KALJENJE NAŠIH REDOVA Prilikom ulaska u sastaov 1. proleterske brigade, 3. kragujevački bataljon imao je u svom sastavu oko šezdeset do sedamdeset članova Partije i približno toliko članova Skoja. U prvim danima bataljon je, sastavljen pretežno od radnika iz Vojnotehničkog zavoda, koji su poticali iz svih krajeva naše zemlje, pa i preko njenih granica, od stranih majstora, kalfi i šegrta, onih koji su znali samo to da je Komunistička partija jedina i prava partija radničke klase. U sastavu bataljona bilo je boraca koji su znali da su im njihovi najmiliji streljani u poznatom masovnom pokolju u Kragujevcu i onih koji o sudbini svojih najbližih nisu ništa znali. Tu su bili i omladinci, članovi i simpatizeri Skoja čiji su drugovi iz školskih klupa takođe nastradali u masovnom streljanju. Među borcima je bilo i starijih drugova intelektualaca proganjanih ranije radi naprednih ideja i svoje političke aktivnosti, koji su bili ili članovi Partije ili komunisti po ubeđenju. Mnogi borci bili su seljaci iz okolnih sela, do kojih su i ranije dopirale ideje jedinstva radnika i seljaka u borbi protiv eksploatacije. Neke od njih privukle su u redove partizana slobodarske tradicije Šumadije; oni jednostavno nisu mogli da se pomire s dolaskom tuđina u našu zemlju. Tako su se u jednoj jedinici našli ljudi raznih nacionalnosti, iz raznih socijalnih sredina, neujednačenih shvatanja i različitog nivoa političke svesti. O tome se, naravno, u političkom radu morala voditi briga, kao što se vodila briga o svim promenama koje su kasnije nastale. Na svom borbenom putu o sastavu brigade i Kragujevački bataljon je popunjavan borcrša iz raznih mesta Bosne i Hercegovine, Dalmacije i Sandžaka. Najznačajnija popuna bataljona bilo je formiranje Omladinske čete u Foči, koja je u početku brojala oko 50 boraca, omladinaca koji su imali od trinaest do sedamnaest godina. To su bili dečaci iz doma u Foči i omladinski aktivisti iz grada i okoline, od kojih je nekoliko bilo u Fočanskom, odnosno Kalinovačkom odredu. Oni su po svom ekonomskom položaju naginjali narodnoj revoluciji. Osim toga, oni su pre našeg dolaska videli strahote pokolja mirnog stanovništva od strane ustaša i četnika i došli su u partizane da se s mladalačkim zanosom bore protiv okupatora i njihovih slugu. Među ovim omladincima bilo je tada malo članova Skoja i članova Partije. Svim starijim borcima ostaće u nezaboravnom sećanju trenutak kada su mladići Omladinske čete, kratko vreme posle pokreta iz Foče, digli glas protesta što nisu dobivali iste vojničke zadatke kao i ostale, vojno znatno iskusnije čete bataljona. Druga značajna popuna bila je sa Biokova. Bataljon je popunjen jednom grupom odabranih boraca iz tamošnjeg odreda, većinom članova Skoja i Partije, koji se od početka ni po čemu nisu razlikovali od starih boraca. Ubrzo posle ove, došla je još jedna popuna iz Dalmacije, brojno mnogo veća. Neznatan broj boraca bio je u Skoju i Partiji, većina nije imala ni vojničkog iskustva, ali ubrzo posle okršaja na Sitnici, Jajcu, Skender-Vakufu i Kotor-Varošu oni su se ravnopravno uvrstili u red ostalih boraca u bataljonu. Veći priliv boraca u bataljon bio je, zatim, u srednjoj Bosni. Bili su to većinom mladi drugovi koji su imali potrebno vojničko iskustvo i odmah su se aktivno uključili u borbene redove bataljona. Neposredno pred početak pete ofanzive bataljon je bio znatnije popunjen iz Bijelog Polja. To su bili mladi ljudi iz redova jedne zarobljene četničke jedinice, koji su dobrovoljno pristupili bataljonu i bili raspoređeni u naše čete. Ali na početku ofanzive oni su, delom iz straha od oštrih borbi koje su već bile počele, delom zbog nagovora nekih koji su ranije bili pod jačim uticajem četnika, jedne noći organizovano nestali. U jeku pete ofanzive, neposredno pre borbe na Miljevini, bataljonu je dodeljen veći broj boraca rasformirane 3. dalmatinske brigade. To su bile do tada najznačajnije popune bataljona, ali može se slobodno reći da su u svim mestima Bosne kroz koje je bataljon prolazio, a naročito u onima gde je više vremena boravio ili vodio borbe, pristupali novi borci i popunjavali mesta onih koji su ispadali iz borbenog stroja, bilo da su poginuli u borbi, bilo da su ranjeni ili bolesni ostajali po bolnicama, bilo pak da su dolazili na više vojne i političke funkcije u nove jedinice. To je, naravno, samo nepotpun pregled sastava bataljona, u kome se sprovodio intenzivan političko-partijski rad, i najopštija slika uslova pod kojima se ta aktivnost razvijala. Politički rad u bataljonu razvijao se preko bataljonskih, četnih i vodnih konferencija, koje su održavane vrlo često, kad god su to uslovi dopuštali. Bataljonske konferencije su bile ređe. Održavane su u vezi s raznim pitanjima. Najčešće teme su bile: upoznavanje boraca s političkom situacijom u svetu i sa stanjem na istočnom frontu i u raznim krajevima naše zemlje. Informacije o političkim zbivanjima u zemlji i u svetu bile su često povod i za upoznavanje sa slabostima u taboru neprijatelja ili, pak, sa političkom situacijom na terenu na kome se jedinica nalazila ili na koji je trebalo da idemo. Opšti osvrt na protekle vojničke akcije i pouke za buduću borbu bili su gotovo redovna tačka dnevnog reda na ovim konferencijama. Na osnovu konkretnih zapažanja ocenjivani su postupci boraca prema narodu, a naročito propusti i nepravilnosti koji nisu na liniji narodnooslobodilačke borbe. Na tim konferencijama bilo je ponekad reči o izvesnim opštim nepravilnostima u međusobnim odnosima, naročito prema novim borcima ili prema drugim jedinicama naše vojske, i slično. U okviru bataljona održavana su i predavanja obično sa opštijim temama — o ulozi KPJ u narodnooslobodilačkoj borbi, o nacionalnom pitanju i politici bratstva i jedinstva koju vodi KPJ, istoriji radničkog pokreta, narodnim odborima kao klici nove vlasti i garancije bolje budućnosti, o versajskoj Jugoslaviji, o I i II zasedanju Avnoja, o položaju radničke klase i seljaštva, o politici izbegličke jugoslovenske vlade i raznih političkih partija i grupacija iz bivše Jugoslavije, o drugom frontu, federativnom obliku državnog uređenja i o mnogim drugim pitanjima. Borci su upoznavani sa stavovima Komunističke partije i Vrhovnog štaba prema svim pitanjima važnim za budući razvitak narodnog ustanka i izgradnje nove Jugoslavije. Van svake je sumnje da su ove konferencije, na kojima su se borci upoznavali s ciljevima narodnooslobodilačke borbe, odigrale značajnu ulogu u održavanju i podizanju borbenog morala bataljona. Na njima su se borci osposobljavali da svojim postupcima prema narodu i pravilnim objašnjavanjem događaja budu aktivni i uspešni politički agitatori i politički borci za ciljeve narodnooslobodilačke borbe i Komunističke partije Jugoslavije. Četne konferencije su se održavale mnogo češće, jer ih je bilo lakše sazvati: u mestima u kojima smo boravili nekoliko časova, na položajima, u slučajevima kraćeg zastoja u nekom mestu, pa čak i u slučajevima kratkog zastoja u pokretu. Na ovim konferencijama raspravljalo se o konkretnim greškama i propustima pojedinaca: o odnosu prema narodu, o međusobnim odnosima, o odnosu prema novim borcima, o nepravilnostima u političkoj aktivnosti na terenu, o organizaciji ishrane i pravilnoj podeli oskudnih količina hrane, o pojavama nemara u održavanju i čuvanju oružja, o nepravilnostima na straži i u patroliranju, o nepravilnim shvatanjima uloge žena u narodnooslobodilačkoj borbi i sl. Na ovim konferencijama držana su predavanja o čuvanju i održavanju oružja i o rukovanju njime, naročito ako je od neprijatelja bilo oteto novo oružje ili su prispeli novi borci. Preko ovakvih predavanja borci su podučavani vojničkom dejstvu desetine, voda čete i bataljona u akciji, o patroliranju, o dužnostima komandnog osoblja i dr. Vojničku obradu pojedinih pitanja nisu izvodile starešine obrazovane u vojnim akademijama, nego ljudi koji su se ratnoj veštini učili i naučili u svakodnevnoj borbi. Četne konferencije su, obično, bile veoma žive, jer su borci o svim pitanjima davali svoja zapažanja, dopune ili nove sugestije. Oni su to mogli jer su im teme, vojne, političke ili društvene, bile bliske. Budući da su prednjačili u svemu i da su svojim ličnim primerima davali ton životu, radu i borbama čete, članovi Partije i Skoja davali su ton i četnim konferencijama. Na njima je dolazilo i do borbe mišljenja, jer su se baš tu najbolje ispoljavala različita shvatanja. A to je najviše vredelo, jer je služilo kao putokaz ne samo za sadržinu rada budućih konferencija nego i za realnu orijentaciju u postavljanju političkog, vojničkog i partijskog rada ubuduće. Humanizam i vera u snagu ustanka, u pravednost ideja Partije navodili su nas, ponekad na, postupke koji su, u stvari, bili naivni, predstavljali naše iluzije. Ali u isto vreme takvi postupci su možda najrečitije pokazivali koliko je u naših boraca bilo iskrene ljubavi prema čoveku, i to u vreme ratnog haosa, kad se vodila borba na život i.smrt, kad je raspirivana mržnja. To ilustruje i jedan primer iz 1943. godine. Pre početka četvrte ofanzive, kada se bataljon nalazio na sektoru Kotor-Varoš— Prnjavor—Teslić, bio je zarobljen izvestan broj Nemaca, Među njima i jedan koji je, za razliku od ranijih zarobljenika, iz kukavičluka (kako se kasnije ispostavilo) izjavio da je mogućno da fašistička Nemačka izgubi rat, pa je čak izrazio i spremnost da se bori protiv fašizma. Kragujevački proleteri, čije su roditelje, braću i sestre streljali nemački fašisti u masovnom pokolju izvršenom u njihovom gradu, nošeni zanosom iskrenih revolucionara, rešiše da nacističkog vojnika prevaspitaju i uliju mu saznanje da je do tada pripadao ratnoj mašini Hitlera koja nosi užas ljudskom rodu. Raspoređen je u 3. četu, u kojoj se nalazio Karlo Švalek, radnik i predratni član Partije iz Kragujevca koji je znao da govori nemački. Tako je ovaj Nemac ostao s nama nekoliko dana i nosio je titovku sve do trenutka kada su mu naše drugarice izvezle petokraku zvezdu sa srpom i čekićem. Od tada, uprkos oštroj zimi, titovku je nosio u ruci. Međutim ni to nije bilo dovoljno da proleteri odustanu od svoje naivne, ali ljudske i čiste zamisli. Četna konferencija je bila u neku ruku i sud partizanske časti. Zbog toga se svaki borac trudio da svojim postupcima ne dođe u situaciju da bude kritikovan na četnoj konferenciji. Svaki borac koji bi učinio kakav prestup ili prekršaj partizanskih pravila strogo je kritikovan s ciljem da se ubedi da tako nešto ubuduće ne čini. Ove konferencije su već u početku bile značajan faktor ujednačavanja mišljenja i stavova i neprekidnog vojno-političkog izgrađivanja boraca i rukovodilaca. Pored političke aktivnosti, u bataljonu je bio veoma dobro organizovan i kulturno-prosvetni rad. Danas može izgledati neverovatno koliko su ti mladi ljudi pokazivali smisla za organizovanje kulturno-prosvetne aktivnosti i pod veoma teškim uslovima. Bila je to i preka potreba jednog života lišenog najelementarnijih ljudskih potreba. Kragujevčani su, ne računajući priredbe koje su organizovane snagama brigade, održali velik broj kulturnih i zabavnih priredaba u mestima gde su se zadržavali makar i nekoliko časova. Te priredbe su uvek bile vrlo dobro posećene. Na njima su meštani mogli videti i čuti hor saetavljen od boraca povučenih s položaja koji je umeo dobro da otpeva splet narodnih pesama, vrlo dobro uvežban ansambl narodnih igara, dramsku grupu koja je prikazivala prigodne skečeve, pa čak i neke komade Branislava Nušića ("Sumnjivo lice", "Analfabeta" i sl.). Veoma popularan je bio bataljonski "vrabac", koji je duhovito, kroz pesmu, pričao o situaciji i odnosu snaga u svetu i u zemlji ili podvrgavao ruglu brutalne i neljudske postupke slugu okupatora. "Vrabac" nije izostavljao da uvek nešto kaže i o postupcima pojedinaca u bataljonu ili o eventualnoj negostoprimljivosti meštana za koje je program pripremljen. Obično je "vrabac" spreman odmah, na brzinu, ali uprkos tome bio je lepo priman i od meštana i od boraca. Od kritike "vrapca" nisu bili pošteđeni ni komandanti, komandiri, komesari, ni druge starešine. Može se reći da je to bio jedan od oblika partizanske satire. Istina, neki kulturni radnici su ga kritikovali i čak ismejavali, jer se nisu slagali s ovim vidom aktivnosti, ali bataljoneki "vrabac" je ipak ostao omiljen i zbog toga često izvođen. Recitacije, čitanje prigodnih odlomaka iz literature, a ponekad i prigodne informacije o stanju na frontovima bili su sastavni deo programa priredaba koje su organizovane po raznim mestima na putu našeg bataljona. Takav program kulturnog rada doprinosio je i popularizaciji partizana, jer su ih meštani preko toga bolje shvatili i upoznavali. Naročito je vredelo to što su programi ovih zabava bili prožeti duhom bratstva i jedinstva svih naroda Jugoslavije, duhom mržnje prema okupatoru i njihovim slugama. Oni su, u isto vreme, bili prožeti i duhom humanizma i nepomirljivosti *u borbi protiv neprijatelja. Iako su bili uglavnom improvizovani i na skromnom nivou, ti programi su doprinosili prosvećivanju naroda u zaostalim krajevima u kojima su se kretale naše jedinice. Pokretači i organizatori celokupnog političkog i kulturnog rada bili su komunisti. Kao i kod drugih bataljona 1. proleterske i naše Narodnooslobodilačke vojske, svaka četa ili samostalni vod u bataljonu imali su svoje partijske ćelije. Pazilo se na to da komunisti budu ravnomerno raspoređeni po četama. Sekretari ćelija, zajedno sa komesarom, pomoćnikom komesara bataljona i rukovodiocem Skoja u bataljonu činili su bataljonski biro Komunističke partije. Partijska organizacija u bataljonu ostvarivala je svoju rukovodeću ulogu pre svega ličnim primerom komunista, koji su prednjačili u borbi, u samoodricanju, u izdržljivosti u izuzetno teškim trenucima, pokazujući i time svoju visoku političku svest. Partijska organizacija je mogla izvršavati sve zadatke jer je razvila i vrlo živ individualni politički rad, koji se ispoljavao u raznim vidovima. Jedan od najraznovrsnijih i uporno sprovođenih vidova ovog rada po četama, bio je rad s kandidatima i sa onim najboljim borcima koji su pripremani za Partiju. Rad partijskih ćelija karakterisala je, pored ostalog, sposobnost partijaca da vrlo brzo upoznaju nove ljude i da im prilaze onakvima kakvi oni stvarno jesu, da bi od njih stvarali odane i dobre komuniste, što je, uostalom, bila direktiva Partije u to vreme. Članovi Partije su brzo shvatili da ne treba tražiti idealne ljude, već borca strpljivim i upornim radom pripremati za odgovorni i težak poziv člana Partije. Sa onim drugovima koji su imali pogrešna shvatanja i poglede radilo se duže i upornije. Može se slobodno reći da su strpljivost i vera u uspeh rada na pripremanju novih članova Partije, u burnim i izuzetno teškim ratnim uslovima, bile nalik na strpljenje vrtlara koji uporno gaji biljku. S obzirom na to da se bataljon često popunjavao novim borcima, na partijskim sastancima se govorilo kako treba prihvatiti te borce. Tom prilikom su članovi Partije i Skoja dobivali zaduženja da im prvi priđu, da im pomognu da se snađu u teškim uslovima ratovanja, da ih i ostali borci prime ljudski, te da im i oni pomažu da se što bolje vojnički osposobe. Razume se da su na taj način članovi Partije vršili i određen politički uticaj. Ako su ovi drugovi pokazivali "početničke" vojničke ili političke slabosti, komunisti i skojevci su bili dužni da se pobrinu za to da se prema njima ne postupa strogo bez prethodnog strpljivog ubeđivanja i potrebne obuke. Svaki takav borac morao je biti upoznat sa ciljevima narodnooslobodilačke borbe, s rukovodećom ulogom Partije, sa izdajničkom ulogom četnika, ustaša, nedićevaca, belogardista i drugih neprijatelja u raznim delovima naše zemlje. Tako su stečena vojnička i politička iskustva i znanja komunista i drugih boraca prenošena na nove borce, pa su se oni vrlo brzo uvrstili u borbene redove, i to ravnopravno sa svojim iskusnim drugovima. Mnogi borci su u prvim razgovorima s članovima Partije otvorena srca iznosili sve svoje intimne misli i osećanja za koje su pretpostavljali da im mogu smetati da postanu dobri članovi Partije. Neki su otvoreno izražavali strah ili strepnju da neće moći da odgovore obavezama člana Partije. Bilo je slučajeva da se borac slaže U svemu sa Partijom, ali neće da bude član. Takav je bio Nikola Maratović, metalski radnik iz Kragujevca, koji je ranije bio sindikalni aktivista u Ursovoj podružnici metalaca, izvanredno dobar borac i drug, politički zreliji od mnogih članova Partije. Ali on nije hteo duže vreme da bude član KPJ zato što mu se činilo da on ne može podneti strogu disciplinu koja se od članova traži. Takvih i sličnih primera bilo je nekoliko. Partijske ćelije su na svojim sastancima, koji su održavani po potrebi, ali obavezno jedanput u deset dana, raspravljale ne samo o svim pitanjima iz života i borbe čete nego i o političkim događajima u našoj zemlji i u svetu. U početku su ovi sastanci održavani tajno, ali ubrzo su postali javni, tako da se u četi uvek znalo kada članovi Partije imaju svoj sastanak. To je komuniste još više obavezivalo da budu primerni borci i drugovi, jer su njihovi propusti bili uvek zapažani i iznošeni na četnoj konferenciji. Ipak je bilo najteže naći pogodno vreme za održavanje ovih sastanaka. Trebalo je za vreme kraćeg ili dužeg boravka na jednom mestu ili prilikom zastanka u pokretu naći pogodan trenutak za to, ne remeteći ostalu aktivnost u četi. To je, najčešće, dovodilo do toga da su članovi Partije imali manje odmora od ostalih. Često se dešavalo da boravak u jednom mestu ili razni zastanci radi odmora, kraće traju nego što je predviđeno, pa da članovi Partije nastave pokret bez prethodnog odmaranja. Nije bio redak slučaj da se iz takve situacije odmah ide u borbu, da izostane i onaj minimalni odmor koji je imala njihova jedinica. Na partijskim sastancima obavezno je vršena kritička analiza pojedinih, naročito većih akcija, ili onih u kojima se ispoljilo više propusta i nedostataka. Po pravilu, te su analize vršene pre četne konferencije, tako da su članovi Partije imali jedinstvene stavove i ocene, što je bilo preko potrebno radi održavanja autoriteta komandnom sastavu čete i bataljona i omogućavanja konstruktivne kritike i izvlačenja pravilnih pouka. Jer na ovim saetancima je sasvim otvoreno i realno ukazivano na slabosti pojedinih rukovodilaca i boraca, na njihove propuste, greške i nedostatke, pa je bilo od neobične važnosti da komunisti imaju konstruktivne predloge i sugestije za otklanjanje ispoljenih slabosti. Treba istaći da na tim sastancima nije bilo izvinjenja ni za koga, pa ni za komandire, komandante i komesare. Međutim, ako su slabosti i nedostaci ispoljeni kod mladih boraca sa nedovoljnim iskustvom ili su bile posledica dejstva trenutnih i nepredviđenih okolnosti, kritika takvih drugova je usmerena više da pomogne nego da osudi. Na ovim sastancima je bilo i veoma zanimljivih rasprava o dužnostima boraca. Na sastanku partijeke ćelije 2. čete morali smo se ubeđivati sa drugom Batom, koji je još od Kragujevca bio puškomitraljezac na šarcu, zato što nije hteo da se primi dužnosti vodnika, smatrajući da je ta odluka nepravilna. On je tvrdio, i bio je u tom pogledu u pravu, da kao puškomitraljezac sa šarcem može ubiti mnogo više neprijatelja nego kao vodnik. Ipak je bio kritikovan zbog nediscipline. Ili, drugi slučaj, kada su neke drugarice odbijale da se prime dužnosti četne bolničarke, referenata saniteta i higijeničara u bataljonu, jer su smatrale da ih drugovi na taj način potcenjuju kao borce. Iako su neke od tih drugarica već u Kragujevcu, za vreme pripreme ustanka, završile kratak tečaj za bolničarke, a pored toga su i znale da neko mora da vrši te poslove, one su se nerado prihvatale tih dužnosti. Na eastancima ćelija ponekad je raspravljano i o slučajevima "pikiranja" boraca iz čete, to jest pojedinačnog uzimanja hrane od meštana. Često su komunisti znali koji su drugovi iz čete skloni tome, pa su i oni i ostali borci na njih obraćali veću pažnju. Takvi slučajevi su oštro osuđivani na četnim konferencijama, a pogotovo su za to oštro kažnjavani članovi Partije i skojevci. Najstrože eu, ipak, bili osuđivani slučajevi kada su retki pojedinci činili krupnije prestupe u odnosu prema narodu i time nanosili velike štete političkom ugledu proletera i partizana uogppte. Ostala su u sećanju dva primera veoma oštre osude dva druga koja su učinila baš takve prestupe. Prvi slučaj je bio kada je jedan borac posle igmanskog marša ukrao iz jedne kuće šal. To je bilo kod Trnova, u kraju u kome uticaj partizana još nije bio jak, u kome su četnici svojom propagandom ometali razvitak partizanskog pokreta. Uz to je vlasnik insistirao da se njegov šal pronađe. Pošto je borac bio prikrio svoj prestup i time još više štetio ugledu proletera, presudom Vojnog suda on je osuđen na smrt streljanjem. Drugi slučaj je bio s jednim puškomitraljescem koji je u selu Tičevu, u kojem je sav narod bio aktivno vezan za partizane, ukrao porciju kajmaka iz kuće u kojoj je bio smešten i pokušao da to prikrije. Ocenjujući da je ovim postupkom naneta velika ljaga proleterima, Vojni sud 1. proleterske brigade osudio ga je na smrt streljanjem. Mnogi članovi Partije i borci su smatrali da su ove presude stroge, ali nisu reagovali zbog discipline i saznanja da proleteri zaista moraju biti uzorni u postupcima prema narodu ako hoće da izvrše svoju misiju. Najviše nemira, pa i nejasnoće unela su dva slučaja koja su raspravljana neposredno pred šestu ofanzivu i u njenom toku. U uslovima kada su smeštaj bataljona i uslovi ishrane bili relativno povoljni i kada su dve nove drugarice došle u bataljon, dva stara borca — vodnika za čas su se u njih "zaljubili do ušiju". U stvari, oni su s njima stupili u intimne odnose, pa iz straha od oštre osude pošto se odmah otkrilo, izjavljivali su da su se zaljubili i da hoće da se ožene. Za vreme dužeg raspravljanja oni su uporno tvrdili isto, to jest da su zaljubljeni i da hoće da se ožene, što u ondašnjim uslovima nije bilo mogućno. Partijski rukovodilac koji je rukovodio ovom raspravom, od muke što ih nije mogao ubediti u suprotno, uzimao je hladne obloge, jer ga je bolela glava, a borci po četama su dugo posle toga šaljivo prepričavali ovaj slučaj. Ipak, oni se nisu oženili i bili su partijski oštro kažnjeni, jer su svojim primerom mogli stvoriti presedan koji bi štetno delovao na vojnički duh jedinice. Jedna od stalnih tačaka dnevnog reda partijskih ćelija bila je kritika i samokritika. Princip je bio da svaki član Partije iznosi greške, propuste i slabosti i svoje i ostalih članova partijske ćelije. Članovi Partije su na takvim sastancima davali primedbe na sve postupke koje su smatrali nepravilnim, bez obzira na to da li se to ticalo boraca ili rukovodilaca u bataljonu. Oni su, takođe, kritikovali nepravilnosti u postupcima prema narodu, prema novim borcima, prema drugaricama, nedolične postupke pojedinaca prilikom podele oskudne hrane, duvana i dr. Kritikovana je i neaktivnost u neizvršavanju partijskih zaduženja i u političkom radu u četi ili na terenu. Naši su komandanti, politički komesari, komandiri, vodnici, politički delegati i desetari učili osnovne stvari komandovanja i rukovođenja i na partijskim sastancima, i to preko kritičke analize vojnih akcija jedinica u kojima su bili, preko analize i kritike političkog rada, preko kritike i samokritike, koristeći se pri tome sagledavanjem problema članova Partije i boraca i uzimajući u obzir njihove sugestije. Tome treba dodati i činjenicu da su se takvim radom članovi Partije i ostali borci osposobljavali za komandne i rukovodeće dužnosti. Istu aktivnost po formama, ali prilagođenu mladim ljudima po sadržini, razvijala je organizacija Skoja, čije su mladalačko oduševljenje, upornost i disciplina često ne samo bili od velikog uticaja na borbeni polet i moralnu snagu jedinice nego su služili za primer i starijim drugovima, članovima Partije. Uroš Bajić Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument