| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
INICIJATIVA — U GRANICAMA POSTAVLJENIH ZADATAKA
rva proleterska brigada se dugo vreme nalazila u izuzetno povoljnim uslovima. Bila je pod neposrednim nadzorom i brigom vrhovnog komandanta i direktno od njega dobivala podrobno razrađene vojno-političke zadatke. O toj činjenici treba svakako voditi računa kada se podvrgavaju istorijskoj analizi izvanredni njeni uspesi. Time se, naravno, ne isključuje niti umanjuje značaj svih drugih elemenata koji su doprineli da 1. proleterska postane slavna i da uzbudljiva legenda o njoj, satkana od ponosa i ljubavi, ostane u narodu nezaboravna. Striktno izvršavanje naređenja vrhovnog komandanta stalno je uslovljavalo sve nove i veće uspehe 1. proleterske, sačinjavalo je osnovu iz koje je ispleten venac slave s kojim se ukrasila. Tito je stvorio 1. proletersku i do te mere je poznavao svakog borca da je nepogrešivo znao za kakve je podvige brigada spremna. Zato je i mogao da je brižljivom komandantskom rukom vodi iz pobede u pobedu. U jednom trenutku štab brigade (konkretno ja, kao komandant) ponesen mogućnostima jedinice, osećanjem snage od kojeg se muti u glavi, samouverenjem i spremnošću boraca da učine "što biti ne može", pokušao je da pođe dalje od zadatka postavljenog od vrhovnog komandanta i doživeo prvi, vrlo težak poraz. Izgubio je bitku koja je bila od naročitog značaja za operativnu grupu u četvrtoj ofanzivi. Brigada je 15. februara 1943. godine dobila naređenje da usiljenim maršem krene s prostorije Bugojno—Gornji Vakuf na Ivan-planinu, da likvidira neprijatelja na tome sektoru i da osigura odbranu Ivan-sedla. Posle neprekidnog dvodnevnog marša, u toku kojeg borci nisu primili nijedan obrok hrane, brigada je, nakon minimalnog zastoja po dolasku na određeni sektor, u naletu likvidirala neprijateljeva uporišta na Ivan-sedlu, Bradini i Raštelici. Trebalo je proći bojištem da bi se dobila slika o heroizmu i snalažljivosti 1. proleterske. Po dubokim rovovima na Ivan-sedlu ležale su pobijene ustaše. Bili su iznenađeni i, u sukobu prsa u prsa, uništeni. Gorele su železničke stanice u Raštelici i Bradini. U tunelu ispod Ivan-sedla odjekivale su demolirajuće eksplozije naših minera. Teški fortifikacijski objekti u naseljima i oko železničkih stanica zjapili su bespomoćno oprljeni garežom baruta i plamenom benzinskih flaša. Most na Lukaču survan u provaliju. Na svakom koraku rasut dragoceni ratni materijal. A putevima prema našoj pozadini kretale su se kolone zarobljenih Talijana i ustaša, izbezumljenih od straha. I tada sam, pod "pritiskom" takvog uspeha brigade, kao komandant počinio tešku grešku. Umesto da se striktno pridržavam postavljenog zadatka, odlučio sam da sa dva bataljona napadnem Konjic. Napad nije uspeo. Pretrpljeni su osetni gubici, a zamoreno ljudstvo je trebalo hitno vraćati na Ivan-sedlo, jer su od Sarajeva u Tarčin već pristizali prvi delovi jakih neprijateljevih snaga koje su hitale u pomoć Konjicu. Nije teško shvatiti srdžbu vrhovnog komandanta zbog ovakvog mog postupka. U štab brigade su stizale vesti o meri Titove ljutnje. Na osnovu njih su se mogle očekivati najteže kazne. Sećam se kako su mi neki drugovi govorili: "Radi ti se o glavi". Uprkos svemu, ostao sam potpuno miran. Ni jednog trenutka se nisam zamislio nad opasnošću koja je, po svemu sudeći, neposredno predstojala. U Partiji nismo učili da inicijativu uslovljavamo istraživanjem svih mogućih posledica koje bi nas lično mogle pogoditi ako pretrpimo neuspeh. Naprotiv, bili smo slobodni da uradimo sve što smo smatrali za potrebno i, uporedno s tim, spremni da za to snosimo potpunu odgovornost. Bez takvog shvatanja nema stvaralaštva. Na rasplet se nije dugo čekalo. Uskoro smo dobili naređenje da s brigadom dođemo u Jablanicu i da se lično javim vrhovnom komandantu. U Jablanici sam među prvima video Ivana Milutinovića. Mada se od ranije nismo bliže poznavali, ipak se zadržao sa mnom u razgovoru, interesujući se o brigadi uopšte. Poveo me do kuhinje, gde sam Dobio nešto za jelo, i tek posle toga počeo da govori o glavnom: — Slušaj, Stari je ljut na tebe. Sigurno će te grditi. A ti ćuti. Ništa se rđavo neće desiti. Vrhovni komandant je bio u jednoj manjoj kući izvan mesta. Stigao sam tamo kada je već počeo da pada mrak. Kada sam ušao, nešto zbog polumraka u odeljenju i, verovatno, više zbog jake koncentracije i silne napregnutosti, nisam nikoga drugog primetio osim vrhovnog komandanta. Prišao sam i raportirao. Držao je ruke na leđima i uporno me posmatrao. Verovatno ne više od nekoliko trenutaka, ali je to izgledalo kao večnost. Naglo se okrenuo, otišao do kraja sobe, vratio se i ponovo me posmatrao. Ponovio je to još jedanput. Prvi i jedini put mi tada nije pružio ruku posle podnesenog raporta. Počeo je da govori, dok sam ja sve vreme ostao u stavu "mirno": — Sada sa brigadom
prelaziš pod Pekovu komandu. — Razumem. — Sa tri bataljona ići
ćeš u prethodnicu. — Razumem. — Dva bataljona
postavi prema Konjicu. — Razumem. Nastao je mali zastoj. Ponovo me je pogledao i u krajevima njegovih očiju blesnula je iskra osmeha. — Ali ne smeš ponovo
napadati Konjic. — Razumem. Razgovor je bio završen. Vrhovni komandant se okrenuo drugovima u sobi. Tek tada sam primetio Peka i Mitra Bakića. Vrhovni komandant mi više nije uputio nijedne reči. Zadržao se u kući kraće vreme. Izašao je praćen od Peka i Mitra. Išao sam pozadi njih. Osećao sam se duboko kesrećnim. Na cesti je čekao automobil. Pri ulasku, vrhovni komandant se pozdravio s Pekom i Mitrom, a onda se okrenuo prema meni, nasmejao se, pružio mi ruku i rekao: — Zdravo. Nekoliko dana kasnije, posle uspešnih bojeva kod Glavatičeva, Kalinovika i na Drini, vrhovni komandant je preko "Slobodne Jugoslavije" pohvalio 1. proletersku brigadu i njenog komandanta. A u isto vreme Konjic je bio lekcija 1. proleterskoj, odnosno njenom komandantu, da inicijativu razvija pre svega u doslednom izvršavanju postavljenih zadataka.
|