PRESEO NAM PAPRIKAŠ   Marta 1943. godine, u četvrtoj ofanzivi, 1. proleterska je vodila ogorčenu borbu protiv mnogo jačih četničkih snaga i uspela da oslobodi Glavatičevo. Naša komora je tada ušla u selo, "ojačana" sa dva tovarna konja i potrebnim kuvarskim priborom. Čim smo stigli, potražili smo ekonoma voda da nam odredi smeštaj, ali njega nigde nije bilo. "Zabunkerisao" se bio u nekom skloništu, izgleda s razlogom, jer mu je toga dana torbica bila puna oraha i duvana! Napokon nam je komandir voda, drug Mušmula, odredio smeštaj u jednoj kući, u kojoj je do pre nekoliko časova bio smešten četnički štab. U isto vreme nam je dao i zadatak da u toku noći spremimo bogat doručak, jer su borci bili iscrpeni i gladni, a mi kuvari — kao po nekom pravilu — "uvek odmorni, siti i naspavani". S mojim pomoćnikom .Pajom razmišljao sam šta da im skuvamo. Preturali smo zaplenjene četničke rance, ali smo umesto hrane nalazili u njima dečje pelene, povoje i sl. Stoga sam otišao u brigadnu intendanturu i doneo iz nje sledovanje pirinča, kuvanog paradajza i šećera. U međuvremenu je Paja naložio vatru i spremio kazane, pa je pokraj vatre i zaspao. Nešto mi nije davalo mira da legnem, nego sam uzeo zapaljeni luč i počeo obilaziti tavanske prostorije, kako bih se uverio da se nije slučajno neki neprijateljev vojnik tu sakrio. Iznenađenje je bilo veliko kada sam, umesto neprijatelja, ugledao živinu, koja je mirno spavala na tavanu. Odmah sam probudio Paju i ukazao mu na ovu mogućnost da spremimo "bogat ručak". U ranu zoru komandir voda je naredio po kuriru da odmah donesemo hranu na određeno mesto i da budemo spremni za pokret. Borci su već bili postrojeni, čekajući na deobu obroka. Svi su se pitali — zašto je danas hrana doneta u dva kazana, kada se uvek spremala u jednom? Ali radoznalost brzo zameni veselje kada su videli da je za doručak spremljen pileći paprikaš sa dinstanim pirinčom. Razume se, svi su bili zadovoljni, naročito komanda voda i neki gosti iz štaba brigade. Dok se jelo, padale su i pohvale našoj kuvarskoj veštini, posebno "ukusu i mirisima". Sutradan, posle dugog marša i borbe, umesto spremanja ručka (nije se ni imalo šta kuvati), pozvao nas je delegat voda i saopštio nam da moramo prisustvovati sastanku prištapskih jedinica, Bio je to prilično uzbudljiv događaj za nas. Između ostalog, na dnevnom redu su bili: i kuvari i pilići! Najpre nam je komesar brigade, drug Plavi, održao lekciju o tome da se nikakva imovina u selima ne sme uzimati bez pitanja odgovornih organa, pa makar kakve koristi to imalo za jedinicu i borce. Razumeli smo odmah njegovu kritiku, jer nam je još dok smo se polakomili za pilićima, da bismo obradovali borce, bilo nešto hladno oko srca, znajući da je to što činimo "zabranjena dovitljivost". No ipak smo verovali — proći će, kad ono — sastanak. Kritika je potpuno uspela. Od tada pa za celo vreme četvrte i pete ofanzive često smo za ručak spremali hranu "bogatu vitaminima" — skrob, koprivu i sremušu bez soli, i ne pomišljajući više na piliće iz Glavatičeva. Uostalom, takvi "ručkovi" su za nas i bili normalni, pa su Pajin i moj paprikaš pominjali borci samo onda kada su hteli da nas malo pecnu. No, eto, rat je rat, — odgovarali smo mi — napravi u njemu čovek i veću grešku nego što je naša, kuvarska. Moric S. ROMANO Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument