| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Sunce je već ogrijalo vrhove Prenja kada emo stigli kod šumarske kuće u uvali Boračkog jezera. Topovske granate su padale za nama, u neposrednoj blizini, po ivicama prevoja ispred jezera. Usku dolinu oko Boračkog jezera punile su kolone naših jedinica, koje su izvirale od Neretve. Nismo znali tačno gde se nalaze četnici. Nas je to veče čekao put preko Glavatičeva prema Kalinoviku. Naša brigada je stavljena pod komandu 2. divizije i u njenom sastavu će operisati u daljem nadiranju prema Hercegovini. Štab bataljona je već dobio orijentacioni zadatak. Odlučeno je da se pomerimo napred, u obližnju šumu ispred sela Čičeva. To je zgodno mesto da se sklonimo od vrlo aktivne avijacije, a ujedno i da osmatramo pravac prema Čičevu i Glavatičevu. Leškarimo i odmaramo. Drugovi koji ne spavaju okupljeni u grupe ispred bukava, razgovaraju i obnavljaju doživljaje sa Repovaca, Ivan-sedla i sa marša prema Bugojnu i natrag. Takođe i dva dana provedena u dolini Neretve bili su puni doživljaja i tegoba. Sve je to danas za nama, najteže smo preživeli, pa su naši razgovori praćeni međusobnim zadirkivanjem i šalom. Između ostalog, meni je ostao u sećanju jedan dijalog između Radoša Nenadovića i Dragutina Lutovca. Dragutin se raspričao kako mu se mnogo svidela dolina Boračkog jezera i u šali reče: — Ako živ ostanem tražiću da poslije rata ovde napravim kuću! Radoš se nasmeja na njegov račun: — Ništa ne brini! Možda ćemo ti je još večeras sazidati, i to bez maltera! U prvi suton izvršen je pokret. Patrole su naišle na četničku zasedu. Prva i 2. četa su se razvile za borbu i pošle napred, a 3. četa je zastala ispod brda, na čijem se platou nalazilo selo. Nije dugo potrajalo dok su se čete sukobile sa jačim četničkim snagama u selu. Detonacije bombi i gusti rafali puškomitraljeza, pomešani s vikom, počeše da se razležu u talasima niz dolinu. U gustoj, paklenoj vatri, koja je trajala skoro jedan sat, neko je dozivao: — Alo, alo, je li tamo Strado Bojović. Alo, je li tamo Mirko Novović? To je, kako smo kasnije saznali, dozivao Aco Bojović, brat Stradov, koga su četnici naterali da ide sa njima. Posle jednog sata borba se skoro na čitavom frontu stišala. Četnici su proterani iz sela. Samo se povremeno Čuo još po koji rafal iz mitraljeza. Štab bataljona je naredio 3. četi da uputi jedan ojačan vod prema okomitim grebenima iznad sela — tuda su odstupali četnici — da ispita i zauzme taj položaj i obezbedi odmor 1. i 2. četi, koje su učestvovale u akciji. Na grebene je trebalo stići prije svitanja. Četa je u tišini prošla kroz selo i počela se peti uz okomito brdo, prošarano retkim žbunjem i ponekom starom bukvom. Sitno kamenje beži ispod nogu. Od polovine brda smo morali ići pretežno na rukama i kolenima. Kada smo stigli pod sam vrh, pred nama su se isprečile visoke stene. Peli smo se polako, jedan po jedan, vodotočinama između stijena, i zadržavali se na samoj ivici grebena. Ispred nas se prostirala visoravan sa mnogo vrtača. Neposredno iza grebena, u povećoj vrtači, oko dogorelih vatara spavali su četnici. Mogli smo lepo da vidimo kako se pojedinci, sanjivi, primiču dogoreloj vatri, da bi se zagrijali. Vod se rasporedio po grebenu, na širini od kojih 50 m. Na prvi rafal Raštegorčevog "šarca" jednovremeno su zašištale bombe. Rafali puškomitraljeza zaštektali su po gomilama četnika koji su, iznenađeni, ustajali i bežali glavom bez obzira. Prvi blesak dana je doneo neobičnu sliku. Pred nama se na visoravni zatalasala rulja od nekoliko stotina četnika. U logoru su ostavili više od deset "breda" i puškomitraljeza. Ostavili su i osam minobacača, koje smo odmah iskoristili. Nije bilo po•trebno da se mnogo nišani; četnici su ličili na stado ovaca u bekstvu. Na našem položaju je nastala radost. Bezmalo, svaki je borac imao mitraljez ili puškomitraljez. < Municije je bilo dosta, nju nije trebalo štedeti. Pošto smo ovladali celim platoom iznad kose, pošli smo u poteru za četnicima, na nekih 200 metara iza ivice grebena. Tu smo se zaustavili i vodili borbu još jedan sat. Kada je sunce obaejalo greben. pred nama se na visoravni čuo piskav glas: "Prva Nevesinjska brigada, napred! Prva Nikšićka brigada, napred! Druga Bjelopoljska brigada napred!" je nekoliko njih. Pred nama se nalazila već sređena gomila četnika, koja je osetila da nas nema mnogo, pa je pošla u napad. Naš je položaj ličio na malo ostrvo na koje se po komandi sručuju talasi kuršuma iz nekoliko hiljada pušaka i automata. Rulja je krenula prema nama. Plato oko nas počeo je prosto da ključa od vatre. Trebalo je izdržati strašan pritisak. Sva naša zaplenjena automatska oružja bila su zaposlena. Tukli smo ustalasanu rulju koja je sa svih strana pokušavala da priđe našem položaju. Komandir čete, Savo Mašković, stajao je za jednim panjem, negde po sredini voda i bodrio puškomitraljesce da bez predaha tuku. Četnici su se međutim približavali i sve jače zapljuskivali naš položaj. Vatra naših automatskih oruđa poče da jenjava. Prvo umuknu puškomitraljez Radoša Nenadovića. Radoša je pogodio metak i izbio mu iza plećke. Držao je glavu naslonjenu na kundak puškomitraljeza. Levo od njega je poginuo i Dragutin Lutovac. Pogođen u grudi, klečao je za bredom koju smo bili zaplenili, držeći se grčevito za ručice. Desno od Radoša poginuo je i mali Moša — Radoš Duković, i Miše Blaž. Mileva Šćepanović je bila u nedoumici kako će previti Sava Maškovića, jer on nije hteo da se skloni, iako mu je ruka uveliko krvarila. Bio je jako uznemiren. Videvši da ne možemo zadržati položaj, jer nam se masa četnika već primakla na 100 m, i to sa svih strana, naredio je da se postepeno povlačimo. Četnike na desnom krilu je šarcem još zadržavao Ante Raštegorac, levo je Janko Ćirović, pored Voja Rajičevića. Njih dvojica treba da onemoguće četnicima da ovladaju ivicom brda, jer je tamo jedino bilo mogućno odstupati. Ante i Vojo su se postepeno povlačili i držali odstupnicu, dok je ostatak voda išao ka ivici. Silazak niz greben bio je nezgodan. Moralo se skakati po nekoliko metara sa stijena koje su stajale okomito prema selu. Na grebenu su poslednji ostali Janko Ćirović, Vojo Rajičević i Ante Raštegorac. Ante je odstupio kad je ispalio i poslednji rafal iz svog šarca. Tek što smo odstupili iznad nas na grebenima su se pojavljivali četnici. Psovali su, vrištali i mahali rukama. Kivan na njih, a krivo mu još što smo odstupili, Vojo Rajičević je uzeo jednog na nišan na samom grebenu i presekao mu rafalom psovku u grlu. Pao je i mrtav se dokotrljao do ispred nas. Drugi se nisu usuđivali posle toga da glave pomole iza grebena. Ovaj buran i mučan dan urezao mi se u sjećanje naročito po onom zloslutnom proroštvu Radoša Nenadovića: Dragutin Lutovac nije imao sreće da na Boračkom jezeru sazida kuću posle rata. Sa još dva borca iz čete i sa Radošem ostao je iznad jezera — u kući sazidanoj bez maltera. Gojko ĐUKIĆ
|