| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Četvrta ofanziva. Žeetoke, danonoćne borbe traju bez prekida. Da ne bismo bili napadnuti, stalno napadamo. Eto, i večeras se spremamo za pokret. Verovatno ćemo napasti Konjic? Kako čujemo, u njega se sručila grdna vojska. Valjda odatle pristižu nove trupe koje omogućuju neprijatelju da izdrži naše napade na širokom frontu od Ivan-planine do Konjica. Čisti se oružje, priprema municija, svako još jednom pregleda svoje stvari očekujući naređenje za pokret. Uto će Luka Đoković: — Drugovi, ima li ko
da mi pozajmi municije? — Nema — ispreči se Munjas. — Sad ćemo u akciju, pa je zapleni. Kod Nemaca i Talijana ima je napretek. Rekao bi čovek: ljuti se Munjas! A ipak mu daje nekoliko metaka. — Evo ti, — kaže mu šaljivo — pa ako ne pogineš, vrati! U seoskoj kući u kojoj smo smešteni domaćin s porodicom sluša naše razgovore i učestvuje u njima, toplo i prisno kao da je godinama sa nama. — Koliko je do grada?
— upita ga Duca Živković. — Konjic je tu, na četiri kilometra odavde. Velika je to varoš. Da je mira, pa otići tamo, imalo bi se šta vidjeti. Sve sami dućani... A sada! Grdna njihova sila se slegla. I sve bunker do bunkera. Priča domaćin o "grdnoj njihovoj sili" ne da nas zaplaši, nego što mu se tako pričinja. A mi se raspitujemo zato što je planinsko mesto, a noć tamna, pa nemamo nikakvu predstavu o okolini. .— Ne valja se mnogo raspitivati, drugovi — primeđuje Žika. — Veselite se kao da ćete na svadbu, a kad zapuca, znate već, mnogima će srce u pete, pa makar sve znali. Već je noć uveliko, a još nema nikakvog naređenja za pokret. Tek oko 9 časova komandant bataljona pozva komandira čete Milutina Tanasijevića i mene da nas uputi s jednom desetinom na poseban zadatak. — Tu, pod brdom, — reče nam drug Siniša — na drumu kraj železničke pruge, nalazi se stanica. U njoj, prema obaveštenju, ima petnaestak domobrana i nekoliko ustaša. Vaš je zadatak da likvidirate to uporište. Zatim nam sve podrobno objasni nad raširenom sekcijom, posavetova nas kako da se neprimetno približimo stanici. Na kraju reče da se što pre vratimo posle izvršenog zadatka. Učinilo nam se da je akcija ozbiljnijeg karaktera čim komandant šalje s desetinom jednog komandira čete i jednog vodnika. Pošto je sve bilo spremno za pokret, nije nam preostalo ništa drugo nego da se odlučimo s kojom ćemo desetinom krenuti. Kad smo se približili stanici, otvorismo vatru da bismo ispitali jačinu posade. Iz stanice opališe samo nekoliko hitaca. — Beže! Neko promače iza kuće! — viknu Mare. —Napred, drugovi! — naredi komandir, i mi potrčasmo prema stanici. Mare se nije prevario: u stanici nikoga ne zatekosmo. Posada je bezglavo pobegla, ostavljajući čak i neke lične stvarčice. Videći to, Marko Vasić uzdahnu: — Šteta, mogli smo ih sve pohvatati. Trebalo je približiti se neopaženo, a ne ispitivati njihovu snagu. Komandir priđe
telefonu. — Ne vredi ti to,
pokidali su veze — kažem mu. — Možda i nisu, — reče Tanasijević — u straha su velike oči! Okrete ručicu i, začudo,
dobi vezu. — Je li to Konjic? Dajte mi komandanta mesta! Svi smo se radoznalo
okupili oko telefona. — Je li to komandant
mesta? — Jeste. A ko je
tamo? — Borci Prve proleterske, na telefonu komandir Tanasijević. — Šta? Ko se usuđuje
da tera šalu! — Baš proleteri! —
odgovori Tanasijević. — Šta misliš da se šalimo? — Budalo! Zapamtićeš me pa ko si da si. Očevidno, uetaša je uporan, neće da veruje. Ali kada Tanasijević opali jedan rafal u tavanicu, ustaša se pribra i odgovori: — Ako ste vi, dobar ću vam doček pripremiti. Veza se prekide. Razrušismo zgradu i sve ostalo što bi moglo poslužiti neprijatelju, a onda požurismo da izvestimo štab bataljona. Uz put Mare, pola u šali, pola u zbilji, primeti komandiru: — Ti onako sa ustaškim komandantom! A zamisli ako stvarno idemo na Konjic? Upropastio si sve! Tanasijević se malo zamisli, pa odgovori: — Znam ja šta radim. Za ovo bi me i pohvalili. Ali bolje da o tome ne pričamo u štabu. Svi smo zajedno bili u akciji i svi zajedno snosimo odgovornost... Uostalom, neka vidi i ustaški komandant da ga mnogo ne zarezujemo. U štabu komandir podnese izveštaj. Komandant se interesovao o svim pojedinostima. Odgovarajući na njegova pitanja, Tanasijević pomenu i telefon. Ispriča mu čitav tok razgovora. Komadant ništa ne reče, napravi se kao da to nema nikakve veze s predstojećom akcijom na Konjic. Sutradan se bataljon spustio na cestu. Po koncentraciji naših jedinica prema Konjicu neprijatelj je osetio da pripremamo napad na grad. U njegovim redovima nastala je pometnja. Grupe od pet do deset domobrana su bežale iz grada k nama i predavale se. Svi su izjavljivali da neće da se bore protiv nas. Jedan od njih je tražio da ostane u bataljonu. Uveče, uoči same akcije, rečeno nam je da napad na Konjic ima demonstrativni karakter, što ne znači da ga ne treba i zauzeti ako za to bude mogućnosti. U svakom slučaju, cilj napada je da se angažuju snage neprijatelja u Konjicu dok se ostale naše jedinice s Vrhovnim štabom i sa 4.000 ranjenika ne prebace preko ceste Sarajevo— Konjic. Naš bataljon je orijentisan prema centru grada, a na desnom krilu je Kraljevački bataljon. U demonstraciji učestvuje i Ramski partizanski odred. Oko 11 časova napad je
počeo. Otpor neprijatelja nije bio žilav, pa smo posle jednočasovne borbe
zauzeli deo grada, i to gotovo bez žrtava. Trebalo je zatim preći na drugu
stranu Neretve i produžiti napad. Taj zadatak je dobila naša 1. četa. Odmah
se pokazalo da je most zaštićen sa nekoliko mitraljeskih gnezda i da se ne može
zauzeti bez velikih žrtava. A uoči napada izrično nam je naređeno da čuvamo
ljudstvo. Pokušaj da se Neretva pređe gazom takođe je propao, jer je vodostaj bio suviše visok. Osećajući naš zastoj, neprijatelj nas je tukao sve jače mitraljeskom i minobacačkom vatrom iz svojih utvrđenih uporišta. U takvoj situaciji komandir čete je izvestio komandanta bataljona da su četiri borca poginula i da se most može zauzeti samo po cenu još većih žrtava. Nakon toga četa je dobila zadatak da štiti juriš 1. voda 3. čete na mostu. Ovaj pokušaj je uspeo. Vod je pod snažnom zaštitom izvršio silovit juriš, zauzeo most i naterao neprijatelja da se povuče u bunkere udaljene 50—60 metara. Akcija već od toga časa nema demonstrativni karakter — ona se sve više razvija i prerasta u odlučan napad za Konjic. Prvi vod napada talijanske artiljerijske baterije u neposrednoj blizini crkve. Kad smo se našli u središtu grada, zahvaljujući jednom zarobljeniku koji nas je upozorio da nam je iza leđa veći bunker sa Talijanima, mi smo uspeli da isteramo posadu iz bunkera i da je zatim zarobimo u susednoj zgradi, u kojoj smo zatekli pet do šest vojnika kako se, šćućureni, kriju ispod kreveta. U jeku borbe stigao je kurir s naređenjem da se povučemo. Pri povlačenju smo poveli preko 50 Talijana i pripadnika gradske straže. Štab bataljona je doneo odluku da se svi zarobljenici, sem Talijana, puste kućama. To su bili, uglavnom, siromašni seljaci, nasilno mobilisani da pomognu neprijatelju u ofanzivi. Njih, istina, nije ni trebalo vući sa sobom, jer su se predali bez borbe. Sveta KRAČUNOVIĆ
|