksandar zaštititi od bombi? Mislio sam o njegovom veličanstvu, ali đavo ga odneo sa avionima zajedno. Opet su me uprtili i poneli. Pa zatim sanjke. Sanjke po snegu su zaista pravi spas za ranjenike. Ali sanjke po kamenu su pakao. Sve je u meni škripalo. Činilo mi se da ću se raspasti. A kočijaš je uporno držao južnu stranu iako skoro nigde nema enega. Oseća se već i dah proleća. Lišće već upupilo, gdekad se stidljivo javi i neka ptica pevačica. Posmatram prostranstvo. I brda u prostranstvu. Gladan sam. BeskraJna visoravan. Blato i lapavica. Sumrak. U dajbini karavan vatara. Ko li je tamo? Da li su Talijani? Ili četnici? Moraćemo opet tražiti neko sklonište. I ko zna dokle će ovi borci izdržati! Za njima ostaju otisci polubosih nogu. Otisci uporno putuju za nama. Puni muke, patnje, ozebli, puni krvi, proleterske krvi. Otisci koji pišu nove stranice istorije. Da mi je znati šta misle ova četiri seljaka koja su od odbora određena da nas prate. Prosto bih želeo da lupim onog naduvenog koji kaže da je neopredeljen. Mrzim ove neopredeljene! Podseća me na gramžljivu orlušinu. Drugarica nosi četiri puške, a on nabio ruke u džepove i stalno sa zluradošću posmatra one vatre. Mora da nešto smišlja. On treba da pomogne partizanima, a ne da zabušava i okleva. ... Polako dolazim k sebi, osećam sigurnost. I fizički se oporavljam. Ponešto mogu i pojesti. Ali ustati ne mogu, nikako. Lekar kaže da je presečen neki nerv. I zbog njega ne mogu na noge. Prošlo je već prilično vremena. Jednoga dana nas nekolicina smo se obreli u nekom tunelu, gde je postojala jedna čudna železnička pruga. Konji su kompoziciju izvlačili uz brdo, a nazad su je spuštali spretni kočničari. Ta železnica mi je bila velika nada. I poslednja šansa da se dokopam naših jedinica. Put u sigurnost. Prisustvovao sam još jednom rađanju sunca. Polako i teško je označavalo dolazak srećnog dana. Pruga je prosecala lepo jutro. I u toj lepoti se ukazala kompozicija. Njen jedan vagonet je bio određen za nas, ranjenike. Teška srca sam stupio u njega. Trebalo je zaboraviti dane pune gladi, opasnosti, iskušenja. Zaboraviti vojnike koji su celi dan, umorni, nosili čudnovata nosila. Zaboraviti izgorelo selo, poluspaljenu glavu, glad i bol. Istisnuti i vesele komordžije u čijim se burićima i u najtežim danima našlo nešto rakije. A zaboraviti dva umetnika na balvanima — to nikako. Ni drugaricu sa četiri puške. Ni korake pune krvi; nikako. Vagon je jurio nizbrdo, naslonio sam se na štake i još jednom obuhvatio brda kroz koja sam prošao. Samo su to sad bila brda u lepoti. Promicale su jele, borovi, potočići. Žalosno su štrčali beli patrljci odlomljenih grana. Sada znam — odlomljeni su za nosila. Za nama se spuštala magla. Šarena šuma. Visoki borovi. Polomljena stabla. Pištolj je značio prisustvo sigurnosti, a sat je još jasnije kucao. Vagonet je jurio. Rana je zarastala. Dobrivoje CEKIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument