POVRATAK IZ MRTVIH   Noć je bila veoma tamna. Bataljon je oslobodio Čičevo i ostao u njemu. Na kose iznad sela pošla je 3. četa. Ona će obezbjeđivati bataljon. Bez smetnji smo stigli na vrh brda. Odatle emo ćuteći posmatrali veliku svjetlost što je dopirala iz doline. Komandir, Savo Mašković, naredi sastanak, a nas nekolicina sa šarcima i puškomitraljezima krenusmo ka dolini. Prizor je bio iznenađujući. Četnici, mnogo četnika oko vatara. Tu su i gomile talijanskih cipela, košulja, odjeće. Kad stigoše svih sedam puškomitraljeza, otvorismo strahovitu vatru. Nastala je zabuna i metež. Bježanje kakvo se rijetko vidi. Sudarili su se četnici kao ovce kada ih vuci napadnu. Ko zna koliko ih je mrtvih bilo! Ostala je talijanska oprema i hrana, koje su im preko dana doturane avionima, pomoću padobrana. Ubrzo svanu, te četnici opaziše da nas nema mnogo. Sredili su se i počeli napad. To su, većinom bili bivši žandarmi i finansi. Borba je bila teška. Juriš za jurišem. Počeše drugovi da ginu. Skoro sve nišandžije na puškomitraljezima su izginule. Mrtvi su Radoš Nenadić, Radoš Duković, Dragutin Lutovac i drugi. Ukupno devetorica. Grdno su griješili: vatru su otvarali s jednoga mjesta, a žandarmi su dobro gađali — svaki je pogođen U glavu. Ranjen je i komandir Savo Mašković. Vidim ga pozadi, previja ga Sofija Karadžić. Čujem kako mi Savo dovikuje: — Ante, preuzmi komandu, izvlači četu... Četa se izvlačila. Bilo je ranjenih i mrtvih, ali se najveći dio organizovano izvukao. Jure Odak je teško ranjen. Najzad, četa se izvukla. Ostali smo samo Šupe i ja. Onda je i Ive otišao. Ostao sam, sa šarcem, iza jednog kamena. Nisam otvarao vatru. Municiju sam nanizao u jedan redenik, tako da je imao 350 metaka. Stavio sam redenik oko vrata i čekao. Četnici su, pretpostavljajući da više nikog nema, prilazili mrtvim drugovima i pucali u njih. Čekao sam da.se skupi veća gomila. Na čelu jedne grupe opazih oficira sa epoletama i kokardom. Odlučih se da otvorim vatru. U prvi mah popadaše, a onda otvoriše vatru, tako da se ja ponovo ućutah. Oni su i dalje pucali, pa, valjda, kad su pretpostavili da je dosta, opet krenuše. Ja sam ih iznova dočekao rafalom. Kad se i treći put to ponovilo, ustao sam iz svog zaklona i pošao za četom. Tamo više niko nije verovao da sam živ. Nizbrdicom sam silazio brzo. Četnici su još brže stigli do mjesta odakle sam otvarao vatru i odatle bacili mnogo bombi. Od njih je, u mojoj neposrednoj blizini, poginuo Miš (mislim da se zvao Jakov). Iz podnožja sam gledao četnike na vrhu brda. Dohvatih šarac, ali on nije dejstvovao. Zaprljao sam ga silazeći niz brdo. Ljut, udarih kundakom u zemlju, a u tom trenutku on opali. Metak mi prozuja pored samog lica. Krenuh prema četi. Videh Gojka Đukića, nosi neki kotao i dovikuje: — Ante, ma zar si živ, đetiću? Dođi da se najedeš, sigurno si gladan. I najeo sam se. I uvjerio se da je Gojko majstor za spravljanje kačamaka. Poslije susreta s Gojkom najprije naiđoh na Nadu Srzić (poginula je u petoj ofanzivi). Sakrivena u nekom žbunju, plakala je. Posmatrao sam je nekoliko trenutaka, a onda viknuo: — Nado! Kao da nije vjerovala svojim očima. — Živ si, mili moj, a svi su mi rekli da si ostao mrtav na brdu. — Šalili su se, ne budi dijete, vidiš da sam živ i zdrav. Povratak u četu bio je velika radost. Ante RAŠTEGORAC Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument